[Брада]

[Брада]

[Шумадинац]

[Ултрадесничар]

Бивши председник владе РСК Борислав Микелић: " Милошевић није продао Крајину".

По Микелићу, одговорност сноси председник РСК милиционер Милан Мартић који је одбијао план З-4. Микелић је био за прихватање
плана З-4 али...


https://www.srbijadanas.com/clanak/mikel...d-ti-budes:читај:

[Ултрадесничар]

На данашњи дан 1992. Хрватска војска нападом на Миљевачки плато починиле бројне злочине

Напад на Миљевачки плато је злочиначка акција хрватске војске током рата у Хрватској 1991-1995 на подручју српског села Миљевци у околини Дрниша. Акција је извршена 21. јуна 1992. године и то је први напад војних снага Републике Хрватске на Републику Српску Крајину, након што је УНПРОФОР преузео улогу заштитних снага на подручју РСК.

Ова агресија хрватске војске је извршена упркос споразуму о примирју, које је потписано пар дана раније, како би дечији фестивал у Шибенику био несметано одржан. Напад се завршио победом хрватске војске, која је одбацила снаге српске територијалне одбране која је држала Шибеник. Хрватско правосуђе и Хашки Трибунал никада нису процесуирали овај злочин и злочинце.



ПРЕТХОДНИЦА

Распадом друге Југославије више од два милиона Срба нашло се на простору западно од ријеке Дрине, односно ван граница СР Србије. Распад СФРЈ средином 1991. године донио је са собом и велике ратне сукобе, прогоне и страдања, пошто хрватски сепаратисти су жељели да поред самосталности добију и етнички чисту хрватску државу. Тиме би био остварен вишевјековни сан Хрвата о независној држави. Власти СР Хрватске су у јесен 1990. илегално увезли велику количину наоружања, а у зиму промјенили Устав, тако што су Србе прогласили националном мањином и избацили назив "социјалистичка", умјесто петокраке шаховница постаје симбол Хрватске. То је довело до великог заоштравања односа и напетости између Срба и Хрвата. У прољеће 1991. хрватска полиција почиње упаде у српска мјеста, а Срби одговарају подизањем барикада. ЈНА је све до средине љета 1991. била тампон зона, а онда је и сама била нападнута од хрватских паравојника. Тада почињу у Хрватску да се враћају усташе и њихови потомци који су након 1945. емигрирали у иностранство (Аустралија, САД, Канада, Немачка, Аргентина, Парагвај...)

Тако је отпочео и рат у Хрватској који је трајао пуне четири године. У том рату је створена Република Српска Крајина, која је обухватала Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем.

У априлу 1992. године у централној југословенској републици Босни и Херцеговини напетости почињу да кључају и отпочиње крвави рат између три народа, који је трајао три године. У том рату је створена Република Српска. Муслиманске и хрватске ратне јединице у БиХ су такође имале пуно злочиначких акција, које су довеле до етничког чишћења српског становништва у Сарајеву, Сребреници, Бихаћу, Мостару, Горажду, Тузли, Орашју, Чапљини... Оснивани су системи концентрационих логора за мучење Срба (Дретељ, Дувно, Челебићи и др).

Хрватска војска и полиција су током рата у Хрватској (1991-1995), имали низ злочиначких акција као што су: "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп"... Исто тако покренуто је етничко чишћење Срба у урбаним среднинама: Сисак, Госпић, Задар, Осијек, Вуковар, Карловац, Загреб, Сплит, Дубровник и др.


ПРИПРЕМА НАПАДА


Рат у овом делу Далмације почео је 16. септембра 1991. када је 9. корпус ЈНА, у операцији "Обала '91", из правца Книна за релативно кратко време, преко Дрниша избио код Шибеника, ефективно одсекавши Далмацију од северних делова Хрватске. Циљ је био приморавање хрватских власти да допусте мирно повлачење људства и технике ЈНА из приобаља у српски део северне Далмације. Када је задатак испуњен, 9. корпус ЈНА је почео са постепеним повлачењем.

Проблем са Миљевачким платоом (или једноставно Миљевцима) је што ЈНА није имала суштински разлог да га задржи, пошто се радило о простору насељеном већином хрватским становништвом, али је стратешки био важан због близине Дрниша и Книна, који су били у саставу Републике Српске Крајине. У процесу повлачења ЈНА, потпуно је евакуисано српско село Нос Калик, које се налазило у истуреном делу платоа, удаљено од компактног територија РСК.

Резолуцијом Савета безбедности о формирању УНПРОФОРа, који је требало да се распореди између зараћених страна, те истовременом одлуком генералштаба ЈНА да се повуче с територија Хрватске и РСК, настао је својеврсни метеж, који је Хрватска војска искористила нападом на изоловану јединицу српске територијалне одбране на брисаном простору Миљевачког платоа.

БИТКА


Хрватске снаге, које су сачињавале 113. шибенска и 142. дрнишка бригада, су у зору, 21. јуна 1992. напале подручје које је контролисала српска територијална одбрана. До следећег дана, хрватске снаге су у потпуности контролисале територију. Противнапад са српске стране је изостао, јер је дотадашња ЈНА (у међувремену преименована у Југословенску армију, те у Војску Југославије) пролазила кроз структурални распад, а делови њених јединица кроз трансформацију у Српску војску Крајине, која је завршена тек идуће године. Хрватски стратези су уочили чињеницу да је српска војна доктрина у међувремену постала пасивна и оформљена на територијалном принципу, при чему свако гранично место брани само себе. Стога су потпуно исправно закључили да српске снаге, формиране од локалног становништва, неће имати мотивацију за борбу у етнички хрватским Миљевачким селима. У овој бици погинуо је и народни херој РСК: Савица Сале Медаковић. Савет безбедности је изгласао резолуцију бр. 762, према којој су се хрватске снаге требале повући с Миљеваца, али то никада није учињено.


РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Разултат акције је био 40 убијених и измасакрираних територијалаца РСК. Жртве су бацане у јаму дубоку око 10 метара изван села Дриновци које су хрватски војници затим напунили смећем. Два месеца након борби, у августу 1992, УНПРОФОР је надгледао есхумацију тела српских територијалаца. За њихово вађење је био потребан кран Хрватске војске и тим спелеолога. Тела су била у високм степену распада тако да тела нису могла бити идентификована. Иследник на лицу места је навео двадесет врећа које су садржавале људске остатке и војне униформе, док су поједини делови тела недостајали. Ти остаци су предати српским властима и поново испитани са свим српски жртвама из битке.

Иследница из Книна је изјавила да је између 7. јула и 19. августа примила укупно 18 тела у четири наврата, такође преко Унпрофора. После су добили још три тела до 1. септембра. Укупно 40 тела је састављено од остатака, која су затим подвргнута процесу идентификације, одржаног у хангару ауто-превозног предузећа у Дрнишу. Четрнаест жртава је препознала родбина, један леш је препознат по плочицама остеосинтезе на костима потколенице, на једном је нађен калус на месту старе фрактуре подлактице, а три по отисцима прстију. 28 тела је сахрањено у појединачне гробнице, док је 12 сахрањено у заједничку гробницу на книнском гробљу.

Према хрватским изворима, та тела су војници који су убијени у борби. Хрватски заповедник је наредио да се тела закопају на месно православно гробље, али наређење није извршено. Припадници Војне полиције Републике Хрватске су троје српских цивила из села Доњи Баљци код Дрниша одвели у војни затвор "Кулине" у Шибенику и тамо их мучили од 2. марта до 23. априла 1992. године.


ИМЕНА ЖРТАВА

Бр. ПРЕЗИМЕ, ОЧЕВО ИМЕ , ИМЕ, ГОД , МЈЕСТО РОЂЕЊА

Бабић Паје Драган 1942. Книн
Берић Луке Владимир 1966. Книн
Чоловић Лазе Слободан 1958. Книн
Чанак Милана Илија 1973. Апатин
Чулић Николе Жељко 1972. Мркоњић Град
Ћурувија Неђељка Милош 1973. Книн
Џепина Симе Бранко 1951. Голубић
Џепина Петра Петар 1943. Голубић
Груловић Петра Никола 1950. Кистање
Гркинић Илије Петар 1950. Рамљане
Хусаревић Мехмеда Џевад 1972. Босанска Крупа
Илић Саве Тодор 1946. Пађене
Ковачевић Душана Дамјан 1942. Риђане
Крајиновицх Николе Илија 1941. Книн
Костић Николе Јован 1940. Мокро Поље
Карабува Радоја Бранко 1954. Стрмица
Липовина Илије Никола 1942. Книн
Лалић Милентије Никола 1943. Кистање
Малешевић Тодора Милан 1942. Миочић
Медаковић Тодора Тодор 1949. Ковачић
Момић Ђурђа Гојко 1939. Книн
Манојловић Тодора Јанко 1957. Марковац
Медош Вује Рајко 1938. Биовичино Село
Поповић Боже Слободан 1972. Кистање
Ракетић Петра Владе 1939. Книн
Радујко Николе Винко 1956. Ковачић
Радић Обрада Гојко 1942. Радучић
Смиљанић Лазара Јовица 1964. Звјеринац
Трифуновић Томе Љубомир 1935. Риђане
Вишић Божидара Ранко 1963. Книн
Вуковић Бранка Мирослав 1962. Миочић
Зелембаба Петра Стево 1953. Жагровић
Суботић Обрада Мирослав 1962. Ервеник
Лунић Душана Радован 1967. Кричке
Рашковић Петра Миле 1963. Жагровић
Ћосић Павла Ђорђе 1951. Косово
Мирчетић Ђуре Никола 1942. Миочић
Вујасин Милана Гојко 1973. Отишић
Веселиновић Богдана Милан 1949. Обровац
Медаковић Бранка Саша 1972. Ковачић

ПОСЛЕДИЦЕ


Тек два месеца након овог напада на Миљевачки плато, Хрватска је дозволила међународној експертској комисији да изврши ексхумацију и идентификацију. А то је трајало још два месеца. Ипак, 12 лешева је остало неидентификовано, упрскос најсаверменијим достигнућима медицине. Сачињене су и фотографије лешева које је објавио ДИЦ Веритас у својој публикацију, али су слике толико потресне да се не препоручују осетљивим и малолетним особама.

О овом ужасном злочину снимљена је видео касета и врло брзо након овог напада, та видео касета се нашла у видео клубовима земљама Западне Европе, да се изнајмљује као хорор филм. Хрватска радиостаница Сплит у маниру крајњег цинизма је емитовала имена погинулих српских бораца уз звуке српске националне химне са свим могућим погрдама.

Да се не заборави и не понови!

http://www.zlocininadsrbima.com/Zlocin.a...D0%BE-1992

[Брада]

20. Децембар 1992
У свом првом званичном мечу, Република Српска је играла против Републике Српске Крајине.

РЕПУБЛИКА СРПСКА - РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

1: 1 (1: 1)

Градски стадион у Бања Луци
Гледалаца: 2000
Судије: Илија Гиговић (Градишка), Слободан Мићев, Ранко Драгичевић (Бања Лука)

Република Српска: Чобановић, Малбашић, Миладиновић, Лукић, Средојевић, Јањетовић, Тонковић, Нешковић, Јагодић, Здјелар и Триван. Такође свирају: Марковић, Грачанин, Врањеш, Алишић, Војкић, Шобот, Саламић, Лукић, Кукавица, Пајић, Марић, Шарац и Глуховић.

Република Српска Крајина: Љ. Вучковић, М. Вучковић, Богуновић, Вукашин, Тица, Врчељ, Жарковић, Божић, Прибићевић, Његић, Жорић. Такође свирају: Нединић, Бјеливук, Татић, Божић, Драгишић, Шоргић, Ботић, Чугаљ.

Нешковић је постигао први гол за Републику Српску у 16. минуту игре, а коначни резултат од 1: 1 је Жорић у 45. минуту постигао. Тихомир Жорић, бивши играч Динаре из Книна, био је најбољи играч на мечу. Ова историјска утакмица националне селекције Републике Српске и Републике Српске Крајине привукла је велику пажњу и, упркос томе што је рат у току, Борчев стадион је окупио око 2000 гледалаца.

[Брада]

[Николај]

Да ли сте чули причу о баба Даници која је у Републици Српској Крајини живела у једном забаченом српском селу званом Дивоселу?

Даница Обрадовић је била стара бака, Српкиња из Лике, која јеу младости, да би преживела, борила се против усташа у Другом светском рату, а у старости доживела да је нажалост новоусташе закољу у ратовима 90-их. Но није им остала дужна, све до последњег метка била је са својим митраљезом „бровинг“ страх и трепет за хрватске агресоре и стране плаченике који су јуришали на њено село.

Све док је могла, бака Даница је упркос својих 70 и нешто година храбро бранила, на првој линији фронта, српску нејач и цивиле од страшног непријатеља. И када је започела страшна офанзива на њено село, Дивосело, није се повукла, већ је до последњег метка борила се против усташа омогучивши тако да се на десетине српскух цивила спасу из страшног окружења. Тек када више није имала с чиме да пуца, храбри хрватски јуришници су је заклали, убеђени да су је убили за све времена.

Но, њена храброст никада неће бити избрисана из колективног сећања српског народа. Познати српски писац, Момо Капор, с дубоким поштовањем и дивљењем је овековечао у својој књизи „Смрт не боли” као пример јунаштва за будућа српска покољења – прочитајте шта је он записао о бака Даници Обрадовић:

„…“Како сте?“,пита баба Даница Обрадовић на најистуренијој западној коти православног света у Дивоселу, у близини Госпића. Она седи за тешким митраљезом „бровинг“, маскираним лисшћем и немоћно шири руке, извињавајући се што, сем воде, нема чим да нас понуди. Пензионисана куварица седамдесетих година, са округлим цвикерима бакице, у горњем делу војницке униформе, али у папучама званим пантофле, она је обучила своје сељане да пуцају из минобацаца и митраљеза. Њен полозај је на врху клина који дубоко задире у непријатељске положаје са опасно отвореним боковима, куда се цесто провлаче диверзантске трупе кроз густо шипражје.

Готово сваке недеље она губи двојицу-тројицу својих сабораца. Овај лепи зелени предео базди на смрт. Човек има осећај да га са свих страна гледају очи убица и да је потпуно немоћан да се одбрани. Зарасли у двонедељне цекињасте браде, баба Даничини људи разговарају с прстом на обарацима аутоматских пушака. Био сам свугде, видео сам свашта, али чини ми се да у животу нисам био ближе смрти него на том истуреном полозају Дивосела ,који се (какве ли ироније) назива Велики крај!

„Пошаљите какву помоћ, ако бога знате!“,преклиње нас старица ,коју би било много лакше замислити за споретом него за“бровингом“.

„Позовите добровољце, војску, било кога! Ми овдје не моземо још дуго…“

Претрцавајући брисани простор, питам једног борца какви су им непријатељи, они с друге стране ливада и сумарака.

„Ех, какви“,одговара,“исти јад ка и ми ође…Сиротиња,брате, али ка и ми, ту су рођени и познају сваки камен…“

Двадесетак дана после овог сусрета, Дивосело је сравњено са земљом, а сви браниоци побијени. После дуготрајне артиљеријске припреме, која је трајала пуних шеснаест сати, хрватска војска, предвођена међународним псима рата и плаћеницима, упала је у Дивосело и побила све што се кретало. Војници Уједињених нација нису могли да виде било шта живо-ни мачку, ни пса, нити овцу! Баба Даница је преклана за својим митраљезом“бровинг“из којег је испалила и последњи метак. Могу да замислим како из шипражја на ситну, дебељускасту старицу доброчудног изгледа скацу легионари у црном с камом у рукама.

Тa сценa ме прогaњa; мождa нисaм уцинио све сто сaм могaо? Мождa је требaло дa стaнем нa сред беогрaдских Терaзијa и дa вичем из све снaге, дa трaжим помоц зa бaбa Дaницу и њене људе.

Нa пијaцaмa Беогрaдa видим њене вршњaкиње кaко се жaле нa цене купујући пaприке зa зимницу. Исти ход нa ногaмa које муче вене, исте стaрaчке пегице нa рукaмa, исте нaочaре тaнких метaлних оквирa…Бaбa Дaницa није имaлa привилегију дa припремa зимницу – зa својим митрaљезом, a повремено и сa минобaцaчем, онa је брaнилa злaтaсто јесење обиље беогрaдских пијaцa и својих исписницa које смaтрaју дa је досaо смaк светa због скупих пaприкa…”

О бака Даници постоји и видео запис Српске тевезије Книн који доказује све оно што је о њој и написао Момо Капор:

http://jadovno.com/srpski-heroj-baka-dan...5YMLfn-jIU

[Брада]

Устав Републике Српске Крајине

\
https://www.google.com/url?sa=t&rct=j&q=...vHHEnV-olJ

[Mekenzi]

Три чињенице:

1. Милошевић је издао РСК.

а)Милошевић је знао да ће РСК пасти.
б) Милошевић је одбио да пошаље војну помоћ РСК.
ц) Милошевић је са Туђманом договорио пад крајине.
д) После "Бљеска" било је јасно да ће РСК пасти.
е) Милошевић и власт у Београду никада нису сматрали да је РСК део Србије већ да је део НДХ.
ф) Милошевић је признао државе у АВНОЈ-ским границама.
г) Пропасти З4 плана, несумњиво је следсетвено следио пад Книна.

2. Војска РСК није пружила никакав отпор, јер је била немоћна. Само је положила оружје.

3. Хрвати су омогућили коридор да се Срби извуку.

4. Сви РСК политичари и генерали су већ 4-ог августа били евакуисани из Книна.

5. Свако нормалан је тада знао да је само питање сата када ће РСК пасти.

6. Милошевић није дозволио Србима из РСК да уђу у Београд.

7. Такве војне акције у рату као што је "олуја" имају увек за последицу егзодус цивила.

8. Усташе су у сарадњи са НАТО извели са војне стране бриљантну професионално војну акцију, једну од најбржих после другог светског рата. Буквално за мање од 20 сати су ослободили преко 20 % територије, додамо ли томе и бљесак за мање од два дана ослободили су преко 30% територије.

9. Милошевић и ЈНА су до ногу војно потучени и поражени у Хрватској, буквално од оноликих книнџи, аркановаца, тигроваца, алфи, крајишког воза, предадпоше оружје ујкама и ујке их размонтираше за 15 сати и то преко високог брдско планинског превоја.

10. Србија се са поразом у Хрватској мора помирити.

Слава и лака земља палим цивилима српске националности.

[Шумадинац]

[Mekenzi]

28  година после највеће издаје.

Војно гледано Олуја је била перфектна војна офанзива са тачним ударима у инфраструктуру и брзу офанзиву и преузимање стратешких тачака у најкраћем могућем року.

Милошевић је издао РСК. 28000 јако слабо обучених Срба готово никакав озбиљан отпор да пружи 130 хиљада усташа.

ЈНА је направила две кардиналне грешке. Прво на почетку рата морали су да туку по центрима одлучивања у Загребу
Туђман је морао бити ликвидиран са сарадницима.

Тактика крени-стани била је поражавајућа. ЈНА у НДХ у РСК је морала вршити контраофанзиву и усташе сатерати у ћошкове...

Олуја је највећи егзодус једниг народа

Олуја је издаја Републике Српске Крајине од стране Београда.

Олуја је класична Војна офанзива к'о што су Руси извршавали војне офанзиве по Украјини поготово Маурипољ и Бахмут..

Рат војно добија као и увек онај ко туче артиљеријом и покрива непријатељске јединице и онај који врши активна офанзивна дејства.

Срби у РСК са ове тачке гледишта нису знали шта да раде и која им је будућност у околини Книна. Пошто се Милошевић везао за преговоре са Туђманом и да што боље те Србе му ували у НДХ и када је Туђман видео да имају велике шансе да му офанзива успе са готово никаквим губицима брзо су извршили ударе и заузели небрањену РСК.

у Републици Српској је била друкчија прича. Војска РС је била многоо обученија и бронија. Војска РС је извршила офанзиву "Коридор 92" и тиме успоставила живот у целој РС што је касније за преговарачким столом у Дејтону и остало српско.

Република Српска Крајина је издата од стране издајничког, кукавичког режима у Београду.

НЕПОНОВИЛО СЕ!

[Mekenzi]

Веле да су нам Руси некаква Браћа..

1. Руси су пре Америке признали независност НДХ.

2. Руси су током рата у НДХ 90-их наоружавли усташе.

3. Руси су дигли руку у УН за најтeже санкције у историји УН за СРЈ.

4. Руси су одликовали Фрању Туђмана два месеца после злочиначке олује медаљом за Антифашустичку борбу уствари орден за "Олују".




[size=1][size=1]COPY[/size][/size]
[size=1][size=1]COPY[/size][/size]

[Mekenzi]

Нађох негде...