[Шумадинац]

Веома важна тема данашњице. Кроз разне књиге, медије, јавна гласила и новине, можемо видети "фамозне поделе српског народа", "треба заборавити и превазићи братоубилачки рат", "преко је потребно јединство и национално помирење двеју страна" и сл. фраза.

Гос'н Бенито је, рецимо, дао сјајан увид: " "Синтагма 'братоубилачки рат' је празна идеолошка флоскула која нема никакве везе са историјском истином." "

Е сад ако посматрамо родбински може се рећи да је сушта истина, иако је било примера рођене браће који су били на супротним странама. Али ако посматрамо национално, ако су партизани били Срби, онда се може рећи да је и био братоубилачки рат.

Гос'н Самарџић на једном месту лепо пише: "Ја сам против, било да је реч о помирењу са комунистима или нацистима, фашистима или припадницима ма које идеологије. Народ нема шта да се мири са идеологијама. Него се тоталитарне одбацују. Та прича о помирењу само их одржава у животу. Циљ је да тоталитаризам нестане потпуно. Што је тешко остварити. Али да присталице тоталитарних идеологија, и уопште особе тог менталног склопа, играју главне улоге у друштву, то је недопустиво и свакако томе ћемо једном видети крај."

Слично је велио и Блаженопочивши владика Таса: "Оставите те приче да се не делимо. То говоре нови комунисти попут Добрице Ћосића, Брана Црнчевића и Слободана Милошевића. Шта треба, да идемо за њима да се не би делили? Хоћемо да се делимо да се види ко је шта."

Међутим и Апостол Павле на једном месту говори Коринћанима: "Јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама."

Е сад најчешћа реплика на ова сјајна мненија је..... да прави Србин се не дели. Што рече један човек: "Ја могу да мрзим идеологију, али не могу да мрзим свој народ који је заведен том идеологијом". Прави Србин ће увек да помогне комшији у невољи, а болестан ће рећи: "К'о му ј**е матер комунистичку или четничку" (у зависности на кога се односи). То је болест!...... И сличне ствари.

Често се каже да су најчешће поделе српског народа на "Карађорђевиће" и "Обреновиће" и "четнике" и "партизане". Ако се апелује да се превазиђу поделе са неутралне позиције и да треба доћи до националног помирења, то онда неминовно значи одрицање од свог националног, културног и верског бића. Одрицање Светосавља, Карађорђевића, монархије и четништва.

Ето, пар увида за почетак ове веома важне теме, па ко има нека допуни, исправи и сл.

[Chicot]

Srbi su se oduvek "delili", što se pripisuje jakom individualizmu, suprotno kolektivizmu nekih drugih naroda.
Srbima nije bio potreban jedan tako tragičan dogadjaj kao što je svetski rat, da bi došli do odvajanja, suprotstavljanja. Ali na taj način smo u 19 veku i izgradili političke, kulturne institucije u rangu najvećih kultura toga doba.

U DSR, Srbi su pristajali uz tri medjusobno suprotstavljene "frakcije" i punili formacije i prookupatorskih i prozapadnih i prokomunističkih jedinica.

To je velika tragedija našeg naroda i verovatno jedinstven primer u Evropi u situaciji kada je narod izložen najvećoj opasnosti od biološkog istrebljenja. Kada su ga ubijali i progonili svi koji su stigli.

Koja je razlika izmedju nekog četnika iz istočne Bosne i nekog jadnička sa Kozare koji je pobegao partizanima da spase živu glavu?

[Милослав Самарџић]

Није тај са Козаре побегао у партизане, него у четнике, али марта 1942. КПХ је већи део одреда на Козари ставила под своју команду. Било је више побуна и дезертерства, али нису успели да се отресу КПХ. Тај њихов неуспех не може сада нама бити мера за нешто.

[Chicot]

Ne znam koju poentu guraš Miloslave.

To su sve bili autohtoni ustanici, ljudi koji su se borili za gole živote svoje i svojih najmilijih, pre nego što su bilo jedni bilo drugi stavili "tapiju" na njih.

Malo ko od njih je bio komunista. Malo njih je to i kasnije bilo. 

Jedni su kljukani jednim propagandnim pričama drugi drugim. Poenta je da su mnogi stradali u medjusobnim borbama zarad ciljeva izrazite manjine, onih na vrhu piramide.

Ako se sećaš one diskusije o A. Petroviću - četnici srpska vojska, glavna poenta je da su i jedni i drugi, četnici i partizani, uprkos suprotstavljenim strategijama i ciljevima, mobilisali iz istog dela srpskog nacionalnog korpusa, ljude pogodjene ustaškim genocidom, a koji je bio glavni katalizator u motivu tih napaćenih ljudi da se borbeno priključe. I obe strane su se koristile tom tragedijom da popune formacije radi uništenja ove druge. 

To je u centru samo-obezglavljivanja srpskog naroda i zatoi  ishodi da neko sa ličkim blatom dodje u. Srbiju "oslobadja" dedinjske vile. 

I zato je epicentar gradjanskog rata 1943 i 1944 bio izmedju 2 "oslobidilačke" frakcije, a ne uperen protiv ustaša i drugih antisrpskih koljača.

[Monarhist]

Malo ko od njih je bio komunista. Malo njih je to i kasnije bilo. 

У мом граду овде има око 3500 Срба, од којих су 90% а можда и више из Козарске Дубице и Градишке. Свештеник (родом из Лознице) ми каза да малте не сваки стан има Титову слику на зиду. Уосталом, и сам сам се уверио да су већина њих црвени нажалост. Причала ми је комшинка (овде дошла раних 70их) да кад је установљена Црквена општина овде 90их, ретко ко је знао како се правилно крсти, па их је јероманах који је служио оштро критиковао због тога. Има још доста ствари ту, мада не бих да западам у ону драшковићевску удбашку будалаштињу о "добрим" и "лошим" Србима, према томе Козарачани имају своје заслуге и то се увек треба истаћи ал из моје перспективе велика већина њих су и дан данас црвени и тешко да се од њих може очекивати да ће покренути неки талас промена на боље.

[Бенито]

Само да вас све упозорим да опасно промашујете поенту:
То о чему ви пишете, тачно или мање тачно, се дефинише као грађански рат.
Оно што је дефинисао Дедијер, а што би рекла Филиповић далеко пре њега Троцки, као "братоубилачки рат" није се догодио за време Другог светског рата у Краљевини Југославији, а поготово не у Србији, јер је Дедијер, а доцније Ћосић и остали мислили пре свега на Србију. 
Дакле, много је тада било рођене браће Срба, а плус треба додати браће од тетака, ујака и стричева, који су листом припадали једној од страна у грађанском рату.
Миноран је број оне браће која су припадала различитим странама у грађанском рату.
Дакле, ради се о класичном грађанском рату, додуше у миљеу окупације, што му даје посебну специфичност, коју је изазвала, водила и добила једна од страна која је и послата да то што је урадила изврши, а у чему је имала пресудну помоћ од стране силе која је чак морала да дође на тло Краљевине Југославије како би тој својој групи победу и обезбедила.

[Chicot]

Nisi razumeo, pričamo o periodu rata, a ne posle toga.
45 godina je mnogo vremena. 2 - 3 generacije se "prevaspitaju", ispere im se mozak.

Čak ni prvih godina posle rata, najzapadniji Srbi nisu bili čvrsto lojalni komunističkoj ideji ni vodjama. Zašto je kod njih najviše uspelo?
Mit o bratstvu i jedinstvu, najbolje se primio u sredinama bližim Zagrebu i generalno nacionalno mešovitim sredinama gde su Srbi predstavljali relativnu ili apsolutnu manjinu. A ujedno je prekinut (pro)srpski podsticaj iz nacionalnih sredina i centara.

Edit: Za Monarhist

[Chicot]

Само да вас све упозорим да опасно промашујете поенту:
То о чему ви пишете, тачно или мање тачно, се дефинише као грађански рат.
Оно што је дефинисао Дедијер, а што би рекла Филиповић далеко пре њега Троцки, као "братоубилачки рат" није се догодио за време Другог светског рата у Краљевини Југославији, а поготово не у Србији, јер је Дедијер, а доцније Ћосић и остали мислили пре свега на Србију. 
Дакле, много је тада било рођене браће Срба, а плус треба додати браће од тетака, ујака и стричева, који су листом припадали једној од страна у грађанском рату.
Миноран је број оне браће која су припадала различитим странама у грађанском рату.
Дакле, ради се о класичном грађанском рату, додуше у миљеу окупације, што му даје посебну специфичност, коју је изазвала, водила и добила једна од страна која је и послата да то што је урадила изврши, а у чему је имала пресудну помоћ од стране силе која је чак морала да дође на тло Краљевине Југославије како би тој својој групи победу и обезбедила.

Ja sam frazu "bratoubilački rat" oduvek doživljavao kao interni sukob u jednom narodu, vezan tradicijom, jezikom, kutrurom, nasledjem, istorijom, genima.. A ne doslovno sukob krvnih srodnika. 

Zato sam i dao definiciju u mom prvom postu kakvu kakva je. Ne vidim u čemu je tu greška?

[Monarhist]

Nisi razumeo, pričamo o periodu rata, a ne posle toga.
45 godina je mnogo vremena. 2 - 3 generacije se "prevaspitaju", ispere im se mozak.

Čak ni prvih godina posle rata, najzapadniji Srbi nisu bili čvrsto lojalni komunističkoj ideji ni vodjama. Zašto je kod njih najviše uspelo?
Mit o bratstvu i jedinstvu, najbolje se primio u sredinama bližim Zagrebu i generalno nacionalno mešovitim sredinama gde su Srbi predstavljali relativnu ili apsolutnu manjinu. A ujedno je prekinut (pro)srpski  podsticaj iz nacionalnih sredina i centara.

Edit: Za Monarhist

Одакле Вам то Шико? Зашто мислите да је крајевима који су били чисто партизански требало некакво преваспитавање и идеолошка обрада? Срби су на простору Козаре одувек били већина, а од Загреба их је делила Лика и Кордун, тј већински (или релативно већински) српски крајеви северно од река Саве и Уне. 
У Шведску су се Срби најмасовније досељавали 70их година, тако да су све млађе генерације одресле овде у Шведској а не у Југославији. Према томе није нико могао да их учи до старијих. 
Људи тамо су се одлучили за петокраку и једноставно треба поштовати ту одлуку, само се ја са њом не слажем.

[Chicot]

Monarhist, ti jednostavno ne želiš da razumeš šta govorim. Nisam rekao da su Srbi Like, Korduna, Banije itd..zaslužili "prevaspitavanje" i indoktrinaciju, ali to se desilo. Njima još tokom rata, svim ostalim Srbima do Bugarske i jadranskog mora odmah po otimanju vlasti od komunista.

Na kom su to plebiscitu Kozarčani, Ličani ili koji god birali kojoj od 2 strane će da se priklone?
Uzimali su ih mahom oni koji su bili dominantniji na tom i tom području. I komunisti su na kraju mobilisali sve u Srbiji kojih su se dokopali, pa to ne znači da su ti "regruti" svojevoljno birali komunističku zastavu.

[Милослав Самарџић]

Ne znam koju poentu guraš Miloslave.

To su sve bili autohtoni ustanici, ljudi koji su se borili za gole živote svoje i svojih najmilijih, pre nego što su bilo jedni bilo drugi stavili "tapiju" na njih.

Релативизујеш закон, не може ''било једни, боило други'', јер једни су војска, други су кривично дело - прекршај. И нису се борили за голе животе најмилијих, иначе би напали Јасеновац где су се они налазили, а не четнике на Мотајици, Мањачи, итд. Не знам да ли си видео ово:
https://www.pogledi.rs/dezerterstva-iz-5...igade.html
Дакле, не може сад то што један део нашег народа није успео да пружи отпор комунистима, да се узима као мера за нешто, за политику, а нарочито не за историографију и релативизацију догађаја.

[Милослав Самарџић]

Само да вас све упозорим да опасно промашујете поенту:
То о чему ви пишете, тачно или мање тачно, се дефинише као грађански рат.
Оно што је дефинисао Дедијер, а што би рекла Филиповић далеко пре њега Троцки, као "братоубилачки рат" није се догодио за време Другог светског рата у Краљевини Југославији, а поготово не у Србији, јер је Дедијер, а доцније Ћосић и остали мислили пре свега на Србију. 
Дакле, много је тада било рођене браће Срба, а плус треба додати браће од тетака, ујака и стричева, који су листом припадали једној од страна у грађанском рату.
Миноран је број оне браће која су припадала различитим странама у грађанском рату.
Дакле, ради се о класичном грађанском рату, додуше у миљеу окупације, што му даје посебну специфичност, коју је изазвала, водила и добила једна од страна која је и послата да то што је урадила изврши, а у чему је имала пресудну помоћ од стране силе која је чак морала да дође на тло Краљевине Југославије како би тој својој групи победу и обезбедила.

Ja sam frazu "bratoubilački rat" oduvek doživljavao kao interni sukob u jednom narodu, vezan tradicijom, jezikom, kutrurom, nasledjem, istorijom, genima.. A ne doslovno sukob krvnih srodnika. 

Zato sam i dao definiciju u mom prvom postu kakvu kakva je. Ne vidim u čemu je tu greška?

Грешка је што не постоји бртаоубилачки рат, иначе српска полиција не би пунила српске затовре српским преступницима.
Односно, братоубилачки рат постоји само као парола против друге стране, да се она паралише. Ако те убеде да су ти браћа, лако ће те савладати

[Милослав Самарџић]

Nisi razumeo, pričamo o periodu rata, a ne posle toga.
45 godina je mnogo vremena. 2 - 3 generacije se "prevaspitaju", ispere im se mozak.

Čak ni prvih godina posle rata, najzapadniji Srbi nisu bili čvrsto lojalni komunističkoj ideji ni vodjama. Zašto je kod njih najviše uspelo?
Mit o bratstvu i jedinstvu, najbolje se primio u sredinama bližim Zagrebu i generalno nacionalno mešovitim sredinama gde su Srbi predstavljali relativnu ili apsolutnu manjinu. A ujedno je prekinut (pro)srpski  podsticaj iz nacionalnih sredina i centara.

Edit: Za Monarhist

Одакле Вам то Шико? Зашто мислите да је крајевима који су били чисто партизански требало некакво преваспитавање и идеолошка обрада? Срби су на простору Козаре одувек били већина, а од Загреба их је делила Лика и Кордун, тј већински (или релативно већински) српски крајеви северно од река Саве и Уне. 
У Шведску су се Срби најмасовније досељавали 70их година, тако да су све млађе генерације одресле овде у Шведској а не у Југославији. Према томе није нико могао да их учи до старијих. 
Људи тамо су се одлучили за петокраку и једноставно треба поштовати ту одлуку, само се ја са њом не слажем.

Нису се одлучили за петокраку, већ нису успели да се одупру Комунистичкој партији Хрватске, јер су ти крајеви близу Загребу.
Потоње генерације су индоктриниране, као и свугде.

[Chicot]

Ne znam koju poentu guraš Miloslave.

To su sve bili autohtoni ustanici, ljudi koji su se borili za gole živote svoje i svojih najmilijih, pre nego što su bilo jedni bilo drugi stavili "tapiju" na njih.

Релативизујеш закон, не може ''било једни, боило други'', јер једни су војска, други су кривично дело - прекршај. И нису се борили за голе животе најмилијих, иначе би напали Јасеновац где су се они налазили, а не четнике на Мотајици, Мањачи, итд. Не знам да ли си видео ово:
https://www.pogledi.rs/dezerterstva-iz-5...igade.html
Дакле, не може сад то што један део нашег народа није успео да пружи отпор комунистима, да се узима као мера за нешто, за политику, а нарочито не за историографију и релативизацију догађаја.

Mislim da mašiš temu Miloslave. Pričamo o tragediji srpskog naroda koji se u DSR pocepao (ili je bio pocepan) na 3 medjusobno antagonističke frakcije.
Ubijali smo se medjusobno, kao da nije bilo dovoljno to što su nas klali svi redom.

Nema razloga da koristiš svaku priliku da po hiljaditi put potcrtavaš "dobre" i "loše" momke, legalne i nelegalne, moralne i kriminalce. Preteruješ u tome, zvučiš kao komunisti, samo "pucaš" iz suprotnog rova.

Jeste, komunisti su se bezosećajno osnosili prema drastičnim srpskim žrtvama. Primenjivali su najogoljeniju makijavelističku strategiju, okrenuli "brata na brata, sina na oca", samo da bi ostvarili cilj.
 I četnici su u nameri da unište komuniste sa ciljem da umanje ukupne srpske žrtve koje ovi izazivaju, neminovno ubijali Srbe partizane, isto tako tragične žrtve gradjanskog rata kao što su nesrećnici, obični vojnici, u četničkim redovima. 

O njima se govori, a ne o glavonjama na bilo kojoj strani.