Бој на Косову – српска победа

21/07/2017

Kosovo_Maiden,_Uros_Predic,_1919

Или-или између царства земаљског и царства небеског не постоји, ту нема супротности: или земаљски пораз, а небеска победа – или земаљска победа, а небески пораз

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Поводом минулог Видовдана, поново смо чули различите верзије и о Косовском боју и о Косовском миту. Да је исход боја био недвосмислен, али да су потом створена два мита (прави – црквени, и лажни – тзв. народни, а заправо језуитски), написао сам пре 20 година, у књизи ”Тајне `Вукове реформе“`. У међувремену, прикупао сам нове материјале и за ову прилику изменио и допунио једно поглавље из књиге. То поглавље је пред вама.

Временски блиско бици је писмо краља Твртка Трогиру од 1. августа 1389. године, где се без трунке недоумице говори о српској победи. Једно крило српске војске водио је најбољи Твртков војсковођа, војвода Влатко Вуковић, који се до 1. августа вратио у Босну и свом краљу дао информације из прве руке. Као српски краљ – имао је титулу ”краљ Срба Босне и Приморја” – Твртко, природно, ову победу доживљава као своју. Тако, он је писао општини Трогир:

„(Против) непријатеља хришћанскога народа и праве вере, невернога Мурата, који је већ многе народе покорио и који је већ почео наше земље узнемиравати и мислио после навалити на ваше, пошто је дошао са своја два сина и са својим следбеницима Турцима, започео (сам) с њима битку 15. прошлога месеца јуна и, уз помоћ Божје руке, одржао (сам) мегдан са победом, савладао и на земљу оборио заробљене тако, да је мало ко од њих изнео живу главу, наравно, уз неки губитак мојих, али не многих”.

Краљ Твртко послао је једно писмо и у Фиренцу, али оно за сада није познато. Међутим, зна се одговор фирентинске општине краљу Твртку, у коме се делимично препричава његово писмо, а поред осталог и детаљ о погибији султана Мурата. Краљ Твртко је, наиме, писао Фирентинцима да је султан Мурат погинуо у једном јуришу српских коњаника.

Фирентинци најпре отписују да су они већ знали за хришћанску победу, “како из приспелих гласова, тако и из писама многих људи”. О погибији султана Мурата, они кажу: “Срећно и три пута и четири пута срећно дванаест заклете властеле, која је продревши кроз чете непријатеља и кроз ланцима уокруг везане камиле јуначки продрла до Муратовог шатора. Срећан нада све друге онај који је вођу такве силе мачем храбро убио ударивши га у грло и трбух”.

Следи француски извор: “У исто време када је настало писмо фирентинске општине, у Паризу је Филип Мезијер забележио да је Мурат поражен од хришћана и да је погинуо заједно са сином у боју”, наводи Сима Ћирковић у коментару за издање монографије Стојана Новаковића “Срби и Турци XIV и XV века”.

Познат је и један венецијски извор од 28. јула 1389. године. Тог дана су Венецијанци послали посланика Муратовом наследнику, не знајући још је ли то Бајазит или Јакуб, саветујући га да му опрезно каже како су се о Боју на Косову разне ствари говориле, ”којима се ипак веровати не може”. Не треба много познавати тадашњу дипломатију, да би се извео закључак: овако се обраћа пораженом, а не победнику. Победнику би биле упућене честитке, зачињене уобичајеном латинском слаткоречивошћу.

У Војном музеју у Београду, на скицама посвећеним Боју на Косову, на српским положајима уцртани су и топови. Међутим, још се не зна одговор на питање да ли су то били прави топови, или тзв. прангијаши. Потоње су први пут користили Арапи, 1288. у Шпанији, успевши њима да уплаше шпанску војску. Сматра се да су прави топови први пут у Европи коришћени 1526. године, у Бици на Мохачу. Изгледа да је на Косову коришћен најмање један прави топ, који је војвода Влатко Вуковић добио на поклон од Дубровачке републике. У сваком случају, турски историчар из 15. века, Мехмед Нешри, српску артиљерију на Косову описује као „ватрене експлозије попут грома, хука земље, ехо у ваздуху и подизање тамног дима“. Нешријев опис Боја на Косову гласи:

„Стрелци верујућег (Мурата) испалише стреле са обеју страна. Многи Срби стајаше као да су планине гвожђа. Када киша стрела поста превише оштра за њих, почеше да се крећу, и изгледаше као да таласи Црног мора праве буку… Изненада неверници се обрушише на стрелце левог крила, нападајући их спреда и поделивши им редове, гурнуше их натраг. Неверници уништише и пешадију… која стајаше иза левог крила… На тај начин Срби гурнуше цело лево крило назад, и кад се збуњујуће вести о овој пропасти проширише међу Турцима, посташе врло депресивни… Бајазит, на десном крилу, беше гурнут ка планинама на његовој десној страни. Али виђаше да ће читава султанова војска бити изгубљена!”

Савременик догађаја, монах Сен Дениски, писао је:

„У овој борби јунаштво краљево (Лазарево) засјало је изнад свих других; јер иако је три пута видео да његова застава пада и да се три пута подиже, опет непрестрављен једнако храбраше своје да се јуначки боре за славу и Исуса Христа. Па помоћу овога (Христа) варвари (Турци) буду побеђени и тако се над овим скрнавним племеном а преко хришћана извршила освета небесна.”

Сачувано је и писмо руког патријарха Пимена, који се 12 дана после битке затекао на турској територији, на путу за Цариград. Ово писмо посредно говори о исходу битке. Ту се каже да су у Турској избили такви немири, да су руски свештеници морали што пре да је напусте.

Познато је и писмо византијског писца Кидона прогнаном византијском цару Манојлу Другом Палеологу. Непосредно после битке, Кидон пише о српској победи и нада се да ће она бити искоришћена да се и Византија реши Турака. „И тако, твоја одсутност сада нама помрачује радост због победе над непријатељима”, пише Кидон цару Манојлу. А ово су Кидонове речи о султану Мурату: „Онај проклетник, веома осион према Богу и његовој баштини а истовремено и веома дрзак према свима, сада нестаде и погибе од оних о којима је мислио да ни вест о сили, која се против њих спремаше, неће издржати, већ да ће на сам глас у океан поскакати”.

Константин Филозоф, у житију деспота Стефана, говори о победи Срба у Боју на Косову, а то исто написао је и сам деспот Стефан, у Запису на мраморном стубу на Косову.

Енигму о ”Милошу Обилићу” разрешио је 1992. године нишки историчар др Драгољуб Симоновић у књизи ”Никола Вратковић, косовски цар и бог”. Верзију о мучком убиству султана Мурата измислили су најранији турски извори. Такав начин писања био је у складу са тадашњим турским обичајима. Турци нису могли да признају да им је султан погинуо на бојишту од бољег витеза. За њих је султан најбољи, и може да погине само преваром, која, опет, може да уследи јер је он превише добродушан и широке руке. Зато је поверовао једном “каурину”, који је, као и сви други “каури”, зао и покварен, па је злоупотребио султанову доброту.

Према Симоновићу, у рукопису турског историчара из 15. века, Идриза Битлисија, који је објављен 1969. године у Сарајеву, у Зборнику Филозофског факултета, пише да је Мурата убио ”један од најбољих из оног опаког народа, у то вријеме познат као Милош Никола”.

Реч је о принцу Николи Вратковићу, рођеном брату кнегиње Милице. Њихов отац био је Вратко, а чукун деда Стефан Немања. Немања је оставио свом сину Вукану жупанију у Топлици, која је потом преношена с оца на сина. Никола је у Бој на Косову отишао из Иванове куле, чији остаци и данас постоје код Куршумлије.

Надимак Милош, наставља Симоновић, Никола је добио из милоште, као најмлађе и једино мушко дете кнеза Вратка. Име ”Милош Кобилић”, које је касније скраћено на ”Милош Обилић”, настало је из непознавања турског језика. Турци су, наиме, користили израз ”Билиш Куб-ила”, што значи ”онај који зна задати ударац”

Најстарије српске песме, њих 270, у области Косова записане су крајем 17. и почетком 18. века, вероватно по налогу принца Еугена Савојског. Понате су у историји као ”Ерлингенски рукопис”, јер су чуване у немачком универзитетском граду Ерлингену. Временом, Немци су за заборављени рукопис, писан ћирилицом, мислили да је нека стара варијанта готице. Тек почетком 20. века ове песме у Београду објављује Ерхард Геземан. Ни у једној песми не помиње се Милош Обилић, док се принц Никола Вратковић и кнегиња Милица помињу више пута. Према Симоновићевим истраживањима, Милош Обилић се не помиње ни у песмама које су у области Косова сакупљане после 1840. године. Помиње се само у песмама које је Вук Караџић записивао у другим крајевима (он није био на Косову и Метохији, нити ма где у јужној Србији).

Међутим, када су, недуго после Боја на Косову, Србију са севера напали Мађари, Срби су одлучили да против њих склопе савез управо са Турцима. У таквој ситуацији, није било пожељно истицати дело Николе Вратковића и његових витезова.

Митове о српском поразу на Косову, издаји Бранковића, проклетој Јерини, итд, у српско народно предање убацили су језуити, нарочито током аустријске окупације дела Србије почетком 18. века.

Изворни мит о Косову створила је и неговала Српска православна црква, понајпре кроз нашу стару књижевност. Најзначајнија улога у томе припада Данилу Бањском, или Млађем, који је био патријарх од 1390. до 1400. године. Он сам је кнезу Лазару посветио четири списа, док је укупно познато још десетак дела наших средњевековних писаца сличне садржине. На жалост, сва та дела су мање позната, јер су од доба Вука Караџића потцењена за рачун незаслужено прецењеног ”народног стваралаштва”. Поједине Караџићеве присталице ишле су тако далеко називајући нашу средњевековну књижевност “болесном”, док су, насупрот, ”народном стваралаштву” испеване оде обимније и од њега самог.

Значење и настанак изворног косовског мита показаћемо наводећи делове “Слова о кнезу Лазару” Данила Млађег, које је једна врста средњевековне драме.

У једном поглављу, кнез Лазар, призвавши своје “и велможе и војводе и војнике, велике и мале”, обавести их о “безбројној иноплеменој најезди”, и каза:

“Ви, о другови и браћо, велможи и благородни, војини, војводе, велики и мали, сами сведоци и посматрачи јесте, колика нам добра Бог у животу овом дарова, и ничега што је красно и слатко, на овоме свету, ни славе ни богатства, ни свега што је човеку потребно не лиши, но што више умножи, да ако нам што скрбно и болно буде, не будемо незахвални и благородни за ово Богу. Но ако мач, ако ране, ако тма смрти догоди се нама, слатко се Христа и за благочашће отачства нашег да примимо. Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, него ли плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, најзад постарајмо се за мало подвиг страдалачки примити, и да поживимо вечно на небесима, дајемо себи именовање војника Христових, страдалаца благочастија, да се упишемо у књиге животне. Не поштедимо тела наша у борењу, да од онога који просуђује подвиге светле венце примимо. Болови рађају славу и трудови доводе до починка”.

Уследио је бој, Лазар је погинуо и посветио се. Следећа слика је ридање кнегиње Милице, док грли мошти новомученика. Кнез Лазар јој одговара:

“Не више плачевна, не више жалосна због мене имај се. Но шта више радосно и благодарно, зашто са силним бој створих, и тога сруших, и смртном раном умучих, и некрепка показах…”

Народни певач и патријарх Данило као да пишу на сасвим различите теме. Код патријарховог кнеза Лазара нема предаје и самоубилачког расположења. Он своју војску позива и храбри за бој (“Не поштедимо тела наша у борењу”), а ако, и три пута ако, у том боју “тма смрти догоди се нама”, онда ћемо “да поживимо вечно на небесима”. Царство небеско се дакле задобија подвигом, а то је у овом случају борба за слободу и отачаство. Оно “или-или” између царства земаљског и царства небеског не постоји, ту нема супротности: или земаљски пораз, а небеска победа – или земаљска победа, а небески пораз. Пораз на земљи није услов вечне победе. Напротив, вечна победа долази као резултат земаљске победе, односно таквог живота на земљи који је у складу са хришћанским учењем: победа је када се не чини грех, не врши издаја, али и када се савлада страх и храбро изађе на бојно поље. Победа је и ако се на том бојном пољу погине, али не ради славе, па макар и вечне, него у одбрану Христове вере, “за благочастије, и за отачаство”.

(”Слобода”, гласило СНО у Чикагу, 10. јул 2017)