Поводом ТВ серије ”Немањићи”: Хирурзи, а не травари

28/07/2018

444

Уместо травара, у ТВ серији ”Немањићи” требало је да видимо хирурге, са репликом наочара и инструмената који се чувају у ризници Манастира Свети Никола код Прибоја

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Зашто су Немањићи важни за српски народ и државу, на жалост нисмо могли видети у истоименој ТВ серији РТС-а. Српски средњи век, као и цела историја пре 1941. године, по инерцији и даље се приказују као ”мрачна прошлост”. Неуморним репризирањем партизанских филмова, РТС нас подсећа да су у целој нашој историји једино комунисти представљали светлу тачку, док су за традиционално најављивање ”светле будућности” и даље задужене информативне емисије.

У ТВ серији ”Немањићи” Свети Сава је приказан као врач неког дивљег племена, а аналогно томе и читав наш народ. Непознавање историје средњег века добро илуструје прича о траварима. Њих је било и у овој серији. У јавности, па чак и у стручној литератури, и даље доминира став да је српска средњевековна медицина била такозвана ”народна медицина”, уз тезе попут ове:

”У лечењу су првенствено коришћене лековите траве, чијом се вишевековном употребом дошло до сазнања о њиховим својствима, односно о болестима које се њима могу лечити”.

Супротне тезе су изузетно ретке. Једну од њих видимо у чланку ”Историјат здравства у Србији”, др Драгане Јоксимовић Стевановић из Ниша, која закључује:

”Наведене чињенице јасно говоре да развој медицине код Срба у то доба није отпочео на неуким темељима њихове народне емпирије, већ на добром познавању византијске медицине, која је, слично као и њихова култура, представљала наставак античке медицине, за коју је била генетски везана. Природно је да се при овоме не може негирати велики утицај са Запада, јер је српска средњевековна медицина у својој суштини представљала синтезу византијске и западњачке медицине.”

Ово што пише докторка Јоксимовић Стевановић је логично, јер се Србија граничила са најнапреднијом државом тога доба, Византијом. Типике за обе болнице које је лично основао, у Хиландару и Студеници, Свети Сава је писао на основу типика цариградске Свете Софије. Он је из Цариграда донео и медицинска знања, укључујући и знања о прављењу лекова.

Оно што је данас готово потпуна непознаница, јесте хирургија у средњевековној Србији. У Манастиру Свети Никола, у Бањи код Прибоја, изложена је невероватна збирка хируршких инструмената из средњевековне болнице која се налазила у Манастиру Светог Георгија, у селу Мажићи, на левој обали реке Лим. Та болница се и иначе ретко помиње у историографији. Истраживање остатака Манастира Светог Георгија није завршено, али за сада је откривена и болничка зграда, а у њој и поменути инструменти. То је једина пронађена болничка зграда из средњевековне Србије.

Другим речима, уместо травара, у ТВ серији ”Немањићи” требало је да видимо хирурге, са репликом наочара и инструмената који се чувају у ризници Манастира Свети Никола. Исто тако, морало се видети да је народ био писмен и да је у земљама византиске културе било срамота бити неписмен.

“Писменост је била веома распрострта ‘, пише Константин Јиричек, наводећи као доказ писмо које је један слуга упутио свом господару, а ово су закључци Димитрија Богдановића:

“Као познавање технике писања и читања, писменост је у византијском свету била веома раширена, знатно више него у Западној Европи средњег века. Само се високо образовање ограничавало на уже кругове и малобројне друштвене слојеве – аристократију и двор, свештенство и учену интелигенцију, свакако и трговачки сталеж”.

Богдановић се позива и на резултате археолошких истраживања руског научника Сапунова, према којима је и у средњевековној Русији писменост градског становништва била “изванредно проширена”.

“Парохијалних и приватних школа било је по свим градовима и већим селима”, наводи Милан Кашанин, позивајући се на спис Р. М. Грујића “Школе и манастири у средњевековној Србији”.

Када је реч о школама, Константин Јиричек каже да је “у трговима и варошима школска настава имала више световни карактер, удешена више за практичне сврхе”, док су у манастирима и при црквама школе биле више духовног карактера.

Градске лаичке школе су највећа тајна, пошто су и сами средњевековни градови за историјску науку готово потпуна непознаница. Тако је јер су сви одреда – спомиње се бројка од 24 утврђена града средњевековне Србије – порушени. На основу очуваних темеља не може пуно тога да се закључи, пошто је део града, можда и већи, увек био изван њих. Те неопасане куће прављене су од лакшег материјала, а и када су биле од камена највише су страдале будући прве на удару. Од њих сада нема никаквог трага, па се чак и процене броја становника појединих градова крећу у веома широким распонима. За Ново Брдо, град западно од Врања, каже се да је имао од неколико хиљада до неколико десетина хиљада становника.

Чињеница је, међутим, да је Хиландар био, ако не највећи, а оно сигурно велики културни центар средњевековне Србије, благодарећи одласку Светог Саве на Свету Гору, највероватније 1191. године. Уз помоћ дарова свога оца, Стефана Немање, Свети Сава је обновио овај тада запустели и мали манастир. Године 1198. успео је да од византијског цара Алексеја III Анђела издејствује хрисовуљу за стављање Хиландара под управу Немањића. Ту долазимо до једног веома важног податка: у нашој Цркви се сматри да је те године у Хиландару Свети Сава основао не само српски манастир и библиотеку, него и први српски универзитет, ког податка нема ни код једног историчара. Може бити да је разлог томе темељни вуковски прилаз српској историји, са негативним ставом према ма каквој црквеној писмености, а Универзитет у Хиландару је свакако основан у оквиру цркве, као и други универзитети Европе тога доба. У сваком случају, и ова неслагања око хиландарског Универзитета говоре о нескладу између српског позивања на историју и њеног познавања, чак и најелементарнијег.

О Универзитету у Хиландару, епископ шумадијски, г. Сава Вуковић, 1988. године дао је следећу изјаву за лист ”Погледи”:

“Хиландар је неговао све тада познате науке, као и остали универзитети. Да се високо рангирао, видимо по његовој библиотеци, ученицима тога Универзитета, њиховом знању, положајима које су заузимали. Хиландар данас чува велико научно благо које користе научници целога света. У Америци је при Охајском државном Универзитету створена тзв. Хиландарска соба. Сва архивска грађа је микрофилмована и данас се налази у граду Колумбосу, тако да научници који не могу да долазе до Хиландара одлазе у Хиландарску собу, где практично имају целу Хиландарску библиотеку”.

Доказ о постојању универзитета у средњевековној Србији може бити и њихово постојање у Византији, а “однос према књизи и књижевности у средњовековних Срба био је потпуно истоветан са оним у византијском свету”, писао је Димитрије Богдановић. Универзитетског образовања је у Византији извесно било; штавише, последњи византијски универзитет налазио се у манастиру Св. Јована Претече у Цариграду, који је основао српски краљ Милутин.

Најзад, нека о постојању солидног образовног система посведочи и ученост становништва, о којој Богдановић каже:

“Чињеница је да Србија у средњем веку има писмене и учене људе, који знају грчки и латински, упознате добро са свим достигнућима европске и византијске школе, одлично упућене у слободне науке (њих седам artes liberales -граматику, реторику и дијалектику, астрономију, геометрију, аритметику и теорију музике), спремне филологе, нарочито књижевнике”.

На висок ниво образовања утицало је богатство средњевековне Србије, које се у ТВ серији ”Немањићи” такође није могло приметити. “Многе дивне црквене грађевине од ХII до ХIV века јасно говоре колико је било благостање у Србији, колико су владаоци имали смисла за уметност и, најзад, колико је народ показивао уметничке подобности”, закључује К. Јиричек.

Србија је оставила утисак богате земље и на бургундског витеза Бертрандона де ла Брокијера 1433. године, који је записао да је ушао “у лепу земљу с густим насељењем и многобројним селима”. И још каснији, турски извори, приказују Србију као “плодну и густо насељену земљу, богату дивљим и питомим животињама, златним