Равногорски крст

16/02/2021

Layout 1

Свако носи свој крст. У Србији, и данас, међу најтежима је крст Равне Горе. На више примера, документовано ћемо показати како то конкретно изгледа

ПИШЕ: Дејан ЂЕРИЋ

Флоскула о „историји коју пишу победници“ показала се тачном само тамо где су они који су задужени за њено писање били немарни у послу за који су плаћени. Најбољи пример за то представљају установе културе града Ужица, у којима још увек „цвета“ златно доба Ужичке совјетске републике. Ужички историчари показали су мали напредак у односу на историју Ослободилачких ратова 1912-1920.
Међутим, када се помене Други светски рат, град Ужице се може посматрати као имање које 75 година зараста у коров. Појединци који су запослени у архиву и музеју, могу се покренути једино на годишњицу обележавања Битке на Кадињачи. Све протекле године нико од њих се није удостојио да макар попише имена настрадалих за време Ужичке совјетске републике, као ни током послератних ликвидација које су учинили комунисти. Ни њима, ни припадницима градских власти, још увек не пада на памет да покрену обележавање и истраживање више масовних гробница које се налазе у самом граду. Војни архив слабо посећују, као и села, у којима је и поред великих тортура, сачувано доста грађе. Уколико се неко мимо струке дохвати пера, аутоматски добија епитет „ревизионисте, некомпететног, нестручног и пристрасног аутора“, док се његови радови оцењују мање битним од „најобичнијих сеоских монографија“.
Темељ историје на коме овај град почива представљају књиге: „Цветови у огњу“ и „Истина је у именима“. У њима су наводно пописане жртве Другог светског рата у тадашњем Ужичком војном округу, који су чинили срезови: Ариљски, Рачански, Моравички, Црногорски, Пожешки, Ужички и Златиборски.
Прва од поменутих књига објављена је 1970. године. Било је то време када се историја највише фалсификовала и када је најмање описивана онаквом каква је заиста била. Историчарима тада није ни било дозвољено да одступе мимо „оквира“ које је зацртала Комунистичка партија Југославије. У супротном би, у најбољу руку, завршили на информативном разговору. За разлику од ње, „Истина је у именима“ објављена је знатно касније, почетком 21. века. Она је објављена у време када се слобода говора и штампе није доводила у питање. Тада је истицао последњи час да историчари оперу љагу са својих професија, обиђу цркве, архиве, гробља и села, и разговарају са појединим преживелим актерима рата и људима који су о њему доста знали. Испоставило се да је то била пропуштена прилика да се исправи неправда описивана протеклих година и да се из заборава украде велики број имена страдалих четника у послератним ликвидацијама, као и оних који су страдали на путу Босанске голготе. Међутим, Гојко Шкоро, аутор ове књиге, дошао је на идеју да у књизи описује само настрадале ван борбе. Тачније, само она имена за која је сматрао да треба да буду пописана.
Читајући ове књиге многобројни читаоци су јасно схватили шта је њихов главни циљ: инсистирање на чињеници да су јединице под командом генерала Драже у Ужичком округу ликвидирале далеко већи број људи од партизанских јединица. Да би читаоцима наметнули те закључке, аутори су се служили методама као што су: коришћење секундарних историјских извора, скривање имена настрадалих, фалсификовање и сл.

Најбољу критику поменутих књига представљало би седам нових књига (за сваки срез по једна), у којима би, без идеолошких пристрасности, биле пописане све жртве. Пошто то, бар за сада, није изводљиво, овај и наредни чланак имаће за циљ да на неколико мањих примера, читаоцима јасно представе у којој мери је послератна историографија била слушкиња комунистима. Све то биће пропраћено кроз пар конкретних и упоредних примера о начину страдања појединих људи из Ужичког среза. Пошто архивска грађа представља предуслов за писање сваке историјске књиге, овај чланак уједно ће имати за циљ и да читаоцима јасно представи и историографску вредност и веродостојност поменуте грађе, као и ангажованост аутора да жртве попишу што је могуће тачније, а не да их наменски запостављају.
Пре критика, треба и нешто похвалити. У књизи „Истина је у именима“, по први пут су пописана имена људи које су партизани у Ужицу ликвидирали за време Ужичке совјетске републике. Са друге стране, аутор се позивао на речи патријарха Дожића, које је употребио за наслов свог рада: „Истина је у именима“. Међутим, својим радом је доказао да није био достојан патријархових речи. Иако се позивао на „истину у именима“, намерно је изостављао велики број људи, а пре свега припадника ЈВуО, које су ликвидирали партизани. Пописивао је људе као Н. Н, користио је послератну литературу, као и записнике са сеоских, месних, општинских и среских „народноослободилачких одбора”, у којима се сведоци позивају на „часну партијску“ реч. Све то на крају је зачињено старом и опробаном комунистичком флоскулом да више пута поменута лаж постаје истина.
Пример који у најбољој мери осликава послератну историографију, којој су припадали и поменути радови, огледа се у случају двојице настрадалих четника из општине Каран, среза Ужичког. Догађај који ће у даљем тексту бити описан, наменски је скриван из више познатих разлога. Њега је мудро прећутао и Титов генерал Никола Љубичић, иако је, као комшија настрадалих четника, одлично био упознат са овом причом. Сам догађај одвио се у марту 1944. године, у Јабланици на Златибору. Продор партизанским снагама из састава 2. и 5. пролетерске дивизије, на својој матичној територији, браниле су јединице Златиборског корпуса ЈВуО под командом капетана Душана Радовића Кондора, снаге од око 1.000 четника под оружјем, као и око 300 четника из Пожешког корпуса, под командом капетана Милоша Марковића. У саставу Златиборског корпуса била је и Ужичка бригада. Њен Други батаљон под командом поручника Сима Митровића, кога је већим делом чинило људство мобилисано са територије општине Каран, био је распоређен баш у Јабланици. У његовој непосредној близини био је и Шести батаљон ове бригаде, чији је командант, наредник Ивко Јовановић, овако описао поменути догађај:
‘’Једна група (њих 24 – прим. аут.) партизана убачена је на Златибор крајем марта (12. марта – прим. аут.) 1944. године. На Цигли, више Јабланице, на граници са Босном, наишли су на четничку стражу, којој су се представили као босански четници који путују у Дражин штаб као курири. Тражили су од страже двојицу војника да им покажу пут, а затим су двојицу војника завели у букову шуму и заклали… Заклали су такође и једног путовођу кога су узели из златиборског села Стубла. Затрпали су га у један јарак, касније су га чобани пронашли…’’
Јовановић је даље сведочио да је злочин убрзо откривен и да се у потеру за његовим извршиоцима одмах кренуло. Део починитеља злочина одступио је за Босну, док су четворицу заробили четници Пожешког корпуса под командом капетана Милоша Марковића. Заробљени партизани су се вероватно бранили чињеницом да су учесници тога злочина одступили за Босну, те им је живот поштеђен уз гаранције угледних Пожежана. Распоређени су по јединицама Пожешког корпуса и наоружани оружјем са скраћеним иглама, како не би могли да га нежељено употребе. Нешто касније, до капетана Радовића је дошла вест да се ова група партизана налази у Пожешком корпусу. Према његовим сазнањима иста група је заклала и пет људи непосредно пре извршења поменутог злочина у Јабланици. У депеши коју је упутио генералу Дражи, Радовић је критиковао капетана Марковића, који је партизане узео у заштиту, додајући:
‘’…ова група комуниста заклала је 5 путовођа, а на путу од Јабланице до Борове Главе и Увца ЗАКЛАЛИ су још 3 путовође – браћу Петровиће из Добродола општине Каран и Дидановића из Јабланице… Молим за најхитније наређење да 4 злочинца који су на територији Дринског и Златиборског корпуса заклали 8 путовођа изда капетан Марковић да им суди то пред народом.’’

После одређеног времена, вероватно по сазнању да се истина о њима сазнала, четворица претходно помилованих партизана дали су се у бег. Једно време је за њима трагано, док их командант Ариљске бригаде, потпоручник Михаило Марковић – Калчо, није опколио у једној шуми и позвао на предају. Корпусни суд им је поново судио и тројицу је осудио на смрт, док је малолетног Андрију Смиљанића помиловао. Он је, после рата, погинуо у саобраћајној несрећи, као мајор ЈНА.
У архиви Пожешког корпуса ЈВуО, сачуван је судски записник у коме је наведено да се дана 9. јула 1944. године судило двадесет четворици мештана Ариљског среза под оптужбом да су скривали и хранили тројицу партизана, који су заробљени 16. марта и који су поново побегли 3. јуна и скривали се на територији Ариљске бригаде. Преки војни суд основан је у општини Гривска код Ариља. Председник суда био је капетан Милош Р. Спасојевић, а судије су биле: дипломирани правници и поручници Гвозден С. Ивановић и Страхиња Г. Вукотић, резервни наредници Војимир Радмиловић и Чедомир В. Милинковић; са записничарем наредником Стеваном П. Љубовићем. Бранилац окривљених био је поручник Младен П. Драгосавац. Суд је на казну смрти стрељањем осудио 13 лица, док су остали ослобођени оптужбе.
По свему судећи, и по опису дешавања, и по временском интервалу који је у њима описан, може се закључити да је у питању исти догађај. И у документу са судског саслушања такође се напомиње да заробљене партизане треба ликвидирати, али је неопходно претходно од њих узети податке о јатацима како би им касније било суђено. Претпоставља се да су подаци о јатацима изнуђени под принудом. У истом записнику наведени су и подаци о тројици партизана:
– Живко Љ. Мићић из Годовика,
– Раде Миловановић из Љига,
– Томо Блануша из Зборишта (Босна).
Имена све тројице, као и 13-торо стрељаних јатака, уписана су у књигама „Цветови у огњу“ и „Истина је у именима“, док су имена невино закланих четника-путовођа наменски прескочена. Такође, у поменутим књигама, као и у осталој послератној литератури, није ни написан разлог под којим околностима се суђење одвијало, као и разлог због чега су тројица партизана са собом у гроб повела и 13 мештана који су их чували и хранили и поред свих наређења команде корпуса да их пријаве надлежним јединицама. Оно што је такође важно напоменути је чињеница да, и 76 година после овог догађаја, Апелациони суд у Крагујевцу одбија захтев за рехабилитацију мајора Милоша Марковића. Један од разлога за одбацивање захтева је управо оснивање Преког суда у селу Гривска.

Послератна власт је у свакој мери одала почаст осуђенима од стране Преког суда у општини Гривска. Међутим, поставља се питање ко су невине жртве које су партизани на превару заклали? Капетан Радовић у депеши упућеној генералу Дражи навео је да су у питању „браћа Петровићи из Добродола, општине Каранске“. Поручник Ивко Јовановић је такође помињао Петровиће, али не и њихово порекло. Поређењем ова два извора, са временом и подацима из црквених књига, долази се до закључка да су у питању следећа лица:
– Петровић, Милоја и Косе, Радосав, рођен 1921. године у Бјелотићима, општина Каран

Радосав Петровић

– Петровић, Милана и Милене, Милоје, рођен 1923. године у Лелићима, општина Каран.

Милоје Петровић

Двојица Петровића нису били браћа, нити род, како је наведено у документу, али су свакако живели на територији исте општине – Каранске. Њиховим ближим потомцима познат је овај догађај, али нерадо о њему причају. Име трећег путовође из села Јабланица (или оближњег Стубла, како Јовановић наводи), а који се према Радовићевим речима презивао Дидановић, аутор није успео да идентификује.
Поред овог примера, у прилогу је и табела са пет имена и упоредним приказом описаног начина страдања наведених личности кроз књиге које се критикују, као и кроз црквене књиге и документа из Војног архива.

Untitled-1, 720
Аутор овог текста става је да Српство треба да се мири на истини и код подигнутих споменика свих жртава рата, попут оног у селу Рибашевина код Ужица. Само ако истину будемо прихватили онаквом каква је заиста била, бићемо имуни од поновног и нежељеног проливања братске крви. Међутим, „истина“ која је описана у књигама „Истина је у именима“ и „Цветови у огњу“ није истина на којој се можемо мирити, јер је дијаметрално супростављена појму истине. Ако Бог да, ту дуго чекану истину пред потомке српског народа изнеће нове генерације српских историчара.