[Ђорђе Ивковић]

ЗАБРАЊЕНИ ФИЛМ "МЕЗИМИЦА" И ИСКУСТВА ЦЕНЗУРЕ

Дигла се велика халабука око неоствареног новог српског филмског подухвата "Мезимица", по сценарију Димитрија Војнова. Прича се да је све већ било углављено и 'затворено' и онда се волшебно, на седам дана пред почетак снимања финансијер, државна институција под командом филмског експерта и чувене бранитељке српства Јелене Триван пишманила, те је амбициозни пројекат врган у подруме. Намах је кренуо одијум демократске јавности од Јадранског до Северног мора против несретне српске државе и народа, који "одбија да се суочи са прошлошћу" а цензура "Мезимице" непобитни доказ "параноје у којој живимо". (О томе овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде ...*) [* Линкови о цензури филма "Мезимица", мање-више са истим садржајем] Има тога још и више, али рачунамо да је, ако је и до цитирања извора, аман довољно. Разрогачених очију замишљамо како изгледа политички притисак ако је предочено тек бунт против цензуре уметничких слобода?

По сценарију "Мезимице", Срби копају органе странцима те их продају. Када је обустављено снимање тог неспорног болесног срања од филма, скочила је васколика "прва Србија" да подржи Вучића у забрани снимања, јер је више доста анти-српских филмова. Са друге стране видимо мноштво демократа, усташа и нациста који се противе надирућој цензури, па ће рећи да је "Мезимица" први забрањени српски филм после педесет пет година!!!

Има ипак ту нешто труло, нешто што јако воња. Толико је србомрзачких филмова снимљено у Србији, зашто би се држава излагала неугодностима због овог једног? Разлог је објаснио Драган Бјелогрлић, али нико није разумео шта је рекао. Елем, исти је одбио да глуми у поменутом филму, те је због тога непромишљено прекомандован у Србе од дела патриотских гласила. Међутим, наш блеур Бјела је читко објаснио: "Нисам хтео да глумим у филму у коме је врх државне безбедности оптужен за трговину органима без чврстих доказа!" У филму терет тог непојамног злочина јесте на Србима, али са тежиштем на српској Државној безбедности. Због тога је уследио телефонски позив са извесног места, а не због заштите достојанства Срба. Да се у филму некакви крезави четници или мусави сељаци у брич панталонама баве трафикингом органа, филм би урадили ударнички, за кратко време ушао би у дистрибуцију и брао заслужене регионалне награде.

Дакле, ради се о вишеструкој подвали. У филму је злочин "медицинског трафикинга" пребачен са Шиптара на Србе, затим је под изговором заштите достојанства српског народа заправо узета у заштиту Државна безбедност која је због превише разлога озлоглашена у народу, да би коначно из лажних разлога оптужба за колективну злочиначку свест сваљена на целину народа.

Истина је супротна. Нико, од кад постоји модерна кинематографија у нас, није ни снимао праве српске патриотске филмове. Нема ко, јер филмаџије су пажљиво бирани подобни кадрови, који се гаде историје свог народа. У осталом, превентивна цензура је била и остала неумољива, а цензори најбуднији људи у држави. У оном једном кога се можемо сетити , "Марш на Дрину" (1964) Жике Митровића и Арсена Диклића, снимљеном наменски поводом педесет година од Церске битке, аустроугарски злочини су пажљиво прећутани, а наглашена је "социјална црта". Све остало што се дотиче српске ратне прошлости је извитоперено и/или "скарабуџено" до негледљивости. О филмовима везаним за најновију нашу историју, да не говоримо. Знамо шта се снима на те теме. Чини се да би неки српски патриотски филм било могуће снимити једино у Русији, али са њиховим глумцима јер би наши тешко прихватили толики ризик.

Са документарним филмовима је сасвим друга ситуација. Већина људи нема о овом феномену јасну представу јер су српски филмови листом цензурисани уз прећутну сагласност свих оних који се управо запенушено боре против цензуре а за слободу уметничког стваралаштва. Да се подсетимо:

Филмски режисер Милорад Бајић једини је аутор документарних филмова у Србији и Европи који још увек има чак десет забрањених филмова на националној телевизији!

То су филмови: „Страх од истине“ и „Оптужујемо“, „Јама“, „Јасеновац 1 и 2“, „Јадовно“, „Генерал Младић“, „Мртви говоре“, „Масакр“, „Травничке избеглице“ и „Само нас истина ослобађа“.

Многи од наведених филмова били су награђени на фестивалима документарних филмова или су учествовали у званичној селекцији.

- Већина филмова приказана је на фестивалима документарног филма у Београду, али су забрањени на такозваној националној телевизији. Моје филмове забрањивали су редом генерални директори, председници управног одбора или главни и одговорни уредници РТС-а – Душан Митевић, Драгољуб Милановић, Ратомир Вицо, Дејан Мијач, Милорад Вучелић, Александар Црквењаков, Бојана Лекић, а сада и Александар Тијанић – резигнирано прича Милорад Бајић.

Поред осталих, за приказивање су забрањени филмови „Страх од истине“ и „Оптужујемо“, који сведоче о косметском несрећнику Ђорђу Мартиновићу кога су 1. маја 1985. године шиптарски зликовци мучили набијањем на колац на чијем је врху била полулитарска флаша. Такође, на РТС-у не дозвољавају да гледаоци виде и филм о генералу Ратку Младићу, бившем команданту Војске Републике Српске, који Бајићу говори 60 минута.

„Од Симона Визентала добио сам податак – који је он добио од енглеских спелеолога који су се 1953. године спустили у Шаранову јаму и бушили дно јаме сондама – да је дно јаме било испуњено спеченом масом од меса, крви и костију жртава, дебљине око 6,5 метара. Ђуро Затезало у филму документује око 45 хиљада убијених лица у логорима Јадовна за 132 дана постојања, а у попису жртава је више од десет хиљада идентификованих лица, међу којима је било много жена, деце, два епископа СПЦ (митрополити Петар Зимоњић и Сима Трљајић) и 69 свештеника“, истиче Бајић.

И то не сме да се види!

Или, вест из 2012. године од када се ништа набоље није променило: Главни директор РТС Александар Тијанић већ три године не жели да емитује троделни филм „Валдхајм - Скривено зло“ аутора Данка Васовића, који говори о страдању српског, јеврејског и ромског народа у логору Јасеновац.

- Проблем је што та тематика, која је наша најсветија ствар и наше највеће стратиште, није узета као приоритетна. Приказују и репризирају хиљаду других мање битних емисија и серија, а према причи о Јасеновцу имају потпуно занемарљив однос. Кад се овако понашају наши, не треба да нас чуди када католички свештеници говоре о српској митоманији - упозорио је Васовић, некадашњи новинар, а сада сценариста и редитељ.

Можемо додати „Тежину ланца“ 1 и 2, Бориса Малагурског, или „Краљевина Југославија у Другом светском рату“ у продукцији „Погледа“ и Милослава Самарџића – опсежан документарни серијал који би свакако требао постати наставно средство у школама. Или, филм "Хероји одбране" (2000.) стављен на "црну листу" јер се бави борбама против НАТО и шиптарских терориста у реону карауле Кошаре 1999. године.

Дакле, ради се о преко двадесет цензурисаних остварења! То је резултат којим би се и Милован Ђилас, челник Агитпропа и први цензор Нове Југославије, могао поносити. Ова цензура по моделу тоталитарних и/или окупаторских режима се међутим доследно практикује у XXI веку. Читав српски народ и целокупна његова историја се и даље налазе на црној цензорској листи. "Лептирица" је привремена колатерална штета.

[Ђорђе Ивковић]

БАЛКАН ПО МЕРИ ЕНВЕРА ХОЏЕ

Шиптарском полицијском "инвазијом" на "Газиводе" и лаганом Тачијевом регатом језером, шиптарски лидери су још једном демонстрирали силу, подржани од тзв. "међународног фактора", односно од оног силеџијског њеног дела који се представља као сами врх савремене цивилизације. Највећи живи конц-логор на свету ради. Ако, иритирани још једним национални понижењем од стране недвосмислених нациста, почнете истраживати тему сурфујући Интернетом, десиће се да наиђете на неки старији чланак као овај чији ћемо почетак цитирати и помислили би да је у питању неки памфлет овдашњих НВО финансираних са Запада.

"...Јавност у Србији, као и на Косову, ових дана у својим средствима информисања може да види, може се рећи, читаву хистерију око, и у вези преговора Београда и Приштине, тачније, између Србије и Косова . При томе се не преза ни од чега. На делу су ниподаштвања, национализам, шовинизам, багателисање једних од стране других, тврђење да ‘’она друга страна’’ нема, уствари, никакво право на ту територију. Тензију додатно диже и пријем Косова у UNESCO, који Београд не подржава. У ‘’игри’’ су чак и културни догађаји, попут утакмице репрезентација Албаније и Србије, која је такође послужила за препуцавање и ‘’размену мржње‘’. Да ли два Балканска народа могу наставити свој живот даље, тако што ће скретати пажњу јавности на шовинизам и међунационалну мржњу? Историја је нажалост показала да таква политика, скретање пажње људи са лошег живота, на национализам често, нажалост, даје своје ‘’резултате ‘’. А управо се то догађа..."

Да није баш све под савремени људскоправашки конац, мада врло сличи, приметићете наставком читања:

"Уместо да својим народима положе рачуне о свом катастрофалном раду, покреће се тема односа два народа, ране из прошлости. Интересантна је подударност ставова фашизоидно-шовинистичких кругова на обе стране. Штавише, у све то се умешала и Православна црква, тврдећи да је она ‘’чувар историје и традиције‘’, што додатно доприноси већ постојећим поделама. Познато је каква схватања и ставове има Српска Православна црква и њен врх о Косову и Албанцима. Да ли је таква институција, која треба да буде одвојена од државе, компетентна да даје свој суд, и да чак одлучује? Албански народ на Косову заслужује, по својој бројности, културним карактеристикама, језику, право да сам одлучује о својој судбини. Он има право да себе назива народом."

И ту ћете схватити да сте забасали у неко археолошко налазиште, парк из доба Бољшевика. Чувари ватре промисли Лењина, Стаљина и Енвера Хоџе су стационирани у имагинаријуму који се зове "Комунистичка интернационала - Стаљинистичо-Хоџаистичка". У најрудиментарнијем облику они чувају идеологију комуниста за решавање националног питања на Балкану:

Право народа на самоопредељење, установљено Октобарском револуцијом, а прихваћено у документима Уједињених нација након Другог св.рата, даје право нацијама и народима право на самоопредељење. Лењин је о томе писао:

‘’Негација права народа на самоопредељење или на отцепљење, неизбежно означава у пракси подршку привилегија владајуће нације‘’…

‘’ одустајање од заштите права на самоопредељење равно је најгорем опортунизму‘’… ‘’оптуживати присталице слободе самоопредељења , тј слободе самоодређења .. је таква глупост и лицемерје , као оптуживати присталице развода за рушење породичних веза… ‘’ (В.И.Лењин, ‘’О праву нације на самоопредељење‘’).

Питање Косова је остало нерешено након Другог светског рата, тј, због идеолошког сукоба Албаније и Југославије, није дошло на дневни ред решавање тог питања, па је прихваћен ''статус qуо ‘’, тј останак Косова у саставу Југославије. Уставом СФРЈ из 1974. године Косову је признат висок степен аутономије, који је Београд, практично, декретом одузео. Треба рећи да се у савременом свету, тешко налази пример одузимања или смањивања права некој нацији или народу. У Југославији су народи добили статус конститутивног елемента, који су бројчано били готово исти, чак и мањи у односу на Албанце.

Питање Косова се може решити само на основу марксистичко-лењинистичког учења, а народ Косова треба сам да одлучи са ким ће и како живети. Радничке класе свих земаља некадашње Југославије су у истом положају, они се морају ослободити како буржоазије и политичких мафија, тако и утицаја суперсила, које воде рачуна искључиво о својим интересима. Српски и албански народ мора сам, на другачијим принципима одредити своју будућност, која подразумева међусобно уважавање, помирење и сарадњу, свесни тога да тај процес неће бити ни лак ни једноставан, због свега што се догађало у прошлости.

Када је у питању Босна и Херцеговина, принципијелни хоџаисти нагло мењају курс:

ЗА ЈЕДИНСТВЕНУ БИХ!

Ситуација у Босни и Херцеговини данас,подсећа на период уочи рата у тој земљи, када су, почетком деведесетих, националисти свих боја почели да дижу главе. Босна и Херцеговина мора остати јединствена земља, држава три њена народа, Бошњака, Срба и Хрвата. Та три народа, који су кроз историју делили добро и зло на том простору, херојски се борили у заједничком рату против фашизма, морају знати да само јединствена,социјалистичка Босна, у којој ће сви народи бити равноправни, је једини пут за трајан мир и братство свих њених народа. Против смо свих покушаја разбијања БИХ, тзв ''референдума'' о отцепљењу, мењању граница, итд. БиХ треба да буде суверена, јединствена земља, а не полигон за сукобљавање велесила, сврставања у блокове, приморавање народа да се опредељује да ли су за НАТО или Русију. Клерикализам, који увек води ка клерофашизму, представљао је како у прошлости, тако и данас, узрок сукоба међу народима, зато изједначавање било ког ‘’ентитетског’’ датума са верским, представља директну опасност по народе БиХ. Босна и Херцеговина, као географски и политички појам постоји стотинама година, а њена државност је потврђена 1943, одлукама ЗАВНОБИХ. Радници, сељаци, радни људи Босне су данас у истом положају, у ком код крају те земље живели. Да би скретали пажњу народа са свакодневних проблема и прикрили сопствену неспособност и криминал, представници владајућих клика распирују националну и верску мржњу међу народима.

Цитирано је непогрешива суштина за коју су се борили комунисти у Југославији како пре 100 година, тако и данас. Не треба да чуди што су комунисти срчано подржавали усташе у Краљевини Југославији, а данас, последично, изображени у "еуропске /читај: нацистичке/ људскоправаше" или у атавистичком обличју енверхоџиста, подржавају терористички УЧК, који се прославио трговином људским органима. Енвер Хоџина Албанија је оличење менталне заосталости, неслободе, беде и дивљачко-племенске суровости. Коме такав дегенерисани пакао од државе треба? Међутим, управо се Енвер Хоџин пројекат Велике Албаније остварује, зато што се уклопио у рачунице НАТО, као што се средином ХХ века уклапао у нацистичке пројекте, почетком ХХ века уклопио се у планове Аустроугарске, а пре тога је служио турским интересима.

Да ли је јасно онда зашто се краљ Александар одлучно обрачунавао са том гамади, и зашто су Димитрије Љотић и "Збор" гонили комунисте као бесне псе?

Данас су бесни пси распуштени од Београда до Тиране, а камење везано. По нама капају бале Енвер Хоџе.

[Бенито]

Љотићевци их гонили?
Па, шта су онда радили четници?

[Ђорђе Ивковић]

Љотићевци их гонили?
Па, шта су онда радили четници?

Сматрам да је јасно да се мисли на предратни период. Држава је доста успешно разбијала организацију КПЈ, тако да није могла да се размахне као у многим другим земљама, а сукоби комуниста и "Збораша" су општепознати.

[Ђорђе Ивковић]

ШТА ЈЕ, ЗБИЉА, ВУКОЈЕБИНА - КОСОВО И МЕТОХИЈА ИЛИ БЕОГРАД?

Пише: Никола Крстић 03. октобра 2018. Истиномер, пренето са "ДАНАС"

Пре неких две године, један старији колега, који се бави друштвено-политичким темама о мрачној прошлости Србије, упитао ме је да ли сам икада био на Косову.
„Нисам.“
„И немој никада.“
„Што?“, питао сам га сасвим збуњено.
„Знаш ли ти која је то вукојебина?“, одговорио ми је.

Никола Крстић. ИЗВОР: ЈЕБЕНИ ДАНАС

Погледајте овог роџеног беграџанина, пореклом засигурно из неке вукојебине, те му празилук из гузице вири.

Е, тај је написао да је "Косово вукојебина".

Редакција "Данас" је 'ладно пустила овај вређајући текст.
Да знају за увреду намах су показали. Цензурисали су коментар од две просте реченице:

"Није Косово Вукојебина. Београд је вукојебина."

Да додамо, овај празилуковић не осећа да Београд смрди, јер се сам осећа. Београд се осећа на издувне гасове два милиона лукоједовића и циганмаловића, четири милиона аутомобила и "бубњара", на кис'о купус у подруму и слабо опране гаће на тераси. На зној у аутобусу. На трулеж усташије и комуњара. На ригање гостију циганско- монтенегринских сплавова и смрад "албанке" у сваком пристојном локалу. На смрдљиве минџе ВИП хероина "Парова" и "Задруге" у црвеним најлон гаћама седма ноћ. Нису исте сконцентрисане нигде у Србији, већ само у Београду.

Изнад свега, на трулежни смрад из уста културне елите Београда, знамо којих и знамо од кад, сами ћете се сетити. Овај им из дупета вири.

Оно што је још прави Београд, чува само један човек опкољен са свих страна. Који је тај сетиће се само прави Срби.

[Ултрадесничар]

ШТА ЈЕ, ЗБИЉА, ВУКОЈЕБИНА - КОСОВО И МЕТОХИЈА ИЛИ БЕОГРАД?

Пише: Никола Крстић 03. октобра 2018. Истиномер, пренето са "ДАНАС"

Пре неких две године, један старији колега, који се бави друштвено-политичким темама о мрачној прошлости Србије, упитао ме је да ли сам икада био на Косову.
„Нисам.“
„И немој никада.“
„Што?“, питао сам га сасвим збуњено.
„Знаш ли ти која је то вукојебина?“, одговорио ми је.

Никола Крстић. ИЗВОР: ЈЕБЕНИ ДАНАС

Погледајте овог роџеног беграџанина, пореклом засигурно из неке вукојебине, те му празилук из гузице вири.

Е, тај је написао да је "Косово вукојебина".

Редакција "Данас" је 'ладно пустила овај вређајући текст.
Да знају за увреду намах су показали. Цензурисали су коментар од две просте реченице:

"Није Косово Вукојебина. Београд је вукојебина."

Да додамо, овај празилуковић не осећа да Београд смрди, јер се сам осећа. Београд се осећа на издувне гасове два милиона лукоједовића и циганмаловића, четири милиона аутомобила и "бубњара", на кис'о купус у подруму и слабо опране гаће на тераси. На зној у аутобусу. На трулеж усташије и комуњара. На ригање гостију циганско- монтенегринских сплавова и смрад "албанке" у сваком пристојном локалу. На смрдљиве минџе ВИП хероина "Парова" и "Задруге" у црвеним најлон гаћама седма ноћ. Нису исте сконцентрисане нигде у Србији, већ само у Београду.

Изнад свега, на трулежни смрад из уста културне елите Београда, знамо којих и знамо од кад, сами ћете се сетити. Овај им из дупета вири.

Оно што је још прави Београд, чува само један човек опкољен са свих страна. Који је тај сетиће се само прави Срби.

"Јебени Данас". То се слажем али Београд није вукојебина. За аутошовинисте и другосрбијанце у Србији само "круг двојке" није вукојебина. Све друго је вукојебина. Највише мрзе Косово ( па тек када прочитају оно Метохија одмха се хватају за тродоне ), па наравно Република Српска, а у осталим деловима Србије где живе Срби то су сељаци ( иако село по село несатаје). Понављам Београд је главни град не само Србије него и Срба у РС и ЦГ.

[Бенито]

ШТА ЈЕ, ЗБИЉА, ВУКОЈЕБИНА - КОСОВО И МЕТОХИЈА ИЛИ БЕОГРАД?

Пише: Никола Крстић 03. октобра 2018. Истиномер, пренето са "ДАНАС"

Пре неких две године, један старији колега, који се бави друштвено-политичким темама о мрачној прошлости Србије, упитао ме је да ли сам икада био на Косову.
„Нисам.“
„И немој никада.“
„Што?“, питао сам га сасвим збуњено.
„Знаш ли ти која је то вукојебина?“, одговорио ми је.

Никола Крстић. ИЗВОР: ЈЕБЕНИ ДАНАС

Погледајте овог роџеног беграџанина, пореклом засигурно из неке вукојебине, те му празилук из гузице вири.

Е, тај је написао да је "Косово вукојебина".

Редакција "Данас" је 'ладно пустила овај вређајући текст.
Да знају за увреду намах су показали. Цензурисали су коментар од две просте реченице:

"Није Косово Вукојебина. Београд је вукојебина."

Да додамо, овај празилуковић не осећа да Београд смрди, јер се сам осећа. Београд се осећа на издувне гасове два милиона лукоједовића и циганмаловића, четири милиона аутомобила и "бубњара", на кис'о купус у подруму и слабо опране гаће на тераси. На зној у аутобусу. На трулеж усташије и комуњара. На ригање гостију циганско- монтенегринских сплавова и смрад "албанке" у сваком пристојном локалу. На смрдљиве минџе ВИП хероина "Парова" и "Задруге" у црвеним најлон гаћама седма ноћ. Нису исте сконцентрисане нигде у Србији, већ само у Београду.

Изнад свега, на трулежни смрад из уста културне елите Београда, знамо којих и знамо од кад, сами ћете се сетити. Овај им из дупета вири.

Оно што је још прави Београд, чува само један човек опкољен са свих страна. Који је тај сетиће се само прави Срби.

Хвала Ђорђе, али претерујеш. А нисам ни навикао на овакве оде.

[Ђорђе Ивковић]

Прво, ништа нисам измислио - све то постоји у реалном животу.

Друго, жао ми је што не разумете да је претеривање, или пре једнострано претеривање, у функцији разобличавања једног гадног менталитета који се шири поглавито "урбаним" срединама.

Овај рђави млади човек је прави манекен илити експонент таквог вртложног духовног пропадања друштвеног слоја који би требао бити културна, дакле и национална елита нашега народа.

Он "мисли" да је Косово вукојебина, мада није био ни у једном тамошњем манастиру, нити на могобројним другим светим местима, нити има икакву духовну конекцију са тим високим вредностима. Са дуге стране, не види чемер, јад, беду, малограђанску мизерију, који су му пред носем, управо у окружењу у којем се креће. Нема тај додира ни са оним што је велико, вредно и величанствено у самом Београду. У Храм Светога Саве је МОЖДА и ушао али само да би видео чему би се могао наругати. Кад прође поред осматрачнице са Кајмакчалана прекопута Скупштине коментарише "Шта ће ово камење у граду"...То је његова матрица размишљања.

Том ругобом сам се ја бавио, не Београдом као престоним градом... И сматрам да не мора писац до последње речи објашњава шта је хтео рећи.

[Бенито]

Ма, ништа ти нисам замерио. Текст је 100% тачан, али само задњи пасус је проблем. Дајеш ми превише на значају.

[Ђорђе Ивковић]

ЗНАМО ШТА СТЕ РАДИЛИ СЕДМОГ ОКТОБРА

Највећа је неправда кад ко од зла дјела свог
још и корист какву има.

Валтазар Богишић

Да се разумемо, „Шестог октобра“ се није могло десити ништа. Дан је био врло мамуран. Одмарало се. Веља Илић одржао говор у 10х, и као злогука птица опоменуо. Потом је са својим Шумадинцима отишао кући. Тај говор нигде нећете наћи, јер никоме није пријатан.

Шта се дакле догодило Седмог октобра 2000.?

Левичари осетили моменат.

Било је критично да Србија поново постане српска, па су дејствовали са леђа, док су Срби рушили издајника Милошевића.

По левичарима, све је дозвољено да се отме власт и стекне богатство, а „коме је до морала, нек иде у цркву“. И док су једни крв пљували не би ли спасли Србију од тираније Слободана Милошевића и ЈУЛ-овских криминалаца, ново-скојевци предвиђени Зораном Ђинђићем су заузимали банке и трезоре, заогрнути хиџабом Европске уније. Ђинђић се окружио себи сличнима. За те „експерте“ (бива млади, лепи и школовани) који су изронили 7. октобра, нико пре тога није чуо. Ситни банкарски службеници и студенти на продуженом школовању.

За две године, сви су се обогатили али Милошевићеви ратни профитери нису осиромашили. Сврака свраки, односно комуњара комуњари, очи не вади. Тако је Србија многоструко опљачкана: пљачкао је Тито, па Милошевић, па Ђинђић. Наставили Тадић, да доврши Вучић. Све Србин до Србина, са екипама, као да их је Фрањо Јосиф одреда у истом борделу правио.

Упропастили државу.

Ђинђићева пљачкашка приватизација у Србији је историјски факат, као што су факти да је Милошевић немилосрдно пљачкао Србију помоћу „пирамидалне штедње“ или хиперинфлације.

Опоменућемо на епилог, да се не заборави. Да се из историје нешто научи. Најмање је важно што ћемо успут показати наказу ђинђинофила.

Конфузни закони Србију коштају милионе евра:

Спор против Агенције за приватизацију међу првима добио Миле Јерковић за положену гаранцију приликом куповине "7. јула". Убедљиво највећи износ од 1,35 милиона евра досуђен украјинском Азовимпексу, који је неуспешно приватизовао Фабрику вагона. Глобал стил браће Митал тражи 300.000 евра након што је са њима раскинут уговор о куповини Магнохрома.

Бивши власници 14 предузећа са којима је држава раскинула купопродајне уговоре јер нису поштовали њихове одредбе, према правоснажним пресудама домаћих судова већ месецима од Агенције за приватизацију наплаћују надокнаде за активиране банкарске гаранције. Рачун Агенције због тога је у овој години у два наврата био у блокади, укупно чак 33 дана.

Милионски износи, али у динарима, досуђене су као накнада за неоправдано наплаћену гаранцију и бугарској Мина компанији, после раскинуте приватизације нишког Вулкана, затим конзорцијуму на челу са Милованом Вулићевићем, после раскида уговора о куповини Венчаца из Аранђеловца, као и бившим власницима шабачког Декора, Ламината из Бајине Баште, Меркура из Бачке Паланке, Кућне радиности из Темерина, Сомборгранита, Млина будућности из Српске Црње, Кулинапласта из Раткова и Радана из Лебана.

Искључиви кривац за ову штету је законодавац који Закон о приватизацији није усагласио са јединственим правним системом Србије. Тиме је омогућено фирмама да иако нису поштовале закон приликом приватизације, ипак судски добију накнаде. Судови су се једноставно држали важећих правних прописа и пресудили су правилно. Зато законодавац мора да исправи грешке како се овакве ствари не би понављале – каже Бранко Павловић и наглашава да Закон о приватизацији није усаглашен ни са многим међународним правним нормама чији је Србија потписник, што такође ствара правне проблеме и може утицати на одлуке судова.

Држава је због лошег законодавства дупло оштећена: прво је претрпела штету у приватизацији, због чега је била принуђена на то да је раскине, а потом је државна агенција судском одлуком принуђена на то да плати накнаду бившим власницима, управо онима који су уништили та предузећа исисавши им сав капитал – каже професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић. – То је свакако лоше и нешто због чега грађани имају право да буду огорчени јер и они плаћају цех накарадних законских решења. Неусклађеност закона који узрокују такве, по државу штетне судске одлуке и уопште нестручан рад надлежних у Агенцији, представљају велики проблем који је настао због лоше приватизације, процеса који је тотално упропастио привреду земље. Једина два циља су била распродаја друштвене имовине и пуњење буџета новцем добијеним на тај начин. Таква пракса се показала не само штетном када је реч о привредном животу већ је, нажалост, и држави нанета огромна штета.

Заједничко за ових неколико горепоменутих великих случајева је то што су уговори раскинути тек након вишемесечних притисака и протеста радника, који су неуспешно указивали да се имовина фирми распродаје а капитал исисава, да је очигледно како купци не намеравају да покрену производњу нити да инвестирају.

Што се моје фирме тиче, почело је тако што сам на неком саветовању о приватизацији поставио питање надлежном Ђинђићевом министру за приватизацију Александру Влаховићу: Ово не ваља, ово наше предузеће води у пропаст. Шта да поручим запосленима који неће овакву приватизацију?

Влаховић је са бестидним циничним осмехом, само због кога је заслужио да му се лопатом тај осмех запечати на лицу, одговорио: Поручи им (као да сам овце чувао са тим министром) да ако неће да буду приватизовани, опет ће бити приватизовани!

И наравно, фирму је је купио "конзорцијум". Тај „конзорцијум“ нових бизнисмена су чиниле хрватске избеглице, домаће раднице слободног морала и господа са нешто затворске казне. Цело друштво са шест основних разреда до набављене дипломе средње школе. На челу им беше легендарни општински лидер Социјалистичког савеза синдиката радног народа Југославије. Фирму су купили наравно не својим парама већ позајмицом од комшијског металског гиганта, које су враћене затим из прихода фирме. Ниједан члан конзорцијума пола свог динара није дао. Онда су буквално опустошили фирму, као пацови.

Поменућемо успут анегдоту када је нови газда-синдикалац повео своју радну нагу на синдикални митинг у Нови Сад, да се боре против закона по коме су купили фирму.

Затим су изгубили спор на суду против Агенције и уговор је поништен. Али, количина пара којом је фирма купљена им је морала бити испоручена "због лоших закона о приватизацији".

Лако је било против њих, "конзорцијума" скупљеног с ко'ца и конопца, али не и против система који их је штитио. Све што је остало од комуњара у државном, економском, правосудном систему, штитило их је, типично партизанским начином. Настала пометња у Агенцији за приватизацију експозитура Нови Сад, када сам им показао нека акта за која су мислили да су ми недоступни. Ко је, међутим, луд да у та турбулентна времена пристане да буде ВД директор, а не направи дупликате свих кључева? Али, џабе. Шта год покушаш, дочека те извесни судија Беадер или неко сличан. Па се ти бори.

(Падала кишица, ја у аутобусу. Путник до мене пита: Извините, дрхтите. Да ли вам је хладно? Даћу вам јакну да се згрејете. Одговарам: Ма јок. Био сам у Агенцији за приватизацију, па имам нервне нападе. Сапутник: Аха. Потпуно вас разумем.)

Да је ово изниман случај, могло би се поднети. Међутим, овакве "приватизације" су биле Ђинђићево правило. Шта је са обичним људима у тој беспризорној отимачини? Покрали их тајкуни, покрала их држава, покрали их и њихови подмукли другови. Покушаје замислити број трауматизованих људи у држави, количину опште породичне беде у којој је требало дизати децу, е да би се мањина најгорих у овом народу обогатило?

Нема ту ни правдања ни праштања.

Мислите да су Ђинђић и његове комуњарске битанге били толико неписмени да не знају да усагласе законе? Ма јок! Знали, али дошли да опљачкају Србију без последица. То је све.

Тако изгледа живот кад ти га левичари праве.

[Милослав Самарџић]

Ово је баш реалан поглед на ДОС. Ко год да их је скупљао, свака му част!

[Ђорђе Ивковић]

ЗНАТЕ ЛИ КО ВАМ ПИШЕ ПО ВИКИПЕДИЈИ?

Дамјан Павлица пише за Википедију

У припреми за један озбиљнији чланак који се тиче тешког стварања наше државе, наиђох на чланак на архи-аутошовинистичком "Пешчанику", под надмоћним насловом "Савремена историја Косова". Мислио би човек да је студију писао тим мудрих стараца, након деценија студије случаја. Ма какви, то је написао тада двадесеттрогодишњи Дамјан Павлица. Рећи ћемо опет, па добро, "Пешчаник" је такав, то ђубре и не чита нико други до наркомани и дегенерици. Јесте тако, али није до краја тако. Исту скраћену и прелагану "Савремену историју Косова", наћи ћете на Википедији, али без имена аутора, па можете помислити да је исто писао нормалан човек, а не дрогирани ауторасиста. И то људи прихватају као нешто релативно прилично тачно, и оријентишу се даље према томе.
Дамјан Павлица је типични "беофашиста". Он је "урбан", са дозом разумевања за сељачку Србију. Услед немогућности да прикажем што је такав, морам да га прикажем у изворној (латиничној) верзији:

Ako vas ozbiljno zanima čime se bavim, ovo je moj portfolio. (Лик има портфолио).

Muzičar, freelance programer i nezavisni IT novinar iz Resnika.

Šta reći? Volim da filozofiram, da pišem, sviram, slušam muziku, pevam, igram kapueru, programiram, farbam figurice, pravim igrice.

Дамјан Павлица: Друже Исусе срећан ти рођендан

Особито воли да пише чланке за Википедију. То му је пасија којој је посвећен. Опус његових чланака се тиче само крупних филозофско-историјско-културнио-националних питања. Ако мислите да је безазлено, навешћемо области којима се полусвесни Павлица (по предању Павловић, али нема везе): Филозофски појмови, Историјски Исус, Рано хришћанство, средњовековна филозофија, Српско средњовековље, Историја Косова, Српско-Албански односи, Српска левица, Историја Југославије, Други светски рат у Југославији, Историја Српске православне цркве, Југословенски ратови, Поп култура...


Ако имате нерава и зађете дубље у ментални склоп овог дрогираног издајника, доћи ћете до неминовног партизанског подријекла овог србомрсца:

Slike partizana

(Као прилог, може бити забавно, ево једног његовог "историјског осврта" "Историјска позадина четничких песама")

Да пак питате хисторичестог кепеца да ли зна где се налази његов Ресник, не би знао да одговори.

Камо ли где су Косово и Метохија.

[Бенито]

Свака теби част како те само не мрзи да губиш време на овакве будалесине.

[Милослав Самарџић]

Свака теби част како те само не мрзи да губиш време на овакве будалесине.

Али одличан је.
П.С.
А како би назвао оне с којима ти полемишеш...