Знање ”на један клик”

04/06/2017

Београд, Васкрс 1944: Отац, мајка и дечак под рушевинама

Са дигитализацијом грађе у архивима широм света, појавио се огроман број особа које пронађу нешто и онда тврде да знају све. Тако сада ”знају” да Тито није крив за бомбардовања српских градова 1944. године

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Још од кад је освојена слобода говора 1990-тих, и када је почело да се пише о улози комуниста у савезничким бомбардовањима српских градова – почели су да се јављају чувари ”лика и дела” Ј. Б. Тита. Тако је и данас, нарочито поводом годишњица београдског крвавог Васкрса 1944. године. Чак видимо и неке новитете: с једне стране, због развоја технике, а с друге стране због очигледног јачања комунистичке пропаганде у последње време.

Одличан пример је интервју истраживача Банета Гајића на порталу Тагосикс. ”Уколико говоримо о домаћим изворима, њих нема зато што је домаћа историографија остала лења и слепа по том питању, али ако причамо о другим изворима који су доступни, дигитализовани и на један клик миша могу бити испред нас, њих свакако има”, каже Гајић.

Кревети у дечјој болници

Домаћих извора, наравно, има, и већ су обрађени у довољној мери, али занимљивије је ово о страним, наводно доступним на ”клик миша”. Занимљиво је зато што се паралелно са дигитализацијом грађе у архивима широм света појавио огроман број особа које пронађу нешто и онда тврде да знају све. У ствари, ни један архив није објавио више од неколико процената својих докумената. То што објављују по правилу служи у рекламне сврхе, као мамац истраживачима, јер ако би објавили, односно поклонили, све, архиви би били лишени значајног дела прихода. Дакле, нема ништа од једног клика. И даље је потребно дуготрајно систематско истраживање различитих извора, онда њихово сравњивање, па тек онда извлачење закључака. При томе увек остаје замка да неко неће објавити, па чак ни понудити на лицу места, у архиву, оно што му не одговара.

На пример, у вези Титове улоге у разарању српских градова, Гајић тврди:

”Ту је на делу још једна антикомунистичка пропаганда према којој је Тито лично наређивао америчким генералима у Италији како ће и где њихови бомбардери да лете и шта да гађају. То је према мом мишљењу најбесмисленија конструкција која постоји у савременој историји.”

Оне су преживеле

Међутим, управо Титова улога у бомбардовањима српских градова је ноторна ствар. Она се прати од одлука Техеранске конференције и разрада фаза у њиховом спровођењу, па све до Титове забране да се бомбардује највеће нацистичко упориште на Балкану – Загреб. То у почетку нико на Западу није крио, па је Радио Лондон још од јануара 1944. године почео да објављује вести како се далматински градови бомбардују и због ”моралне подршке партизанима”. У емисији од 9. априал 1944, Радио Лондон је навео да је бомбардовање Никшића, Бањалуке, Ниша и других градова ”предузето од стране савезника на захтев маршала Тита, и да је намера ових бомбардовања да разбију места отпора на која партизани наилазе”. Постоји чак и изричит запис британског официра за везу код комуниста, мајора Џона Хеникера Мејџора, да ни једно бомбардовање није предузето без ”јасне” дозволе Ј. Б. Тита.

За тему о истраживању из фотеље, једним кликом, важан је протест амбасадора Краљевине Југославије у Лондону, др Божидара Јевтића, уручен британској влади 18. априла 1944. ”Југословенска влада дубоко је забринута кад су таква бомбардовања представљена као интервенција у корист једне, а против друге стране, што оставља утисак на народ Југославије да велики савезници, не само што се интересују унутрашњим и локалним стварима и размирицама, већ активно узимају учешћа да помогну један политички покрет, који је југословенском народу у целини туђ и негативан”, писао је Јевтић.

Јевтићев протест оставио је утисак код Александера Кадогана, сталног секретара у Форин офису, али не у смислу уважавања, већ у смислу заташкавања догађаја и прављења вештије пропаганде. Наиме, Кадоган је поднео следећи извештај:

”Амбасадор Јевтић дотакао је један други моменат, наиме, његову жалбу да је Би-Би-Си објаснио, да су нека од ових бомбардовања извршена на захтев маршала Тита. Ја сам рекао амбасадору да се његов исказ не слаже са нашом акцијом да ми ‘интервенишемо за једну страну против друге’. Јер у ствари све је то део наше опште офанзиве против заједничког непријатеља. У ствари, мени би било много пријатније да је Би-Би-Си објаснио бомбардовање на овој линији, него на начин на који је то учинио.”

Тако је Форин офис 2. маја 1944. наложио да се убудуће сва бомбардовања морају представљати као војничка, а не као политичка. То је наређено и британском амбасадору у Вашингтону, Халифаксу, када је послао у Лондон извештај о америчким реакцијама на савезничко бомбардовање Београда. Извештај је био толико неповољан, да је неко у Форин офису на документ ставио следећу напомену: ”Предмет је од нарочите тајности, којем се не сме давати публицитет”.

Наиме, Халифакс је писао да су војна складишта и земунски аеродром били легитимне мете, јер су се налазили далеко од града, али да се то не може рећи за фабрику авиона ”Рогожарски”, која се налазила у центру, у непосредној близини Скупштине. ”Ова фабрика ни по каквој логици не може се сматрати великом, нити пак важним произвођачем авиона. Фабрика је увек била мала и није било места за њено проширивање”, јављао је Халифакс.

Иначе, Бане Гајић понавља и стару тезу комуниста о огромном значају ”немачке” авио индустрије у Београду, наводећи:

”У Београду се налазило доста стратешки битних ствари за вођење рата 1944. године. То су пре свега биле комуникације, затим мостови и железница, као и две веома значајне немачке фабрике у самом центру града које су правиле делове за немачке авионе, што је био ратни производ највишег степена.”

Дакле, у центру нису биле две фабрике авиона, већ једна, која не само што није била ”веома значајна”, него је у ствари била веома мала, што се знало на свим ратним странама. (Управо ова фабрика направила је најбољи предратни ловац, ИК-3, али свега дванаестак примерака за годину дана.)

Такође, сви су знали да је најважнија ствар за Немце у Београду огромно складиште бензина и муниције код Аутокоманде, али то складиште никада није бомбардовано управо зато што се знало да би цивилне жртве биле огромне. Разарање би било много веће од оног у Смедереву, у познатој експлозији 1941. године. Међутим, Бане Гајић каже:

”Веома је важно разумети да је у рату потпуно небитно колико ће бити цивилних жртава. Ти животи су били унапред отписани зато што је једини циљ био поразити непријатеља. Ми нисмо били ексклузивни у томе, гађали су све градове и све мете које су налазили у саставу Трећег рајха.”

Напротив, питање жртава било је итекако битно, пре свега јер је питање људских живота увек најважније, а затим и формално-првано, јер су још 1941. године сами Западни савезници прописали да се на окупираним територијама, за разлику од земаља Трећег рајха, гађају само војни циљеви. Гајић у наведеном цитату не прави разлику између Трећег рајха и окупираних територија, али она је, наравно, за учеснике догађаја била ноторна. На пример, овако је поводом васкршњег бомбардовања Београда писао генерал Дража Михаиловић, 22. априла 1944:

”По нашим градовима, нарочито у нашој престоници, опет је потекла крв. Опет су пале многобројне и скупоцене жртве. Ми знамо добро да се слобода не откупљује новцем него само крвљу. Нама је исто тако познато да ово нису ни прве ни последње жртве на путу за слободу, као и то да је и за ове најновије жртве као и за све раније и будуће једини кривац Адолф Хитлер и нацистичка солдатеска. Али, истовремено жалимо што наши савезници приликом бомбардовања наших градова бацају бомбе из хоризонталног лета а не пикирањем, како би на тај начин задали окупатору што теже ударце, а домаће становништво што више поштедели”.

Узгред, у прва три савезничка бомбардовања Београда погинула су 174 немачка официра и војника. За прва два бомбардовања, према до сада најпрецизнијем извештрају, који је генерал Михаиловић 9. маја послао Југословенској влади у Лондону, српски губици били су следећи:

”Према поузданим обавештењима Врховне команде Југословенске војске, на Београд је пало 1.547 бомби првог и другог дана православног Ускрса… Порушено је укупно 687 зграда. Двадесетог априла у рушевинама је нађен 1.161 леш, а број тешко повређених износи 1.468.”

Реакција Британаца на овај Михаиловићев извештај остала је иста: заташкавање. Ово је писмо британског отправника послова при Јуословенској влади, Стенбрука, министру иностраних послова Ентонију Идну:

”Михаиловићева депеша доставља страшан извештај о разарању и жртвама које је учинило савезничко бомбардовање Београда 16. и 17. априла. По генералу Михаиловићу, жртве и пустошења далеко превазилазе оне које је немачко ваздухопловство учинило 6. априла 1941. А пошто Михаиловићеве депеше иду кроз наш канал, предлажем да ми о овоме не извештавамо Југословенску владу, бар не за сада, и да ствар задржимо за нас”.

За наставак приче о истраживању једном кликом, важна је и службена реакција америчког ваздухопловства, издата такође на протесте југословенске стране. Главни штаб савезничких Средоземних ваздушних снага, писао је Одељку штаба Врховне команде Југословенске војске ван Отаџбине, да су 16. и 17. априла у Београду бомбардовани војни циљеви, да је бомбардовање било ”веома успешно”, а ”расипање бомби изван циљева изванредно мало”. Извештај је пратило писмо америчког војног аташеа, Ларабија, који закључује:

”Према свим званичним америчким подацима, штета причињена невојничким објектима није била велика, а ни у ком случају сразмерна са осовинском пропагандом, било преко радија или другим путем.”

Официри у Каиру имали су извештај да су у Београду гађани цивилни објекти, а не војни циљеви, па су тражили фотографије, на које су се Американци позивали као на главни доказ својих тврдњи. Наравно, нису их добили. Те фотографије објављене су много година касније, а данас се лако могу наћи на интернету. Међутим, заиста је реч о снимцима бомбардовања војних циљева, попут београдских мостова, или аеродрома. И даље нема америчких авионских снимака бацања бомби на градске четврти. Они или нису начињени, или су негде скривени. Међутим, зато постоји велики број фотографија са земље. Неке од њих ексклузивно објављујемо у овом броју ”Слободе”.

Према томе, оно што је сада доступно на сајтовима западних архива, није ништа друго до службена верзија из 1944. године. Владе великих сила имају много мрља, како некада, тако и данас: подршка Титовим илегалним формацијама, разним диктаторима у Африци или Јужној Америци, подршка Бин Ладену или Хашиму Тачију, итд. Њихови архиви неће радо показивти документа о свему томе, а свакако не на један клик. (Слобода, гласило СНО у Чикагу, 25. мај 2017)