Шабац: Дража још чека улицу

20/07/2020

Шабац: Трг ђачког батаљона и прецртан стари, комунистички, назив трга. Из назива се не види да је батаљон припадао Дражиној Церско-мајевичкој групи корпуса

Грађани су рекли ДА, али, градска власт је одбила да један трг или улицу у центру именује по ђенералу, с образложењем које је уједно смешно и тужно

ПИШЕ: Драган ТОПАЛОВИЋ

Да Други светски рат у духовно-емотивном смислу још увек траје у свести српског народа, може се уверити свако оног момента када се само спомене име ђенерала Михаиловића и његових четника. Још увек Дража изазива дубоке емоције и отклон код великог броја наших сунорадника, и, по неписаном правилу, буди медијску звер разноразних душебрижника и такозваних антифашиста, историчара и аналитичара, који почињу као по команди бљувати свој пропагандни отров, ево већ више од седамдесет година. Наравно, мислим на званичне представнике државе Србије, медијске куће, културне раднике, локалне властодршце, итд. У обичном народу то је ипак мало другачије.
Када је пре нешто више од две године Градски одбор Покрета обнове Краљевине Србије (ПОКС) у Шапцу покренуо иницијативу да један градски трг или улица у овом граду понесе име једног од најодликованијих српских официра у 20-том веку, име ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, грађани су то углавном са одушевљењем прихватали, листом потписујући петицију коју смо понудили. Том акцијом смо доказали да вишедеценијска негативна пропаганда и није баш нашла плодно тле у широким народним масама. Ретки појединци су негодовали, док је већина потписивала пристанак и упућивала позитивне коментаре. Али, ко пита народ!
Петицију смо брзо привели крају и предали је надлежним органима на разматрање. Одговор је стигао после две недеље. А одговор је био више него интересантан. Иако смо се потајно надали да су чуда могућа, захтев је ипак одбијен.
У образложењу стоји да се комисија града Шапца задужена за додељивање назива улица и тргова, градских четврти, заселака и других делова насељених места, придржава следећих начела:
– неидеолошки приступ,
– изузетан допринос појединца у области природних или друштвених наука,
– рођење или дужи боравак појединца у граду и његов допринос за град,
– историјски догађај од значаја за град, крај и Србију,
– личности од значаја за град, крај и Србију,
– жртве холокауста, геноцида, непријатељских прогона, одмазди, важни датуми у историји града, државе и сл.
У нашем граду Шапцу своје место у именима улица нашли су: Леонардо Да Винчи, Рембрант, Виктор Иго, Бенџамин Френклин, Моцарт, Шекспир, Сервантес, Томаш Масарик (додуше, пријатељ српског народа од пре сто и више година), Роберт Толингер, Пушкин, разне планине, реке и области – географски називи улица тотално беспотребни, и напослетку имена држава и неких датума – Норвешка, Француска, Првомајска, 7. јула, итд. Постоји могућност да би се нашло још примера, али нема потребе набрајати даље, јер је и ово сасвим довољно.
Међутим, места за једног српског ђенерала, у плејади свих ових ликова, једноставно нема. Зар сви побројани људи имају веће заслуге за Шабац и Србију од ђенерала Михаиловића? Да не занемаримо чињеницу да Масарик има једну од највећих и најширих улица у граду, док осведочени српски родољуби попут патријарха Павла, војводе Степе, војводе Бојовића и других имају сокаке и уличице, углавном негде на периферији, где се не могу мимоићи ни бициклиста и аутомобил, а камоли два аутомобила. Рецимо, улица Леонарда Да Винчија је прилично велика, док је улица Краљице Марије једна од најужих и најружнијих уличица у првој градској зони, притом неасвалтирана.
Нити већих људи, нити мањих улица, срам нас било!
После петооктобарске преваре 2000-те године, дошло је до ревизије имена појединих улица. Да човек не греши душу, многе улице су добиле исправна имена. Не говорим о реваншизму, јер он није здрав и одводи у другу крајност. Али, како човек да остане равнодушан на лицемерје да локална комисија за доделу и измену имена улица и тргова додели име улици ,,Трг Ђачког батаљона”, али избегне само једну битну ствар, префикс ,,четнички” испред речи ,,ђачког”. И опет долазимо до тачке прелома кад су у питању четници Драже Михаиловића и догађаји од пре седамдесет година. Једини смо народ у Европи који не може да хода уздигнуте главе, јер свесно одбијамо да јасно и гласно дешифрујемо своју историју и коначно се вратимо себи и својим коренима.
Ђенерал Дража Михаиловић дао је овом народу и држави у духовном и материјалном смислу све оно што један живи човек може дати и пружити, па напослетку и свој живот. Али, за данашњу Србију, одраслу у идеолошкој острашћености и антисрпству, у апсолутном духу самопорицања, то није довољно. Не знам само како нам се све то уклапа у паролу да живимо у граду који проглашавају за БАСТИОН СЛОБОДЕ!
Ако занемаримо садашњу предизборну кампању, у којој свако жели да себе представи у што бољем светлу, пљујући по другима, наши локални властодршци бар кад је поље унутрашње организације у питању, у много чему подсећају на оне против којих се наводно боре. Хтели, не хтели, само од себе намеће нам се питање: ко је овде толико луд и глуп па да не види да се у ствари ради о два лица једне те исте медаље?
Са српског становишта посматрано, не зна се заиста који су гори! Да ли ови фанатични следбеници ,,вољеног вође”, окупљени у мутанту досовско-радикалско-јуловске комуне, сви заједно названи Српска напредна странка, који нам стално прете неком окупацијом донешеном под паролом наводне слободе, или пак ови други који нон-стоп бране оно што се не да одбранити, слободу које у ствари нема. ЈЕР СВИ СУ ИСТИ – КОМУНИСТИ! Мили и драги само у предизборним кампањама.
Док се дилема не разреши, остаје нам она Дисовска констатација: ПОД СРАМОТОМ ЖИВИ НАШЕ ПОКОЉЕЊЕ, јер није ствар само у називима улица.