Од Троцког до Тита. Џејмс Клугман 1951
Друго поглавље: Шта су суђења открила
----------------------------------------------------
I: Истина о титовцима излази на видело
Суђења су била дуга суђења. Суђење Рајку почело је 16. септембра, а пресуда је изречена 24. септембра. Суђење Костову почело је 7. децембра, а пресуда је изречена 14. децембра. Оптужени су имали прилику да говоре онолико дуго колико су желели и на начин који су желели. Позвани су многи сведоци. Али једна чињеница је била потпуно јасна и на суђењу Рајку и на суђењу Костову. Највише криви злочинци од свих нису били присутни.
Јер да су на оптуженичкој клупи Рајк и Костов и мађарски и бугарски завереници, који су планирали рушење својих Народно-демократских влада и брутално убиство најомиљенијих и најистакнутијих вођа својих народа, иза Рајка и иза Костова, иза мађарских и бугарских завереника, стајала је злочиначка група титоистичких вођа – сам Тито, Ранковић, Кардељ, Ђилас и још неколико; а иза титоваца стајали су прави режисери заплета – британска и америчка обавештајна служба, британски и амерички империјализам.
Из суђења су произашли прави разлози Титове лажне политике која је осуђена резолуцијом Комунистичког информбироа. Из суђења се показало да је титоистичка издаја била дуготрајна. Из суђења је произашла прича о томе како је та издаја почела и како се завршила са Титом и његовим савезницима као директним инструментима за спровођење политике англоамеричког империјализма у Источној Европи, па и широм света:
"На оптуженичкој клупи нису само Рајк и његови сарадници, већ њихови страни господари, њихови империјалистички господари Београда и Вашингтона". (Др Ђула Алапи, народни тужилац, суђење Рајку, дословни извештај, стр. 753)
Сам Рајк је најјасније оцртао улогу титоитских завереника. Контактирао их је у француским концентрационим логорима основаним у јужној Француској за бивше интернационалне бригадире:
"У француским логорима, у Сен Сипријену, Гурсу и Вернеу, био сам заједно са Југословенима. У француским логорима за интернације било је веома јаких троцкистичких политичких активности. Главни организатори политичких активности, а уједно и њихови извршиоци, били су они унутар југословенске групе. Колико се сећам, можда је било око 150 оних који су били укључени у такве активности унутар југословенске групе. Одлучна већина њих били су интелектуалци, малограђани и студенти... (Рајк, Докази на суђењу, дословни извештај, стр. 39)
Троцкисте, од којих је многе југословенска тајна полиција послала у интернационалну бригаду, а међу којима су били и неки од водећих данашњих титоваца, овде су контактирале обавештајне службе неколико нација, укључујући француске, америчке и касније немачке.
Рајк је испричао о њиховом контакту у логорима са француском тајном полицијом – бироом Деугзим:
"Као бивши интернационални бригадир, који се бавио троцкистичким активностима, мене је у неколико наврата позивао и тражио информације о томе шта се дешава у логору официр Деугзим бироа, француске обавештајне службе у Гурсу, а касније у Вернеу. Морам да додам да за позивање француског официра није било потребно да зна моју прошлост, јер су троцкисти увек, и свуда, на међународном плану, радили у блиском контакту са полицијом... Рекао сам француском официру, шефу бироа Деугзим, да је у логору била активна јака југословенска троцкистичка група и отприлике ко су били вође групе. Затим је француски официр Бироа извадио списак који је био пун југословенских имена; пажљиво је проверио имена која сам дао у односу на овај списак. Видео сам да су они које сам поменуо као вође већ били на његовој листи као вође ове југословенске троцкистичке групе". (Рајк, Докази на суђењу, дословни извештај, стр. 39-40)
Упознао их је приликом посете званичницима Деугзим бироа:
"Из овога ми је постало јасно да су ти Југословени, у ствари, били организовани људи Деугзим бироа и да су извршавали њихова упутства као и ја". (Рајк, Докази на суђењу, дословни извештај, стр. 40)
Дошло је до хитлеровске инвазије на Француску. Југословенске троцкисте, које је југословенска тајна полиција предала француској обавештајној служби, сада је преузео Гестапо. Рајк је испричао о немачкој регрутној комисији, на челу са мајором Гестапоа или Абвера, која је посетила логоре у пролеће 1941:
"Пошто је комисија радила неколико дана, позвао ме је овај мајор и предложио ми да се и ја јавим на посао у Немачку, а он ће ми помоћи да се из Немачке вратим кући у Мађарску. Рекао ми је да је ово предложио јер га је Петер Хаин, шеф политичког одељења мађарске полиције, замолио да ми помогне да се вратим кући у Мађарску, пошто сам био организовани агент, који је радио за мађарску полицију дуже време и није нашао друго решење да ме пошаље кући осим овог. Током овог разговора, мајор Гестапоа или Абвера извадио је списак и питао о појединим Југословенима. Списак са којег је прочитао имена био је исти списак који је гледао водећи официр Деугзим бироа, када сам му извештавао о активностима југословенске троцкистичке групе... Рекао је да ме ово пита јер је Петер Хаин од њега тражио да ми помогне да се вратим кући, онда је веровао мом мишљењу и сматрао ме поузданом особом са своје тачке гледишта; с друге стране, ови Југословени и многи други Југословени – отприлике они који су били на тој листи, то је око 150 – тражили су од њега, односно тог мајора, да им помогне да се врате кући у Југославију. Да је то заиста урадио, сматрам доказаним двема чињеницама. Једна од чињеница је да је у групи са којом сам отишао у Немачку било јако много Југословена. Друга чињеница је да су с времена на време велике југословенске групе кренуле на пут кући за Југославију из околине Лајпцига, где сам ја радио, а њихово одлазак кући у таквој легалној форми, како се то десило, очигледно се није могао одвијати осим уз подршку немачких званичних органа, Гестапоа или других органа". (Рајк, Докази на суђењу, дословни извештај, стр. 41-42)
Током свог сведочења Рајк је такође испричао како га је америчка обавештајна служба контактирала у француском концентрационом логору Вернет:
"У логору за интернирање Вернет ме је посетио амерички држављанин по имену Филд, који је, колико ја знам, био шеф америчке обавештајне агенције за централну и источну Европу, у логору за интернације по завршетку грађанског рата. Позвао се на упутства која је добио из Вашингтона, да разговара са мном и помогне ми да изађем из логора и вратим се кући у Мађарску. Чак ми је рекао да би хтели да ме пошаљу кући јер бих ја као агент који није био разоткривен, радећи у странци по инструкцијама Американаца, деорганизовао и распустио странку, а можда се чак и дочепао партијског руководства. (Рајк, Докази на суђењу, дословни извештај, стр. 46-47)
Тако је из суђења Рајку постало јасно да је средином и касним 1930-их знатна група троцкиста и провокатора остала скривена у Комунистичкој партији Југославије, укључујући и веома руководеће позиције, када су сличне троцкистичке групе успешно разоткриване и избачене из других комунистичких партија. Међу издајницима су били и Коста Нађ, Вукмановић и други од водећих титооваца. Велика група њих је послата у Интернационалну бригаду, а касније су у концентрационим логорима јужне Француске били у сталном контакту са француским и немачким обавештајним службама, као и са сличним троцкистима и провокаторима других земаља. Већ почетком 1940-их Гестапо и америчке обавештајне службе су се такмичили ко ће преузети ове издајнике и послати их кући да изврше разбијање комунистичких партија и прогресивних покрета у њиховим домовинама. Многи од њих су се коначно уз помоћ Гестапоа вратили у Југославију.
II: Издаја ослободилачке борбе
Докази на суђењима Рајку, Костову и Албанцу показали су да су се ови шпијуни и провокатори, након што су се вратили кући уз помоћ Гестапоа, повезивали са другим сличним групацијама унутар Комунистичке партије Југославије, и као вође партизанских и народних ослободилачке борбе, наставили су своје дело поремећаја и издаје.
Неки су наставили да раде за Гестапо, други су успоставили контакт са британским и америчким обавештајним службама; неки су успели да раде за сву тројицу; али је компактна група водећих југословенских комуниста, укључујући самог Тита, Ранковића, Кардеља и Ђиласа, водила издају у току рата.
Преузето и преведено са: Marxists.org
https://www.marxists.org/history/interna...o/ch02.htm
