Гледање истини у очи и реална политика

02/08/2017

0002

Како то да Албанци са Косова, односни Шиптари или Арнаути како су из одређених разлога исти такође звани и познати, уживају подршку Европе и још неких, а Србија, која хрли у Европу то нема?

Текст под насловом ”Зашто нам је потребан унутрашњи дијалог о Косову”, који објављује “Blic” од 24. jула ове године и који председник Вучић ауторизује, представља наставак припрема за коначну капитулацију Србије, коју председник намерава да, у име народа, потпише. То је опасан пут у ‘’одбрани отаџбине’’. Председник je добио задатак и зато прима плату, да упристоји Србију тако што ће да је уведе у Европу. Затим, да одврати Србе од склоности према тучи за правду и на крају да Србију најзад растави од Русијe. Хоће ли и колико у томе да успе, зависи искључиво од српског народа његових бирача, који му дају подршку и мандат.

Данас се сви слажу у једном. Упркос настојањима и многим побољшањима, Србија је доспела у незавидну политичку и економску ситуацију. По свему судећи према развоју политичких прилика, ради свеопштег ”прогреса” само ако је ”све дозвољено”, Србија се спрема да одрекне своје етничко и културно порекло, напусти породицу Православних, и приклони чарима Запада. Председник сматра да нема ни бoбољег ни другог пута од овога.

За осветљавање и разумевање садашњих прилика у земљи, изесне опште напомене могу да буду од кристи. Код приступа сваком политичкмм питању, за полазиште могу да послуже следеће премисе. Прва: политички простор слабих држава настоје, и углавном успевају, да контролишу велике силе. Питање за Србију остаје да ли је Запад њен природни савезник. Дрга: до суштинских промена политичког стања, долази искључиво употребом неке од врста силе, у крајљој инстанци војном операцијом. И ако Србија није водила рат, чак не ни одбрамбени, она је дошла у ситуацију поражене стране. Tрећа: трајна константа у односу између било која два ентитета у постојећем, остаје њихова међусобна неједнакост. Две неравноправне снаге, по сваком основу у преговорима не могу да дођу до обострано задовољавајућег решења. Четврта: применом силе једна неједнакост замењује другу. Србија не може за преговарачким столом, у положају који је прихватила, да нађе задовољење својих интереса и потреба. Основни принцип који делује у створеном свету то је право јачег. Ово право одређује истину. У постојећем и познатом свету постоји само једна истина и једно право. Како Творац овога света има и ненадмашну снагу, његова је истина једина истина. Борба за његову истину то је праведна борба, или борба за правду. Право на постојање, на живот, остварује борба за правду. Кад је освојена она постаје слобода. У постулатима политике реално могућег за Србију, као и свих других, стоје њено право и слобода изнад свега другог.

Данашње прилике у земљи нису од јуче. Зато не могу да буду ни посматране издвојено од претходног. Управо ради тога али не искључиво зато, подсећање на неколико пресудних чињеница. Пре свега то је Председник Милошевић који се није најбоље снашао међу политичким приликама у земљи и свету. Распад Совјетског Савеза и нова расподела политичке моћи у свету њему изгледа нису послали никакав сигнал. Његов избор приступа државној кризи Југославије, показао се на крају погрешним. Издвајањем из међународне заједнице, ступањем у борбу против свих унутар земље, није могло да заврши другачије него поразом. Полазећи од одбране уставног поретка у земљи, био је доведен у клопку грађанског рата и вршења агресије над државама, којма је по кратком поступку дат и признат суверенитет.

Излагање СР Југославије економским санкцијама, ултиматуму из Rambouillet-а, и нападу NATO-а, из основа су изменили политички простор у земљи, наносећи огромну штету већ исцрпљеној држави. Пре свега огромна материјална штета. Уследиле су године које су донеле распад политичког уређења, економског и нарочито финансијског сектора земље, ерозију морала и друштвених институција, осиромшење државе и становништва.

Следећи важан моменат у стварању кризе представља фактичко неприхватање борбе. Кумановским споразумом СР Југославија признаје војни пораз и ако није била у борби. Ово је довело Србију у положај не само поражене стране у сукобу, него и искључивог кривца за сукоб и ратне злочине. Од бројних мањкавости Споразумеједна највише упада у очи. Док је Војска Југославије била у обавези да напусти територију Косова и Метохије, дотле су побуњеници и паравојне јединице остављене наоружаним. Донета Резолуција Савета Безбедности Уједињених Нација број 1244 само је појачала политичку и правну збрку. Победничке снаге NATO не узимају је обавезујућом а Срдија поражена нема политичку снагу да истраје у њеном остваривању. На чињеници одбацивања Ултиматума али истовремено и прихватања Споразума, умногоме је одређена политичка карта Србије након времена Милошевића.

То данашње руководство не ослобађа од обавезе и одговорности према ономе што оно чини и према временима која долазе.

Другу старну данашње кризе чини деловање власти у Србији које су дошле после 5. Октобра 2000-те. Свака од њих редом подлеже притисцима са стране и ако није била у положају ултиматума. Оно је нарочито испољено кроз политичке одлуке, на којима је утемељено данашње становиште званичне Србије. Ту пре свега имамо промене које су покренуте у привредном и финансијском сектору. Затим наставак демократских промена у друштву и политичком животу земље. Посебно је значајан начин на који је вршена приватизација друштвене имовине а нарочито у стратешким гранама привреде.

Хапшења и слања окривљених за ратне сукобе и злочине у Den Haag, потврђује прихватање кривице за ратне сукобе у којима су учествовали многи и потврђивање признања војног пораза и капитулације, који пораженом намећу обавезу послушности према диктату а не према правној одговорности.

Прихватање EULEX од стране Србије за надзорни орган у сређивању политичких и друштвених прилика на Косову и Метохији, уместо UNMIK доводи ову Покрајину Србије у нови политички положај, са чиме Србија испушта из руку учествовање у решавању политичког питања Косова и Метохије.

Изнад свега, највећу политичку тежину у садашњим приликама за Србију и њену будућност, представља прихватање непосредног разговора и седање за преговарачки сто данашњих власти у Србији, заједно са онима који су оружјем кренули против уставног поретка земље, без обзира на то што те снаге уживају подршку одређених политичких кругова па и држава из света.

Од ништа мањег значаја су и прихватање тзв. Административних граница Косова и метохије. Затим пристанак Србије на посебни телефонски позивни број самопроглашене државе Косова. Прикључивање Покрајине Косова и метохије на енегетску мрежу Србије не само да је економско и хуманитарно питање, већ је пре свега политичко.

Када је реч о ”реалној политици”, другим речима о политици реално могућег, узимање исте у виду свршеног чина погрешно је и одмах наговештава штету на једној страни. У сваком плитичком дијалогу морају да буду присутне не само политичке чињенице него и правни оквири, морална обавеза и одговорност, као и етничка и културна димензија простора или појаве предмета разговора.

У вођењу политике ”реално могућег” данас у Србији, није могуће искључиво узимање ослонца у споља наметнутом стању ствари, као ни на доброј вољи Србије и њено гледање у будућност за добро њеног целокупног становништва и државе. Без обзира на политички, економски, па и војни притисак, који долазе од појединих из међународне заједнице, опомињући Србију на опрез и разум, ову стварност оптерећује и следеће. Без сагласности Савета безбедности, јер је у питању била суверена држава, над њом је извршена војна агресија снага NATO-а. Том приликом извршена је промена њених државних граница, што је у супротности са Повељом Уједињених нација. Почињени су ратни злочини над цивилним становништвом Срба за време и после агресије NATO, који остају без правног одговора двадесет година после извршења. Занемаривање одредаба Резолуције 1244 од стране Западних сила, тражи од Србије да буде гласна. Превид последица дугогодишњег насиља над Србима на Косову и Метохији, њихово протеривање са огњишта, а нарочито илегално досељавање на Косово и Метохију, после чега је озбиљно нарушена етничка структура Покрајине, не могу да буду полазишта у правдању агресије, нити служе као основа на њима успостављене нове државности. Управо ове чињенице дају Србији за право да не остане нема пред својим животним интересима и одбрани свог права.

Када после свега овога председник говори о спремности и потреби новог приступа политичкој реалности у Србији са залагањем да разговором проблеми могу и треба да буду решени, неопходна је велика обазривост, управо ради дугорочних последица произашлих из разговора заснованог на извршеном насиљу и противправном деловању.

Већ сами почеак, пристанак на разговор, отвара суштински проблем: које стање треба да буде узето за полазиште. То у позитивном праву одређује исходиште. Том приликом председник спомиње извесне године. Да ли ће то да буде 1217-та, 1389-та, 1878-та, 1918-та, 1945-та, или можда време Старчева, Лепенског вира, Илира или досељавања Словена на Балкан, ствар је коју откривамо тек кад је војни сукоб завршен. Превиђање у овом смислу не мое а да не донесе штету, без обзира на намере.

Уколико је рад појединца стављен испред историјске фактографије, у питању је трговина а никако заштита права и животних интереса. Овај рад није више посматран као човеково отуђење или његово оспољавање, материјализација, он је сада искљушиво у функцији производње, дакле робовања, не само природним законима биолошког опстанка него и производним односима у којима располагање власништвом постаје једино преимућство.

Апеловање на колективну свест изван историјске димензије, прикрива узрок појаве или стања и намеће посебни интерес за општи. Тражење ослобађања од колективне свести у изворном њеном значењу, или њено непознавање, представља пут ослобађања од суштине и идентитета, ради интереса страних субјекту. Чак ни захтев новог времена, новог сензибилитета, не може да поништи суштину идентитета.

У тексту ”Зашто нам је потребан унутрашњи дијалог о Косову”, поред осталог, долази и до неодмерених иједначавања, постизања договора и доживљавања пораза, на пример, када је једној старни ускраћено њено право У тексту такође има и празних изјава попут ”олаког давањања а оног што Србима као народу припада”. Текст није остао имун ни пред неистинама кад говори о јунацима до прве битке или о ћутању оних којима је у ствари ускраћено политичко право да говоре. Кад спомиње јунаке он у ствари чак подцењује бораце и жртаве за отаџбину и слободу.

На крају ваљало би да се сви запитају како то да Албанци са Косова, односни Шиптари или Арнаути како су из одређених разлога исти такође звани и познати, уживају подршку Европе и још неких, а Србија, која хрли у Европу то нема. Међутим, далеко важније питање, које чека на одговор у потпуно историјској димензији јесте следеће: Ко је тај ко може да каже, односно одреди, шта је Србија и шта је српско? Да ли је то међународна заједница или која од њених организација, да ли је то народ који живи у Србији, или је то пролазни појединац, без обзира са којег положаја и у име чега, или кога, наступа?!

Ó Александар Димитријевић, јули 2017.