Француски комунизам: леш који, на жалост, још увек мрда

24/05/2019

French Communist Party's (PCF) Ian Brossat takes part on April 4, 2019 in a debate gathering 12 list front-runners for the May 2019 European Parliament elections, on the set of French public TV channel France 2 in Saint-Cloud, near Paris. (Photo by BERTRAND GUAY / AFP)

Шеф Комунистичке партије Француске Јан Брост. (Photo by BERTRAND GUAY / AFP)

За Николу Лекосана, требало је да је комунизам давно изашао из истоије. Не служи на част Француској да још увек има комунистичку партију, наводи он
Сада је Јан Броса, челник листе КПФ на европским изборима, према дневном листу „Паризијан“ од 8-ог маја, наводно „модерни“ комуниста. Али, да ли би могао постојати неки „модеран“ нациста? Рећи жртвама комунизма да је тај постао „ин“… Мало поштовања, молим! Ништа, узгред, не показује да се идеологија променила. Броса брани комунизам са уверењем и догматизмом као прави апаратчик

Пише: Никола Лекосан

Никад не бих могао замислити да ће, тридесет година по паду комунизма, још увек постојати комунистичка партија у Француској. После десетина милиона мртвих и руина свугде где су били на власти – на коју су увек дошли силом, никад захваљујући изборима – комунизам је идеологија која још увек мами у Францукој. Историчар Марк Лазар је био у праву кад је говорио да је то „француска страст“. Не само да је КПФ још увек ту, него се њене вође показују са безобразлуком, без гриже савести, и ипак достижу 4% у истраживањима јавног мњења за Европске изборе. Прошлог новембра, конгрес КПФ је остао у сенци с почецима таласа жутих прслука.

У КПФ, никада није било питање да се промени нешто, чак ни назив странке, док је КП Италије започела идеолошку промену у раним 1990-им. Под именом Демократска партија левице (ПДС), прихваћеним 1991, постала је значајна политичка снага. Наш КПФ, упркос паду у изборном телу – 16,1% на парламентарним изборима 1981-е, 2,7% 2017-е, истраје на погрешном путу. Једина политичка странка савезник Хитлеру између 1939-е и 1941-е, и данас тврдоглаво наставља да више воли лажи него истину, негационистичко понашање него уважавање историјских чињеница. Тако, 1997-е, када је објављена „Црна књига комунизма“, њени представници су негирали хорор, кличући јасно и гласно о невиности комунистичких идеја. Заиста, та негација ће убрзати њихов пад. Многи чланови су иступили, приступивши странци „Бунтовна Француска“ (La France insoumise) или другим политичким струјама екстремне левице. Не заборавимо да је на председничким изборима 2017-е, Жан-Лик Меланшон добио 19,58% гласова и да је, од 11 кандидата, девет јасно признавало наклоност ка лењинизму и имало марксистиче програме“!

Сада је Јан Броса, челник листе КПФ на европским изборима, према дневном листу „Паризијан“ од 8-ог маја, наводно „модерни“ комуниста. Али, да ли би могао постојати неки „модеран“ нациста? Рећи жртвама комунизма да је тај постао „ин“… Мало поштовања, молим! Ништа, узгред, не показује да се идеологија променила. Броса брани комунизам са уверењем и догматизмом као прави апаратчик. Још се поноси својим дедом, који је био шпијун у служби КГБ-а, осуђен на 20 година затвора од стране израелског судства.

У срцу његовог програма за Европу стоји… „њудско биће“. Требало је храбрости да то каже неко ко себе представља као следбеника идеологије која је нагомилала лешеве и која је имала само презир за људско биће. Његов програм преузима шупље формуле и већ излизане предлоге КПФ. Увек исти слоган против „тржишта и конкуренције“. Увек држава све решава, нема спаса нити решења без друштвених услуга, затим ту је напад на банке, фирме и наравно на богате, који треба да буду кажњени.

Не заборавимо и стандардну дозу антиамериканизма, која се убризгава још од краја Другог светског рата, са изласком из НАТО-а.

Тешко је веровати да ће Јан Броса и КПФ у недељу достићи 5%. Што је најстрашније, то је да данас, иако је КПФ клинички прилично мртав, њене догме, које је историја ипак демантовала, још увек имају присталице. У ствари, парадоксално, комунистичке идеје су се размножиле у Француској као ћелије рака, упркос дезинтеграцији КПФ.

Антилиберализам, антиамериканизам, егалитаризам и мржња према богатима су дубоко укорењени у француском темпераменту. Комунистичка идеологија, међу свим идеологијама, има привилегован статус. Успех политичких личности у медијима – Меланшон, Рифан, Гаридо… који се њоме поносе, доказује да задржава капитал симпатија и дивљења код бројних Француза, као да је неко једноставно обрисао гумицом жртве комуниста, десетине милиона убијених. Леви негационизам, како га описује Тиери Волтон, у његовој најновијој књизи, је веома ефикасан у овој земљи.

Напослетку, изложба која се у овом тренутку одржава у Гран Палеу под називом „Црвено: Уметност и утопија у земљи Совјета“ савршено показује карактеристике комунистичке пропаганде, само што је представља тако да се огромна трагедија коју скрива никад не појављује… Само једном су поменуте (ситно написано) десетине милиона жртава комунистичког тоталитаризма и судбина правих интелектуалаца (депортације, убиства, присилни кући притвор, итд..). Шта разумеју млади који не познају добро тај период, којима се нуди да купе, на крају изложбе, свеске, оловке и шоље за кафу са портретима Стаљина, Маркса и Лењина? Шта би се дешавало када би се у Гран Палеу организовала изложба о нацистичкој уметности, где би продавница нудила маркере за књиге са сликом Гебелса, шоље за кафу са Хитлером који се смеши, или хемијске оловке где би се видео Химлер? Било би то незамисливо и покренуло би, с правом, талас протеста са свих страна.

Комунизам, назив за који сам се надао да је изгубљен у сметлишту историје, још увек је у тренду у једној земљи, у Француској, која, уместо да се реформише, показује забрињавајућу тенденцију за идеолошке грешке. Нека је стид сваку земљу која, као Француска, још увек има, у 2019-ој, комунистичку партију.

Изворни текст објављен је 20. Маја 2019. на: http://www.lefigaro.fr/vox/politique/le-communisme-francais-un-cadavre-qui-bouge-encore-helas-20190520
Никола Лекосан (Nicolas Lecaussin) је директор Института за економска и фискална истраживања (IREF: Institut de Recherches Economiques et Fiscales)

Превео: Слободан Костадиновић