Конзилијум, а не само пробрани из једне струке

11/04/2020

ФОТО Принт скрин РТС

Крупни проблеми, попут пандемије, морају прикупити све друштвене снаге не само из области здравства (а и у оквиру здравства не само инфектиологе) већ и економисте, привреднике (посебно мале) синдикате, пољопривреднике. И не само власти подобне стручњаке. Тек би тако велико друштво стручњака могло свеобухватно дати процену које мере и на који начин реализовати.
Различите концепте заштите и превазилажења последица имају и друге државе. Проблем је што наша држава копира само оне репресивне и „катаклизмичне“, обично срачунате на сузбијање само видљивих показатеља, а без свести о дугорочним последицама и проблемима.

Пише: Мр Драган Крсмановић

Општи израз за недостатак визије, иницијативе, енергије и било какве жеље да се нешто конкретно учини у властитом животу и животу заједнице, је изговор: „Препустимо то професионалција“. На исти начин, понекад, да бисмо објаснили ствари које превазилазе „здрав разум“ користимо оправдање: „Тако су препоручили стручњаци“.

Наравно да професионалци и стручњаци имају своје место у животу заједнице. Њихова стручна спрема и њихово искуство могу нам са великим поуздањем дати назнаке да не треба занемарити оно што нам предлажу и сугеришу. Али, не треба заборавити да су и „Титаник“ пројектовали и изградили професионалци и стручњаци.

Развој школства и разграната мрежа научних институција и института допринели су да се знатно увећа број „стручњака“. Из тога је произашла и једна, можда неопходна, лепеза стручних мишљења о свакој од тема, биле оне из домена технике, медицине, пољопривреде, енергетике, религије и било које врсте људске делатности. Научени на ауторитете остајемо неодлучни пред различитим, често контрадикторним, погледом на исти проблем.

Политичарима који воде Србију је много лакше. Имајући у виду истраживања која говоре да људи верују како је горак лек кориснији од оног слатког укуса, увек је боље определити се за оштрију, рестриктивнију и репресивнију методу. Уосталом, за владајућу структуру у Србији важни су само рејтинзи, предизборне процене и гласови у кутијама или ван њих. Све остало само је средство да се поради на популарности и покаже сопствена незамењивост.

Тако долазимо до тачке где власт суочена са потребом да по савету „стручњака“ реализује неке мере, позива оне који ће јој препоручити оштре и драстичне а по правилу репресивне и скупе мере. У ситуацији када је требало да се, као одговор на пандемију КОВИД 19, определе за ниво и врсту мера, власти Србије су се определиле за ванредно стање, полицијски час и кућни притвор. Мере о социјалној дистанци које обухватају забрану скупова са више од две особе, за њих су исувише благе и не треба нас изненадити да ће и те мере бити пооштрене. Разуме се да супротстављање пандемији није ствар само наше државе и да различите концепте заштите и превазилажења последица имају и други. Проблем је што наша држава копира само оне репресивне и „катаклизмичне“, обично срачунате на сузбијање само видљивих показатеља, а без свести о дугорочним последицама и проблемима.

Не спорећи да се за прописане мере залажу уважени стручњаци, ипак морамо констатовати да је проблем пандемије далеко шири од свог медицинског узрока. Најочитије су економске последице које ће, по свему судећи, оставити далеко трајнији и дубљи траг. Можда је за решавање проблема власт могла укључити и друге стручњаке који имају можда слична а можда и различита мишљења и предлоге. Крупни проблеми, попут пандемије, морају прикупити све друштвене снаге не само из области здравства (а и у оквиру здравства не само инфектиологе) већ и економисте, привреднике (посебно мале) синдикате, пољопривреднике. И не само власти подобне стручњаке. Тек би тако велико друштво стручњака могло свеобухватно дати процену које мере и на који начин реализовати.

У међувремену, да би се представила „правоверност“ предузетих мера, покренута је медијска кампања до сада незабележена у мирнодопско време. У Србији, просечно, свакога дана умре преко 270 њених становника. Замислимо какав би то утисак оставило на гледаоце електронских медија када би сваког дана вести почињале са бројем преминулим по градовима. Али, нико то не чини без обзира што би таква друштвена акција веома брзо дала резултате и искоренила, рецимо, пушење и многе по здравље штетне навике. За првих месец дана од када је ригистрован први случај заразе, у Србији је од или са корона вирусом умрло мање од 65 лица. За то време од других врста болести умрло је преко 6.000 људи и жена. Штетне животне навике, неадекватна исхрана, слаба организација превенције најтежих болести, недовољна физичка активност у комбинацији са проблемима у здравству, и без пандемије убијају грађане Србије. Није неопходно бити стручњак па уочити да је пандемија поред последица по здравље појединаца погубна и за цео здравствени систем. Баш то што је то „систем“ показује да би требало да буде сачињен од низа засебних елемената који међусобно интерреагују а у функцији су истог циља, што врло често није случај.

Као последњу линију одбране од пропаганде (у овом случају од власти оркестриране) Господ (или за агностике еволуција) нас је обдарио и разумом, способношћу да на основу знања која поседујемо и властитог искуства оценимо које су мере корисне за нашу душу и тело. Беспоговорна послушност без разума може бити и пут у пропаст. Пре више од четири деценије, 14. новембра 1978. године у Гвајани су припадници секте „Храм народа“ извршили колективно самоубиство. Том приликом је себи одузело живот 918 особа, од тога 304 деце. Припадници секте су били, од стране вође, убеђивани да је у постојећој ситуацији самоубиство испијањем отрова најбоље решење за њих. За оне који нису били спремни да попију припремљени сок са додатком валијума и цијанида психопатски вођа Џонс је претходно организовао вежбе уз надзор. На знак узбуне сви су стајали у ред и пили сок за који нису знали да ли је отрован или не. Ко се одупро или одбио био је кажњен и натеран да испије своју чашу. После неколико вежби више се нико није одупирао. Тако су и на дан самоубиства мирно пришли и испили отров.

Пример је далек и бруталан али и поучан. Здрав разум нам говори да се морамо одупрети сваком облику друштвене „дресуре“ и да репресију не смемо прихватити као основни вид комуникације државе и њених грађана. Суочимо различита мишљења, употребимо расположиву аргументацију и тек онда очекујмо да ће нас други разумети и подржати. Сам ауторитет власти и од ње „наметнутих“ стручњака није довољан да се беспоговорно прихвате све наметнуте мере. Без обзира на сва заклињања у добре намере очекујемо од одговорних јасне и прецизне одговоре. Очекујемо да се отвори простор и за другачију врсту мишљења и предлога. Очекујемо да се у доношење одлука о начину превазилажења пандемије и њених последица укључе и стручњаци који нису под непосредном контролом владајућег режима.

Болно би било, са закаснелом памећу, констатовати како је лек за пандемију био смртоноснији од саме болести и како смо спашавајући појединце угрозили опстанак заједнице. Уколико последица превазилажења пандемије не буде дубока демократска промена, стварање консензуса око основних питања демографског, економског и политичког опстанка и толеранције према различитостима, може нам се десити да пред следећим изазовом о времену пандемије говоримо као о „старим добрим временима“.