[Ројалист]

Владимирееееееееее....

ПСТ!

Претили су ми много опаснији од тебе

[Ројалист]

Zašto DS boli glava

73 miliona dinara iznosi dug DS
4 miliona dinara DS dobija mesečno iz budžeta
434 dana je blokiran stranački račun
1.500 evra mesečno plaćaju zakup vile u Krunskoj 69


Aktuelni vrh stranke optužuje bivšeg lidera: Tadić i Pajtić

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/582712...i-za-plate

[Ројалист]

Reprezentativna vila u Krunskoj 69 u kojoj se više od 20 godina nalazi sedište Demokratske stranke bukvalno je oteta od države, i to za mesečni zakup od samo 852 dinara, saznaje Informer!
U ovoj vili je do 1993. bila ambasada Iraka, da bi odmah posle toga bila data u zakup firmi "Lutra", čiji je vlasnik bio bivši ministar policije Dušan Mihajlović. Međutim, posle samo nekoliko meseci, "Lutra" obaveštava DIPOS da je vilu zauzela "neformalna grupa građana" i da oni više ne mogu da uđu u nekretninu?!
Kada je utvrđeno da se u zdanje uselila Demokratska stranka, bezuspešno je u više navrata pokušano iseljenje, a demokrate su odbijale i da plaćaju bilo kakav zakup! Naredne, 1994. godine, vila u Krunskoj 69 nezakonito je upisana kao vlasništvo Poslovnog prostora "Vračar", firme koju je kontrolisao DS. Odmah potom sklapa se ugovor o zakupu za mesečnu kiriju od 852 dinara, koja važi i dan-danas?! U ovom ugovoru o zakupu navedeno je da vila u Krunskoj 69 ima 350 kvadrata iako ona zapravo ima 750 kvadrata! Poređenja radi, Iračani su do 1993. godine mesečni zakup za ovu nekretninu plaćali čak 7.000 dolara!
Otimačina vile u Krunskoj 69 "ozakonjena je posle Petog oktobra, kada je sud potvrdio da je ova vila u vlasništvu PP "Vračar" iako se do dana današnjeg vodi kao vlasništvo Republike Srbije kojom upravlja DIPOS.
U DS niko juče nije hteo da komentariše ova saznanja.

[luka.luke 1]

И ја сам размишљао о томе.
На ове две треба додати заставу Еу, БиХ, АП Војводине које су такође плаво жуте.
Па и Санџака. Сваки трн у оку нам дође у тој боји са звездицама.

Уз црвену, жута и плава су основне боје. Кад се помјешају жута и плава добије се зелена. Види чуда, босанскохерцеговачка застава жуто+плаво=зелено, косовска исто

[Ројалист]

Странке проевропске опозиције ових дана ужурбано комбинују како ће на предстојеће изборе и, по свему судећи, чекају нас нова удруживања познатих лица.

Најгласнији заговорник „новог ДОС-а“ је ДС, а њен лидер Бојан Пајтић у том савезу види још странке Зорана Живковића, Душана Петровића, Верољуба Стевановића и Бошка Ничића.

[ПРОСВЕТАР]

Странке проевропске опозиције ових дана ужурбано комбинују како ће на предстојеће изборе и, по свему судећи, чекају нас нова удруживања познатих лица.

Најгласнији заговорник „новог ДОС-а“ је ДС, а њен лидер Бојан Пајтић у том савезу види још странке Зорана Живковића, [b]Душана Петровића, Верољуба Стевановића и Бошка Ничића.[/b]

Ко то беше Душан Петровић?

Није ваљда онај буљави и вечито необријани шабачки цигојнер?

[Ројалист]

Beogradskim zdravstvom od dolaska DOS-a na vlast hara mafija koja je utočište našla na Medicinskom fakultetu u Beogradu, a pod zaštitom je akademika Ljubiše Rakića.

Vešto raspoređena na ključnim mestima, u Kliničkom centru Srbije, kliničkim centrima u Beogradu i Kliničkom centru Vojvodina, mafija je imala zaštitnike u bivšem ministru zdravlja i njegovim saradnicima.

Kada je gradska sekretarka za zdravstvo u Beogradu prof. Dragana Jovanović uzbudila javnost podacima koliko su direktori kliničkih centara i domova zdravlja u Beogradu pokrali novca, zbog pritisaka iz inostranstva, a i zbog trenutne podrške gradonačelnika Đilasa, lekari dugih prstiju našli su se iza brave, a prof. Jovanović je morala da podnese ostavku, da bi ostala u životu.

Hobotnica u zdravstvu ima punu podršku srpskog predsednika Borisa Tadića, koji je od te mafije tražio da napuni i njemu - i džepove i stranačku kasu.

Akademik Predrag Peško, "organizacioni sekretar" zdravstvene hobotnice, član je Demokratske stranke.

Kada je načelnik odeljenja za privredni kriminal SBPOK-a Zoran Kosovac referisao pretpostavljenima o kriminalu u zdravstvu, naveo je da ima dovoljno dokaza da na višegodišnju robiju pošalje profesore Predraga Peška, Vojka Đukića, Tomicu Milosavljevića i njegov kabinet, zatim dr Tatjanu Knežević, direktorku Instituta za javno zdravlje Batut, a na tom spisku bili su i direktor Kliničkog centra Vojvodina dr Dragan Drašković, direktorka Instituta za kardiovaskularne bolesti Vojvodina u Sremskoj Kamenici dr Nađa Čemerlić Ađić.

Kada je postavljen za direktora Kliničkog centra Srbije i docent Đorđe Bajec je pokušao da "uvede red", ali ga je Boris Tadić oštro upozorio da ne talasa, jer se iz zdravstvenih fondova i od pljačke pacijenata, finansira njegova partija, njeni gradski i opštinski odbori, i pune džepovi njegovih stranačkih funkcionera u Vojvodini, koje Tadić na taj način kupuje i tera da mu služe.

Ministar Zoran Stanković je pošten čovek, i nikada u svom radnom veku nije uhvaćen ni u sitnoj korupciji. Njegove namere da "preseče hobotnicu" sasvim su iskrene, a mogućnosti, takoreći, nikakve!

Ko će uhapsiti akademika Predraga Peška, koji je, za račun Demokratske stranke, pokrao i nekoliko miliona od donacije Vlade Japana namenjene za rekonstrukciju Kliničkog centra Srbije i usmerio ih na račun DS-a, a za predsedničku kampanju Borisa Tadića?

---

Tako je Miki Rakić, šef kabineta, pozvao na razgovor Bojana Pajtića, predsednika Izvršnog veća Vojvodine. Bojan se prvi otrgao kontroli. Njegov pederluk sablažnjava građane Vojvodine...

Svoje mlade ljubavnike postavlja na najznačajnija mesta, tuče svoju zakonitu ženu i decu, pljačka pola budžeta Vojvodine. Ovaj mali pirgavi skot razume samo svoje strasti za pljačkom i tuđom muškom guzom.

E, kada se Bojan Pajtić, među pederima poznatiji kao Bokica otrgao kontroli, kada je jedan mladić pobegao od njegovih progona, ponevši sa sobom i njegovih 1.200 SMS poruka koje je dobio od ovog ludaka, kada diplomatski kor javno pravi sprdnje sa pederskom družinom koja je na vlasti u Srbiji, Miki Rakić je pozvao druga Pajtića kod predsednika Tadića na ribanje.

Sav važan, Rakić je saopštio Bokici da ''mora da se povuče'', da manje krade, već je provaljen. Narogušen i ljut sava (Ne dam vam svoje dečkiće), Bokica je ustao i dreknuo na svog Vođu. Ako je tako, ja osnivam svoju stranku! Ni Boris ni Miki nisu mogli da skoče na noge lagane, zbog svoje boljke, a Miki je, nekontrolisano klimnuo glavom - "Da, Bokice". Boris se užasnuo! Nema više "Da, šefe".

Pomenuti Miodrag Rakić je sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost. Upućeni tvrde da je, takav kakav je, u emotivnoj vezi sa kćerkom direktora Vojno-bezbedonosne agencije, koji mu podnosi izveštaje o stanju ''u redovima neprijatelja''.

Očigledno da klimoglavac i njegov predsednik polako pakuju kofere za pakao. Treba im pomoći da što pre odu, a da njihove opljačkane novce vratimo u budžet.

[Ројалист]

Владавина вођства ДС-а, политичког крила жутог картела, на дуг је рок, ако не и трајно, унесрећило и унередило Србију и довело је до економског банкрота, потенцијалних територијалних губитака и потпуног институционалног и државног краха. То је разлог изборног пораза Бориса Тадића и Демократске странке, и зато њихов одлазак с власти није тек уобичајена смена која следи после пораза на изборима већ је последица очајничког трзаја народа који је био на издисају. Зато не може бити ни речи о могућностима неког позитивног континуитета како то покушавају да прикажу прикривени или отворени пропагандисти и припадници жутог картела. На том трагу нема шта да се баштини или како би одлично рекао већ цитирани Милан Лане Гутовић: „Нека ови нови греше, али бар не на исти начин“.

Они који су отишли с власти прво би требало, сви заједно, да положе рачун грађанима и државним органима, па онда они преостали нека се до миле воље међусобно бирају и баве „унутарстраначком динамиком“. Није реч о унутрашњој одговорности за њихов пораз на изборима већ о кривици за системску корупцију, најгоре злоупотребе власти, деструкцију правосудног система, пљачку, безакоње, рушење државних институција. Све набројано била је права политика досадашње власти, па тако и странке која је чинила њен суштински део. То, а не њихово међусобно бирање, наше је централно питање

Уосталом, ево како гласило снова наших евроатлантиста описује стање у Србији: „Нова Влада Србије суочава се са суровом реалношћу, укључујући све већи буџетски дефицит, смањивање привредних активности и слабљење домаће валуте… Србија није банкротирала, али је веома близу тога…“ („Фајненшел тајмс“)

Ко кога ту у политичко-пословном крилу жутог картела реформише? Они под чијим је непосредним покровитељством обављена пљачка преко „Агробанке“ хоће да реформишу оне који су правосуђе довели до тешког нокдауна, они који су приватизовали обавештајне службе хоће да реформишу оне који су уништили и распрчкали аграрни фонд, они који су непосредно радили на предаји и издаји Косова хоће да реформишу оне који су вршили злоупотребе и крађе у Развојној банци и фондовима Војводине… Она јадна смлата која каже „да имамо гнусно наслеђе погрешних политика иза нас, од 1912. до 2007. године“ (!!!) или тачније од Балканског ослободилачког рата до одбијања Ахтисаријевог плана, хоће да реформише знаменитог приватног инвеститора у станоградњи у Београду. Његов друг градоначелник, који би све да изреформише, па и самог Тадића је најбоље плацеве у центру Београда прогласио пашњацима, а онда тај станоградитељ који је истовремено највећи натовац хоће да реформише оног по чијем су налогу криомице и на готово криминалан начин куповане „Политика“ и „Вечерње новости“. Они који су по београдским кафанама разрешевали и постављали тужиоце и судије хоће да реформишу оне који троше десетине милиона на конфор змија отровница у свом завичају, па тако испада да се иста свота новца користи за народне кухиње и за птице и гмазове. Онај који је својим законом и прописима зауставио и скоро уништио домаћа грађевинска предузећа би да реформише оне који су у јавним набавкама украли 600 милиона евра… Ударио јунак на јунака.

И сада би српска јавност требало да навија за једне или друге реформаторе и да слави победнике и посматра их као очишћене од греха. И да на самом врху пирамиде буде досадашњи или нови реформатор и из истог шињела.

И онда ће после исхода сукоба међу реформаторима политичко-пословно крило жутог картела бити „још јаче него раније“, са спремношћу и жељом да нас поново зајашу и наставе путем на којем су их народ и победа Томислава Николића зауставили.

По саморазумевању политичког крила жутог картела, досадашњи и горе описани „ДС је национална институција“. По њиховом схватању света, они и јесу национална институција. Тамо где су они „национална институција“ нема места ни за кога другог сем можда за традиционалну трку жена у венчаницама или „Бир фест“. Ту нема места за „Народни музеј“, па су га већ десетак година затворили, ту нема места за „Музеј савремене уметности“, јер је и он одавно затворен, ту нема места за „Народну библиотеку“ која је после много година поново отворена и то са одстрањеним националним знамењима… „Народна библиотека“ реновирана јесте, али без одговарајућих депоа за чување старих и уникатних или ретких књига, због чега су оне тако изложене сигурном пропадању, а да ту не би пропадале постарао се ранији управник Угричић који је 14.000 књига, па тако и највећи део Краљевске библиотеке, бацио у контејнер. За селекцију књига били су задужени војници на цивилном служењу војног рока. Тамо где је ДС „национална институција“, САНУ мора бити понижена и претворена у пуко служинче режима, тамо такође нема места ни за „Градски музеј“, док је цео Винчански комплекс затворен и неприступачан посетиоцима баш као и Виминацијум…

Ту, у сусрету са учинком ДС-а као „националне институције“, крије се и прави одговор на питање о томе шта је патриотизам у култури, питање којим смо се бавили у прошлом и овом, а бавићемо се и у наредним бројевима „Печата“. Да не буде нејасноћа – ово што је рађено у последњој деценији против културе и њених основних институција је чиста и смишљена национална издаја, антисрпско деловање и деструкција. Ту ништа, ама баш ништа, није случајно.

---

Српска полиција је, захваљујући директору Милораду Вељовићу, потпуно криминализована, и била је у служби интереса Миодрага Ракића и његовог шефа Бориса Тадића.

Колико је Вељовић одан Ракићу и мафији из ДС-а, сведочи и хапшење 14 особа, које су, после четири године, ухапшени због паљења амбасаде САД у Београду, након проглашења независности Косова.

“Вељовић је ову акцију извео без знања министра полиције”, а све да би озбиљно изоловани бивши председник Тадић добио наклоност Беле куће.

Без његовог уклањања, борба против организованог и државног криминала само је димна бомба, и још једна у низу превара.

---

Тадић је након годину дана министровања и још осам година врховног командовања и даље у игри, „ресетован” и чека прилику која се лагано указује на политичком хоризонту. Драган Шутановац и Зоран Живковић су у политичкој, евроатлантској орбити и пред њима је успешан парламентарни живот.

Момир Стојановић је важна карика напредњачког корпуса, контролор агенција које нас контраобавештајно, обавештајно и безбедносно штите, и не мање значајан (макар придружени или почасни) члан Атлантског савета – војне „владе” Србије из сенке, у садејству са „Центром за евроатлантске студије” Јелене Милић.

Потпадајући под утицај Бориса Тадића и утапајући се у евроатлантско коло и амбијент који је пружао све услове да се „реформски” процес несметано и убрзано одвија, толико да је то из дана у дан личило на праву хистерију и динамику која није примерена чак ни ратним условима, Стојановић је не само престао да пружа било какав конструктиван и легитиман отпор (увелико су вршљали западни обавештајци и то без скривања и одигравали се процеси евидентног разарања система – српечавање тога је посао управо Војне службе безбедности), већ је временом постао главна потпора и стуб Тадићевог рушилачког јуриша.

[Ројалист]

Реквиjем за Развојну банку Војводине

Сахрана наших новаца у туђем џепу

РБВ је укинута, а јавности је остало савршено непознато ко су корисници њених ненаплативих пласмана. „Наше новце“ је потрошила „европска регија“ промашеним инвестицијама Фонда за развој и руководства РБВ, а Динкић и Пајтић ћуте о томе код кога су новци завршили. „Финансијска паланка“ окривљује Шарића. На вука повика, а лисице месо одавно однеле.

Пре свега, не сме се заборавити да је РБВ настала фактичком национализацијом „Металс банке [1]“ у корист АПВ, којој је претходио финансијски пакт Динкић – Пајтић [2], захваљујући којем је та банка постала власништво АПВ по основу уплате наших новацадобијених продајом НИС-а [3]. Не сме се заборавити да је на основу тог договора бирократија „европске регије“ наше новце уплатила на рачун НБС, која је ова средства проследила онима који чувају наше девизне резерве, по основу којих држава добија „права вучења“. Такође је једнако важно да се не заборави да је, две године потом, Пајтићева бирократија око врата РБВ везала Фонд за развој АПВ којег је упропастила и наложила тој банци да настави његову пропалу развојну политику [4].

Мора се знати да се за све ово време ни Пајтић није бунио против Динкића, нити Динкић против Пајтића [5]. Напаротив. Радили у највећој слози и договору, одржавајући покрајинску јавност у погрешном убеђењу како постоји Уставно ограничење захваљујући коме АПВ не може да добије више од 7% новца из републичког буџета. Они који брукају социјалдемократију у Војводини, трудили су се да сву јавност убеде у ту глупост, упркос изричитим и јасним одредбама члана 184 ст. 4 Устава Р. Србије [6].

Скоро сви новчани трансфери Републике Србије на територији АПВ су се вршили (и још увек се врше) преко лепљивих руку бирократа Секретаријата за финансије АПВ [7]. Годинама раније, бирократија АПВ није поднела никакав предлог закона о изворним приходима Војводине, на шта има право према чл. 184. ст. 1 – 3 Устава Србије (Устав је усвојен на референдуму 2006. године – дакле шест пуних година). Покушај Бојана Костреша да поднесе овакав предлог у лето 2011. године [8] одмах је онемогућила управо покрајинска бирократија. Тиме је „европска регија“ осујетила једини покушај извршења Уставне обавезе утврђења изворних прихода АПВ и њихове висине. Шта више, до данас „не постоји директна комуникација ни једног одбора Скупштине АПВ и Скупштине Србије [9]“ (sic!).

Тешке финансијске прилике Војводине под влашћу „европске регије“ пратило је боловање и смрт вишегодишњег стручног шефа финансија АПВ, Јовице Ђукића [10].

Убрзо после избора (пошто ДС није успела да задржи републичку власт), изненада се сазнало да је две трећине пласмана РБВ ненаплативо и да је банка пред банкротом. Како то да је неликвидност платног биланса нагло наступила баш тада? Укључите машту – пошто је јавност (захваљујући Динкићу) сазнала да се ради о „политичким пласманима“ који нису могли да се реализују после избора. У проверу пословања РБВ се најпре умешала НБС [11], па полиција [12], а затим и министар финансија Републике Србије Млађан Динкић – и то пред очима јавности, у Скупштини Србије, а потом и на РТВ [13]. Овог пута је јасно ставио до знања да бирократији „европске регије“ неће дозволити самовољно емитовање обвезница на терет Војводине ради још једне (шесте за четити године) узалудне докапитализације РБВ.

Напрасно, нестало је симфоније између републичке Владе и тзв. „покрајинске“ Владе [14] (ову другу Устав познаје под називом Извршно веће АПВ). У паници, схвативши да јој се заиста озбиљно приближава питање финансијске одговорности, покрајинска бирократија се и сама сетила Устава Србије. „Европска регија“ је у име АПВ тада Уставном суду поднела Захтев за проверу уставности Буџета за 2013. годину, и у позну јесен 2012. муњевито се „сетила“ права на изворне приходе АПВ, чију је реализацију још 2011. директно опструисала.

Занимљиво, био је приметан мали раст улагања у РБВ (повећана потражња за акцијама на тржишту), што је менаџмент банке преко медија под контролом „европске регије“ представљао као доказ успешности њеног пословања [15]. И капитализација банке је порасла на око 950 милиона евра (sic!). У медијима „европске регије“ је за лоше пословање РБВ окривљаван Шарић, а РБВ је, врло неубедљиво, покушала сама да се медијски одбрани [16]. За пропаст РБВ је окривљаван и Динкић [17]. Сазивалац трећепозиваца у „Војвођански фронт [18]“ је, за предстојећи банкрот АПВ, окривио чак Слободана Милошевића [19]. Такозвана „Влада Војводине“ се високопарно укључила у одбрану РБВ полемиком са републичким властима [20].

Узалуд све [21]. Тресла се Фрушка гора, родио се финансијски миш који је брже-боље отрчао Динкићу у Београд да му понуди преостале наше новце, како „европска регија“ не би банкротирала још неко време [22]. Војводини је све веома изричито представљено као прихватање предлога АПВ [23].

Чињенице су неумољиве и јасно показују колико наших новаца је „европска регија“ од 2009. до 2012. године побацала у „врећу без дна“ [24]. Још горе, развојнипример „европске регије“ са преко 70% ненаплативих пласмана драстично одступа од банкарске праксе у Србији, у којој је свега 19% банкарских пласмана ненаплативо [25]. За развијање финансијског штеточинства у датом периоду и у тим размерама тешко да за све могу бити криви Милошевић (који је уклоњен с власти пре дванаест година) или Шарић. Они нису додељивали пласмане РБВ субјектима који нису у стању да врате наше новце које су узели на зајам.

Ненаплативост две трећине пласмана РБВ није се могла сакрити [26]. Ни финансије АПВ нису у много бољем стању [27]. На крају финансијско-популистичког праћакања, кад је постало сасвим јасно да спаса за РБВ нема [28], пред јавност Војводине је најзад изашао један важан представник „финансијске паланке“, бивши директор Фонда за подршку инвестиција у Војводини – ВИП. Бранислав Бугарски [29] је том приликом дословно изјавио: „Шта се кога тиче ко су комитенти РБВ, то просто прелази праг пристојности, то се просто не ради, не набрајају се клијенти [30]“. Другим речима, „европска регија“ је поручила да питање „ди су наши новци“ није „мико фо“ када је то њена одговорност. И баш их брига што су радници установе којом су требали да обезбеде развој Војводине постали социјални проблем [31]. Слично као 1999. године, запослени у РБВ су правилно проценили како су колатерална штетафинансијског бомбардовања Војводине од стране „европске регије“ и, по свој прилици, могу се данас надати једино у милост кума онога који брука социјалдемократију. Да тужне наде! Ни један члан Управног одбора пропалог Фонда за развој (чије уваљивање РБВ је запечатило и њену пропаст) није стао пред раднике. Понтифекс „европске регије“ од овако неугодног протеста није побегао у чарапану, него у забавиште [32].

Еутаназија наших новаца

Упркос снажној реторици, брзо је дошао тренутак кад је „финансијска паланка“ с Динкићем постигла договор [33]. Пошто је јавност поставила питање кривице Пајтића за финансијску пропаст [34], у име „европске регије“ се Војводини обратио Пајтићев „човек за све“ непопуларне теме – Мирослав Васин.

„Развојна банка Војводине у оваквом облику више неће постојати [35]“, рекао је Васин. Ето каквим еуфемизмом се прикрива ружна реч банкрот.

Иначе, тужна судбина РБВ је дијагностикована мимо „Координационог тела“ установљеног неуставнимКорхецовим статутом. Васин је ову ситуацију објаснио наводећи да је „концепт разговора о РБВ еволуирао“ и изрекао још разне друге чудновате ствари [36].

Ипак, ни Васин није одустао од реторике о „десет милијарди динара мање за Војводину него што јој припада“. Уобичајено, бирократија „европске регије“, која се неистинито представља као Војводина, мора трајно да приказује нашу равницу као жртву „ружних, прљавих и злих“ Србијанаца, како би замаглила сопствену одговорност. Пропагандна флоскула како је Војводина Србији „крава музара“, стара је две деценије и дала им се на зло, пошто је свима јасно у којој мери је Пајтићева бирикратија АПВ учествовала у измузавању државног, односно друштвеног власништва у својину странаца и домаћих тајкуна (који су се обогатили управо у доба Милошевићевог режима), у интересу корисника „политичких пласмана“ РБВ. А то су, да подсетимо, они пласмани о којима је Бугарски рекао да је „непристојно питати“.

Ожалошћена породица

Можда питомце Берлинске правно-економске школе заиста уче како је непристојно јавно питати ко је позајмљена јавна средства приватно потрошио, па сад не може или неће да их врати. Код нас се каже: „Не пита се за уже у кући у којој се неко обесио“. Међутим, РБВ се није обесила сама. У овом другом случају за уже питају новинари, финансијски ревизори, инспекције и полиција. А РБВ су удавили нереализованим пласманма они који су наше новце давали на зајам онима који зајмове нису враћали.

Која би банка могла да буде банка икс у друштвеној улози [37] спаситеља финансијског пословања „европске регије“? За разлику од „модела“ Агробанке [38], чије финансијске послове (за сада) спасава домаћа Поштанска штедионица, појавила се могућност да обавезе РБВ преузму и стране финансијске инсталације оних земаља које су нашу Војводину оковале у звезде ЕУ. Новосадски „Дневник“ је први навео кандидате за „спаситеље“ пропалих пласмана РБВ: АИК банка, Ерсте банка и Сосиете женерал. „Данас“ такође сматра да ће ову улогу заиграти АИК банка, „ако Динкић нареди“ (sic!). Актер је јавио да иза АИК банке [39] стоји главом и брадомМиодраг Костић [40]. РТВ је потом такође навела да су за посао „заинтересоване“ претходно наведене банке, али и Уникредит банка. Том приликом се први пут сазнало да треба решити „проблем Фонда за капиталне инвестиције [41]“ АПВ. Дакле, Фонд за развој АПВ и РБВ очигледно нису једине покрајинске финансијске установе које је „европска регија“ упропастила у нашој Војводини. Списак није коначан. Зна се само колико се планира да упропашћење РБВ кошта буџет АПВ у 2013. години [42].

Ко је крив?

Ваља се сетити Пајтићевог коментара на изјаву Иштвана Пастора, автуста 2011. године, када је Пастор обавестио јавност да је Покрајина пред банкротом. „Истина је да је стање тешко, али је оваква изјава преурањена“, невољно је одговорио тада Пајтић.

Уистину, ни прошлог лета није било прерано, али ове јесени је свакако било прекасно да се решава „тешка ситуација“. Може сад „европска регија“ до миле воље да окривљује „Србијанце“, мрзи фендераше и накнадно пуни своја уста Уставом. Паланачка фама се лако и радо бави туђом кривицом, па ће та јалова расправа обузимати медије у Војводини, али неће решити системске проблеме у које је „европска регија“ још 2008. године увалила Војводину игноришући кризу. „Свак` зна да куне, не уме свак` да нариче“, кажу у Војводини о таквим приликама и додају – „ни једно ни друго никог није вратило“.

Ни клетве, ни нарицаљке Војводини неће вратити наше новце који су завршили у џеповима корисника пласмана РБВ и покрајинских Фондова.

Смртовница за наше новце

Према најави републичког министра финансија, сви депозити РБВ ће бити осигурани како ваља, што у датом случају значи обвезницама Републике и АПВ, код републичке агенције за осигурање депозита. Република и АПВ ће их емитовати у сразмерној вредности према власничком уделу у пропалој РБВ. Иштвану Пастору је остало једино да гунђа [43]. Узалуд и прекасно.

Динкић је рекао да ће „депозити РБВ бити сигурни“, да ће бити „обезбеђена средства за развој Покрајине“ и бити „спасен здрави део портфолиа“ РБВ. Из пропале РБВ је могуће издвојити око сто милиона евра „здравог новца“ (Динкићев израз) и тим средствима ће бити формиран нови развојни фонд АПВ [44]. Дакле, упркос искуству штеточинства у управљању Фондом за развој АПВ и РБВ, бирократија „европске регије“ у договору с Динкићем управо ради на закону којим би добили на управу нову квазиразвојну установу [45], и разуме се, преостале наше новце и другу имовину. Ово је сасвим у складу с начелом награђивања неуспешног финансијског менаџмента за лоше пласирање капитала које влада у евроатлантском банкарском свету. Ваља се подсетити и на чудну чињеницу да, упркос утапању Фонда за развој Војводине у РБВ, сајт овог Фонда континуирано постоји на интернету [46], о чему сам већ писао [47].

Дакле, лисице су већ испразниле неколико кокошињаца, а сугерише нам се како ће најновији савесно да чувају. Пајтићеву најаву инвестиционе политике у Војводини [48] директно је напао Слободан Мараш [49] (УРС). Према Марашу, Пајтић најављује изградњу аутопутева као инвестиције АПВ, иако је средства за њих одвојила републичка Влада [50]. Док се нижи функционери ДС и УРС јавно супротстављају [51] (да се Власи не досете), највиши функционери тих странака се савршено договарају.

Погреб наших новаца

Хоће ли корисници пласмана РБВ остати скривени „до даљњег“[52]?

Уочи банкрота, капитализација [53] РБВ је износила нешто мање од милијарду евра. Колико наших новацаје укупно сфућкано кроз Фонд за развој АПВ, јавност не зна. Питање је времена када ће се деценијски гојено зло питање наших новаца поставити и Фонду за капиталне инвестиције АПВ. Можда чак исто питање буде постављено у вези пословања покрајинског Фонда за подршку инвестицијама – ВИП. Ипак, у будућности, пажњу јавности ће одговорни оптерећивати расправом: јесу ли буџетски трансфери Републике приход АПВ или не, иако та расправа има везе с реалношћу колико и расправа да ли је старија кокошка или јаје.

Пошто је „понтифекс“ изарчио фискус и ерар наше Војводине, остају му само покрајински медији, невладине организације и бројна бескорисна а штетна бирократија обешена о врат. Вероватно ћемо се још наслушати невладино-новинарских нарицања и клетви у служби ЕПП ЕУ, којима ће хранити став јавности Војводине да је једини спас у одвајању од Србије и приближавању ЕУ, насупрот реалности која јасно показује да је свака чланица ЕУ много задуженија од Грчке. Смисао пајтићевско-динкићевског финансијског пословања поводом Војводине образложио је Бранко Павловић у сјајном чланку „Војводина, али озбиљно“ [54]. Пајтићевци су сами уредили финансијске путеве Војводине тако да сви иду ка Динкићу. Остаје им сепаратизам, али „клот“.

Ништа им друго и не преостаје ако и даље буду одбијали да дају одговор на старо зло питање. Уосталом, Душко Радосављевић је већ јавно рекао портпаролу УРС Марку Селаковићу: „Молим Вас да не вадимо костуре из ормара [55]“.

Упркос свему, у Србији је опстао поредак правне државе са установама које примењују право, које ће стога онима који су одговорни, а који су током свих ових година кршили Устав и законе, на крају поставити питање од којег дрхте престрављени:

Ди су наши новци?

Уместо посмртног говора о нашим новцима

У приповетки „Гвоздена воља“, руски писац Николај Љесков је описао дивљење једног Енглеза према руском народу – којег је овај стекао сазнавши садржину Гогољевог романа „Мртве душе“ – „Па зар се неко може надати да победи такав народ из којег је поникао такав подлац као што је Чичиков?“

Има ли ово везе с Војводином и причом о нашим новцима? Могуће је да има. Наша Војводина је под управом Пајтићевих пајташа у договору с Динкићем постала мртви капитал.

Зашто?

Зато да не дође до промене у поретку међународне редистрибуције важног енергента [56] који ће у будућности бити много важнији и скупљи.

Зато што је наша Војводина најважнија раскрсница на старом геополитичком путу Берлин – Багдад (via Истамбул). Усред Војводине су пре два века интегрисани бедеми које османски беспоредак више није могао да пређе. Данас је „европска регија“ широм отворила капију на овим бедемима [57].

Документи и објашњења, као и цели текст, на нет адреси:
http://www.vaseljenska.com/ekonomija/rek...vojvodine/

[Ројалист]

Мала набавка међу пријатељима

Срђан Шапер, блиски пријатељ председника Србије Бориса Тадића и државни функционер (то је постао фебруара прошле године када га је Влада Србије именовала за председника Управног одбора Београдске филхармоније) поново је ухваћен у сукобу интереса. Према информацијама до којих је дошла Пиштаљка, Електропривреда Србије (ЕПС) претходне две године ангажовала је две приватне Шаперове агенције, McCann Erickson и Momentum BTL, на пословима вишемилионске вредности.
Само пола године од оснивања „агенције за организацију догађаја“ Momentum BTL, која је стопостотно у власништву Срђана Шапера, Електропривреда Србије ангажује ову фирму за организацију прославе Дана ЕПС-а која је прошле године коштала 2.888.956 динара.



Организација исте прославе само годину дана раније такође је била поверена Шаперу, али је тада ангажована његова старија и познатија фирма McCann Erickson и тада је посао наплаћен двоструко мање – тачније 1.462.640 динара. Разлику у цени у ЕПС-у објашњавају разликом у обиму посла.
Шаперова фирма, како је Пиштаљци речено у ЕПС-у, прошле године једина је одговорила на понуду ЕПС-а да организује прославу па је тако и добила посао. Према Закону о јавним набавкама ЕПС има могућност да не расписује тендер за мале јавне набавке у које спадају све оне које имају вредност до 2,9 милиона динара. У том случају наручилац, у овом случају ЕПС, има право да одабере фирме којима директно жели да понуди посао и на њихове адресе пошаље понуду што се назива јавним позивом.
Тако је и урађено па је ЕПС посао организације прославе која је прошле године коштала стотинак хиљада динара мање од законског лимита за мале јавне набавке понудио трима фирмама – Шаперовој новој фирми Momentum BTL основаној у априлу исте године, фирми Nova Communications, чији је власник Небојша Крстић, такође блиски пријатељ председника Бориса Тадића и његов званични саветник за медије, и фирми Иван Аран дизајн студио, чији је власник предузетник Иван Аранђеловић који је, како између осталог стоји у његовој биографији на званичном сајту фирме, креирао визуелни идентитет председничке кампање Бориса Тадића, радио као креативни директор Шаперовог McCann Ericksona и дизајнирао маскоту српског Олимпијског тима за игре у Лондону 2012.

Прослава за све паре: Дан ЕПС-а 2010.

Организацију прославе, ЕПС је годину дана раније 2009, такође јавним позивом поверио Срђану Шаперу, али тада је посао одрадила његова фирма McCann Erickson. ЕПС је, поред Шапера, посао организације прославе понудио опет Крстићевој Nova Communications, као и агенцији Lowe Idols and Friends, чији су оснивачи Срђан Шапер, Небојша Крстић и још један блиски пријатељ председника Србије, Бранимир Димитријевић Туцко, иначе и члан Управног одбора „Политике“.
За разлику од прошле године када је на понуду ЕПС-а од три фирме одговорио само Шапер и тако добио посао, претпрошле године јавили су се сви позвани, дакле Шапер, Крстић, и Шапер и Крстић, али је посао у оштрој конкуренцији добио Шапер.
Овај високи функционер владајуће Демократске странке, власник маркетиншке империје, незванични саветник председника Србије и на крају, али не мање важно, пријатељ првог човека Србије у сукобу интереса био је и због пословања са Београдском филхармонијом у чијем управном одбору седи. Шаперова приватна фирма је, како је Пиштаљка писала, имала пословни аранжман са Филхармонијом која је државна установа. Агенција за борбу против корупције тада није реаговала на очигледан сукоб интереса, у каквом се Шапер нашао послујући и са ЕПС-ом. Агенција је према Шаперу показала толеранцију и што се тиче непријављивања имовине, што би требало да је обавеза државних функционера.

[Ројалист]

Српска банка у Хрватској: Бојан Пајтић упрегао целу државу у пуњење приватних раћуна



Тесла би им први искључио струју



Лидери Демократске странке, на првом месту Бојан Пајтић, одлучили су да до краја финансијски сатру овај ионако већ изгладнели народ. Најновија идеја им је извлачење пара из сиромашне Србије ради улагања у далеко богатију Хрватску, а све у корист интереса тајкуна и значајних донатора странке на власти



Оснивање једне банке је напоран и скуп посао. Није проблем само сакупити оснивачки улог, већ и организовати рад, обезбедити даље изворе средстава и пронаћи послове за пласман. А све то доста кошта.

Зато се свуда у свету оснивању банке приступа веома опрезно и студиозно. Србија ни по овоме није део света, јер се код нас банке оснивају када год некоме из политичке елите тако нешто падне на памет. Небитно је како ће та банка после да послује, важно је само да ја имам своју банку!

Почетком јула у Загребу је у присуству Бојана Пајтића и других званичника из Србије отворена Тесла банка, прва поратна банка са српским капиталом у Хрватској. Отворена је на муљаторски начин типичан за пословање жутих привредника.

Чак је и списак званица, учесника ове прве скупштине акционара нове банке штелован за домаће потребе. Немачки медији, као што је Радио Слободна Европа, објавиле су да су скупштини присуствовали премијер Војводине Бојан Пајтић, председник Српског националног већа у Хрватској Милорад Пуповац и министар у српској влади задужен за односе са верским заједницама и Србима у расејању Срђан Срећковић, као и један број привредника.

У домаћој штампи тим поводом наручени текстови су помињали Пајтића, провлачио се понегде и Пуповац као идејни творац пројекта, али се нигде није спомињао министар Срећковић. Коме и зашто се није исплатило обелодањивање његовог учешћа?

Одговор се лако налази ћитањем званичних докумената са поменуте скупштине акционара.

Основни капитал Тесла банке би требало да износи око пет милиона евра, при чему равноправне улоге дају Фонд за развој Војводине, Фонд за развој Републике Србије и група привредника које је окупило Српско национално веће Хрватске. Равноправно учешће у капиталу подразумева и равноправно учешће у власничкој структури.

Могуће, али не и у Тесла банци, где је војвођански Фонд изненада за својих званично уложених 1,5 милиона евра уписао 76 одсто деоница и тако преко ноћи потпуно истиснуо Фонд за развој Србије из власничке структуре.

Оба фонда за развој, и покрајински и републички, пуне се из буџета у који се слива новац од уплата које су грађани Србије дужни да дају држави, као што су разни порези, доприноси, царине, таксе, акцизе... Буџетска средства, дакле, нису владарева приватна имовина и могу да се троше само у складу са законом.

Закон о буџету предвиђа да се новац из фондова за развој троши искључиво за унапређење квалитета живота у областима у којима фонд послује, што ће рећи у Војводини, ако је у питању покрајински Фонд за развој, односно на територији целе Србије, ако се ради о републичком фонду.

Пошто је Фонд за развој Војводине постао већински власник банке у Хрватској, поставља се питање да ли је то Хрватска постала саставни део северне српске покрајине? Или се, једноставно, ради о ненаменском трошењу буџетских средстава?



Врућ кромпир



Прича о Пајтићевим банкарским авантурама у земљи и иностранству има своју подугачку историју.

Покрајинско веће је својевремено новац из различитих буџетских ставки држао на рачунима Металс банке. Када је директор те банке Ананије Павићевић из неког разлога постао неподобан за новосадски естаблишмент, изненада и мимо потписаних уговора покрајина је повукла сва своја средства са рачуна Металс банке и њу тако гурнула у дубиозу.

Држава затим за принудне коуправнике банке, на Ананијево место поставља Срђана Петровића и Ђорђа Јевтића, који уместо да консолидују банчино пословање, улећу у још скупље финансијске авантуре одобравајући милионске кредите Дарку Шарићу. Након што је пљеваљски нарко-бос нестао са лица земље једини начин да се спасе Металс банка била је директна инвестиција покрајине Војводине, која тиме постаје већински власник овог финансијског института и мења му име у Развојна банка Војводине.

Дакле, јасно је да Војводина већ располаже банком која је могла, да је хтела, да постане оснивач банке у иностранству, али...

Зачкољица је та што Покрајина није једини власник Развојне банке Војводине и што домаће законодавство не познаје институт развојне банке, па новосадска бивша Металс банка мора да послује на исти начин као и све остале комерцијалне банке у земљи. Њено руководство, а посебно мали акционари, очигледно нису видели никакав пословни интерес у улагању у Тесла банку, тако да су врућ кромпир једноставно пребацили покрајинском Фонду на развој који се у животу одржава завлачући руку у џепове грађана.

Када други плаћа, зна се - ништа није скупо.

Уз све то, као што је Таблоид већ писао, главни пласмани Развојне банке Војводине још увек иду преко предузећа које лично или преко свог сина Александра Павићевића контролише Ананије, човек несклон прављењу губитака самом себи. Са друге стране, Фондом за развој Војводине управља Небојша Маленковић, двадесетчетворогодишњи недовршени студент, кога је на ово радно место препуручила једино чињеница да креветску гимнастику упражњава са Бојаном Пајтићем.

Понесен па упуштен, Маленковић је идеалан избор за човека који на значајном положају нема обичај да се меша у сопствени посао, па тако Пајтић мирне душе са буџетским парама може да ради шта год хоће. Због тога је уместо Развојне банке у покрајинском власништву, оснивач загребачке Тесла банке постао војвођански Фонд за развој.

И сам историјат оснивања српске банке у Хрватској показује да са Тесла банком нису чиста посла. Од 1897. до 1941. у Хрватској је пословала Српска банка угашена вољом квислиншког режима Анте Павелића, а дефинитивно расформирана и национализована у доба СФРЈ. Пре три године група наследника старих власника покренула је иницијативу да се у оквиру спровођења хрватског закона о реституцији обнови рад Српске банке и њима призна удеоничарство.



Оде на приватне рачуне



Тада су и Милорад Пуповац и Ананије Павићевић подржали ову иницијативу обећавши сваковрсну помоћ. У огромну имовину која је некада припадала Српској банци спадају, између осталих, дубровачки хотели Лапад и Империјал, као и Рудник Трепча на Космету. У случају доследне примене закона о реституцији, како у Хрватској, тако исто и на Косову, све ово би морало да буде враћено наследницима предратних деоничара Српске банке.

Пошто садашњи српски режим добросуседске односе Србије са комшилуком дефинише искључиво као одрицање српских интереса, пројекат обнове рада Српске банке тихо је предат забораву. Не би чудило да су садашњи власници огромне имовине ове банке нашли начина да се финансијски одуже Тадићу, Пајтићу и њиховим сатрапима за овај великодушни гест.

Тако је, коначно, одлука пала да се преузме непозната А штедна банка малог подузетништва ДД из Загреба, коју је 2008. основала Нова љубљанска банка. За већински удео у основном капиталу ове банке, која се преименовала у Тесла банку, Фонд за развој Војводине је платио шест милиона куна, односно мање од милион евра, што показује колико је до преузимања безначајна и слаба била ова банка.

Када се све ово погледа, а посебно када се прочита информација да до краја године Фонд за развој Војводине планира да у основни капитал Тесла банке укупно уложи петнаестак милиона евра, види се да је ово још једна капија кроз коју новац свих грађана Србије треба да буде извучен у иностранство и, коначно, уложен на приватне рачуне данашњих властодржаца.

Званично, Тесла банка треба да инвестира у српске средине у Хрватској. Пајтић са тим крајевима нема додирних тачака, осим ако на обронцима Динаре није открио неког новог љубавника коме би новчано да помогне.

У Војводини, међутим, постоји веома агилна група "избеглица" из Хрватске које привлаче звуци родног краја. Међу њих спадају Петар Матијевић (Месна индустрија Матијевић) и Мирко Дуброја (Карин комерц) са својим пословним кметовима.

Обојица имају итекако јаке интересе да пусте корење и код нашег западног комшије, па им Пајтићев Фонд за развој Војводине добро дође као аутомат за бесплатно испуњавање пословних жеља.

Преко Тесла банке одвијаће се у Хрватској кредитирање пословних подухвата поменуте групе значајних финансијера Демократске странке у Војводини и то за рачун сиромашних грађана Србије.



Ако су они узор, онда...



Да је држава не лош, него катастрофалан газда банака види се из извештаја Развојне банке Војводине о пословању за прво полугодиште ове године.

У поменутом периоду банка је направила губитак од чак 314 милиона динара, за разлику од прве половине 2010. када је забележена бруто добит од 43,3 милиона динара.

Основни бизнис бивше Металс банке забележио је негативан тренд. Приход од камата износио је 1,85 милијарди динара и био је 2,5 одсто слабији него првих шест месеци лани, док су приходи од накнада и провизија пали 18,7 одсто, на 294,7 милиона динара. РБВ је забележила приход од курсних разлика од 225,6 милиона динара, услед јачања курса динара, док су расходи по основу индиректних отписа пласмана и резервисања смањени 8,3 одсто, на 506 милиона динара.

Ако је ово репер за пословање Тесла банке, онда ће српски порески обвезници још дубље морати да завуку руку у свој ионако већ испражњени џеп.

[Ројалист]

ЖУТИ ЛОПОВИ опет на гомили! Окупља се „нови ДОС“ око ДС-а?
http://www.srbijadanas.net/zuti-lopovi-o...os-oko-ds/

[Ројалист]

Како је Борис Тадић основао СНС …



Кад је Војислав Шешељ у фебруару 2003. године добровољно отишао у Хаг, да се преда Међународном трибуналу за ратне злочине почињене у бившој СФРЈ, његови „сирочићи“ остали су на ветрометини. Кум Тома је преузео руковођењем странке, али овај смутљивац се тешко сналазио, када су послови у питању. Једноставно, он није био човек коме је ико веровао.

Углавном је Николић пословао са спортском мафијом. Жарко Зечевић, генерални секретар ФК Партизан узео је под своје Томине синове соколове, и лепо их окућио.

Они који познају господина Николића, знају да се често жалио да му је супруга Драгица незајажљива, и да може да потроши амерички буџет. Њој никад пара. А посланичка плата Томина јесте била велика, али се брзо троши, јер је и Тома имао другу љубав.

Човек за бизнис је, ипак, био Александар Вучић. Он је умео да направи паре.

Када је на власт дошао Војислав Коштуница, Вучић се није одвајао од тела његовог шефа кабинета, злогласног Александра Никитовића. Коштуничина Влада морала је да прави тајне фондове за финансирање радикала. И то велике своте.

Све је било поједностављено. Када би Коштуничина влада предложила неки закон, радикали би у парламенти, поднели преко 500 амандмана. За говорницом би се излајали, нападали владу, ударали руком о посланичке клупе, изували би се, поливали водом. А онда, када би претерали, Вучић је устајао и викнуо би да они више неће да „учествују у овој лакрдији“. Изашли би из сале, и закон би био усвојен. И Влада задовољна, и Вучић сит.

У архивским фондовима служби безбедности има стотине сати доказа. Вучић је, често, знао да пријави доста мањи „пазар“, а Шешељ није имао могућности да то провери из затвора.

Углавном, Коштуничина влада је подстицала радикале на „приватни бизнис“. Тајкуни би куповали Томи станове, за његове синове – соколове, скупа кола, давали су бесповратне кредите. Ту је, наравно, подстицан Мишковић да Вучићу „излази у сусрет“, када су новци у питању.

Када је почела љубав Вучића и Ракића, цена радикала је порасла. Тражили су милионе евра.

Увидевши да његова жута банда може, поред радикала да прода и државу, Тадић је договорио са Вучићем да их исплаћују по више основа. За сваки закон, да не врше опструкцију, плаћало се по милион евра. За оне „шкакљиве“ одвајали су по пет милиона у кешу, плус право и на самосталну пљачку. Миодраг Ракић је подстицао радикале да и сами рекетирају бизнисмене и јавна предузећа. Ракић би доставио Вучићу извештаје Милорада Вељовића о мућкама оних који имају новац, онда би Вучић најавио посланичко питање и чекао да се поведу преговори.

Историја Српске радикалне странке, а потом Српске напредне странке, под вођством Томислава Николића и Александра Вучића је историја бешчашћа. Али, док су челници радикала живели као цареви, чланство је таворило у беди, и слепо извршавало позиве својих вођа, који су их третирали као стоку.

Двадесетак Томиних радикала грабило је и шаком и капом. Вучић, Јоргованка Табаковић, Игор Мировић … Пара им никад доста.

Генерални директор Телекома Бранко Радујко потписао је 23. јануара 2008. године. Уговор о закупу пословног простора број 12622/08 са Игором Мировићем из Новог Сада.

Наиме, господин Мировић је одлучио да купу пословни простор од 53 квадрата у згради у изградњи у Булевару ослобођења бб у Новом Саду. Господин Радујко је потписао обавезу Телекома да господину Мировићу плаћа за коришћење овог пословног простора, који је још био у макети, по 2.000 евра месечно, у нето износу, у динарској противредности! Посланичка плата, плус две хиљаде евра!

Пословни простор је саграђен тек у октобру 2010. године! А за 34 месеца, док се градио, Игор Мировић је добио 68 хиљада евра! Онда је направљен анекс уговора, па се у тај простор уселила пословница МТС, а закупнина је смањена на 1.700 евра, месечно, у нето износу. И данас те паре добија господин Мировић, за локал за кој он и не зна где се налази!

Да се то десило у било којој правној држави, Бранко Радујко би добио двадесет година затвора. Али, није он крив. Тако му је наређено. Паре које је плаћао Мировићу су, у односу на стотине милиона које је извлачио за банду Бориса Тадића, за ДС, за себе и финансирање “угледа Бориса Тадића у свету“, такорећи мизерне. Радујко је, по Ракићевом налогу, плаћао и Јоргованку Табаковић, посланицу радикала у српском парламенту. Она је унапређена у помоћника директора Телекома у Новом Саду. То место јој је оставила рођена сестра Слободанка Комшић, која је прешла у Војвођанску банку. Јорговака је добила плату од неколико хиљада евра, кола са службеним возачем, и ишла је често у Београд да се курва са једним политичарем са Косова. Посао су добиле и њене две кћерке, са платом већом од министарске.

Плен који је доносио Александар Вучић дељен је међу најпробранијим члановима. Остали су добијали право на самосталну пљачку по унутрашњости. Али, осим што су од Борисове мафије добили стотину милиона, Вучић је, преко Владимира Бебе Поповића, са којима је годинама био у блиским односима, обновио односе са резидентом британске обавештајне службе и скоро свако вече је посећивао Вучића у његовом пространом стану на Новом Београду (о чему Таблоид има прецизне информације, јер је један наш сарадник радио као портир на улазу у зграду где је он становао), Тако су Николић, Вучић, Јоргованка Табаковић, Игор Мировић и генерал Божидар Ђелић, на Копаонику од стране британског агента примили велику своту новца, са задатком да разбију Српску радикалну странку!

А по налогу Бориса Тадића, оснивање Српске напредне странке, њених одбора и страначке инфраструктуре, морала су, великим новце, да помогну и многа јавна предузећа, попут Србијагаса, Петрохемија Панчево, Путеви Србије… Ова предузећа и њена руководства Вучић данас покушава да стави на стуб срама.

Није ни чудо што Бранко Радујко, који је доласком напредњака на власт још месецима био директор Телекома, није у затвору. Сачувао је милионе опљачканих пара, куће, аутомобиле, станове… А тако је мизерно плаћао Вучићеву камарилу.

И што је још горе, зет Бранка Радујка, бивши председник Општине Раковица Бојан Милић постављен је за директора ЈКП ИНфостан! У Раковици је становао у подруму, а мандат завршио са 40 станова у власништву! Његова жена Рената Радујко је градски секретар за финансије, а његов брат Ненад Милић био је заменик министра унутрашњих послова Србије.

Напредњаци су, истине ради то треба рећи, сто пута мање опљачкали од својих претходника. Али су и заштитили све пљачке Тадићеве мафије, тешке преко 70 милијарди евра. И не намеравају да их врате у буџет Србије. Можда ова прича може да одговори на питање зашто се напредњаци тако понашају према жутој мафији.

http://srbin.info/2013/11/20/kako-je-bor...novao-sns/

---

БИЛО, НЕ ПОНОВИЛО СЕ:

Супруга председника Тадића, Татјана Тадић о свом приватном животу и како је то бити у браку са Борисом и прва дама Србије

Једнога дана написаћу књигу о свему што се иза врата дешавало, да лепо зарадим од ње, а и да народ једном прогледа. Да сазна ко им је био председник и следећи пут добро размисли кад гласа за некога. Да се лепо људи распитају какав је тај који хоће да им буде председник, какве су му навике, склоности, да ли му је шамар бржи од памети, воли ли "све што воле млади" или је озбиљан човек на кога се може ослонити.
Пише: Татјана Тадић рођена Родић

Драги грађани, ретко причам, заправо уопште непричам.
Како ишта да причам кад сваки пут, чим зинем, добијем ћушку преко уста са највишег места, од господина супруга - председника. Тако вам је то са женама бирократских силеџија, партијских богова, императора и царева...
За мене нема сигурне куће. Коме ја да пријавим насиље у породици? Где да се сакријем? ОН, међутим, лицемерно отвара сигурне куће за малтретиране жене, па је једном неспретно изјавио како ће "цела Србија једном бити сигурна кућа"! Ни сам није знао шта је одвалио. Колико смо малтретирани споља и изнутра, требало би нам једно пет-шест милиона кућа расутих широм света да што даље будемо од њега, да се сви посакривамо негде.
Претворила сам се у оно што је некад био Зоран Лилић. Отварам дечје паркове, вртиће и бициклистичке стазе... Сви наши државници водили су своје жене барем једном на службено путовање, само мене мој супруг-државник није водио нигде. Истина, више ни њега нигде не примају. Не зна да се понаша. Онако загледан у себе и свој лик, не види никога, не слуша никога, па га је то и сустигло. Како и не би кад се према свима понаша као разредни старешина у Петој београдској гимназији. Све ми се чини да он одатле никад није ни изашао. Уводи у кабинете те своје бивше ђаке, још неспремне за живот, а камо ли политику, унапређује их у саветнике и дипломате. И сад Тања треба да стоји поред ЊЕГА и да аплаузом поздравља голобраду децу...
Ни ЊЕГА више нико не гледа и не слуша. Нема шта ни да се види, ни да се чује. Зато сам се повукла у миран живот, бавим се зеленим површинама и децом предшколског узраста (ту имам велико искуство, јер бити поред овога супруга-председника значи исто што и тежак рад у некој дечјој установи).
Нисам била поред ЊЕГА у председничкој кампањи 2004. године, па сам на силу, следећи пут била изведена пред суд јавности, да ме виде као "принцезу тужног лика". Кад сте ви мене видели да сам се ја насмејала? Ма, нисам могла ни на гласање да изађем, да ми народ не види "тековине брачног живота" на лицу.
Живот ми је језиво досадан. Дружим се са неком кројачицом из Книна, Драганом Огњеновић. Та никад ништа осим црнине није носила. Права жена у црном. И не мењам друштво. Кад је парастос нека је парастос.
Запоставила сам каријеру инжењера грађевине и своју фирму, запоставила сам живот у сваком смислу. Ево ме као Проклета Јерина, жива зазидана у демократској кули од слоноваче. Да ли се ја разликујем од жене неког оријенатлног деспота? Ако неко уочи разлику нека ми јави, биће то један радостан дан за мене.
ЊЕГА сам ја упознала на једној свадби. Ту ми је дошао главе. Одмах после те свадбе. Тако је то у животу жене-пратиље. Брзо погрешиш, а полако се кајеш. Али, да не испадне ово тужна прича о усамљеној жени, снашла сам се ја, имам свој паралелни живот и свет, тако да ме ЊЕГОВИ излети са другим женама и мушкарцима уопште више не занимају. Да ја лепо некако прегурам овај мандат са њим (надам се да ће бити краћи него што је планирао), па да се после лепо као људи разиђемо. Ваљда ће ова правна држава разумети моје разлоге. Кад је могао да се "тихо удаљи" од оне бивше, моћи ће уз мало мање буке и од мене. Ја не волим буку, а он воли само себе (свог јединог себе), па ће то све бити како треба.
А зашто то сад не учиним? Па зато да не одем без ичега. Да не буде како сам га оставила у "одсудном тренутку по државу и по демократију, баш у тренутку кад се ОН бори да се приближимо Европској унији, и да се Косово приближи Србији".
Да не би било како је она његова суморна Тања без срца и душе и сличне ствари. Све би то мени спаковали његови страначки мислиоци. Трубила би штампа како га је Тања оставила "без имало размишљања о последицама по стабилизацију и придруживање земљама ЕУ". Е, зато сад нећу. И нећу зато што ће ми цена бити већа на крају мандата него сад. Нећу сад да га оставим да не би био још луђи него што јесте, јер би то имало штетне последице за много ширу заједницу него што је наша пропала кућна задруга.
Нећу и зато што ћу једном да напишем књигу о свему што се иза врата дешавало, да лепо зарадим од ње, а и народ да једном прогледа, да добро размисли следећи пут кад гласа за некога, да се лепо људи распитају какав је тај који хоће да им председникује, какве су му навике, склоности, да ли му је шамар бржи од памети, воли ли "све што воле млади" или је озбиљан човек на кога може да се рачуна. Знам и како ћу да почнем књигу: "Два су цвета у бостану расла", па ћу после детаљно да објасним ко је ту обрао бостан.

[Ројалист]

RAZOTKRIVEN: SVETSKI POZNATI AKTIVISTA, OTPORAŠ SRĐA POPOVIĆ, SARAĐUJE SA OBAVEŠTAJNOM AGENCIJOM STRATFOR



Цео чланак на интернет блогу Анонимуса, на српском:
http://anonymousrbija.blogspot.rs/2013/1...vista.html