[Брада]

pic host


Призренац или Призрен, смјештен високо на обронцима десне стране кањона ријеке Сане. Тврђава-осматрачница са које пуца поглед на видик према Кључу и Млиништима.На овом мјесту налазе се остаци куле мотриље тврђаве-осматрачнице Призрен или Призренац , а окружују их по народној традицији легенде о моћној и магичнј краљици Косани, Црној краљици! А легенда каже да је са тврђаве Призренац и Црвених стијена, крајем XV вијека надмоћној турској сили и најезди успјешно одолијевала краљица Косана, народу позната као Црна Краљица. Рушењем брда у Врбљанима, она је навела ријеку Сану да тече испод Града. Узрок њеном паду била је издаја. Видјевши да је након пада њен пораз неизбјежан,и када је, због пробијеног брда под тврђавом угледала воде запјенушане Сане краљица Косана распустила је војску, а све драгоцјености злато и драго камење затворила у огромну камену кацу-буре коју је магијом, уз помоћ древних ријечи и чаролије закључала, претворила се у велику црну змију, обавила своје тијело и остала да чува тврђаву и благо. Легенда даље каже да ће се ова црна змија, када се нађе младић "чиста срца", који никада није имао дјевојку и који би јој дозволио да га она на Ђурђевдан пољуби, опет постати дјевојка невиђене љепоте, те да ће се удати за тог младића и поклонити му све благо.
Чедни младићи дуго су о Ђурђевдану обилазили остатке ове куле у потрази за црном краљицом, како би црна змија поново постала прелијепа дјевојка која би им својим гласом отворила камени ћуп пун блага.

upload images free



image hosting 10mb limitcertificity.com

[Брада]

Планина у Канади носи име српског војводе

По завршетку Првог свјетског рата једна планина у Канади названа је Путник, по српском војводи Радомиру Путнику. Канађани су жељели да на овај начин одају почаст савезничким – српским борцима који су подњели велике жртве у Првом свјетском рату и под Путниковом командом задали први пораз Централним силама.

image hosting over 2mb

У далеким Стјеновитим планинама Канаде, у планинском масиву Кананаскис који броји неколико планина чије је називе тешко запамтити, постоји једна чије је име нама, Србима, веома познато. Путник. Ни мање, ни више, названа је по нашем војводи, Радомиру Путнику.

Канађани су је тако назвали још 1918. године, након страшног рата који је тутњао свијетом четири године и у коме смо били савезници. Знајући да цијене пожртвованост начелника Врховне команде српске војске који је у Церској бици са својом војском нанио први пораз Централним силама у Првом свјетском рату, посветили су им дјелић своје земље.
Војвода је знао да побјеђује надмоћног непријатеља, али и када је губио, губио је тако да очува част Србије. Тако је након тројне инвазије Централних сила на Србију, крајем 1915. године, умјесто понижавајућег сепаратног мира, наредио повлачење српске војске ка Косову и Метохији и Албанском приморју преко Албанских планина. Овај догађај је познат као “Албанска голгота” због страшних губитака које је претрпјела српска војска. Претпоставља се да је од почетка повлачења живот изгубило око 72.000 људи.

Након Кумановске битке (23. и 24. октобра 1912.) у Првом балканском рату, којом се великим словима уписао на странице историје ове земље побједивши турску Вардарску армију, генерал Путник постао је први српски војвода. Међутим, по жељи војводе Путника, његова плата остаје иста као и плата потпоручника, три динара дневно.

Сто година након завршетка Првог свјетског рата, Равногорски покрет из Калгарија, највећег града канадске покрајне Алберте (којој припада планина Путник) и група људи из Едмонтона, овјековечили су планину Путник откривањем и освећењем спомен-плоче на којој су на енглеском језику уклесане ријечи:

„Планина Путник названа је у знак вечног сјећања на мушкарце и жене из савезничких оружаних снага у Србији и њиховог вође, војводе Радомира Путника (1847–1917). Србија је изгубила четвртину свог становништва, како припадника војске, тако и цивила за вријеме Првог свјетског рата (1914–1918). Ова жртва била је дио канадских и савезничких борби у Европи против три царевине у циљу заштите људских права и слободе човјечанства”.

Планински масив Кананаскис је изузетно популарна туристичка атракција Канаде. Самим тим, канадски Срби су веома поносни што се на овом дијелу Земљине кугле налази нешто “њихово”. Па иако можда никада нећемо видети планину Путник, поносни смо и ми у Србији, хиљадама миља далеко од ње.

image upload

[Брада]

Народна скупштина у Тишковцу

Народна скупштина у Тишковцу је трећа и посљедња скупштина устаничких вођа током Устанка у Босни, одржана 23. фебруара по старом каленадру, то јесте 8. марта по новом календару, 1878. у селу Тишковац, код Дрвара, гдје је уједно било и сједиште устаничких вођа. Скупштина је одржана у циљу састављања меморандума и других докумената, као и формирања одбора чији задатак је био да усвојени меморандум однесу представницима Великих сила у Берлин.

Историјска подлога

Након избијања устанка у Херцеговини, познатог под називом Невесињска пушка, народ самоорганизовано отпочиње устанак широких размјера и у осталим крајевима Босне и Херцеговине. Устанак у Босни, тачније у Босанској Крајини почиње нешто касније од херцеговачког, и није дошло до усклађивања устаничких дејстава у ова два краја. У припремама Устанка у Босни се истичу Васо Видовић, Симо и Јово Билбија, Спасоје Бабић и Васо Пелагић.

Устанак у босанској Крајини је већ био широких размјера, са јасно дефинисаним циљевима и командним кадром. Санстефански мир бива потписан 3. марта 1878. у мјесту Сан Стефану, малом месту западно од Цариграда. Санстефански уговор од 3. марта 1878. године, је предвиђена аутономија Босне и Херцеговине, то јесте тадашњег Босанског вилајета с чиме се Аустроугарска није сложила. Почетком марта 1878. године 450 чланова устанка из Босне одржали су народну скупштину на којој су поновили старе захтјеве, протестујући против одредби Санстефанског мира, наводећи на крају да:

"Ми Бошњаци, увријеђени увелико цвилимо…"

И поред покушаја да се устанак и захтјеви уједине на цијелом простору Босне и Херцеговине до заједничких акција херцеговачких и босанских устаника није дошло. Територијални је идентитет, уз национални, код учесника устанка био и даље доминантан, па се у том смислу појам Босне и Херцеговине као заједнице двију покрајина и не спомиње. Осим тога, исказане разлике у третирању аутономије Босне и Херцеговине не потиру оно што им је заједничко, а то је јавни отпор против могуће окупације Аустроугарске и визија уједињења са Србијом и Црном Гором, када се за то стекну политички услови.

Припреме за скупштину

Незадовољни одлукама донешеним у Сан Стефану, вође устанка у Босни одлучују да сазову Народну скупштину на којој би се усвојили значајни документи о тренутном стању Устанка, као и документи који би били упућени великим сила. У Тишковац су пристигли посланици из цијеле Крајине, а договорено је да се Народна скупштина одржи 23. фебруара по старом каленадру, то јесте 8. марта по новом календару.

Ток скупштине

Народна скупштина одржана у Тишковцу, можда је била и најзначајнија по свом карактеру, јер су током њеног засиједања донесени веома важни документи, који су у цјелости одражавали политичку вољу вођа устанка. У Овим документима темељно се износе захтјеви за уређењем будуће државе Босне и Херцеговине, без обзира да ли она била у оквиру српских кнежевина, или самостална. На скупштини су донесене три изјаве: Меморандум устаника који ће се касније упутити на Берлински конгрес, Адреса рускоме цару те Посланица Ивану Сергејевичу Аксакову, представнику руских славенофила. У посљедња два документа, опет се понавља захтјев за уједињењем са Србијом и Црном Гором, али је јасан и страх да би Босна и Херцеговина могла бити окупирана од стране Аустроугарске. Аксакову се писало:
"
Послије побједе рускога оружја, које је подигнуто за избављење свијех Словена у Турској, ми Бошњаци увријеђени увелике цвилимо!… У великој нашој жалости цвилимо, јер смо као измет човјечанства остављени иностранцу на милост и немилост… Наш мир, наша срећа само су у јединству и слободи српског нам народа."

Меморандум сатсављен на скупштини има 17 тачака у којима се описује будуће стање у Босни и Херцеговини, онакво политичко уређење за које се устаници боре. Скупштина је изабрала делега те и то војводу Голуба Бабића и Васу Видовића, а за њихове заменике Васу Пелагића и Николу Јовановића, да однесу меморандум на конгрес у Берлин. Војвода Голуб Бабић није се примио мандата. Васо Видовић прихватио се повјерене дужности, однео је меморандум у Берлин и предао га заступницима великих сила на конференцији, који:

"Ни главе не обрну на тај меморандум, него одлуче, да Аустрија Босну својом војском окупира."

Меморандум устаничких вођа упућен представницима великих сила на конференцији у Берлину почиње сљедећим ријечима:

"Њиховим Превасходствима представницима великих сила на конференцији у Берлину.
Европа се поноси својом просветом, слободом и хуманизмом. И ми живимо у Европи, али животом мученичким и горким, који одузимље човеку његова најсветија права, ми смо робље у тој поносној Европи: Ропство наше није скорашње, оно је од 500 година. Пет стотина година Турска тлачи потиштену рају босанску и тужни уздисаји ове јадне раје ненађоше заштите у Европи, која се слободно поноси. Ми смо вазда остали саморано сироче, које не нађебраниоца својих потлачених права. Јади и невоље приморавали су нас, да окушамо својом снагом задобити човечанска права и слободу,али је слаба снага била дуговечним ропством измучене раје, и повраћајући се по ново у ропске ланце наших угњетача, осећали смо све веће болове стегнутих ланаца ропских. Када се веће ни дисати не могаше од варварске силе и притиска, тада се пре две и по године дигосмо,или да изгинемо, или да задобијемо слободу и права човеку дарована Творцем. Није чудо што и у овој борби морадосмо подлећи. Диже се петстолетни роб противу силнога свог угњетача, који је пет векова ковао му ланце и синџире и с њима окивао народ хришћански. Наша снага беше измождена дуговековним ропством. Сироче смо Европе, те нам нико у почетку устанкане притече у помоћ оружаном руком, осим једнородне и једнокрвне браће наше у кнежевинама Србији и Црној Гори."

Вид Милановић је отишао Цетиње и предао адресу Василију Васиљевићу члану Славенског добротворног друштва, како би је предао руском цару, који је добио и прочитао ову адресу. У овој посебној адреса руском цару Александру II се каже:

"Вјечита је жеља нашег народа да постанемо саставни дио српских кнежевина, али ако нам се то из каквих узрока сметало буде, онда смо по нужди приклоњени пристати, да бар постанемо засебна самостална држава, као што и наша браћа Бугари постају."

Берлинкси конгрес

Босни и Херцеговини је Санстефанским споразумом дата аутономију што је за бечки кабинет био само корак према сједињењу са Србијом и Црном Гором. Питање Босне и Херцеговине је на Берлинскоме конгресу дошло на ред у његовој осмој сједници, одржаној 28. јуна 1878. године. У ово вријеме, босанско-херцеговачки устанак је још трајао, а побуњеници су своје представнике већ раније упутили у Берлин са споменутим Меморандумом донесеним на скупштини у Тишковцу. Своје захтјеве су поставили у 17 тачака, а најистакнутије је њихово тражење да се Босна и Херцеговина или уједини са Србијом и Црном Гором или добије аутономију са правом да им босанска Народна скупштина бира гувернера. Што се тиче могућности окупације, напомињу како допуштају заузимање од стране србијанске војске или мјешовито заузимање од стране Србије и Црне Горе, чиме је непосредно дато до знања да не прихватају Аустроугарску окупацију. Међутим, судбина Босне и Херцеговине је била ријешена већ прије дуго времена те су Меморандум представници устаника смјели предати конгресу, но захтјеви су им игнорисани. Аустроугарски пуномоћници су своју изјаву, као и сам Берлински уговор, потписали 13. јула 1878. године. Члан 25. о Босни и Херцеговини гласи:

"Покрајине Босна и Херцеговина биће посједнуте и управљане од Аустро-Угарске. Пошто влада Аустро-Угарске не жели, да се оптерети управом санџака новопазарског, који се међу Србијом и Црном Гором протеже у јужном правцу преко Митровице, ту ће отоманска влада и даље управљати. Међутим, да се осигура ново политичко стање и слобода и сигурност становништва, придржава се Аустро-Угарској право, да држи посаде и да на читавом простору тога дијела старог босанског вилајета имаде војничке и трговачке цесте. У ту сврху придржавају си владе Аустро-Угарске и Турске споразумјети се о детаљих."

Потписивањем Берлинског споразума, и окупацијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, угушен је Устанак у Босни и Херцеговине, као и било какав војни и политички вид аутономије, док су вође устанка углавном напустиле земљу.

[Брада]

Сјеверозападни дио Хрватске, већи дио потеза од мађарске до словеначке границе, сијече брдско-планински ланац, чији главни дио чине планина Медведница (изнад Загреба), те планина Калник (изнад Крижеваца). Гледано из јужне низине, брдско - планинска регија сјеверно од тог ланца назива се Загорје (простор иза горе), и протеже се све до ријеке Драве на сјеверу, иза које почиње Међимурје, односно Сутле, која је граница са Словенијом. Брдовите јужне падине тог ланца називају се Пригорје (крај при гори). Разликујемо загребачко Пригорје, око Медведнице (Загреб је пригорски град) и Калничким Пригорје, око Калника и Крижеваца.
Слично као и сусједно Загорје, Пригорје је од памтивјека на гласу као чисто хрватски, католички крај. Не памти се овде други народ осим Хрвата, друга вјера осим римокатоличке, и други језик осим кајкавскога. Наравно, историја је доносила Њемце, Мађаре, Чехе, Словаке, Пољаке, Словенце, људе из разних балканских земаља (чак и муслимане - нека села око Св. Ивана Зелине чувају предање на своје "турско" поријекло), а било је и егзотичних примјерака , чак из Шпаније, који су домарширали с Наполеоновом војском и одлучили остати. Међутим, асимилација је учинила своје, те су сви они данас прави Пригорци. Само покоје необично презиме или физичка карактеристика попут тамније пути сведочи о потомцима некадашњих "дотепенцоф", како овдје називају дошљаке. Хрватство и католичанство, древни кајкавски говор, добра вина, живописни винородни брежуљци, "клети" и тамбурица, неоспорна су карактеристика овог краја.
Међутим, овај крај ипак има и једну своју скривену и заборављену историју - историју православних Срба, који већ вијековима својом присутношћу обогаћују ово поднебље. Уистину, осим описаног хрватског Пригорја, постоји и друго, помало заборављено - православно Пригорје.
Православље се у овом крају појављује доста рано, давно прије Турака, још почетком XV вијека 1434. г. Хрватско - славонски бан Улрих Цељски склапа брак с Катарином Кантакузин Бранковић, ћерком српског деспота Ђурђа Бранковића из Смедерева. С њом долазе у ове крајеве српске војничке посаде, с породицама и пратњом, у Медведград, Раковец поред Врбовца, те на Велики и Мали Калник. Биљежи се име српског племића Богавца Милаковића, команданта Медведграда и загребачког жупана, те Павла Микшића на Калнику. Поткрај XV вијека, долазе из Херцеговине нове групе православних досељеника, предвођених кнезовима Владиславом и Балшом Херцеговићем, који, поред других мјеста, добијају и Калник. Пуних сто година трајало је српско господство над Калником, а из тог периода потичу и прве православне цркве тог подручја.
Међутим, веће досељавање православног становништва почиње у XVI вијеку, с провалама Турака у ове крајеве. Већ 1540. налазимо записе о првим православним Србима, који се насељавају као војници - граничари у овај крај. Њихов број све више расте, стварају се села, долазе православни свештеници, ствара се црквена организација, утемељују парохије (жупе), граде цркве и капеле. У ширем кругу Калничког Пригорја формирају се парохије (православне жупе): Болфан, Салник, Војаковац, Велики Поганац, Лепавина и Велика Мучна. У Лепавини, на превоју који чини прелаз од Пригорја према Подравини и Билогори, формира се манастир који постоји и данас.
У селу Болфан у близини Лудбрега постоји црква још из XVIII вијека. Осим њега, православни су насељавали сусједна села: Беланово Село, Иванчец, Сеговина, Торчец и Чуковец, у којем постоји капела. Иако ово није Пригорје у строгом смислу, ипак православна села спадају по смјештају и поријеклу у тај круг, и чине најсјевернија српска православна аутохтона села у овом дијелу Хрватске.
Велики Поганац је такође на самом прелазу према Подравини. Осим њега, у парохију (жупу) спадају и села: Мали Поганац, Ботиновац, Велики Грабичани, Иванац, Пркос, Радељево Село, Расињица, Рибњак, Дуга Ријека и Копривничка Ријека. Постоји од краја XVI вијека и данас има већи број вјерника, цркву и неколико капела.
Парохија Велика Мучна, са селима: Врховац, Грдак, Пауновац, Прњавор, Ријека, је већ Подравина, али такође везана уз православне у пригорском крају.
Војаковац се налази у близини Крижеваца. Поред њега, у парохију (жупу) спадају Војаковачки Клоштар, Војаковачки Осијек и Иванац. Цркве су од давнина, у Осијеку се спомиње још у време поменуте кнегиње Катарине Бранковић, дакле прва половина XV вијека
Салник је сједиште најсјеверозападније православне парохије у Хрватској, још од 1570. Само село се административно налази на подручју града Св. Иван Зелина, док римокатолички припада жупи Пресека (Врбовечки крај). Осим Салникова, православни су насељавали: Липницу, Радоишће / Радовиште, Худово, Луково (до 19.века Влашка Лука), дијелом Зелину, Брежани. У већини ових села православних више нема, ни у самом Салнику, гдје су тешко страдали у Другом свјетском рату. Ипак, црква у Салнику постоји. Једино у селу Липници, гдје такође постоји капела, живи већинско православно становништво.
Манастир Лепавина је посебна прича. Ова велика светиња, у међупростору Пригорја, Подравине и Билогоре, са својом парохијом (Велика и Мала Брањска, Сесвете, Рушевац, Царевдар, Миличани и Соколовац), потиче из XVI вијека, а утемељитељ је био монах манастира Хиландар, на Светој Гори - Атосу, у Грчкој. Осим што је био духовно средиште православља ових крајева, познат је по чудотворној икони Богородице, којој се утичу, и исцјељења добијају не само православни, већ и многи других вјера.
У пригорском градићу Крижевцима такође постоји мала православна заједница, с црквом из 1901. Наравно, не треба заборавити ни Загреб, гдје постоји и митрополија од 1931.У многим наведеним мјестима православаца данас више нема, или је њихов број веома мали. Ипак, ти су људи вијековима живјели ту, створили своју аутохтону и јединствену религијску културу. Људи данас не знају да је на овим питомим брежуљцима, вијековима служено на црквенославенском језику, на српски начин.

[Ултрадесничар]

Ђенерал и војни министар Михаило Живковић Гвоздени учесник је Српско-турских ратова, Балканских ратова и Првог светског рата.

По мајчиној линији потомак је Хајдук Вељка Петровића. Рођен у Београду 1856. године. Војну школу је завршио у Србији а као питомац је послат у Русију где је био на пракси у 145. царком пуку у Петровграду.

У факсимилу вести на француском је описан одговор генерала Михајла Живковића, команданта одбране Београда, 1914. године, на ултиматум аустоугарске војске о предаји. Кратко им је одговорио да иду у пи*ку материну!


http://vidovdan.org/2017/10/27/na-zahtev...-materinu/

[смедерево]

http://mus.org.rs/smederevski-boj-9-nove...14-godine/

[Романија]

Криcтина де Пизан cе cматра првом женом пиcцем у иcторији, међутим, Јефимија/Јелена Мрњавчевић је напиcала cвоја дјела неколико деценија прије Криcтине.

[Шумадинац]

https://m.facebook.com/istorijasrba/phot...Findex.php

[Брада]

Др.Ђорђе Јанковић Средњовековна култура Срба на граници према Западној Европи

https://www.google.rs/url?sa=i&rct=j&q=&...7722634098

[Брада]

СРЕДЊОВЈЕКОВНИ ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР ЛАБОСТИН НА ДУВАЊСКОМ ПОЉУ

Mанастир Лабостињ датира, на основу пронађених материјалних доказа за период XII или почетка XIII вијека. Српска - православна митрополија и архидијецеза херцеговачко - захумска (даље у тексту Херцеговачко - захумска митрополија), у чијем је саставу већим дијелом била и данашња Милешевска епархија, објавила је 1890. године свој први шематизам гдје су побројани сви њени манастири и дата њихова историја. Међу 16 наведених манастира на том великом простору, који су били живи или у рушевинама на 11. месту био је манастир Ваведења пресвете Богородице на Дувањском пољу. Разликовао се од осталих манастира по томе што су његови темељи били преорани, али се зна где су били, камен од кога је био сазидан још постоји - уграђен је у једну стару дувањску џамију, а сачувао се кључ и манастирски печат.
Манастирски печат, који му је био уступљен, обрадио је Вид Вулетић - Вукасовић, прочитавши и легенду са печатника: †.Манастирь Лабостјань* храмь* Вьведение* Престие* Бце*. При томе је унеколико урађена ревизија првобитне легенде која је била објелодањена у Шематизму из 1890. године. Та измена се односила на назив манастира који је у првом читању гласио као ЛМОСТИН (Мостине), што је исправљено у Лабостјань (Лабостин). Име манастира - Лабостин прихватио је и Владимир Ћоровић.
Бронзани печат и кључ средњовековног манастира Лабостин са Дувањског поља, те древне православне богомоље са крајњег северозападног дела Херцеговачко - захумске митрополије уклиње дубоко у Босну, стицајем срећних околности доспјели су у резиденцију митрополита херцеговачко - захумског Серафима Перовића у Мостару који је заслужан што су у Шематизму из 1890. објелодањени до тада прикупљени подаци о овој богомољи. Захваљујући митрополитовом разумијевању манастирски печат је уступљен Виду Вулетићу Вукасовићу да га проучи и опише.
Манастир Ваведења пресвете Богородице, како стоји у Шематизму из 1890. године, уздизао се поред пута који са југа Дувањског поља, од Кома - Либа водио на север у варошицу Дувно, десет минута пјешице од Мандиног Села, наспрам Рашћана, поред Градине која се помиње под именима Миркова, Маркова, или Мандине градина. Поред манастира било је и гробље на коме су Турци порушили крстове.
У Шематизу Херцеговачко - захумске митрополије из 1890. године објелодањен је податак који свједочи и о томе како се стекло сазнање о манастиру Лабостину. Наведено је да је печат овог манастира нашао “прије 60 година (око 1830., прим. Ј.Б.) неки тежак Вујин Билановић на мјесту гђе је манастир постојао - орући онуда земљу. Он је печат предао некаквом пивском калуђеру Сочивици који се случајно тада код његове куће десио. Затим је од руке до руке ишао печат докле је ове (1890., прим Ј.Б.) године из куће Џонлиза у Мостару избављен и сада се налази, као што је поменуто, у мостарској митрополији... На мјесту гђе је печат нађен, нашао се у земљи 1880. године и један кључ - сигурно од цркве, који израдом такође показује старину, а начињен је од бронзе”.

У рукописној заоставштини архимандрита Нићифора Дучића, пријатеља и блиског сарадника митрополита Серафима Перовића, постоји једна необјављивана биљешка, по свој прилици начињена прије 1890. године, гдје се помиње српска православна црква Јабука на сред Дувањског поља, чији су се темељи у другој половини деветнаестога вијека видјели изнад земље и он гласи: “Жупањац варошица у Дувну. Јабука црква на сред поља Дувањскога виде се развалине поред земље. У џамији у Жупањцу има један камен са написом ћирилским из те срушене цркве Јабуке.Мостина манастир у Дувну. Раскопан му је темељ, те се сада сије и оре туда. Печат је тога манастира у Џонлиза у Мостару, тако и кључ. По печату се зна да је црква била Ваведења”. Поред те цркве Дучић помиње и манастир Мостину (Лабостин, прим Ј. Б.) на Дувањском пољу чији се темељи не виде и гдје се простор на коме се он налазио оре. Пошто се, у народним пјесмама о Мијату Томићу, опјевана Јабука ливада, одмах иза Градине, или мјеста гдје Шематизам из 1890. помиње манастир Мостину, онда је, очигледно је, ријеч о једној истој богомољи. Дучић по свој прилици, није добро разумио казиваче који су му саопштили податке о дувањском манастиру.
И Вид Вулетић - Вукасовић покушао је да на Дувањском пољу нађе потврду о постојању овог манастира. Посредством Мостарца Тоше Иванишевића он је дошао до свједочења Саве Вукановића из Дувна који му је потврдио да постоји предање да је код Мандиног Села постојао православни манастир који се звао Лабостин или, како су га неки звали, Хлабостин. Нешто више података о манастиру Лабостину тридесетак година касније покушао је да прикупи Владимир Ћоровић, али његова настојања нису донијела резултате. Бавећи се Лабостином Ћоровић се није позивао на запис о овом манастиру објелодањеном у Шематизму из 1890. године, а није знао ни за поменути запис Нићифора Дучића
Са нешто више основа могло би се створити представа о томе како је изгледала црква манастира Лабостина, на што нам указује печат ове богомоље. На основу печата може се претпоставити да је манастирска црква могла имати три куполе што, уосталом, каже и Вид Вулетић - Вукасовић , “ у пољу је на печату урезан храм са три кубета, тј. два побочна мања, а по сриједи велико кубе. На побочном кубету с десне је стране, као у спакату живопис сприједа. Уз кубе је с десне и лијеве по један крст, а с десне се стране иза истог кубета спушта анђео, као у храм. На кубету су, с лијеве стране, сприједа два прозора, а тако је и на храму на прочељу с десне код врата, прозор, а један с лијеве код олтара... Код олтара је у храму (храм је у пресјеку) с десне стране старац свештеник под брадом у владичанској орнаментисаној столици те прима Богородицу (у млађахној доби) која је пред њиме према десној, а старац је (Симеон?) окренут пут лијеве. Из Богородице су два лица, с десне Јосиф, а с лијеве Ана. Иза Јосифа и Ане налазе се три женска лица. Сви су обучени у дугим хаљинама попут далматике, а на глави им је светитељски торац (ауреола). Просто поље пред Богородицом испуњено је цвијећем, а тако је малко цвијећа и под ногама. У ријечи ЛАБОСТИЊ је А окренуто урезано с наопако”.

И Шематизам Херцеговачко - захумско митрополије, а и биљешке Нићифора Дучића помињу податак да су манастир разорили Турци, а да су камен од кога је био грађен одвезли у оближње Дувно и од њега сазидали џамију. Поред тога Дучић помиње да је том приликом однесен камен са ћириличним написом који је затим уграђен у спољашни зид дувањске џамије гдје су се ћирилична слова разазнавала на камену. Поред тога Дучић је записао да су се сачували печат и кључ овог манастира и да та два предмета чува српска мостарска породица Џонлизи.
На простору где се налазио манастир у подножју Градине у Рашћанима, на рубу Јабуке ливаде, до данашњих дана сачувало се неколико скупина стећака, што потврђује правило да су се око манастира, у чијој су близини била насеља, формирала гробља. На јужној падини Градине је 20 стећака, на југоисточној падини су три велика украшена стећка на којима доминирају крстови са једнаким краковима који се проширују при крајевима. Четири стотине метара на сјеверу према Дувну, у пределу Јабуке ливаде, је 30 стећака. Сви ти гробови постављени су у правцу југоисток - сјеверозапад (исток - запад) што је карактеристично за сахрањивање православних хришћана.
На узвишењу Градина код Рашћана и Мандиног Села које се уздиже изнад Јабуке ливаде, налазе се остаци праисторијског утврђења. Градина је, како каже Алојз Бенац, “једно невелико узвишење које се како неки пупак уздиже изнад равног терена у источном дијелу поља. Изванредно је добро повезана - у визуелном смислу - са градином на Либу, тако да изгледа да се налази под њеном непосредном заштитом... Само узвишење је неједнако уздигнуто, углавном је овалног облика и оријентисано по дужој основи у правцу исток запад. Обиљежено је са неколико тераса на различитим нивоима, али се ипак истичу двије основне терасе: једна на сјеверној старни која је знатно виша, и друга на југозападној страни, нижа и равнија” . На источној страни градине постоји огромни тумул, на коме су нађени гробови са остацима дрвених сандука, који потичу ис средњег вијека или турских времена. На градини је српска православна црквица.
На југоисточном дјелу Дувањског поља на 1023 метра над морем уздиже се узвишење Либ који доминира и стражари над Дувањским пољем, на чијем врху су трагови велике праисторијске далматске градине, за коју је Константин Пач изнео тврдњу да су то остаци далматског Делминијума, што су прихватили још неки историчари.
Очигледно је да топоним Либ, кога народ зове и Хлиб одише далматском древношћу. Негде у близини, у једној варијанти Летописа попа Дукљанина, помиње се планина Хливај (Хиливај - Хлив - Лив) па се може претпоставити да је ријеч о истом локалитету. Само одгонетање значење имена манастира Лабостин могло би се можда довести у везу са висом Либ ( Либ - Лив - Хлив - Лабостин - Хлабостин).
До данас није познат, или бар није сачуван извор који би посвједочио када је манастир Лабостин тачно подигнут. Вид Вулетић - Вукасовић је закључио да његов печат потиче из тринаестог вијека. У том вијеку широм Босне подигнуто је доста православних манастира на просторима српских средњовековних земаља међу које прота Светислав Давидовић, убраја манастир Озрен, Трескавац, Гостовић, Ловницу, Папраће, Тавну, Крупу, Липље, Ступље, Возућу, Добрићево, Медну, Завалу, цркву Светог Петра у Чичеву, манастир Бањску код Пријепоља, Милешеву. Овај узлет православља повезан је са успоном српске немањићке државе. Из тога времена вјероватно је и Заострог код Макарске, манастир у коме су били српски калуђери реда Светог Василија Великог - василијанци. Манастир су касније отели римокатолици, порушили га, и крај њега од истог камена, сазидали самостан.
Седиште Захумске епархије било је у манастиру Пресвете Богородице у Стону или, што неки тврде, у истоименом манастиру у невесињском селу Залому. Постоји увјерење да је Дувањско поље одувијек било у саставу Захумско - херцеговачке епархије чија се граница простирала северном страном дувањског краја, а у историјским изворима Дувно се као саставни дио Захумско - херцеговачке епархије први пут помиње почетком осамнаестога вијека, то је остало и после реорганизације ове епархије у деветнаестом вијеку.
Без конкретних података тешко је одредити када је срушен овај манастир, је ли се то десило једном или више пута, и је ли, прије него што га је сасвим нестало, неки пут обнављан? Не знамо ко га је први срушио: Турци или римокатолици - Мађари. Десило се то прије 1660. године када је Дувно посетио Евлија Челебија, који тврди да је у то вријеме ово насеље бројало око 400 кућа гдје је била једна велика џамија. Претпостављамо да би то могла бити Ђуђ - Џаферова џамија у Дувну подигнута у старом језгру овог мјеста.. Ако се прихвати податак Нићифора Дучића да је дувањска џамија направљена од камена од срушене цркве Јабуке, онда се рушење ове богомоље, или манастира Лабостина догодило прије доласка Евлије Челебије.
За географски и духовни простор у чијем је средишту био манастир Лабостин на Дувањском пољу, посвећен Ваведенију пресвете Богородице могло би се везивати и Дивошево јеванђеље пронађено 1960. године у православној цркви у селу Подврху код Бијелог Поља у Старој Херцеговини. Ова богослужбена књига, према запису који је у њој оставио непознати преписивач, писана је по наруџбини босанског велможе Дивоша Тихорадића, који се помиње у двема повељама босанског бана Стефана Котроманића, из 1332. и 1333. године. У првој повељи Дивош се помиње међу сведоцима из Завршја , што значи из данашњег Дувна, Ливна и Гламоча, из ширег залеђа Сплита, а могло је бити написано око 1330. године. Данас се чува у Музеју Митрополије црногорско приморске на Цетињy.
Ова богослужбена књига рађена је по обрасцу источне цркве. Ријеч је дакле о православној богослужбеној књизи која се користила у Српској православној цркви све док није откривена, и не може послужити у католичкој, ни једној другој цркви. Преписана је са предлошака са кога је преписано и Мирослављево јеванђеље према обрасцима Православне цркве.
У везу са традицијом коју је иза себе оставио манастир Ваведеља пресвете Богородице са Дувањског поља могао би се довести и запис из једног рукописа манастира Хиландара из XVI или XVII вијека: Приложи са и написа са сь грецкаго на словенскїи џзик годнымь отцем Виталїемь в Дувна. Помен имена монаха Виталија из Дувна могао би на посредан начин да укаже да се монашка ватра из манастира Лабостин, после рушења ове богомоље, разгорјевала на њеним рушевинама, у близини или на неком другом мјесту на Дувањском пољу. Овај запис јасно говори да је међу дувањским црнорисцима било и учених монаха који су преводили са грчког језика, што би могло да наведе на закључак да је Дувањско поље било центар духовности и писмености за шире подручје.
Према Општаку манастира Завале у Поповом пољу, међу приложницима из прве половине осамнаестога вијека који су давали прилоге овој богомољи било је и оних из Дувна (ДувЪно) и дувањског села Бришника (БришникЪ). Међу њима налазимо монаха Пајсеја и монахињу Анастасију. По овоме би се могло закључити да је и у то време на Дувањском пољу још било монашког жара манастира Лабостина, на старом или неком новом месту, који је настављао традицију ове древне богомоље. Међу дародавцима који су у то вријеме долазили у манастир Завалу било је и православних Срба из сусједног Ливањског поља.
Још један податак свједочи о побожности дувањских Срба који су духовно стасали у озрачју које је могао да шири православни манастир Вазнесења пресвете Богородице на Дувањском пољу. То је запис са плаштенице израђене 1754 године, који се чувао у Дабробосанској митрополији у Сарајеву. На плаштаници је записано : Откупи же Господи раба божија анатемис Симо Јелица, Перо Митрић и Лазо Дувњак. Писа Илија и Радич, АоД јереја Симона. У препису овог записа који је урадио Љубомир Стојановић уместо Илије Радича стоји Илија Обрад, а име другог приложника Јелице, Стојановић напомиње да би се могло прочитати и као Јелић или Јелича. Овај запис за Дувно је везан презименом Дувњак, што значи да породица приложника Лазе Дувњака не живи више на Дувањском пољу, него се са њега иселила. Пошто се презиме Дувњак јавља уз презиме Митрић онда би православне хришћане чији се спомен сачувао у овом запису могли тражити негде у сусједству, негдје на сусједној Купрешкој висоравни, у Равањској парохији у којој се једно поред другог среће презиме Митрић и Дувњак.;
Није случајно ни то што су дувањски Срби црквицу Ваведенија пресвете Богородице 1891. године подигли на вису Маркова градина, гдје су остаци средњевековних грађевина, али и грађевина из римских и старијих далматских времена. Још је међу православним Србима тада било присутно предање о срушеном манастиру који се уздизао на том мјесту или у непосредној близини. Због тога су се дувањски Срби одлучили да богомољу граде не у насељу , поред гробља у селу Рашћанима, него изван села на бријегу. Богомоља је зидана од тесаног камена који, уверени смо, није вађен из мајдана и обрађиван, него је ископан са темеља старе богомоље. Онда је и разумљиво што је новоподигнута црква, као и манастир који је претходно овде постојао, био посвећен Ваведенију пресвете Богородице .
Један од важних узрока што се о Православни манастиру Лабостин на Дувањском пољу, мало зна је у томе што су током XIX и XX вијека археолошка истраживања Дувањског поља углавном обављали археолози, ревносни службеници аустроугарске државе и њене политике у Босни и Херцеговини. Они су, због вјерских и политичких интереса, настојали да умање значај и затру сваки податак који свједочи о ранијем присуству Срба у Босни и Херцеговини, а поготово на Дувањском пољу. Тога става придржавали су се и каснији истраживачи.

Рад Вида Вулетића - Вукасовића, Стари манаст. печат из Дувна (Жупањца) објелодањен је у вријеме када су Римокатоличка црква, али и поједине хрватске политичке партије и покрети почели да шире и утврђују мит о томе како је хрватски краљ Томислав 925. године крунисан на Дувањском пољу, па је и шире географско подручје претварано у изузетно значајан хрватски историјски простор. У тај оквир се није уклапала прича о српском православном манастиру Лабостин.

[Бенито]

Е, кад ми овако дрпиш питање за квиз!!!!

[Брада]

Другим ријечима, да сам био стрпљивији могао сам и ја доћи наред на квизу.

[ЈВуО-КГ]

Можда би било прикладније за тему "Занимљивости из српске географије".

[смедерево]

https://rs.rbth.com/politics/2013/05/22/...22193.html