Никола Н. Живковић: Како је Шешељ „погинуо“ у ТВ двобоју

25/02/2018

111121

То што сам гледао представља за мене неславни крај каријере Војислава Шешеља. У ТВ дуелу са Бошком Обрадовићем, Шешељ је показао лице које ја до сада нисам видео

Гледао сам Шешељеву „сахрану“. Овде, разуме се, мислим, на крај Војислава Шешеља као јавне, политичке личности. То што сам гледао на ТВ Студио Б представља за мене неславни крај каријере овога човека. У ТВ дуелу са Бошком Обрадовићем, Шешељ је показао лице које ја, бар до сада, нисам видео. Почео је са оптужбама да је Бошко „љотићевац, а Димитрије Љотић је био антисемита“. Већ сама та конструкција антисемитизма има за циљ да заувек одстрани и уништи човека из јавног живота. Та формула важи и на читавоме Западу. Но, Бошко Обрадовић се добро извукао, казавши да то треба „препустити суду историчара“.

Млада и лепа водитељица, видело се, била је против Бошка Обрадовића. Често га је прекидала, а са друге стране Шешељу је дозволила дуге монологе, који заиста често нису имали никакве везе са темом разговора. Сваког пута када је Бошко Обрадовић изнео неки доказ који неповољно говори о Александру Вучићу, водитељка само што није заплакала, молећи госта емисије да се „ограничи на тему“.

Други аргумент Шешеља против Бошка био је још слабији. Оптужио је Бошка због проф. Јасмине Вујић, универзитетског професора из Калифорније, која је, по Шешељу, „амерички шпијун“. А ја знам да је године 1999. писала петиције и писма америчким политичарима и америчкој јавности против бомбардовања Србије. Нека њена писма стигла су и до моје берлинске адресе. Позвао се Шешељ на „озбиљне руске изворе“. Пошто познајем руску ситуацију као мало ко у Србији – објавио сам на руске теме много текстова и есеја, како у руским, тако и у српским медијима – могу да српској јавности то објасним са неколико речи: То је исто, као када неки Немци тврде да су Срби извршили геноцид у Сребреници, а позивају се на „српске изворе и новинаре“ и при томе цитирају „Време“, „Данас“, „Пешчаник“ или „невладин сектор“ финансиран од стране Запада. Има Руса (истина већина њих нису етнички Руси) који у Москви демонстрирају „против окупације Крима од стране Русије“. И на њих се позивају западни медији као „CNN“ и „BBC“. Да ли неко озбиљан може да због тих тридесетак демонстраната у Москви тврди да су „Руси против присаједињења Крима Русији“? Или да, због бившег руског министра иностраних дела Андреја Козирјева, сада неко тврди „Руси су го*на, они су нас увек издали“? Па Козирјев је издао пре свега Русију и побегао у Сједињене Државе, где је затражио политички азил. Портрет Козирјева као издајице, одлично је описао Дмитрий Трунов („Андрей Козырев. Портрет предателя“. Источник: http://rusplt.ru/).

Треће. Шешељ и водитељица, позивајући се свако на неке своје изворе, оптужују „Двери“ да су од дијаспоре узимали новац. Па шта? Све постојеће странке у Скупштини имају своје финансијере – или су то домаћи тајкуни или спонзори са Запада. Зашто би то било тако страшно да „Двери“ траже паре од Срба у расејању? Они су по мом мишљењу, поред ДСС-а, једина српска странка која заступа српске националне интересе. Ко ће онда да „Дверима“ помогне? Сорос? Амерички фондови за „унапређење демократије“? Брисел?

На крају је Шешељ предочио ТВ гледаоцима неколико рачуна које су „Двери“ платили адвокатима. На ово, по моме, Бошко Обрадовић уопште није био дужан да одговара. За проверу финансијског пословања фирми, па и политичких странака, није надлежан противник из друге партије већ истражни органи државе и суд.

Ето, то је оно што је могла да види јавност. А сада једно приватно, интимно виђење. Док је Шешељ био у Хагу, у затвору, слао сам му материјал и књиге, за које сам веровао да могу да му послуже у одбрани. Потписао сам неколико петиција да га Хаг ослободи. Часове сам провео на „Јутјубу“, уживајући у његовој вештој реторици, где је бранио не само себе, него и српски народ од лажних оптужби Запада. Док сам живео у Берлину, непрестано сам размењивао снимке са мојим пријатељима из Немачке и коментарисао његове наступе у Хагу. Просто нас је одушевљавао својом правном вештином и интелектуалном снагом.

И сада ово вечерас! Мало је казати, да сам разочаран! Не могу да верујем да човек са таквим моралним капиталом – неколико година робије у титоистичким затворима Зенице, затим дванаест година у затвору у Холандији – све тако олако прокоцка за свега педесетак минута. Просто пљуне на све за што се борио и за што је жртвовао себе и породицу. Да ли то могу да објасне психијатри?! Можда дуготрајни боравак у затвору толико измени човека да његово понашање просто измиче суду људи који нису прошли кроз те његове муке? Или је он озбиљно уцењен од стране Вашингтона, те враћен из Хага у Београд са одређеним задатком? Рецимо, да компромитује српску ствар? А да се Шешељ по повратку из Хага повукао у миран живот био би запамћен као мученик који је страдао само зато јер је бранио интересе српскога народа.

Наравно, било је и раније неколико политичких потеза који су ми били сумњиви. На пример, када је 2008. године Шешељ одбио да уђе у коалицију са српским патриотским странкама, са ДСС-ом и Дверима. Резултат је познат: у српскоме парламенту није била заступљена ниједна партија која би заступала српски народ. Све странке у Скупштини су за улазак Србије у ЕУ и НАТО. Ни, Радикали, ни Двери, ни ДСС нису добиле преко 5% гласова. Да су ишле заједно, имале би око 12 одсто.

Ово су, укратко, моја размишљања. Морам да додам следеће: ја сам просто човек иза кога не стоји нико сем моја сопствена савест и памет. Преко три деценија живео сам на Западу, па зато, разуме се, нисам могао да тако подробно и изблиза пратим српску политичку сцену. Све више видим да та чињеница има и неких, не тако малих, предности.