Има ли бесмисленијег празника од секуларне грађанске Нове Године којом су се безбожници тако упорно борили против Божића?
31. ДЕЦЕМБАР 2014. ( По шокачком календару )
Грађанска Нова Година – најлуђа ноћ или празник бесмисла
Србине брате знаш ли како, зашто и на који начин славиш «најлуђу ноћ»?
“Реци ми шта празнујеш и ја ћу ти рећи ко си…”
Оно што празнујеш – то си, тиме живиш и причешћујеш се.
Појава која карактерише наше време и дубину његове отуђености јесте
укидање празника Божијих и њихова замена људским празницима, паганског или културног карактера. Реч је о појави која показује саможивост и аутономност данашњег човека, која изражава трагедију његове неосвештаности и духовног сиромаштва, досаду и неторжественост савременог живота.
Престанком празновања празника Божијих на земљи човек празник претвара у забаву, у неукусни хлеб којим се храни “човек потрошачког друштва”. Тако је стигао чак до магијских обреда и служења сатани. Постаје објекат деструктивних утицаја који доводе до мучних последица, до заробљености и смрти.
Савремени човек ужива, а не торжествује, одушевљава се, а не радује се. Вештачко изобиље празничних програма који доносе засићеност и досаду, уобичајено понављање и бол од празнине, заменили су човеково лично учествовање у торжеству.
Једно је сасвим јасно: човек не може да живи без празника и празновања празника, јер празновање празника припада оној најдубљој и првобитној основи људскога живота и културе. Није било у историји ниједне људске заједнице, нити цивилизације која није празновала празнике.
Човек празнује ово или оно, и у њему наставља да живи та стална потреба за празником, а то није само потреба за пуким одмором. Зато човек у празник и празновање улаже своје целокупно схватање живота и њима изражава смисао и циљ свога живота.
А празници су или празници светлости или антипразници таме. Због тога смо читаоцима понудили неколико речи о празновању новогодишње – најлуђе ноћи која је Србима у данима испирања мозгова наметнута од Тита и његових сабораца.'
''''''''''''''''''''''''''''''''''
Суштина празника, сваког празника, јесте религијска. Када славимо Божић, ми учествујемо у радости пре свега што постоји и што дочекује Сина Божијег у људском облику; када славимо Васкрс, учествујемо у Христовој победи над смрћу; када славимо Савиндан, лице у лице срећемо се са оцем наше Цркве и отаџбине; на Видовдан се причешћујемо са кнезом Лазаром и његовом светом и честитом војском…
А када славимо послератне празнике? Тада "славимо“ тријумфалне моменте једне лажне религије која „верује у Маркса и Енгелса“, религије која је деци предлагала да Тита воле више од маме и тате, а читавом Србском народу као браћу достојну загрљаја наметала србомрсце и србоубице.
У те и такве наопаке празнике, спада и календарска нова година (по грађанском-кримокатоличком календару), коју су први међу Православним народом почели да славе Совјети када су окупирали Царску Русију.
И ова заиста најлуђа ноћ, потпуно је помрачила празничну свест нашег народа, па је он и даље слави, не питајући се зашто и како.
Покушаћемо да у неколико редова објаснимо лудило те ноћи (барем међу нама, Србима).
– Свуда у хришћанском свету, и код православних и код римокатолика, прво долази Божић, па Нова година. Само код нас се честита овако: „
Срећни Новогодишњи и Божићни празници!“ и кад прође кримокатоличка нова година, а после Православног Божића, Срби славе „Србску нову годину“, што је по свему судећи јединствени пример у свету – две нове године и обе – славља! Могло би се ускоро десити да се прославља и
кинеска нова година – вероватно би за њу било заинтересованих;
– Кићење јелке на западу обавља се за кримокатолички "Божић", а не за Нову Годину; кићење јелке за Нову годину по грађанском кримокатоличком календару код нас нема никаквог смисла. Док јелово дрво код кримокатолика симболизује Богомладенца Христа (као и бадњак код нас), јелка за нову годину у Србији не значи баш ништа;
– Да би се за ту једну, најлуђу ноћ, окитила јелка, у Србији, у којој се голети шире, немилосрдно се сече на хиљаде младих стабала која се потом бацају у ђубре; Бадње дрво за Србски Божић, је само грана или гранчица храста која остаје на свом месту да расте у висину и ширину; – Када се слави католичка – међународна нова година православни Срби улазе у последњу седмицу пред Божић, у којој је пост најстрожији, јер се и тело и душа спремају да дочекају Христа.
– Док Србија
крка печење и опија се, Православни посте, држећи се завета Светог Саве, што су радили и наши стари, све док у ову напаћену земљу нису дошли Титови „ослободиоци“ који су донели нове законе и нове празнике;
Опширније ође:
http://facebookreporter.org/2014/12/31/%...%BA%D1%83/