Америка уочи избора

27/10/2020

download

Скоро две трећине Американаца не сме јавно да каже шта мисли, због репресивних закона на којима је инсистирала Демократска странка. Ови Американци, тзв. тиха већина, били су одлучујући за претходну Трампову победу. Због њих је његов успех и сада готово неминован

Сав тај амерички народ тренутно престрављен да слободно исказује своје политичке ставове, заправо гласа на изборима, а избори гарантују тајност гласања при чему нема опасности од повређивања било кога међу ултра сензитивним, али веома агресивним претендентима на друштвену савест

ПИШЕ: Андреја КОМНЕНОВИЋ

Сједињене Америчке Државе су у предизборној грозници; учестале демонстрације узимају маха; забрињавајуће сцене нереда на улицама великих градова нису реткост; расна напетост и мржња су у порасту; леви популистички, марксистички и анархистички покрети из амфитеатара универзитета прелазе у политички мејнстрим; главни медији чврсто стоје уз одређене политичке агенде и кандидате; Холивуд и музичка индустрија рефлектују читав низ радикалних захтева и идеја. Истовремено, америчке трупе учествују у ратним интервенцијама у неким далеким крајевима света о којима готово нико ништа не зна. Не, ово није друштвена дијагноза постојећег историјско-политичког тренутка у Сједињеним Државама које политички предводи администрација председника Доналда Трампа. Ово је опис околности које су на власт 1968. и 1969. године довеле једног од најутицајнијих америчких председника у новијој историји САД, конзервативног републиканца Ричарда Никсона.
Ричард Никсон, 37. председник САД, дошао је на власт на таласу огромних друштвених немира и незадовољства. Заправо, он свој политички успех дугује прилагођавању сопственог политичког активизма једној изразито ефектној кованици коју је уобличио и експлоатисао током председничке кампање 1968. и првих дана своје администрације 1969, а која на врло моћан и свеобухватан начин описује основни узрок његовог, тада се чинило, вртоглавог политичког успеха. У питању је појам ”тиха већина” (silent majority) који указује на неодређену, али велику групу грађана у земљи у којој се они не усуђују да јавно изражавају своја друштвено-политичка мишљења. Тиха већина је довела и одржавала Ричарда Никсона на власти, али тиха већина је и мотор политичког успеха председника Доналда Трампа, неколико деценија касније.
На страну што ће комбинација кардиналних грешака, лоших процена, осионости и бахатости коштати једног од најбрилијантнијих политичких умова и иноватора сопствене председничке каријере, допринос председника Ричарда Никсона разумевању америчког политичког система је немерљив.

Када је у телевизијском обраћању нацији 3. новембра 1969. затражио подршку својих грађана за план његове администрације о постепеном окончању непотребних прекоокеанских војних авантура, у првом реду рата у Вијетнаму, Никсон је описао начин на који амерички политички систем реагује на изузетно агресивну и радикалну кампању мањинских политичких опција са готово неограниченим приступом средствима јавног мњења.”И тако вечерас — од вас, велике и тихе већине мојих драгих Американаца — тражим подршку и помоћ”, указујући на оне Американце који се нису прикључивали чинило се никад масовнијим демонстрацијама против Вијетнамског рата у то време. Ти грађани су одбијали да се приклоне једној изразито левој антиратној контракултури, као озбиљном друштвеном покрету, уједно клонећи се било каквог учешћа у таквој врсти јавног дискурса. Једноставно речено, Ричард Никсон је идентификовао доминантну групу просечних Американаца који су се налазили у потпуној сенци активистичких медија и изузетно гласне мањине чија мишљења доминирају јавним мњењем. Чинило се крајем 1960-тих година да друштвене околности попут расних и уличних немира, огромних студентских протеста са полицијским интервенцијама по универзитетским кампусима, учесталих подметнутих пожара у градским језгрима великих градова и атентата на истакнуте политичке лидере попут велечасног Мартина Лутера Кинга или федералног секретара правде и председничког кандидата Роберта Кенедија -највише одговарају политичкој струји која своју снагу црпи из друштвеног хаоса, усмеравајући га кроз брижљиво неговање незадовољства у одређенe њима жељенe правце.
Судећи само на основу новинарских извештаја и јавне реторике, засигурно се чинило да су Сједињене Државе сазреле за радикалне промене. Но, у таквим ситуацијама политички систем реагује на потпуно супротан начин, тражећи стабилизацију и смиривање ситуације кроз оне снаге које су носиоци платформе реда и закона.
Данас се несумњиво као носилац тог вапаја за успостављањем реда и закона намеће актуелни 45. председник САД, Доналд Трамп. Међутим, што се доприноса потпуно новим феноменима и начинима разумевања америчког политичког система тиче, Доналд Трамп је успео да превазиђе и Ричарда Никсона. Током његове председничке кампање 2016. године и досадашњег председничког мандата он је успео да редефинише готово све до сада познате системске параметре, уједно афирмишући одређене старе феномене, попут поменуте ”тихе већине”, али и смисла и домашаја предизборних анкета у 21. веку. Уз све ово, администрација садашњег председника се суочава са, како се показује, највећим глобалним изазовом, уз два светска рата из прошлог века, а то је пандемија коронавируса, са несагледивим последицама по читаво човечанство.
Недавно је у јавном мњењу као бомба одјекнула једна врло индикативна студија реномираног Кејто института, према којој се чак 62 процента Американаца изјаснило да гаје политичке ставове за које страхују да их деле са другима. Дакле, готово две трећине америчког друштва тврди како их тренутна политичка клима спречава да искажу своје позиције због тога што им се чини да би то могло да увреди некога или да их кошта несагледивих последица. Иста врста анкете је рађена и 2017, током прве године власти администрације председника Доналда Трампа и тада се чак 58 процената Американаца изјаснило да нису у могућности да слободно деле своје политичке ставове.
Ова невероватна појава самоцензуре рођене, не у страху од власти како то обично бива у неслободним друштвима, већ у страху да се неко од припадника историјски рањивих група или агресивних монополиста на интерпретирање исправности, не увреде, постаје све интензивнија у америчком јавном дискурсу. Страх од јавног изношења политичких ставова превазилази партијске линије, дакле, деле га готово приближно и републиканци и демократе, али и тзв. независни гласачи.
Страх од последица повређивања изношењем ”непожељних” политичких ставова је, додуше, потпуно утемељен. Људи су на све стране узнемирени или се отпуштају са посла због, рецимо, политичких постова на друштвеним мрежама, студенти се из истих разлога избацују са универзитета, велике корпорације повлаче своја спонзорства или рекламе, итд. Звер политичке коректности чини се дивљијом него икада, а читава култура ускраћивања услуга као казнене мере према ентитетима са непожељним политичким ставовима, добила је и свој назив ”култура отказивања” (cancel culture) и она се посебно испољава у простору друштвених мрежа и то према личностима са одређеним нивоом препознатљивости.
Не треба бити геније па уочити случајеве очите хипокризије приликом испољавања културе отказивања, где се због бриге за корпоративним профитом реагује другачије, рецимо, на кинеском у односу на америчко тржиште. Тако је критика тренутне кинеске политике која потискује демократију у Хонг Конгу врло непожељна за одређене велике корпорације, којима чување постојећих тржишних позиција тренутно нема алтернативу. За земљу која је прва у историји света гарантовала пуну слободу говора, изражавања и окупљања и то кроз свој изузетно либерални Устав као највиши акт, овакав развој догађаја удара на саме фундаменталне вредности на којима почива њено друштво.

Међутим, сав тај амерички народ тренутно престрављен да слободно исказује своје политичке ставове, заправо гласа на изборима, а избори гарантују тајност гласања при чему нема опасности од повређивања било кога међу ултра сензитивним, али веома агресивним претендентима на друштвену савест. Као симбол протеста уплашеног народа против самоцензуре и подивљале субкултуре политичке коректности појављује се управо Доналд Трамп. Овај потпуно атипични свеж политичар, познат је по томе што не само да говори оно што мисли, већ не преза од саопштавања готово свега што му падне на ум у датом тренутку.
Садашњи 45. по реду амерички председник је допринео афирмацији и проширењу дејства још једног феномена политичке теорије и то на највишем нивоу. У питању је тзв. Бредли ефекат, чија се суштина своди на веродостојност предизборних анкета и значајног диспаритета између онога на шта анкете указују и касније забележеног изборног резултата.
Наиме, предизборне анкете у Сједињеним Државама пате од једног техничког недостатака који озбиљно уздрмава читаву индустрију истраживања јавног мњења. Узорак код политичких анкета се, за разлику од научних или комерцијалних, у великом обиму и даље заснива на употреби фиксних телефона, што је у ери тзв. паметних телефона потпуно анахроно. Узорак се, дакле, махом базира на домаћинству уместо на појединцу. Разлог за ослањање на фиксне телефоне јесте узимање у обзир ставова две или три генерације укућана једног домаћинства, што доприноси квалитету узорка. Међутим, данас широм Сједињених Држава фиксне телефонске линије готово у потпуности одумиру у приватним домовима. Њихово увођење и одржавање просечни Американац избегава и из практичних разлога, јер њих користе разни промотери који сувише често досађују својим електронски генерисаним позивима. Са друге стране, ”паметни” мобилни телефони апсолутно доминирају у односу на одавно превазиђене жичане телефоне. Тек понегде може да се нађе неко домаћинство са фиксним телефоном, који опстаје искључиво захваљујући некаквој старијој и технички несофистицираној особи која га и даље користи. Не тако давно, агенције за предизборне анкете су свој узорак у потпуности базирале на јавном телефонском именику, тзв. белим страницама, где су се по аутоматизму уписивали бројеви телефона готово свих домаћинстава. Чини се, међутим, да се данашње предизборне агенције тешко носе са технолошким напретком у сфери политичких истраживања. Овај технолошки скок не само да угрожава конципирање узорака, већ и пословну репутацију, а самим тим и профитабилност читаве индустрије предизборних истраживања.
Уз све ово, један специфичан облик већ поменутог Бредли ефекта, који се односи на председника Доналда Трампа, објашњава зашто није паметно ослањати се на предизборне анкете и зашто постоји пре већа него мања шанса да ће његов реизбор у новембру бити нова-стара политичка реалност. Но, потребно је прво објаснити суштину овог феномена политичке теорије.
Године 1982, дугогодишњи демократски градоначелник Лос Анђелеса, Том Бредли, који је био Афроамериканац, одлучио је да се кандидује на изборима за гувернера Калифорније против тадашњег секретара за правду у тој савезној држави, Џорџа Дукмеџиана, иначе јерменског порекла и припадника беле већине. Све предизборне анкете без изузетка указивале су на озбиљно вођство Тома Бредлија, док су излазне анкете рађене на самим бирачким местима омогућиле појединим водећим медијима у Калифорнији, попут Сан Франциско хроникла, да самоуверено прогнозирају Бредлијеву убедљиву победу. Но, упркос оваквим прогнозама, победу на изборима за гувернера односи Дукмеџиан, док су политиколози убрзо приметили до тада незамисливу али ужасно просту чињеницу да анкетирани грађани, односно чланови анкетираних домаћинстава, могу и да лажу анкетаре, односно, прецизније речено, не морају нужно да говоре оно што мисле када одговарају на њихова питања. Наиме, многим републиканским гласачима у Калифорнији је још тада било врло непријатно да јавно изнесу свој став чија би последица била неподржавање афроамеричког кандидата на гувернерским изборима. Просто, страх од било какве повезаности са нечим што би, чак и у најекстремнијим интерпретацијама, могло да се тумачи као елемент расизма, проузроковао је лагање анкетираних грађана и резултат у великом раскораку са предизборним прогнозама.
Иако се Бредли ефекат најпре односи на непријатност анкетираних субјеката да саопште своје неподржавање кандидата из редова историјски дискриминисаних и угрожених група, његов домашај је много шири. Овај ефекат обухвата све ситуације неверодостојног одговарања на питања анкетара руковођене страхом да изнесени ставови случајно не алудирају на нешто нечасно и не повуку за собом интерпретације које би могле да разоре нечију репутацију.
Од 1982. године и Томаса Бредлија до данас, Сједињене Државе су се доста промениле без обзира што и у измењеним околностима могу да се примете одређене доминантне политичке и социолошке константе. Једна од тих константи тиче се управо људи који углавном јавно не исказују своје ставове, припадају ”тихој већини” и обухваћени су Бредли ефектом. Њих данас препознајемо као ”стидљиве Трамписте” и они су главни фактор републиканским оптимистима за предвиђање њеновог успеха председника Трампа на предстојећим председничким изборима. Или се бар тако показало током претходног председничког изборног циклуса, када је неколико стотина најразличитијих националних и регионалних анкета самоуверено и потпуно погрешно предвидело победу демократског кандидата Хилари Клинтон. Од читавог тог низа предизборних истраживања разноврсних аутора, само се једна анкета конзистентно показивала тачном, предвидевши Трампов изборни успех кроз регистровање појаве стидљивих Трамписта, посебно у државама постиндустријског средњег запада, попут Пенсилваније, Висконсина и Мичигена. Ове државе биле су заправо и кључ Трамповог изборног успеха.
С обзиром на тренутни развој догађаја и изражену медијску сналажљивост и ефектност поруке председника Трампа приликом његових директних и неометаних комуникација са бирачима, лако је претпоставити да је сличан сценарио за успех готово неминован.

Фактор корона
И долазимо до последњег, трећег елемента који додатно компликује поуздано прогнозирање победника председничких избора у новембру. У питању су, наравно, размере последица пандемије коронавирусом, што је вероватно и највећи изазов америчког друштва још од завршетка Другог светског рата до данас. Јако је тешко оцењивати утицај овог фактора у мору противречних информација и времену када се тек постепено сазнају нове чињенице и квалификују одређене реакције органа власти на развој догађаја. Политизација овог проблема на којој инсистирају медији опседнути критиком администрације председника Трампа додатно отежавају валидно сагледавање стања.
Још ако се у обзир узму инсистирање критичара председника Трампа на мерама заштите, па накнадно затварање очију код немања мера заштите приликом масовних протеста његових политичких противника, који се непрекидно одвијају по америчким градовима, долазимо до спознаје још једног нивоа хипокризије већ ендемичног за америчко друштво. Питање борбе против заразе коронавирусом у највећој мери припада савезним државама које мерама приступају у координацији са федералном институцијом Центар за контролу заразе из Атланте, са задужењем да између осталог прати све чињенице везане за епидемију, организује истраживања, прикупља податке и издаје упутства о понашању. Федерална влада доноси неке најосновније мере које се тичу система заштите јавног здравља и јавне безбедности, попут забране путовања. Федерална влада је и позвана да реагује у ситуацијама било какве врсте непогода, а оно што је најважније, кроз своје огромне могућности додатног финансирања, у стању је да остварује одређену контролу над процесом. Све остало је, дакле, у директној надлежности савезних држава тј. њихових гувернера који у демократским државама често дају све од себе да се што израженије разилазе од политике Трампове администрације.
Политизована су сва питања везана за коронавирус. Од тога да ли председник у довољној мери слуша препоруке свог стручног тима, преко комуникације са гувернерима савезних држава у вези са координацијом одговора на пандемију, па све до адекватног третмана и руковођења радом на медицинским истраживањима, што се у првом реду односи на производњу вакцина – све пада под удар неуморне критике. Опоненти посебно непријатељски дочекују тенденцију председника Трампа да не подржава стриктне рестриктивне мере појединих држава и охрабрује максимално могуће отварање економије у датим условима.
У светлу поменуте наглашене политизације треба посматрати и најаву председника Трампа да он можда посегне и за одлагањем датума новембарских избора за председника, представнички дом Конгреса и једну трећину Сената због пандемије коронавируса и најаве општег гласања путем поште. Иако председник Трамп нема могућност да то уради мимо тренутног сазива Представничког дома Конгреса у коме његови републиканци немају већину, уз очигледну конфузију које стварају правне празнине у Уставу и политичке специфичности савезних држава, ова најава човека познатог по томе да јавно саопштава готово све о чему размишља, илуструје степен политичке несигурности америчког друштва у ова предизборна времена.
Уосталом, Трампова јавно изражена бојазан да кругови које он ефектно назива ”дубоком државом” покушавају да одложе обавештавање јавности о позитивним помацима у вези са истраживањима третмана коронавируса указује на размере политичке употребе ове кризе. Посебно је у том светлу истицао федералну агенцију за храну и лекове FDA и информације које је примио о настојањима да се изнутра спречи стављање у употребу евентуалних спасоносних анти-ковид третмана пре новембарских избора.
Као председник који је још и пре пандемије био препознат по релаксирању читавог низа регулаторних терета, посебно оних који се тичу експерименталних метода лечења тешких обољења, председник Трамп је најавио своје ванредно одобравање употребе конвалесцентне плазме као третмана за лечење коронавируса. У питању је крвни продукт богат антителима узет од особа које су преживеле инфекцију коронавирусом. У сваком случају, треба очекивати не само опстанак већ и интензивирање политичке употребе питања коронавируса, чега је председник Трамп апсолутно свестан и за шта је донекле унапред припремљен.

Аутор чланка је адвокат
из Атланте