Цитат:То са црвеним династијама јесте проблем, прави и највећи, а за "прелазне" мислим да грешиш. Не видим у чему је разлика ако је неко рођен у Бијељини или у Шапцу нпр. Двојна држављанства статистички нису битна за изборе.
Ја тебе не разумем сасвим. Мораш конкретније да се изразиш.
У случају Београда заиста је пресудно пар процената. И пресудило је. Није Вучић довлачио само своје Босанце, него и Цигане богтепита одакле, нпр. Шта мислиш, зашто је то радио - а чињеница је да је радио - ако "двојна држављанства" статистички нису битна за изборе? Довлачити људе 300 км ради нечег небитног? Ето, очекујем јасан одговор на ово читко питање.
Додатно питање: Шта мислиш, како би се ми провели да одемо колективно у Бања Луку и тамо гласамо за неког Турчина?
Још нешто - буди сигуран, да се донесе закон (као у ЦГ што постоји) да грађани са двојним држављанством не могу да гласају, и да им се укине и пасивно изборно право, дакле мислим на овдашње који имају ХР путовницу или пасош БиХ, Вучићева власт би се урушила.
Што се тиче "да је небитно да ли се неко родио у Бјелини или у Шапцу" то је опет непрецизно на шта си мислио. Породица драгана Бјелогрлић су колонисти из 1922. Он је у једном интервјуу изјавио да је "поносан што му се син (у некој школској анкети, дакле још као клинац) изјаснио да је по националности Херцеговац". И није то изолован случај. Сами дођоши се међу собом строго деле завичајно. И то траје ево 100 година без промене. Ту долазимо до онога што се зове "завичајни непотизам". Тај "завичајни непотизам" живо постоји, а што га ти не видиш или ниси имао прилике да искусиш како то ради, не значи ништа.
Да ти још приближим: завичајни непотизам и "политичка подобност" су тесно повезани. Заправо, политичка подобност је оруђе у спровођењу завичајног протежирања, из простог разлога што је Србија четничка, и када се филтер тако постави онда се зна ко је увек и у свему у предности. Тако је створена модерна елита: србијански сељак је био мучен откупом и претераним порезом, није имао социјално осигурање... четничко дете није могло да се учлани ни у стрељачку дружину...итд. Колике су, у целини гледајући, биле могућности његове да школује децу? Са друге стране, деца партизанска одмах имају стипендију, студентски дом, добар и важан посао чим заврше школовање, стан, могућност путовања у иностранство...тако је створен тај фамозни "четврти сталеж" од људи који су Србију гледали као на ратни плен а Србијанце као пораженог непријатеља. И тај четврти сталеж генерише нове генерације које се опет чврсто држе у својим мрежама. И, скупа, толико су видљиви, да ја не разумем зашто људи упорно негирају оно што им у очи ускаче.
РЅ.
Кад си већ поменуо Бијељину и Шабац: Из Бијељине је Љубомир Пантић, министар у влади Анте Павелића. На интервенцију земљака Родољуба Роћка Чолаковића, није служио ни затворску казну, добио је државну пензију и живео мирно у Београду. Знаш ли сличан случај из Шапца?