КОРОНА ВИРУС У СРБИЈИ И У СВЕТУ – АНАЛИЗА

23/06/2020

korona ministarstvo 2

Сигурно је да ће и у Србији бити далеко већи број преминулих од мера против короне, него од короне. Данас и Светска здравствена организација хвали шведски модел, као најмање репресиван, али без назнаке да он даје најмањи број жртава епидемије. Шведска до 5. априла има 2.350 преминулих од коронавируса. Међутим, то је код њих укупан број жртава, јер они неће имати преминуле од последица репресивних мера. И у свету, а нарочито код нас, овај случај је показао да се борба против епидемије никако не сме препустити епидемиолозима

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

И не би помора. Преко 1.000 пута омашили су стручњаци, или ”стручњаци”, у прогнозама броја жртава од најновијег вируса из породице корона. Један од главних инфектолога у Србији, причао је на РТС-у да ће ова корона имати већу смртност од шпанске грознице. У целом свету, то би било преко 350 милиона, а у Србији преко 200.000 преминулих (уместо око 200). То што је тај инфектолог говорио, говорили су мање-више и светски ауторитети. И зато су затворили цели свет – први пут у историји.

Амерички статистичари одмах су израчунали да ће од последица затварања државе у наредном периоду преминути два милиона Американаца, такође из такозваних ризичних група. Неки ће преминути због касне доставе лекова, неки због занемиривања хроничних болести, биће повећан број самоубистава, итд.

Пренето на број становника у Србији, то је преко 40.000 превремено преминулих. Само што се, на срећу, америчке статистике не могу пренети на Србију, из најмање два разлога. Први је тај што наш народ и иначе не доживи просечну старост Американаца, ни других западних земаља, због ”благодети” комунизма. Просечна старост преминулих од короне у западним земљама је око 80, а у Србији око 65 година. Управо је животна доб главни разлог што у бившим социјалистичким земљама, током ове пандемије, има много мање преминулих него у западним државама. Чак је и на територији негдашње Западне Немачке више преминулих него на територији бивше Источне Немачке. Дакле, вирус највише погађа старије, а у (бившим) социјалистичким земљама једноставно нема толико дуговечних особа.

Други разлог је што смо, за разлику од Американаца, ми навикли на све и свашта.

Ипак, сигурно је да ће и у Србији бити далеко већи број преминулих од мера против короне, него од короне. Просто речено, не може се цели народ ставити у карантин, а да то буде без последица. На пример, један срчани болесник из Београда одведен је, око 15. априла, код лекара. Вратили су га с образложењем да му не могу указати помоћ – због короне. Преминуо је при повратку кући, дословце на кућном прагу. Још један срчани болесник, и дијабетичар, из Београда, 1956-то годиште, издржао је у кућном притвору 25 дана. Преминуо је успанично гледајући вести о коронавирусу. Једна пензионерка из Крагујевца пала је и сломила кук. Нису хтели да је приме у болницу – опет због короне – и преминула је после три дана.

Тужне су и вести из Института за мајку и дете у Београду. Више деце овде је пренето због можданог удара. Деца су дуго била затворена, а када су изашла, било је јако сунце. Доживела су сунчаницу, а онда, због ње, и мождане ударе.

Пензионери, за које се држава наводно највише бринула, најмасовније ће пострадати. Ван логике, њима је само у Србији био забрањен излазак из кућа и станова, с изузетком од три до осам ујутру, једном недељно, ради набавке хране. Потом им је дозвољена краћа шетња за време полицијског часа, два пута недељно, али после 18 часова. Тако су они скоро два месеца били лишени чистог ваздуха, али и пролећног сунца. То ће изазвати низ обољења, од тромбоза и неуроза, до остеропороза.

Данас и Светска здравствена организација хвали шведски модел, као најмање репресиван, али без назнаке да он даје најмањи број жртава епидемије. Шведска до 5. априла има 2.350 преминулих од коронавируса. Међутим, то је код њих укупан број жртава, јер они неће имати преминуле од последица репресивних мера.

И у свету, а нарочито код нас, овај случај је показао да се борба против епидемије никако не сме препустити епидемиолозима. За неупоредиво безазленије ствари у болницама се формирају лекарски конзилијуми, сачињени од специјалиста различитих струка. Међутим, у Србији је формиран Кризни штаб од десет чланова, у коме су главну реч водили епидемиолози и инфектолози, на челу са др Предрагом Коном. Поред њих, опет ван логике, у Кризном штабу била су и два дечја лекара, један психијатар, један хирург и један стоматолог.

Епидемиолози, по правилу, на први знак епидемије изговарају једну реч: Карантин! Међутим, да је у Кризном штаби било кардиолога, он би рекао да његовим пацијентима као терапију преписује управо шетњу. У сучељавању струка, и гледишта, дошло би се до неког компромиса, да се старији људи заштите од вируса, а да при томе не страдају од хроничних кардиоваскуларних болести. Оне су, иначе, најчешћи узрок смртности у Србији, са чак негде око 54 посто преминулих.

Поред епидемиолога и кардиолога, у Кризном штабу се морало наћи место и за онколога, јер су канцерогена обољења други узрочник смртности у Србији. Онколог би се изборио да се барем мало мање отказују операције, ”због опасности од короне”.

Конзилијуми у оваквим ситуацијама незамисливи су без психолога. Њихов циљ био би борба против изазивања страха и панике. На пример, РТС и ТВ Н1 имали су посебне шпице посвећене ”борби против короне”, које су, дословце, копије шпица за хорор филмове.

У конзилијуму се морао наћи и барем једна социолог, и наравно, један или више герантолога.

Горе од чињенице што су у Кризном штабу доминирали епидемилози, јесте факат да су скоро сви они били чланови СПС-а или ЈУЛ-а, то јест – комунисти. Данас су скоро сви чланови Српске напредне странке. Историчар Милутин Велисављевић истражио је и укратко описао њихове биографије:

Златибор Лончар, специјалиста хирургије, министар здравља, некадашњи члан и СПС-а и ЈУЛ-а. Плакао је од радости 12. марта 2003. године, када је сазнао да је убијен Зоран Ђинђић.
Предраг Кон, лекар специјалиста у војној служби, до 2000. године. Био је мајор по чину када је изашао из војске. Под неразјашњеним околностима, враћен у врх струке и постао главни шраф Светске здравствене организације за Србију. Имао је велику аферу око вакцина због птичјег грипа, 2009. године, али није одговарао.
Дарија Кисић, удато Тепавчевић, избеглица из Сарајева. Уписала Медицински факултет у Београду, средином деведесетих, и одмах се учланила у СПС, чији је члан и данас. (Недавно су објављени подаци о огромном богатству породице Кисић, стеченом у пословима са државом.)
Зоран Радојичић, градоначелник Београда, лекар специјалиста у Тиршовој болници у Београду, тј. дечји лекар, некадашњи члан СПС-а, сада СНС-а, кум министра Лончара.
Бранимир Несторовић, пулмолог, некада радио у болници у Тиршовој (још један дечји лекар), члан СПС-а и СПО-а деведесетих, лични пријатељ градоначелника Радојичића и министра Лончара.
Бранислав Тиодоровић, епидемиолог, некадашњи, а вероватно и садашњи, члан СПС-а, задужен испред Кризног штаба за југ Србије.
Зоран Гојковић, стоматолог, члан СНС-а, задужен испред Кризног штаба за Војводину.
Горан Стевановић, директор Инфективне клинике Клиничког центра Србије, члан СНС-а и првопотписана особа на листи подршке за кандидатуру Александра Вучића за председника Србије.
Ивана Сташевић Карличић, в.д. директора клинике за психијатријске болести ”Лаза Лазаревић”, супруга извесног Карличића, иначе Хрвата и члана ЈУЛ-а, који је био заменик министра информисања Александра Вучића 1998/1999. године.
Верица Јовановић, в.д. директорка Института ”Батут”, специјализованог пре свега за заразне болести, члан СНС-а. Ретко се појављује у јавности у односу на своју заменицу Кисић-Тепавчевић.

Доминација једне струке, по правилу, доводи до извесне једностраности. Међутим, када се томе дода комунистички ментални склоп, та једностраност скаче на куб, па и више. Последично, у ”борби против короне” дошло је до копирања кинеског модела, заснованог на великој репресији. Према истраживању Оксфордског института, Србија је током ове пандемије имала најригидније мере у Европи.

Нова лоша вест је дилема о томе колико се уопште питала струка, макар и овај њен пробран – политички део, а колико политичари. Психолог др Жарко Требјешанин закључује:

”Најгоре што нам се десило током ове пандемије и ванредног стања је то што се такозвана струка обрукала. И зато кад споменете струку обавезно ставите наводнике, јер је такозвана струка искоришћена као нека врста алибија за политичаре. Најгоре је што је струка учествовала у обмањивању јавности и постављала се као слуга политике. То, не само да је незахвална, већ је и неморална улога.“

Што се тиче светских дешавања, сада је још извесније да је узрок оноликој паници била Италија. Прецизније речено, Италија је најревносније прихватила препоруке Европске уније за смањење броја студената медицине, броја лекара, затим гашење болница и санаторијума, и сл. Италијански лекар, др Стефано Монтанари, овоме додаје и велику корупцију, због које је новац завршавао у џеповима политичара, уместо у здравственом систему. Другим речима, капацитети италијанских болница смањени су још и више него што је тражио Брисел. Тако, да је епидемија ових размера избила пре десетак година, италијански здравствени систем решио би је без панике, јер би за све оболеле било места у болницама.

Др Монтанари закључује:

”Здрави људи не трпе апсолутно никакву штету од овог вируса. Зато сам уверен да, ако бисмо тражили овај вирус код 60 милиона Италијана, нашли бисмо га код бар 30 милиона… Смртност од вируса је веома ниска и вероватно непостојећа, али бити болестан и уз то имати вирус је нешто друго… Умрети од болести значи да је болест узрок смрти. На пример, срчани удар је узрок смрти. Ако човека прегази воз, то је узрок смрти. Ако је човек стицајем околности уз то био прехлађен, прехлада није узрок смрти… То је вирус донекле сличан вирусу прехладе, чијој породици припада. Не можете се вакцинисати против обичне прехладе јер то не обезбеђује имуност. Човек за живота може бити прехлађен двеста пута, и ниједна од тих прехлада неће му обезбедити имуност (на следећу). То је огромна превара. Све иде према томе да се осам милијарди људи присили на вакцинисање, што ће бити бизнис незамисливих размера.”

(Слобода, гласило СНО у Чикагу, 10. мај 2020.)