Никола Н. Живковић: Берлинска беседа

31/07/2018

n-zivkovic

Уважена публика, драги пријатељи!

Ове године навршава се равно четири деценије, када сам крајем давне 1978. године стигао у Немачку, у тада Западни Берлин. У публици видим неколико лица које познајем од самог мог доласка у ту земљу. Пре три године сам постао немачки пензионер и решио сам да остатак мога живота проведем у Србији. Живим у Београду

У политичкој ситуацији у Србији нећу вам много да причам, јер наши људи знају, како је стварно стање у Србији и то без обзира, да ли живе у Јужној Африци, Канади, на Новом Зеланду, Русији или, ево, Немачкој. Свако од вас, драги моји земљаци, има некога од родбине или пријатеља у Србији, па сте тако подробно инфомисан. Сем тога, постоје и бројни сајтови, које не контролишу ни режински медији, а ни сорошевска или слична штампа финансирана са Запада, чији је задатак да раде против Србије и српског народа.

Када гледате «Вучићеву телевизију», – а то су готово сви телевизијски канали, – имате утисак да камере сликају неку другу државу, на пример, Норвешку или Холандију, а не земљу, у којој ја живим. Слике са «РТС»-а и стварни живот у Србији немају неке велике сличности. То су два различита света. Пет процената становништва, укључујући Вичића и његов скупи и неефикасан државни апарат живе на некој другој планети, а ми, нас 95% становника ове земље, живимо на територији између Суботице и Врања онако, сналазимо се, а многи живе веома тешко, на граници беде.

Кажем «територија», а не држава, јер ова власт не зна да народу каже, где су границе данашње Србије. Наш председник, на пример, тврди да ми данас на Космету немамо ништа, да па да је, према томе, добро, ако Србија добије у овим завршним Бриселским преговима и један метар те територије.

Како ради српска влада, о томе можете свакодневно да читате. Мени је интересантније следеће питање: Шта ми можемо да урадимо?

Када кажем «ми», онда мислим на свакога, ко није равнодушам према судбини срспког народа и наше земље, без обзира да ли живите у Новом Саду, Нишу, Бања Луци, Херцег Новом, Кептауну, Москви, Бечу, Сиднеју, Торонту или Берлину.

Први пример. Пре кратког времена упознао сам младог математичара, Стевана, родом из околине Пожаревца. Прошле године завшио је гимназију са блиставим оценама. Родитељи су сељаци, имају пет хектара под кукурузом и исто толико пшенице, пет крава, двадесетак оваца. А од тога, разуме се, не могу да школују своје обдарено дете. Син им је на пријему добио најбоље оцене. А када је дошао на факултет по резултате, доживео је шок. Није примљен као «студент на буџету», већ родитељи мора да му плаћају студиј. После је чуо, да су примљени неки, «преко реда», а очеви су им високи функционери и владајућој странци. Родитељи немају тих пара, да им син буде «самофинасирајући». Обратили су се министарству за образовање. Нису се удостојили чак ни негативног одговора.

Син зна добро енглески, барата одлично лаптопом и пронашао је да Немци и Канађани траже младе студенте математике и информатике. Пријавио се на оба конкукрса. И после шока са Београдским универзитетом, доживео је радост од стране немачког, хајделбершког и канадског, монтреалског унивезитета. Примљен је на оба. Но, како је веома везан за родитеље и браћу, решио је ипак да остане у Европи. Завршио је прву годину и веома је задовољан студијем у Хајделбергу. Он потиче и добре домаћинске, српске породице, чији преци су се борили за Србију и свим ратовима од године 1912. до данас.

Стеван по завршетку студија жели да се врати у Србију. Нада се, да ће до тада доћи да владају земљом неки други, бољи људи, који ће умети да цене знање и рад. Шта би ми Срби могли да урадимо за Стевана? Па да сакупимо за њега почетни капитал, са којом би могао да отвори фирму, где би он онда могао да запосли младе Србе, који би радили, на пример, као инжењери, или, како се то данас зове “software engineer“.

Други пример. У Београду постоји, колико ми је познато, само једна српска национална књижара – «Традиционална књига». Смештена је недалеко Храма Светог Саве (улица Крушедолска 1б). Има одличан избор књига из области српске националне историје. Власник не тражи милостињу, већ само да људи који воле ту врсте литературе, купи књигу код њега и тиме би придонели да књижара опстане, да може да плати кирију и да «како тако» прехрани породицу. Дакле, када дођете у Београд, а намервате да купите неку књигу, посетите «Традиционалну књигу».

Треће. Док, ево, боравим овде, у Берлин, прочитах следећу информацију: «Драги читаоци, драги пријатељи, обраћамо вам се са не малом нелагодом, али смо принуђени да затражимо озбиљнију финансијску помоћ не би ли ваш и наш сајт остао у животу. Мишљења смо да је поштеније рећи како ствари стоје а не само нестати без образложења. Наиме, чудним сплетом околности – а не бисмо искључили ни могућност да су умешани прсти система/режима – „Стање ствари“ је остало без икаквих финансијских прихода на месечном нивоу. Сада смо дошли у ситуацију да морамо да набавимо новац за месечно функционисање тражећи од оних који једино гарантују да ћемо остати (као што смо и до сада били) независни – а то сте ви, посетиоци и поштоваоци сајта. (види: https://stanjestvari.com/2018/07/24/pomoc-za-ss/)

Што се тиче споменутог сајта, могу да само кажем моје мишљење, да у њему сарљађују наши најбољи интелектуалци. За оне, који нису до сада чули за тај сајт, предлажем им да погледају и провере, да ли је моја тврдња тачна.

Ова три примера, – а могао сам да набројим још најмање десетак оваквих случајева, – желео сам само да кажем следеће. Стање у Србији (и српским земљама, а овде пре свега мислим на Републику Српску и Црну Гору), јесте такво какво јесте. Или, како су кратко и јасно написали двојица аутора: «Истинска власт и моћ у Србији само на први поглед припадају онима који се стално појављују у медијима, и који причају час о Европској Унији, а час о томе да нашом земљом неће управљати туђа рука. Као што смо већ одавно схватили, права власт у Србији припада туђину, који дубински делује преко својих људи и невладиних организација, разарајући изнутра наше друштво и намећући му туђински, нихилистички поглед на свет.» (види: http://borbazaveru.info/content/view/10494/1/ 27 март 2018. З. Човоровић, В. Димитријевић).

Председник, премијерка и министри у влади Србије непрестнао понављају: „Инвестирајте у Србију, у земљи квалитетних а јефтиних радника.“ Само што не кажу и другу реченицу: «А у слободно време, ви, странци, добро плаћени представници страних фирми у Србији можете да уживате у квалитетним и јевтиним проститкама.»

Но, свако од нас може нешто да уради за нашу многонапаћену и окупирану земљу. Не мали број то и чини. Многи Срби из расејања, рецимо, редовно шаљу новац у Србију. Режим готово потпуно игнорише значај српске дијаспоре за економију наше земље. Вероватно се плаше да признају, да без наших гастарбајтера, Србија би морала одавно да објави банкрот.

Поред чекова из расејања, шта заиста да се ради? Моје кратко излагање завршићу одговором, кога је дао један наш аутора, а који, ето, не цмиздри и не кукумаче, већ улива наду и веру:

«Треба бити спреман, радити на себи и повезивати се. Да се када дође тренутак, ствар једноставно обави. Преображај ће доћи пре него што се мисли, јер доћи мора. Он ће бити постепен, јер подразумева постепено преузимање послова од оних који знају да их раде, јер неко мора да ради. Нови људи ће дођи и неће их спајати толико идеологија, колико структура личности. Који су много радили, учили, који знају како функционише систем, а који су остајали на маргини. У већини не громогласна, бурна, медијски излизана имена. Људи који имају вољу, и они који нису похлепни. Изабран сам, доведен сам – како год – да служим држави и народу», у: https://stanjestvari.com/2018/07/27/vladimir-kolaric-sta-da-se-radi/#more-54322 27. јула 2018. Владимир Коларић.

(Ову беседу одржао сам у Берлину, концем јула 2018. године, групи Срба који живе на подручју Берлина и покрајине Бранденбург)

https://nikolazivkovicblog.wordpress.com/