[Бенито]

Ајмо друго из историје српског правосуђа:
На РТС емитује се управо друга сезона документарно-игране ТВ серије "Бранилац". Питање гласи:
Која је тајна велике славе коју су стекли адвокати критичари за време режима Брозове Југославије?

Многе друштвене групе које су чиниле народ који је оличавао Краљевину Југославију тешко су страдале током, а нарочито после Другог светског рата. 
Један од највећих погрома доживеле су предратне судије, правосуђе уопште. Многе судије, од Среских судова па нагоре хијерархијски, су нестали током рата. Већину су побили комунисти, који су и током и после рата, имали потребу да се свете за то што су их те судије осуђивали на робије због Закона о заштити државе, по којем је КПЈ сматрана терористичком организацијом. 
Комунисти су, одмах после рата, а по бољшевичком узору постављали ад хок судове, који најчешће уопште нису ни имали образоване правнике за судије, који су судили по потреби КПЈ. Казне су, као што је познато, биле драконске! Међутим, после 1948. године, и окретања САД, титоистичке власти су, ипак, колико - толико морали да уљуде систем правосуђа. Тада су и донели нови ЗКП, и оформили хијерархијски како судови суде, од најнижег до највишег нивоа. 
Проблем је био професионалног кадра. Недостатак правника уопште, а поготово судија, дозволио је тек свршеним правницима, а било је још увек свега четири правна факултета у читавој Југославији, да бирају радно место. Ником се није ишло у неку малу општину да би био судија. Зато су комунистичке власти пожуривали факултете да направе што више правника, како би могли да суде од најнижег нивоа. 
По комунистичком ЗКП, кривично веће на најнижем нивоу имало је једног професионалног судију, дипломираног правника (тек доцније увели правосудни испит) и двојицу поротника аматера. Од та два поротника, један је обавезно био доушник удбе. Сам судија је живео у средини где су елиту представљали начелник СУП-а и агент удбе у СУП-а, односно ОУП-а. 
Посебан проблем представљале су истражне судије, којима је Окружни суд био најнижи ниво, а били су задужени за истраге. Ако би се убиство десило у некој забити, а посебно ако је исто откривено знатно доцније него што је учињено, по правилу је истражни судија касно долазио на место злочина. 
То је давало милицији првенство у истрази злочина. Пошто је тек тамо кадар био правно слабо образован, случајеви су се решавали често признањем злочина, односно "убеђивањем" неког мученика да је неког убио или слично. 
Пошто је основно кривично веће било склепано као што сам горе напоменуо, судије су, да се не би замерале локалној милицији, прихватали тачке оптужбе, које су тужиоци практично само преписивали од истражних судија, а ови од милиције. Уколико би судија видео празнине у тим оптужницама, ту су били поротници да га прегласају. Да се не би ни њима, ни милицији замерао, судија је прихватао оптужнице, најчешће у целости, и осуђивао људе на драконске казне. Неки од њих су то чинили управо зато што су знали да ће такве пресуде пасти на вишој инстанци.
Ту долазимо до бранилаца. Већина адвоката кривичара били су предратни адвокати или судије, или су студије завршили на предратном Правном факултету Универзитета у Београду. Све ово што сам написао, они су знали много боље од мене. Такође, знали су одлично да Брозов режим не жели да у свету, од када је у дилу са Западом, буде препознат као режим са великим бројем осуда на смртну казну или велике робије. 
Управо у том сплету догађаја, адвокати кривичари, супериорни по правничком знању у односу на провинцијалне судије, просто су тражили случајеве убистава по провинцији како би бранили окривљеног или више лица за неко убиство. 
Судије које би биле тврдоглаве или у страху од локалне удбе, осуђивали су оптужене на драстичне казне, чак и кад не би било довољно доказа. Онда би адвокати поднели жалбе вишој инстанци, па на крају и Врховном суду, где би се обично прославили враћањем на поновно суђење, где би казне биле знатно мање, а било је и случајева када су оптужени ослобођени било каквих оптужби. 
Ето, стравичне последице комунистичке владавине и напрасна потреба уподобљавања правног система политичком Западу, омогућиле су да се адвокати кривичари, попут Филоте Филе или Вељка Губерине, прославе својим одбранама окривљених за најтежа кривична дела, попут убистава. 
Проблем ТВ серије "Бранилац", уз сво уважавање правног знања Губерине и осталих поменутих адвоката кривичара у овом серијалу, је у томе што је сам појам "Бранилац", у југословенском случају, пре свега, везан за име др Драгића Јоксимовића, браниоца ђенерала Драже Михаиловића на бољшевичком процесу у Београду, 1946. године. То је највеће адвокатско име српске адвокатуре у 20-ом веку. ТВ серија "Бранилац" је, пре свега, требала да буде посвећена сећању на др Драгића Јоксимовића.

[Милослав Самарџић]

Одличан текст.
Иначе изгледа да су процентуално највише страдали адвокати. Њих су систематски убијали. Да подсетим да адвокат одбране није постојао првих година, кад су највише побили. Осим наравно у великим процесима, због иностранства

[Бенито]

Треће питање из историје нашег правосуђа само се наметнуло.
Наведите пример најбизарнијег судског поступка у нашој историји који је везан за грађевинске послове везане са државним улагањима?

[Митић]

Треће питање из историје нашег правосуђа само се наметнуло.
Наведите пример најбизарнијег судског поступка у нашој историји који је везан за грађевинске послове везане са државним улагањима?

Можда случај фабрике Галеника.

[Бенито]

Треће питање из историје нашег правосуђа само се наметнуло.
Наведите пример најбизарнијег судског поступка у нашој историји који је везан за грађевинске послове везане са државним улагањима?

Можда случај фабрике Галеника.

Ма, јок. Мало је теже питање.

[Бенито]

Треће питање из историје нашег правосуђа само се наметнуло.
Наведите пример најбизарнијег судског поступка у нашој историји који је везан за грађевинске послове везане са државним улагањима?

Наши државни или, прецизније речено, пара-државни историчари (са нагласком на "пара" у овој полусложеници) за све ове године никако да открију српском народу истину где је "највећи син" њихових народа и народности пожелео да живи када је послат из Румуније совјетским војним авионом да слети у Београд, крајем 1944. године. Зашто то толико воле да крију, потпуно је нејасно, поготово данас, толике деценије после његове смрти.
Вероватно зато што немамо фотографија са улица Београда у време Трећег заседања АВНОЈ-А, 29. новембра 1945. године у Београду, када су усвојене одлуке са Другог заседања АВНОЈ-А, из Јајца, тачно две године раније, и када је озваничена револуционарна власт у Југославији. Том заседању присуствовао је и сам генсек КПЈ, односно будући диктатор Југославије, Јосип Броз. 
По изласку са седнице, Броз се у друштву најближих сарадника, прошетао платоом испред здања Скупштине, на којем су преовладавале стотине до зуба наоружаних припадника Озне. 
Прошли су кроз велику капију, која је красила камену ограду, са кованим гвожђем, а која је опасивала здање Скупштине. Ограда је на неким местима била оштећена, услед ратних дејстава, и то највише приликом бомбардовања Београда које су, на Васкрс 44, извршили савезници. Броз је тада рекао да ограду "чим прије" треба обновити. 
Прешавши улицу краља Александра (Обреновића), стигли су и до друге, готово истоветне ограде која је опасивала Дворски комплекс. Та ограда, понављам идентична као она око здања Скупштине, чинила је један јединствени комплекс Двора и Скупштине, и визуелно описујући јединство Круне и Народа. 
Дворски комплекс династије Карађорђевић чинили су: Стари Двор, који је сазидан још у време краља Милана, и који је био резиденцијални Дворски објекат у време владавине последња два краља из династије Обреновић. По крунисању краљ Петар Први Карађорђевић, користио је тај Стари Двор и као стамбени објекат и као резиденцијални Двор. Стари конак, у коме су живели и убијени краљ Александар и краљица Драга, срушен је, по жељи краља Петра. 
Неколико година доцније, 1911. године, почела је изградња Новог Двора, по пројекту архитекте Телетбаха, који је радио као државни архитекта у министарству грађевине. За три године, објекат је готово био завршен, али је због разних дејстава, више пута напуштан, да би и дефинитивно био напуштен, крајем 1915. године, када се читав Двор, на челу са Регентом Александром Карађорђевићем, владом, војском и народом, повлачи преко Албаније и Црне Горе, према Јадранском мору. 
По пробијању Солунског фронта, као што је познато, проглашено је, 1. децембра 1918. године, уједињење Јужних Словена, и оснивање Краљевине СХС. То је учињено свечаним читањем Прокламације о оснивању нове државе, у палати Крсмановић на Теразијама, јер су и Стари Двор и Нови Двор били девастирани бомбардовањима која су извршена @915. године. У Новом Двору, негде у средини здања, налазила се једна велика неексплодирана бомба, која је, током 1919. године, безбедно извађена и склоњена. Приступило се анализи штете и реконструкцији објекта. Нови Двор је реконструисао архитекта Момир Коруновић, један од двојице најзначајнијих архитеката у историји Краљевине Југославије, а можда и уопште у историји српске архитектуре у модерно доба. (Наравно изузимајући руске царске архитекте) До другог најпознатијег и најзначајнијијег српског архитекте ћемо ускоро и доћи.
Углавном, Коруновић је извршио изузетно успешно реконструкцију Новог Двора. Здање Новог Двора, са својим великим главним вратима, било је окренуто ка Старом Двору, чија су главна врата тачно гледала у врата Новог Двора. Главна врата оба Двора налазила су се паралелно са улицом Краља Милана, и од њих их је одвајала масивна камена ограда са кованим гвожђем, а на средини између два Двора била је велика Капија, којом се улазило у комплекс Двора, и на којој су стајали припадници Краљеве Гарде.
У време женидбе краља Александра са румунском принцезом Маријом, било је јасно да ова два здања не задовољавају потребе Двора, односно да највише званице, а то су крунисане главе Европе и друге високе званице, немају где да бораве, приликом доласка на свадбу. Тада Коруновић креће у пројекат изградње зграде Маршалата.
Зграда Маршалата изграђена је на брегу, у средини Дворског парка, нешто изнад на брежуљку, тачно својим десним крилом, у визуелном смислу, додирујући Стари Двор, а левим крилом Нови Двор. И убудуће и после свадбе, у централном делу Маршалата налазиле су се службене просторије и канцеларије особља везаног за комплекс Двора, од Краљеве гарде до послуге, као и главна канцеларија самог краља Александра. Маршалатом као и свим церемонијалним пословима у оквиру Двора, управљао је Маршал Двора, кога је бирао краљ Александар Карађорђевић, на препоруку Ђенералштаба.
Краљ Александар се иселио из здања Новог Двора у Бели двор на Дедињу, непосредно пре своје погибије. Заправо, и док је боравио, са породицом у здању Новог Двора, то је обично било у зимском периоду, јер су у том добу снегови били и по неколико метара високи, што могу посведочити фотографије из тог периода. И краљ Александар, а поготово краљица Марија, летњи, пролећни и јесењи период, највише су проводили у Сламнатој кући на Дедињу. Одатле су најчешће и одлазили у обилазак земље, а најчешће на три дестинације: Топола, Милочер и Блед. Или у службене обиласке у оквиру или ван граница државе.
Од 1935. године, здање Новог Двора постало је Музеј Модерне уметности, или Музеј кнеза Павла, како га најчешће зову, јер је кнез Павле Карађорђевић био и највећи донатор уметничких дела у том музеју. Крајем 1930-их година, зграда Маршалата, која је дуго била празна јер је нова зграда Маршалата направљена на Дедињу, недалеко од комплекса Бели двор (ту је био и маршалат Јосипа Броза, а данас је ту зграда Амбасаде САД), уступљена је Етнографском музеју.
Током ратних дејстава у Другом светском рату, од Дворског комплекса у центру Београда, оштећено је здање Старог Двора и део ограде, нарочито према улици краља Александра, односно према згради Скупштине. Управо је Броз пролазио поред тих оштећених делова ограде и рекао исто као и за оштећења ограде око Скупштине, а то је да се "чим прије" то мора средити. Другови су климнили главом. Пошто су се у то разумели, као она у оно, сви су гледали у једног човека у њиховом окружењу, па је и сам Броз закључио:"То ће Моша."
Наставак следи....

[Бенито]

Други део одговора:
Моша Пијаде, размишљајући коме да повери да обнови ограду на Дворском комплексу, сетио се познатог београдског и југословенског архитекте, и свог познаника Драгише Брашована. Брашован је живео у свом стану, у улици Страхињића Бана на Дорћолу, и није имао избора да ли ће прихватити такву понуду. Међутим, условио је то прво својим увидом у ориганални пројекат по коме је ограда и изграђена. Одлази у стару зграду министарства грађевина, и тамо у архиву успева да пронађе тај пројекат. Тачно по оригиналном пројекту, Брашован почиње своју реконструкцију ограде око Дворског комплекса. Међутим, чим су почели да се помаљају први обновљени делови ограде, наишао је Броз и угледао орнаментику исклесану или извајану у камену која је симболизовао Двор Карађорђевића. У том тренутку, Београд је био пун агената НКВД и других служби Совјетског савеза, који су радили на изградњи установа нове комунистичке Југославије, од Југословенске армије, Народне милиције, УДБЕ, до САН (знатно доцније САНУ), Универзитета у Београду, Филмске школе у Београду, репертоара Народног позоришта, у Народном музеју, по разним секретаријатима (како су комунисти називали министарства) и тако даље.... Броз је потпуно полудео. Звао је одмах Ранковића да га пита ко је учинио "овакав злочин противу народа и народности Југославије". Наравно, проблем је био у томе да НКВД не пошаље у свом извештају Москви да је Броз умислио да је постао монарх Југославије и да планира тако и да живи и да се понаша. Ранковић је наложио Крцуну да одмах испита ствар, а овај је ухапсио архитекту Драгишу Брашована због непријатељског деловања.
Брашованова супруга је отишла код Моше Пијаде да га моли да интервенише код милиције, јер је Брашован само радио оно што се од њега тражило. Пијаде је то и учинио. Интервенисао је код Ранковића, а овај га је упутио на Броза. Пијаде је отишао код Броза и објаснио да је Брашован само радио реконструкцију по пројекту, што је од њега и тражено. Броз се већ био мало смирио, па је рекао Пијади да тог *човјека треба чим прије пустити". Једно је, наравно, рекао Пијади, а сасвим друго Ранковићу. 
Брашован није пуштен из затвора. Ограду су заборавили, али је кренула истрага око тога шта је радио и од чега је живео током рата, пошто није био у систему Недићевог режима. Брашован им је све отворено причао и рекао да је једино радио на контроли изградње Пристаништа Београд. Аха, ту смо!
Удба шаље допис Тужилаштву да сачини оптужницу против Драгише Брашована због сарадње са окупатором и помагања Немцима у њиховој ратној економији за време рата. Цео штос је био у томе што ни "истражитељи" из Удбе, нити комунистички тужилац нису били предратни Београђани, јер да су били не би смислили толико бесмислену оптужницу против Брашована. Када је чуо за шта га терете, Брашован је, без присуства било каквог браниоца рекао:"Господо, ако већ не знате да сам ја аутор архитектонског решења Пристаништа Београд, зар не знате, бар, да је његова изградња почела 1939. године, и да је само довршена под Немцима?" А тако је и било. 
За време градоначелника Владе Илића, једног од најпознатијих и најважнијих управника града Београда у његовој модерној историји, поред осталих ствари, продужена је пруга од Главне железничке станице, која се до тада ту и завршавала, и пролазила је обалом поред Карађорђеве улице, испод Београдске тврђаве, па све до моста, преко којег је прелазила Дунав и стизала до Панчева. У склопу тог железничког пута, као и изградње и отварања ново Сајма са друге стране реке и већ изграђеног моста Краља Александра, на месту на којем је данас Бранков мост, Илић је предвидео и изградњу модерног речног пристаништа, које би речни транспорт повезало са железничким транспортом, а посредно и са друмским. Зато је изградњу Пристаништа Београд поверио Драгиши Брашовану, једном од двојице најугледнијих архитеката Краљевине Југославије, који је, поред осталих објеката које је пројектовао широм земље, управо био познат по два објекта са ове стране реке Саве: зграде БИГЗ-а и Сајма. 
Тужилац је, тешка срца, морао ипак да одустане од глупаве оптужнице против Драгише Брашована коју му је склепала удба. Брашован је, после седам месеци тешко притвора, већ у осмој деценији живота, могао да оде у свој стан. 
Уплашен да га Стаљин не нагази да обнавља Двор Карађорђевића за сопствене потребе, Броз наређује рушење Дворског комплекса Карађорђевића.  Прво се руши ограда око зграде Народне скупштине, па ограда око Дворског комплекса Карађорђевића. Врхунски ковано гвожђе се, наравно, не баца, него завршава око куће Стеве Крајачића. 
Затим, пада и велелепна зграда Маршалата, а за њима и помоћне зграде здања Новог Двора, а то су били: Шумадијска кућа, у којој је била кујна за Нови Двор и спаваће собе за послугу Двора, затим зграда коњушнице, и други помоћни објекти. 
Од 1947 до 1953. године, не само да су срушени поменути објекти, него се и реконструишу здања Старог и Новог Двора, и руинирају за сва времена. Уместо да Главна улаза који гледају један у други, оба здања добијају улазе на брежуљку где су и данас. Здање Старог Двора постаје место где обитава градоначелник Београда, а Нови Двор више пута мења своју резиденцијалну намену, док средином 1980-их, не постаје зграда Председништва СР Србије, а доцније резиденција Председника Србије, што је и данас. 
Уместо Дворског комплекса настаје Пионирски парк, без икакве ограде, потпуно отворен за пролазнике. И тако је било, ево, скоро 80 година. Тим Пионирском парком шетао се Иво Андрић, Милош Црњански, по повратку из емиграције, Борислав Пекић, Бранко Ћопић, Душко Радовић и многи други знани и заборављени Београђани. 
Све док није одлучено да у том парку настане ново насеље под популарним именом Ћациленд, окружено тракторима. То и јесте природан завршетак не само једног простора и амбијенталне целине која је дуго осмишљавана и завршена, а потом девастирана и срушена, него и једне памети, ако се она памећу уопште може назвати, која и данас царује туђим Дворским комплексом и даље га називајући Пионирски парк. Макар, док градски урбанисти и званично не усвоје његово ново име - Ћациленд.

[Vlad Alekš]

Мој предлог је да се ово објави као научни рад.
Бенито, ако нећеш ти, ја ћу.

[Митић]

Мој предлог је да се ово објави као научни рад.
Бенито, ако нећеш ти, ја ћу.

Апсолутно да се објави као научни рад.

Има још на Квизу таквих радова.

[Vlad Alekš]

Браво. Претпостављам да су им те зграде у Београду национализоване од комуниста?

Наравно да су национализоване, ништа слађе него отети туђе.
Наследници су те објекте изградили са циљем да их рентирају.
Али авај, све што је лепо кратко траје.
Објекти се могу видети на гугл мапама. Или у некој лаганој пролећној шетњи или блокади.
Тамо живе неки нови клинци, који немају појма чије је то некад било.

Сликаћу обе ових дана, па ћу поставити овде фотографије.

Ниси поставио фотографије.

Ја сам покушао у три наврата да приђем поменутом објекту који се налази на Обилићевом венцу, да га фотографишем и поставим овде, али авај. Бићу слободан да вам свима укратко препричам своју аргонаутику.

Први пут у петак, 14. марта увече.
Кретао сам се правцем Косовска улица - Пионирски парк. Дешавале су се неке чудне ствари у парку, изгубио сам доста времена док сам обишао читав обод парка, потом сам покушао да се приближим поменутом објекту преко Теразија, али авај, сатима су неки људи чекали неке пешаке, маратонце и бициклисте. Па сам одустао.

Други пут у суботу, 15. марта.
Овај пут сам кренуо ка поменутом објекту од Вуковог споменика, правцем улице Краља Александра преко скупштине. Али авај, била нека огромна гужва, нисам могао да прођем од силних људи, заглавих се већ негде испред цркве Светог Марка. Ту сам био одлучио да променим правац кретања, те скретох у Ресавску, да бих преко Славије и Краља Милана избио на, сада већ данима, жељени Обилићев венац. При скретању, на углу Ресавске и Краља Александра, паде стаклена чаша поред мене. Тада сам командовао супрузи да ставимо шлемове на главе, који ми беху спремљени у ранцу. Сатима смо покушавали да стигнемо до Славије, лутали смо као Магелан по Пацифику, да бисмо то и успели делимично и апроксимативно. Наиме, и на Славији била нека гужва, те смо успели да се заглавимо у Краља Милутина, код броја 33. Иначе, ту, на тој адреси баш, детињство је провео Душан Макавејев. После је отишао у циркус, али то нема везе са овом мојом причом. У току ћутања мојој супрузи је позлило, ја сумњам да је у питању "LRAD 100X", Боже ме опрости, звучи као неки нови рендген за снимање по казни, те решисмо да се повучемо у своје брачне одаје, а да мистериозну појаву пријавимо ФСБ-у, ФБИ-у, Мосаду и Фифи. Дакле, одустао сам поново.

Трећи пут у недељу, 16. марта
Трећа срећа, помислио сам, али будући да ништа не препуштам случају, поранио сам сабајле, ваљда неће бити великих гужви. Поново сам кренуо правцем Енос-Мидија, али авај, код Пионирског парка налетех на једног свог старог пријатеља. У питању је велики господин Н. Ђаја, те решисмо да не прелазимо Мажино линију на уласку у парк, те одосмо на јутарњу кафицу. Иначе, господин Ђаја је, баш као што сте и помислили, потомак Иванов, односно покојни Иван му дође деда стриц, ако се не варам. Нас је одавно упознао професор Кузмановић, бивши декан Грађевинског факултета БУ. Будући да се нисмо дуго видели, запричали смо се у оближњем кафићу, и искрено да вам кажем, потпуно заборавих на фотографисање објекта на Обилићевом венцу. Иако је господин Ђ. старији човек и у лошијем здравственом стању, он је ипак дошао да види шта се то ради у Пионирском парку. Вели Ђаја да је доста путовао по свету, уосталом као и његови преци, али да никада није видео онакво чудо. Да скратим, одустао сам поново.

Не желим више да вас замарам. Свашта човек види на путу до Обилићевог венца. Догодине на Обилићевом венцу.

[Бенито]

Мој предлог је да се ово објави као научни рад.
Бенито, ако нећеш ти, ја ћу.

Апсолутно да се објави као научни рад.

Има још на Квизу таквих радова.

Хвала вам на лепим речима, али толико има правописних грешака, поготово у другом делу одговора, да је то брука. Издају очи полако. 
Иначе, многи детаљи су избачени из овог одговора, а и овако је испало предугачко.

[пек.]

Колико аустроугарских пруга у Босни се и даље користе?

[Митић]

Колико аустроугарских пруга у Босни се и даље користе?

Мислим да се не користи ниједна, јер су све размонтиране током 70-их година прошлог века.

[Бенито]

Колико аустроугарских пруга у Босни се и даље користе?

Мислим да се не користи ниједна, јер су све размонтиране током 70-их година прошлог века.

Ових нормалног или широког колосека, нема ниједна, јер је и била само једна, а она би требало да је замењена. Можда има нека уског колосека...