Епископ Артемије о Екуменизму
То је измишљотина исте оне исконске змије (која је "ђаво и сатана", Откр. 12,9) која је нашим Прародитељима у Рају предложила да постану богови али не помоћу Бога, него на супрот Бога, а помоћу ђавола. Тако и данашњи екуменисти, желе да остваре јединство Хришћана за које се Христос молио у својој првосвештеничкој молитви (пред страдање, види: Јн 17,21) али не на Истину и у Истини него на компромису, лажи, лицемерју. Не на вери у све што је Христос открио и људима за спасење оставио у Цркви својој, него на релативизацији свега па и саме Цркве. Тај пројекат су измислили Протестанти а прихватили сви остали, на жалост и многи "православни" пастири (Епископи и свештеници) који су са теоријског екуменизма (дијалог с неправославнима) увелико прешли на практичан екуменизам изражаван и пројављиван у заједничким молитвама и богослужењима па негде чак и у заједничком причешћивању. Но, то није довело до постављеног циља - уједињења "свих цркава", него до саблазни смутњи и деоба у Једној и Јединој Цркви Христовој, Цркви Православној.
И у наше време (као много пута у историји Цркве) испуњавају се речи Христове да Цркву Његову ни врата пакла неће надвладати (Мт 16,18). И заиста, у свакој помесној Православној Цркви има оних (међу клиром и народом) који не пристају и не прихватају отров екуменизма ма у каквим обландама се нудио и сервирао. Они и јесу и остају "Црква Бога живога, стуб и тврђава истине" (1 Тим 5). Ту Цркву заиста врата пакла никад неће надвладати јер је Истинит Онај који је то обећао онима који Га љубе.
Питање је како ти Православни Хришћани (монаси или мирјани) треба да гледају на неправославног човека? Као на свог тешко болесног брата по телу (сви смо од једног Адама) са болом, самилошћу и љубављу. Што је брат болеснији све већу љубав према њему треба показивати. Што се тиче људских односа и овоземаљских потреба понашати се према свим људима на исти начин. Свима указивати дужно поштовање, помоћ у било чему овоземаљском, спремност да се за ближњег (сваког човека) без обзира на веру или било које друге разлике својствене људима, ако треба и живот положи. То је наука јеванђељска, то је наука светоотачка, то је наука Цркве Православне (види причу о Милостивом Самарјанину, Лк 10,25-37). Тада и само тако Православни Хришћанин поступа као истински слуга Божији, слуга Бога који заповеда сунцу своме да греје и зле и добре, и киши својој да пада и праведнима и неправеднима (Мт 5,45).
Тако све док остајемо на пољу чисто биолошком, овостраном, на пољу биолошких потреба. Међутим, када је у питању однос Православаца као верника, члана Цркве Христове према некоме ко тај није (па био он Јеврејин, незнабожац - атеиста, муслиман, римокатолик, протестант или било шта друго у верском погледу), ствари се мењају из темеља. Ту Православац (уколико жели да то и остане) не сме преступити границе своје вере, померити међе које поставише Оци наши и мешати веру своју са туђом, правити и ићи на компромисе, тражити неке додирне тачке (минимум) са инославнима ради неког лажног (пролазног, овоземаљског) циља. То значи да Православни са неправославнима не може имати никакве верске обреде или молитвене заједнице. Он се не може молити са њима. О томе говоре и многи свети канони Цркве Православне. Али се може и треба молити за њих. Молити се да их Господ просвети, умудри и упути на пут спасења, на пут повратка и присаједињења Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви изван које и мимо које нема спасења. На ту молитву за неправославне, Православца покреће и треба да покреће истинска љубав према њима. Јер по светом оцу Јустину Ђелијском само је она љубав права и истинска која ближњем осигурава живот вечни (спасење). Ту љубав показује Света Црква Православна молећи се непрекидно у својим светим молитвама "за све и сва": "Заблуделе од Православне вере, јеретике и отпаднике, призови познању истине: нехришћане просвети да би Те познали, грешнике приведи покајању..." (Акатист Исусу Сладчајшем). Но Црква нема никакву силу ни власт да неког примора на јединство у вери са Њом, да постане Њен члан. Чак и кад би могла не би то чинила, јер би то била тиранија а не љубав.
Најзад последње питање показује извјесну градацију. Сме ли Православац само да уђе у неправославну богомољу? Начелно сме! Али, одмах се поставља питање побуде и намере: ради чега? Да ли је у питању пука радозналост, научни приступ и проучавање таквог објекта, поштовање и пијетет, да би се унутра молио (па макар и сам)? Од намере, дакле, и циља његов улазак добија и моралну квалификацију. И свети Апостол Павле каже: "Све ми је слободно (дозвољено) али ми није на корист." Тако и "само" улазак у неправославну богомољу, само по себи није грех и зло, али то може да буде зависно од наше намере. Свети Василије Велики изричито говори: "Не доприноси слављењу Имена Божијега онај ко се диви учењу неправославних." Дакле, ни дивљење њиховим "богомољама" а још мање молитвено општење са њима. Сме ли да присуствује неправославном обреду и скупу? Све што је речено за претходно питање, важи и за ово. Ништа се нема ни додати ни одузети.
А сме ли молитвено да учествује у њему? Е то не сме. Ни под каквим условима или околностима. Принудом или силом, јер би тиме погазио све позитивне каноне и прописе своје Цркве Православне и престао би бити њен члан.
Нека овај кратак одговор на ово судбинско питање буде макар једна стрелица крај пута "који води у живот вечни" да савремени Православци неби са њега скренули и залутали на многобројним стазама и путељцима који су трасирали људи својим умом, а који сви воде - у пропаст вечну. Мир ти и благослов од Господа.
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
