Милослав Самарџић: ”Књига о Рачићу”

18/04/2018

Милослав Самарџић:
КЊИГА О РАЧИЋУ
Документована биографија првог Дражиног команданта

Korica knjiga o Racicu2 NET

САДРЖАЈ:
1. Предратно доба
2. Церски четнички одред
3. У устанку 1941.
4. Рачић у устанку 1941. према немачким документима
5. Почетак грађанског рата против комуниста
6. Први одлазак у Босну
7. Церски корпус
8. Други одлазак у Босну
9. Јачање корпуса
10. Ослобођење Подриња септембра 1943.
11. Трећи одлазак у Босну
12. Опсада Сарајева
13. Врховна команда у обручу
14. Операција ‘’Хајка’’ и питање љотићеваца
15. Рачић и недићевци
16. У Бици на Златибору
17. Четврта група јуришних корпуса
18. У Бици за Јужну Србију
19. У Бици на Копаонику
20. У Бици на Јеловој Гори
21. Инвазија Црвене армије и Рачићева криза
22. Босанска голгота
23. Последњи дани
24. Слово о јунаку

Меки повез, формат (А-5), илустровано, 212 страна.

ПОРУЏБИНЕ преко телефона или Вибера 064/1-880-990, или електронском поштом: pogledikg@gmail.com
Потребно је да наведете Вашу пуну адресу, мејл и број телефона.

ЦЕНА: 800 динара.
Поштарина и порез урачунати.

Препоручујемо пакете с попустима.

Немци су у њему од првог дана устанка имали непоколебљивог непријатеља, према коме су гајили и својеврсно уважавање. Комунисти су га се плашили јер их је брзо прозрео. Србин без остатка, знао је да комунистима нација не значи ништа и да су више одани „браћи по идеологији“ него „браћи по крви“. Због тога је веома брзо, након првих недоумица у сукобима са њима октобра 1941. године, без резерве повео борбу против свих за које је сматрао да својим парцијалним интересима могу угрозити целину национално-ослободилачке борбе.

Животну и ратничку сцену напустио је без мрље, јер својом непоколебљивом борбом није оставио простора да му се припишу издаја и сарадња са окупатором. Ни покушаји да се његова, несумњива, војничка строгост прикаже као плод самовољног и „дивљег“ темперамента, нису могли да умање поштовање његових војника и народа. Поштујући да на „љуту рану иде љути лек“, Рачић је од својих потчињених и војника захтевао дисциплиновано извршавање наређења на исти начин на који је својим примером сведочио све оно што је од других захтевао, водећи их као своју децу, љубављу и строгошћу.

Седам деценија после његове смрти, можда је Србија коначно спремна да се поклони свом јунаку? (Из рецензије пуковника у пензији МгА Драгана Крсмановића.)

Сваки Рачићев прелазак преко Дрине, иако је током сва три преласка основни циљ био борба против усташа и Немаца, комунисти су сматрали као опасност за ширење њиховог покрета. Зато су нападали Рачићеве јединице с леђа, док су се оне бориле против усташа. Тако је од близу 300 Рачићевих војника, подофицира и официра, погинулих током три преласка преко Дрине, већина страдала од комунистичких напада с леђа. То је један од разлога што и данас историографија у Србији не бележи детаље о Рачићевим преласцима Дрине. Јавност и даље нема прилике да сазна да се он, пре 1944, у Босни борио преко осам месеци, колико људи су његове јединице спасиле од усташа, итд. (Преко Дрине су ишле и друге четничке јединице, од Ресавског до Гучевског одреда, али Рачићеве су ишле највише и биле су најбројније.)

Другим речима, описивање Рачићевих акција преко Дрине, разбило би један од кључних сегмената комунистичке пропаганде.

Још један разлог што се ни данас не зна истина о Рачићевој борби, јесте снажна пропаганда недићеваца и љотићеваца да је заправо Милан Недић спашавао српски народ од усташа – на стотине хиљада, па чак и до милион људи. И то све без иједног губитка у сопственим редовима (што они, иначе, пропуштају да помену).

Разуме се, недићевци и љотићевци нису никога могли да спасу од усташа, јер њихове јединице нису прелазиле Дрину. Систематску акцију спашавања, још од лета 1941, спроводио је само генерал – тада пуковник – Дража Михаиловић. Од његових команданата са десне обале реке Дрине, при томе се највише истакао Драгослав Рачић.

Описивање Рачићевих акција преко Дрине, а нарочито на левој обали ове реке, када су четници дословце из руку усташа избављивали српску нејач и пребацивали је на десну обалу, разбило би један од кључних сегмената недићевске и љотићевске пропаганде. Зато ни њени следбеници, како у емиграцији, тако и у Србији, не описују Рачићеве акције (као, рецимо, ни акције војводе Јевђевића и других Михаиловићевих команданата из западних крајева).

А како је још пре скоро две деценије, на универзитетима у Србији, поред комунистичке, уведена и недићевска и љотићевска литература, то значи да шира јавност још дуго неће сазнати за дело Драгослава Рачића, као ни, по природи ствари, његовог команданта, генерала Михаиловића. (Милослав Самарџић)