Вирус комунизма

18/03/2021

Овако је изгледало заседање српске скупштине у 19. веку. Данас изгледа као циркус

Што се нас Срба тиче, пре него што се упустимо у коштац са вирусима свих могућих врста, и тренутних и будућих, ми морамо да се излечимо од главног вируса који је међу нама, и у нама, који нам растаче и душу и отаџбинско тело, а његово име је комунизам и његов начин размишљања
ПИШЕ: Драган Б. ТОПАЛОВИЋ

Британски политичар Едмон Берк је својевремено рекао да је сврха сваког тоталитаризма у ствари тоталитаризам. Само што, као и свако насиље кроз историју, тоталитаризам и диктатура могу мењати своју форму и начин деловања. Али, да је у суштини насиље – физичко, психичко, економско, политичко, или од свега тога по мало, не треба уопште доводити у питање. Верујући народ би рекао да живимо последња времена, најчешће цитирајући неко библијско пророчанство.
Било је страшних и грозних периода у историји људске цивилизације. Било је периода скоро апокалиптичних, где би се првенствено помислило да после таквих страдања ништа лепо више на овом свету и не може да се деси. А човек као биће ипак је преживео.
Што се нас Срба тиче, пре него што се упустимо у коштац са вирусима свих могућих врста, и тренутних и будућих, ми морамо да се излечимо од главног вируса који је међу нама, и у нама, који нам растаче и душу и отаџбинско тело, а његово име је комунизам и његов начин размишљања.
Од 1944. године, како су Титови ”ослободиоци” на совјетским тенковима окупирали нашу земљу и успоставили своју диктатуру, ми другог уређења и система немамо. Немојмо се заваравати да смо са њим раскрстили 90-тих, са увођењем вишестраначја, где су се почеле формирати странке и организације које по природи свог деловања и владања (ако се којим случајем домогну конкретне власти), нису ништа друго до бледа копија оне велике партије на челу са ,,највећим сином наших народа и народности”.
Таква је данашња власт, такви су били и они пре ње, и они први пресвучени у ново социјалистичко одело. Они и започеше ово велико играње демократије, заједно са искусно испројектованом својом опозицијом.
Какву год маску власти, од Тита до данас, на своје лице стављали, иза свих пре или касније избије старо, већ виђено и доживљено зло титоизма и југословенства. Све наше вође у последњих 76 година задојене су културом и васпитањем ове идеологије.
А зашто спомињемо вође?
Па зато што код нас партије и странке и нема, а да није лидерска и усмерена пре свега на једног човека и формирање његовог култа личности. Покретане искључиво од једног или двојице свемогућих и свезнајућих, у својим редовима су сабирале углавном послушнике и слепе климоглавце.
Ти деструктивни елементи као вампири пију крв овом народу, гушећи га у свим слојевима друштвеног живота, терајући га да бежи из своје земље главом без обзира. И то превасходно мислимо на младе и школоване изданке који карте ка иностранству купују у једном смеру.
Погледајмо само какав су нам циркус и ријалити програм од парламента направили. Од институције која се тиче директно наше судбине, и која доноси одлуке о нашим животима.
Требало би да нас је срамота што дозволисмо да као народ и држава овако морално посрнемо. Дозвољавамо да овакви људи нама самима владају. Још увек не склањамо обележја и споменике из времена комунистичке владавине. Иако европски парламент и цивилизовани свет то од нас захтевају, поједине улице у градовима нам још увек носе имена ко зна којих злочинаца и пробисвета.
О било каквом покушају ревизије историје из времена грађанског рата у Србији – нема ни говора. Она је и даље идеолошки обојена, само мало нашминкана са предумишљајем да је нове генерације лакше сваре, а да притом творци овог накарадног поретка остану чисти у очима јавног мњења. За такву климу у свету културе добрано се брину изабрани државни историчари, квази-интелектуалци, политички подобни аналитичари и такозвани културни радници. Припадници праве елите су побијени и заборављени, а националну свест нам данас чувају комунистички синови и унуци.
Испраних мозгова, многи и данас носталгично оплакују ”златна времена титоизма”, кад се наводно лепо живело. Када је било бесплатно здравство и школство. Али у тим школама деца нису учила да буду припадници српства, него да се српског национализма треба стидети, јер је српска хегемонија опасна и склона угњетавању других народа у својој околини. Кад смо наводно сви били једнаки и кад си могао спавати у сваком парку од Вардара па до Триглава. Кад се крала и расипала немилице државна имовина, а стечени иметци називани способношћу и сналажењем. Ишло се на планирана боловања кад су пољски радови у селу, и у превремене пензије, ако си послушан партијски кадар, а о стварању нових нација од Срба и међу Србима нико није размишљао.
Да ће се такав један нездрав и вештачки направљен авнојевски конгломерат, каква је била СФРЈ, икад распасти, апсолутно нико није претпостављао. Главни изговор је увек онај да нам разни душмани и непријатељи нису дозволили да ,,будемо срећни”. И то је за многе и данас златно време. Таква култура се гаји и залива. Такви филмови и серије се снимају и уз њих подижу нова поколења.
Ми смо са доласком комуниста, као народ и држава, изгубили све оно за шта смо се борили кроз векове, уз огроман број жртава.
Комунисти су побили своје политичке противнике, а противници су били сви који нису били за диктатуру пролетаријата. Углавном Срби.
Декретом су укинули монархију и прогласили републику. Династију Карађорђевић су прогласили ,,народним непријатељима” и забранили јој повратак у земљу, док су на чело државе поставили једног човека и једну партију, одузимајући нам и последњу трунку националног достојанства.
На тим и сличним тековинама се и даље васпитавају наша деца и омладина, јер све ове претходне власти, као и ова данашња, и даље подржавају концепт антисрпске политике. Зато међу њима у идеолошком смислу апсолутно нема скоро никакве разлике. У Србији не треба променити режим, него нам ваља мењати комплетан систем. Докле год ту чињеницу не будемо увидели, нема нам ни напретка ни бољитка.