Највеће битке партизана и четника – Битка на...

”Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је момена...

13/04/2025

Zasto Srbi pisu hrvatskim pismom? Sta se krije od ...

Колико дуго траје наметање хрватске латинице Српск...

06/04/2025

KO JE PROBIO Solunski front – Sumadijska div...

Свет је био запањен српским победама на Церу и Кол...

02/03/2025

Поводом филма ”Данкерк”: Немци замало нису изгубили 1940.

08/10/2017

Jacques Sapir / Жак Сапир

Хитлеров ”блицкриг” и страшна ратна машинерија плод су пропаганде која се упорно одржава – доказује француски научник Жак Сапир у критици овогодишњег филмског хита ”Данкерк”

Данкерк, од К. Нолан и истина о борбама из маја-јуна 1940.

ПИШЕ: Жак САПИР, 31 јула 2017.
ПРЕВОД : Слободан КОСТАДИНОВИЋ

Филм „Данкерк“ који је недавно изашао у биоскопима у неолико држава, међу којима и у Француској, обнавља мит да се француска војска није борила током трагичних дана у мају и јуну. Фактички, овај филм меша немачки поглед и амерички (нестручан)[1]. Реалност је сасвим другачија. Француска војска јесте поражена. Али, тај пораз треба пре свега ставити на рачун неприлагођеној стратегији, и, посебно, француски пораз из 1940. више дугује политичким узроцима него војничким. Ако је било пропасти Француске, она је најпре било политичка.

Истина о борбама маја и јуна 1940.

Битке су биле веома бруталне, са 92.000 погинулих Француза, и вероватно 100.000 погинулих немачких војника. У ствари, бруталност тих борби је натерално Хитлеров режим да одложи „објављивање“ број жртава.

Маневар познат као „ударац косом“, који је спровео Гудеријан, је познат [2]. Али, историја битака у којима је примењен, посебно у Жемблуу и Стону (од 13. до 17. маја 1940), иако је у детаље описана од стране америчких, британских и немачких историчара, остаје – изузев појединих изјава – врло слабо позната француској јавности [3]. Фактички, у Жемблуу, француске јединице, посебно Трећа моторизовано-пешадијска дивизија, нанеле су сурове губитке немачким оклопним јединицама, уништавајући за два дана више од 200 немачких тенкова. Стон, мала варошица у Арденама, је 17 пута мењало освајача, и скупо је кошто Немце, који су се тада уверили да њихово оружје и није много боље од оног којим су Французи располагали.

Француско наоружање

David Lehmann A – 01 – 1940 French Armament:
https://f.hypotheses.org/wp-content/blogs.dir/981/files/2017/07/A-01-1940-French-Armament.pdf

Позната је анегдота о тенку Б1Бис будућег генерала Бијота, који је уништио јединицу немачких тенкова, што ће касније изгледати као пример за заседу у Вилер-Бокажу јуна 1944. Или она о тенку Б1Бис команданта Домерка, који је изазвао панику у немачкој пешадији. Сличних анегдота има и за битку у Монкорнеу (где је 4. оклопна дивизија генерала Де Гола бушила бок Гудериана), или испред Абевила.

Исход мајских борби је, наравно, био евакуација већег дела вританског БЕФ-а (Британски експедициони корпус) из Данкерка (што је тема филма). Али, евакуација је омогућена захваљујући храбрости француских војника[4]. Кампања евакуације је коришћена за пропаганду Хитлерове машинерије и за стварање мита о блицкригу, али, у стварности, пре свега је открила ограничења и слабости Вермахта[5].

Исто тако, у биткама током маја и јуна 1940, бестијалност немачке војске (дакле не СС-оваца, који као борбена снага реално још нису били створена) се показала према сенегалским војницима, који су се борили у француским редовима[6]. Све то би нас требало довести како до питања о разлозима због којих се одржавају митови (да се француски војници нису борили, да немачки војници нису чинили злочине, да је једино СС одговоран за злочине), тако и о реалности, сада доказанаој, о системској немачкој неспособности, или тачније, о слабостима начина на које је нацистички режим организовао и рат и свој војнички апарат.

Немачка системска неспособност

Суочавамо се са основом, која се може назвати немачка „системска неспособност“, која се показује на више сталежа, чим се удаљимо од најужих тактичких фактора. Занимљиво, Италијани, који су били стално у контакту са нацистичком елитом, су најбоље описали ту „системску неспособност“, или „структурни неред“ одлучивања[6]. „Дневник“ који је водио Галеацо Ћано, као сведок, у најмању руку, двосмислен према Хитлеру, открива след одлука које су логичне само на ограниченом простору, али које су међусобно нелогичне.

Стратешка нелогичност се јасно показују већ 1939. Немачки војнички апарат још није спреман за рат против Француске и Велике Британије. Тада Хитлер тврди – да би смирио своје генерале – да Француска и Велика Британија неће ратовати за Пољску. Тужан и одвратан чланак Марсела Деа („Гинути за Гдањск?“) га је свакако учврстио у том ставу. Међутим, и немачка и италијанска дипломатија покушавају да му привуку пажњу на чињеницу да је франко-британска одлучност овог пута солидна. У том контексту, тражење компромисног решења би било логично, посебно зато што је Хитлер навео 1942-43. као период када је хтео започети рат. Сви планови за поновно немачко наоружање, било ваздухопловства, копнених снага или морнарице, су били скројени у тој перспективи, а не за рат 1939. Елем, Хитлер напада Пољску зато што „хоће“ рат, а мање му је важна добит коју очекује од њега. Тиме ризикује раскид са Мусолинијем[8].

Операција против Норвешке 1940. је катастрофа из перспективе материјалних могућности морнарице. Изводљивост операције „Морски лав“ – инвазија Велике Британије – је била угрожена губитком пловила у походу на Норвешку. Али, са стратешког аспекта, победа над Великом Британијом је била много важнија него окупација Норвешке. За Хитлера, међутим, „деловати пре противника“ је важније од свега. Како би тек савезничкој дипломатији била неразмрсива ситуација, да је Хитлер сачекао да Черчил наметне своју идеју о инвазији неутралне земље (Норвешке). Диктатор би се тада огрнуо шалом бранитеља неутралности и у томе би свакако добио подршку Шведске. Његова одлука да освоји Норвешку је била, са стратешког угла, благослов за Савезнике. Исто тако, крајем 1941, одлука Хитлера да објави рат САД-у после Перл Харбора, није била уопште потребна, јер Тројни пакт већ одавно реално није постојао, тако да се Јапан суздржао од подршке Немачкој против Совјетског Савеза. Рузвелт би свакако имао тешкоће да спроведе врло брзо објаву рата, да је Немачка прокламовала војну неутралност у конфликту између Јапана и САД-а. Међутим, за Хитлера, најважније је бити тај који донесе врховну одлуку. Добро видимо, у Хитлеровим говорима, да патолошка димензија преовладава у његовој представи о свету. Америчка индустријска моћ га не брине, јер је та земља „полу-жидовског, полу-црнчугастог утицаја“[9].

Нису то једини примери идеолошке доследности која води ка стратешкој недоследности Хитлера, што нас доводи до ситуације у јуну 1940.

Генерали упозоравају Хитлера да логистика немачке војске није била у стању да врши дугорочнији напад. Степен моторизације војске је релативно слаб, иако је тежиште на оклопним дивизијама и коњици („лаке“ дивизије). „Блицкриг“ је пропагандни мит, а не научна или оперативна реалност[10]. После шест недеља силних борби, за које данас знамо да су проузроковале велике губитке у људству, једнаке а вероватно и веће од броја погинулих и рањених Француза и Британаца, са линијама комуникација веома растегнутим и уз огромна оштећења спреме, немачкој војсци је био преко потребан одмор. Сличан проблем ће се појавити током операције „Барбароса“, када ће се напредак немачке војске зауставити у јулу1941, дајући тако Совјетима време да се опораве. Све немачке архиве усмеравају ка овом налазу.

Кад Петен поклања победу Хитлеру

Схватамо онда зашто је, у јуну 1940, Хитлер оберучке прихватио Петенову понуду о примирју. На ту тему треба пажљиво прочитати књигу од Вилијама Л. Ширера[11]. Ширер је 1940. био акредитован новинар у Берлину, који је пратио нацистичке челнике. Био је присутан на потписивању примирја у Компјењу. Његова књига се ослања и на мемоаре главних учесника (Халдер, Ћано, као и испитивање Јодла и Кајтела). Бележи да је Хитлер одбацио већину услова које је Мусолини поставио, из страха да би Французе то могло натерати да одбију примирје и наставе рат. Тај страх показује да је немачки напредак, иако спектакуларан, у основи био несигуран. Ширер иде још даље. Цитат који следи, од аутора који је био директан сведок догађаја и који је био у могућности да провери информације код најбољих извора, је за нас суштински:

„Најзад, Хитлер је француској влади оставио неокупирану зону на југу и југоистоку. То је био вешт трик. Јер, не само да је тако географски и административно поделио Француску, већ је тим чином отежао, ако је било могуће, стварање француске владе у егзилу, и спречио политичаре из Бордоа да преместе седиште владе у француску северну Африку – пројекат који је био близу да успе, осујећен у задњи час не од Немаца, већ од француских дефетиста: Петена, Вегана, Лавала и њихових присталица.“[12]

Хитлер зна да његове снаге не могу дуго наставити офанзиву у Француској. Француски захтев за прекид ватре је за њега благословени хлеб, јер је убеђен да ће и Велика Британија поступити на тај начин, када види да Француска излази из рата. За њега, рат на западу је завршен. Али, противно свим његовим предубеђењима, по којима се Аријевци не могу дугорочно борити против Аријеваца[13], Велика Британија одбија да потпише „частан“ мир. Међутим, Немачка нема могућности да освоји Велику Британију у септембру 1940. Немачка авијација, због одлука Удета и Јешонека (које су, узгред речено, вероватно тада биле и оправдане стањем немачке индустрије), је суштински коришћена као тактичка снага, без великог радијуса акције. Амфибијске могућности фактички не постоје (сем појединих вештих импровизација), а кригсмарина се још увек није опоравила од губитака у Норвешкој.

Треба овде знати да је операција „Морски лав“ поново „играна“ у Великој Британији 1960-тих година (када је сниман филм „Битка за Британију“), са 40 играча, међу којима и виших официра још у животу, из оба зараћена табора (Адолф Галан, Чарлс Портал, итд). Исход, проверен од стране научника (екипа професора са америчке војне академије Сандхарст је била присутна), је био ужасан масакр за немачке снаге[14]. Разумно би, дакле, било да је операција одложена за пролеће 1941, иако би се, наравно, и британске снаге дотле сигурно знатно ојачале. Међутим, уместо да доврши посао, Хитлер већ у јулу 1940. спрема напад на Совјетски Савез. Када Италијани сазнају за његову одлуку, биће ужаснути, али неће имати право гласа.

Оперативна неспособност

Иронично, нека западна историографија ће преузети тезе немачких генерала, који, у својим мемоарима, одговорност за поразе стављају на рачун или Хитлерове „лудости“ (која је реална), или Италијана. Међутим, реална анализа показује да су ти исти генерали одговорни за своје стратешке поразе, иако су извојевали неке тактичке победе. Ту чињеницу је утврдио М. Гејер, који показује да се већ 1937/38. немачка стратешка размишљања утапају у тактичка[15]. Гудеријан осмишљава „Ударац косом“ 1940, како би натерао Велику Британију да изађе из рата. Верује да ће за то уништење британске армијске групе у Француској бити довољно. Као да није ништа прочитао о британској стратегији од 16-тог века до тада.

Наравно, Гудеријан је имао олакшавајућу околност у бесмисленом стратегијском концепту француске војске. Међутим, држање француских јединица, било у Жемблу или Стону (у Арденама), показује сваки пут екстремну крхкост немачког плана. Подсетимо, поред тога, да Гудеријан не успева да уништи британску војску, која ће бити евакуисана из Данкерка, захваљујући британској вештини, али и захваљујући, то треба поменути и понављати, жртвовању француских војника који су немачку војску зауставили током три дана.

Понашање Ромела 1941. и 1942. носи знаке исте патологије. Током Операције ‘’Крижар’’ (новембра 1941), његов напад на Египат („Рација“) могао се катастрофално завршити. „Афрички корпус’’ се спасало само захваљујући спорости Британаца и пешчаној олуји. 27-ог новембра 1941, Ромел је за мало изгубио целокуну 15. оклопну дивизију у Бир ел Шлету, и са њом цели корпус[16]. Шта мислити о генералу који своју армију излаже тако великом ризику, да је спашен само захваљујући невремену и спорости противника…

Напад из јуна 1942. на Газалу је тактички генијалан. Али, остварен је захваљујући појачања корпуса снагама које су биле потребне за освајање Малте. Овде је такође у питању опклада која доноси бриљантне тактичке успехе, али оставља корпус исцрпљен на огромном попришту ратних дејства, приде са ослабљеном логистиком. Узгред речено, био је довољан бриљантан отпор Војске Слободне Француске генерала Кенига у Бир Акејму, да би се већи део 8. британске армије спасало. Али, од 29. маја 1942. (борбе започете 26-ог), Афрички корпус има несташице бензина и муниције. Овде је такође срећа била на Ромеловој страни, јер је нашао пролаз који није био покривен паљбом британске артиљерије, па је допремио потребно гориво и муницију.

Све ове чињенице треба поменути. Још једном, то не ослобађа од кривице француску Врховну команду – ушушкану у архаичке стратегијске концепте – бирократију како војну тако и цивилну, чији утицај се итекако осетио у конципирању одбране, а ни од одговорности, чисто политичких, једне елите, која, у већини, је више тежила „Хитлеру него Народном фронту“. Али, ове чињенице бацају светло на жртву француских војника из маја и јуна 1940, а понајвише на тражење примирје од стране Петена. Ове чињенице такође показују да су заиста изгубљени они ратови које одбијамо да водимо. То је лекција која се може показати као актуелна.

Преведено са: http://russeurope.hypotheses.org/6187

Жак Сапир (Jacques Sapir) је доктор економских наука (Универзитет Париз 10, 1986), професор макроекономије и финансијске економије на факултету Париз 10 Нантер (1982-1990) и на Вишој школи статистике ЕНСАЕ (1989-1996). У Школи виших студија о друштвеним наукама (EHESS) запослио се 1990, а 1996. је постао директор студија. Ту такође води „Центар за Студије о начинима индустријализације“ (CEMI-EHESS). Предавао је у Русији, на Вишој школи економије (ЕХЕСЕ 1993-2000) и на Московској школи економије, од 2005. Ко-организатор је франко-руског семинара о монетарним и финансијским проблемима развијање Русије. Његови радови истраживача су се усмерили у три правца, најпре истраживање о руској економији и транзицији, анализи финансијских криза и теоријских истраживања о економским институцијама и интеракцијама између индивидуалних понашања. Продужио је истраживање од 2000. на интеракције између девизних режима, структурирање финансијских система и макроекономских нестабилности. Од 2007, укључио се у анализи садашње финансијске кризе, посебно кризе у Еврозони.

Notes

[1] Maurice Vaïsse (dir.), Mai-juin 1940. Défaite française, victoire allemande sous l’œil des historiens étrangers, Postface de Laurent Henninger, Paris, Éditions Autrement, 2010.

[2] Karl-Heinz Frieser, Ardennen – Sedan, Militärhistorischer Führer durch eine europäische Schicksalslandschaft, Francfort sur-le-Main, Report, 2000.

[3] Voir, Jeffery A. Gunsburg, « The Battle of Gembloux. 14–15 May 1940 : The Blitzkrieg Checked. », in Journal of Military History 64 (2000), pp. 97-140. Dominique Lormier, La bataille de Stonne, Ardennes, mai 1940, Paris, le Grand livre du mois, 2010.

[4] Dominique Lormier, La bataille de Dunkerque. 26 mai-4 juin 1940. Comment l’armée française a sauvé l’Angleterre, Paris, Tallandier, 2011

[5] Jean Solchany, « La lente dissipation d’une légende, la ‹ Wehrmacht › sous le regard de l’histoire », in Revue d’histoire moderne et contemporaine 47 (2000), pp. 323-353.

[6] Raffael Scheck, Hitler’s African Victims : the German Army Massacres of Black French Soldiers in 1940, Cambridge, Cambridge University Press, 2008 ; Raffael Scheck, « They Are Just Savages : German Massacres of Black Soldiers from the French Army in 1940 », in The Journal of Modern History 77 (2005), pp. 325-344.

[7] J. Sadkovich, “German Military Incompetence Through Italian Eyes”, War in History, vol. 1, n°1, Mars 1994, pp. 39-62 ; du même auteur, “Of Myths and Men: Rommel and the Italians in North Africa”, International History Review, 1991, n°3.

[8] Max Gallo, « L’Italie de Mussolini », Marabout Université, Verviers, 1966, pp. 302-06.

[9] W. Sheridan Allen, “The Collapse of Nationalism in Nazi Germany”, in J. Breuilly (ed), The State of Germany, Londres, 1992

[10] Karl-Heinz Frieser, Le Mythe de la guerre éclair, Paris, Belin, 2003

[11] W.L. Shirer, « Le Troisième Reich – Des origines à la chute », vol. 2, Stock, Paris, 1961, traduction de l’ouvrage américain de 1959.

[12] W. Shirer, « Le Troisième Reich », vol. 2, p. 129, op.cit.

[13] M. Burleigh et W. Wippermann, “The Racial State – Germany 1933-1945”, Cambridge University Press, 1991.

[14] F-K von Plehwe, “Operation Sea Lion 1940”, Journal of the Royal United Services Institution, March, 1973.

[15] M.Geyer, “German Strategy in the Age of Machine Warfare”, 1914-1945, in P.Paret (ed.) Makers of Modern Strategy, Princeton University Press, Princeton, N.J., 1986.

[16] Brig.Gen. H.B.C.Watkins, “Only Movement Brings Victory – The Achievements of German Armour”, in D. Crow (ed.), Armoured Fighting Vehicles of Germany -World War II, Barrie & Jenkins, London, 1978.