Србија у раљама комунистичке партије (4)

30/11/2017

8888888

14. Период након смрти Ј.Б. Тита
Након смрти Јосипа Броза ( 1980. ) у Србије почела да стасава нова генерација комунистичких руководилаца која није сматрала да је Устав из 1974. Свето писмо ( Јевањђеље по Јосипу Брозу ).
Почетком осамдесетих година прошлог века уставноправни положај српског народа, углавном није био тема српског политичког руководства. Овде се, међутим, мора бити искрен и рећи да је уставноправни положа српског народа, односно његова подела по разним републикама, Уставом из 1974. год. била запечаћена. Критика Устава, било каква ( па и добронамерна ) одмах би код република које су захватиле и територије на којима живе Срби, и које су се припремале за коначно растурање Југославије, била окарактерисана као српски унитаризам и хегемомизам. Запрво, било шта да је речено, одмах би се тражио разлог за приступање “такозваној другој фази промена, односно да се Југославија приводи крају” ( како се је изразио М. Ђурић почетком седамдесетих година). Српски народ је био доведен у ситуацију да његова судбина у потпуности зависи од других народа у Југославији. Чак је комунистичко воћство Југославије избацило тезу – “Што слабија Србија, то јача Југославија”.
Обзиром да су све републике ( државе ) Уставом стекле скоро потпуну самосталност, строго су пазиле да се тај дар Комунистичке партије не наруши ни за милиметар. У том смислу свака интервенција српских руководилаца у погледу уставноправног положаја Срба у Југославији била би контрапродуктивна. То се је, запрво, десило са тзв. Меморандумом Српске Академије наука и уметности. Иако се радило о оправданој критици функционисања друштвеног, привредног и политичког система Југославије, српски комунистички руководиоци тога доба су га одмах, након појављивања, попљували. Нијма је, наравно, било јасно, да је према Уставу Југославије, судбина српског народа у рукама других народа и свака критика друштвеног или привредног система или уставноправног положаја српског народа може да само погориша ствари, и да сепаратистичке република “нађу разлог“ да се Југославија и формало растури ( у фактичком погледу Југославија је већ била само географски појам). Запрво, може се претпоставити да је САНУ могла да напише било шта, то би опет било искоришћено за напад на српски народ, позив на растурање Југославије и тд. Потпуно разумевајући да су им руке везане ( једнако као и српском народу ) Српски комунистички руководиоци тог доба су углавном ћутали о уставноправном положају Срба у Југославији. Треба имати у виду да републике ( државе ) Југославије никада пре тога нису биле државе ( сем Црне Горе ). Руководства тих република су сматрали да је ово златна прилика да буду самосталне и независне државе, која се није смела испустити. То што су у њиховим државама биле и територије на којима су живели Срби и што су Срби били подељени у разним државама, то им је, наравно била последња рупа на свирали. Уосталом, о уставноправном положају српског народа требало је да воде рачуна српски руководиоци, а не хрватски или муслимански.
Други разлог због којег српски руководиоци почетком осамдесетих година нису отварали питање положаја српског народа у Југославији био је тај – што је Југославија почетком осамдесетих ушла у озбиљне економске проблеме. Због неспособне привреде и слабог извоза Југославија је била у немогућности да отплаћује узете кредите, нису могла да се обезбеде довољна девизна средства за куповину довољних количина нафте, кафе, разних супстанци за привреду и тд. Долазило је до разних несташица ( кафе, детерџента, једно време се је возило по систему пар – непар ). На делу је била тзв. “пузајућа инфлација”, која се је крајм осамдесетих захуктала и постала галопирајућа. Такву привредну ситуацију ( између осталог ) проузроковао је и Устав. Овде се није радило само о томе да је Устав разбио српски народ по разним републикама ( државама ) већ је и цео привредни систем био разбијен и парцелисан, што је био један од разлога посустајања и пропасти југословенске привреде.
Крајем осамдесетих избио је сукоб међу српским руководиоцима. Један од основних разлога сукоба било је неслагање о томе – како приступити побољшању уставног положаја српског народа, који се је пред претећим распадом Југославије, нашао у катастрофалној ситуацији. На осмој седници ЦК СКС ( 1987. год. ) победила је струја Слободана Милошевића. Овде се поставља питање – да ли би расплет догађаја био другачији да је победила друга опција. У вези са овим не треба гајити никакве илузије. Ма која опција да је победила, положај српског народа ( подељеног у разним републикама – државама ) не би се променио ни за длаку. Припреме за растурање Југославије су биле већ извршене уставом из 1974. Руководства новоформираних држава су знала да се овај дар од бога ( КПЈ ) не сме пропустити. Границе су ( углавном ) скројене према њиховим аспирацијам. Примера ради, према Лондонском споразуму из 1915 већи део Јадранске обале је требало да припадне Италији. У том смислу новокомпоноване нације и новоформиране државе нису биле спремне да попусте ни за длаку и да тако пропусте шансу, коју им је даровала Комунистичка партија.
15. Период непосредно пре и после пада берлинског зида и комунизма у Европи
Врло често, у разним расправама се може чути да се Србија није снашла у тренутку пада комунизма у Европи, и да је то разлог њеног пропадања деведесетих година и свих невоља које су снашле њене грађане. То изговарају разни аналитичари, политичари, људи који претендују да су упућени у ствари, а запрво њихова права намера је да забашуре одговорности српских комунистичких руководиоца. Мора се рећи да ти људи или незнају ништа ( што је тешко претпоставити) или се, једноставно праве невешти. Ствари су управо супротне. Србија, односно српско руководство из осамдесетих година прошлог века, се је врло темељно припремало да не дозволи пад комунизма у Србији, када се он буде рушио у Европи.
Наиме, већ у другој половини осамдесетих година прошлог века видело се да комунистички системи у Европи посустају. То је врло јасно најавио покрет “Солидарност” у Пољској, када се је огромна већина Пољака сврстала уз овај покрет. Српско руководство било је одлучно да се тако нешто не догоди у Србији. Примери су многобројни а овде ћемо навести неколико карактеристичних и насумичних.

Извесни словеначки политичар, ( Јанез Становник ) гостујући на Телевизији Београд ( 1986 или 1987. год. ) рекао је – док не скинемо икону са зида ( мислећи на Титову заоставштину у погледу политичког система, привредног система, и свеколиког друштвеног уређења ) нама нема напретка. Био је немилосрдно нападнут од свих могућхих медија у Србији, како штапаних тако и електронских. Све могуће етикете које су се у ондашњем времену лепиле људима, њему су залепљене (спољни и унутрашњи непријатељ, рушитељ социјализма, самоуправног система и тд. )

1987. ( или 1988 год. ) Југославију, као све комунистичке земље источне Европе посетио је М. Горбачов. У својим разговорима са руководиоцима ових земаља обавестио их је да је социјализам ( у оваквом облику ) исцрпео своје могућности и да су неопхпдне дубоке промене. Другим речима речено им је да постоји велика могућност да се комунизам сруши сам од себе. На састанку са руководиоцима Југославије Слободан Милошевић му је одржао предавање – да социјализам није исцрпео своје могућности, да постоји велики простор за његово напредовање и тд.

На 15. конгресу Савеза комуниста Југославије, одржаног децембра 1990. год. Словеначка делегација је предложила реформу партије, најпре кроз промену имена партије ( ново име би гласило – Социјалистичка партија) а затим и реформу политичког система ( могућност да се оснују и друге партије ) и привредног система. Све те идеје су од српског руководства одбачене као јеретичке уз чувену реченицу С. Милошевића: “Другови идемо даље”.

Јуна месеца 1991. год. Југославију је посетио Џ. Бејкер, државни секретар САД. У то време, иначе, “Њујорк Тајмс” и “Вашингтон Пост” су, о све гласнијим захтевима Словеније и Хрватске за издвајањем, писали као о “сепаратистичким захтевима” ( сепаратистичким републикама ).

Оно што је Бејкер тражио од југословенских руководиоца није никаква тајна. То је оно, што је тражено од свих источноевропских земаља: увођење вишестраначког система, приватна својина у предузећима, тржишно привређивање, приближавање западу ( у политичком смислу). Можемо само да замислимо како се је српским комунистичким руководиоцима од ових захтева дизала коса на глави. Други састанак на ову тему одржан је између С. Милошевића и Л. Иглбергера на Криту, септембра месеца 1991. год. Не зна се шта је Милошевић одговорио Л. Иглбергеру у вези америчких захтева, али врло брзо након састанка, “Њујорк Тајмс” је објавио ( на првој страни ) да Америка подржава оправдане захтеве Словеније и Хрватске за независношћу.

Ови, а и сијасет других потеза српског руководства су јасно показивала да је руководство одлучно да задржи социјалистички систем, пре свега кроз одржање друштвене својине у предузећима, монопола нада средствима информисања, монопола над полицијом, и уопште средствима силе. Наравно, идеја није била побољшање социјалистичке идеје или поправка тог система већ одржање на власти и контрола над државом и свим оним што уз то иде: контрола друштвених предузећа, а пре свега контрола пословања са иностранстством и “масне” зараде у вези са овим пословањем, као и управљање новчаним токовима.

Наравно да је тешко говорити о томе – шта је српско комунистичко воћство мотивисало да задрже социјалистички систем, када се је он, почетком деведесетих почео рушути у целој источној Европи. Одмах треба одбацити веровање у социјалистички систем и све што иде уз то. Како каже Б. Михајловић Михиз у својој књизи – Аутобиографија о другима – он је упознао на десетине високих руководиоца комунистичке партије, амбасадоре и тд., и ни један од њих није веровао у социјализам ( као систем ). Само се по себи разуме да у социјализам нису веровали ни С. Милошевић и његови ортаци ( нити било ко други, ко је имао мало памети ). Мотиви одржавања социјалистичког система били су, пре свега, у очувању власти и привилегија које су уз то ишле.

Не може се у потпуности одбацити могућност да су неки у руководству сматрали да ће одржавањем комунистичке (социјалистичке ) партије на власти придобити за себе војску, ако је потребно да се накарадна уставна решења исправљају силом. Могуће је да је одлука о одржавању комунистичког система донета и због чињенице да је Комунистичка партија била једна од ретких југословенских институција тога доба у Југославији. Да ли су сматрали да ће уз помоћи Комунистичке партије сачувати Југославију?

Не треба у потпуности одбацити и могућност да су одређени кругови сматрали да једино они ( као најорганизованија и најјача партија у том тренутку ) имају моћ да покушају да се распад Југославије одвија по другим принципима а не по принципу издвајања република ( по републичким границама).

У годинама које ће уследити српско политичко руководство је упорно одржавало политчки систем у коме су друге партије служиле само као украс у кобајаги вишестраначком систему, друштвену својину у предузећима, потпуни монопол над најутицајнијим средствима информисања, монопол над полицијом, тајним и сличним службама и тд.. Послове друштвених предузећа са иностранством су држали искључиво “проверени другови”. На домаћем тржишту колач се је такође делио само између “проверених другова”.

Одлука да се одбаци вишестаначки систем, тржишно привређивање, приватна својина у привреди, и приближавање западу у политичком смислу, скупо је коштала српски народ. Одлука да се буде нешто налик Куби у Европи, западне силе су дочекале “на нож”. Када се томе дода да је због сулудих уставних решења ( за српски народ ) избио рат на простору бивше Југославије, зловоља Запада била је комплетна. Обзиром да је растурање Југославије било већ запечаћено 1974. год., потезање питања положаја српског народа у Југославији која се је распадала, 15 година након усвајања Устава и растурања српског народа, мора да је Западу изгледала доста чудно. Србија је оптуживања да хоће да мења одредбе Устава, који је био на снази више од 15 година и у чијој су изради учествовали и српски руководиоци. Србија је постала нека врста отпадника у Европи.

Да би што лакше остварили своје сепаратистичке намере, сецеционионистичке репубилике ( државе ) су се упињале из петних жила да докажу своју лојалност западу. Да би деловале убедљивије, такође су свим силама покушавале да докажу да они, запрво, са Србима немају ништа. То је ишло толико далеко да су јединствени језик почели да именују различито ( босански, херцеговачки, хрватски, касније и црногорски ) иако се ради о једном језику. Српско руководство је наступило ( између осталог ) са тезом да је правда на нашој ( српској ) страни. Мора се рећи да је такав наступ потпуно неразумљив. Запрво апсолутно га је немогуће дефинисати као трагичан или комичан, или је служио за замазивање очију јавности. Опште је позната ствар да у међународним односима не постоји никаква правда и да су примарни интереси моћних, и сагласно томе преимућство имају увек они који се моћнима нуде да помогну да се ти интерси остваре. Потпуно сам сигуран да преживели учесници тих догађаја ни дан данс не би успели да објасне – шта су они, уствари хтели, таквом ступидном тезом. Најприближније истини је, највероватније, да српски руководиоци нису хтели никакву сарадњу са западаом, јер би запад поново тражио слободно тржиште, вишепартијски систем и тд., и с тим у вези ( највероватније ) и њихов одлазак са власти. Према неким аналитичарима одлука српског руководства да буде Куба у Европи, уз ратове који су настали у Југославији, ће нас држати на црној листи запада најмање 30 година ( срећом, за неколико година истиче тих 30 година ).

Задржавањем социјалистичког системма, комунистичка партија ( сада социјалистичка ) задржала је потпуну контролу над привредмом, која је остала у друштвеној својини. У предузећима која су била од њиховог посебног интересовања постављали су директоре ( углавном своје другове ) управљали пословањем, а пре свега великим пословима са иностранством ( дакако и на унутрашњем тршишту ). Са друге стране формирали су своја приватна предузећа ( ташна и машна ) која су имала монопол у пословању са друштвеним предузећима ( као повлашћени купци или добављачи ).

Задржавањем социјалистичког система, Социјалистичка партија је задржала и потпуну власт над полицијом, и уопште, над органима репресија, као и над средствима информисања. Када је у питању политички систем, ту је било неколлико партија, које је требало да симулирају вишепартијски систем.
Одлуком да се одржи комунизам у Србији, С. Милошевић и његови ортаци пљунули су у лице разним људима који су, у предходном периопду, трпели последице због свог супростављању комунистичком систему. Ту свакако треба споменути Милована Ђиласа, Михајла Ђурића, Гојка Ђога, дубровачког песника Милана Милишића итд. Ту су наравно и разни људи, чије су књиге забрањивање, представе скидане са репертоара ( Борисав Пекић, Александар Поповић, Душан Радовић, Небојша Попов и тд. ) То, што су свим овим људима, пљунили у лице – то им је, наравно, била последња брига. Овде треба, међутим, приметити следеће.
Људи којима се је судило због антикомунистичког деловања, или су у Југославији малтретирни на други начин, деловали су углавом у Београду ( има се у виду деловање које нема везе са ИБ-ом и тим временом ). У другим државама ( републикама ) таког деловања, скоро, да није било. Грађани тих република су се уредно величали Комунистичку партију Југославије, а њихове “интелектуалне елите” су се међусобно такмичиле у додворавању комунистичким руководиоцима. Једино су у Србији су појединци дизали глас против бесмисла комунистичког устројства и апсолутне власти друга Тита. За време тзв. маспок-а 1971. год. суђени су и одређени људи у Хрватаској, али не због супростављања комунисичком систему већ због сецеционистичких намера. Када је комунизам почео да се руши у целој источној Европи, сви народи бивше Југославије и источне Европе су једва дочекали да комунистима виде леђа. Једино су у Србији наставили да владају.
16. Улога иностраног фактора у разбијању Југославије
Улога иностраног фактора у растурању Југославије није била мала. Напротив. Разни кругови у иностранству радили су на разбијању Југославије. То, наравно, није била никаква тајна. Али управо због тога српски комунисти су морали бити посебно пажљиви приликом прављења разних устава, закона, унутрашњег устројства државе, територијалне поделе и тд. Обзиром да су одлично знали да у случају неког лома у свету, неки кругови у Европи ће деловати у правцу разбијања Југославије и да Југославије може нестати, нису смели од Југославије правити шест држава при чему су Срби били расути по свим државама. Они су се у свему томе, међутим, понашали потпуно неодговорно. Иако су Југославију створили њени народи ( Срби, Хрвати и Словенци ) пристали су да се донесе устав по коме су републике суверене, да су републичке границе непроменљиве, да републике добију статус државе и све друго, што је појединим републикама омогућило да се уз мало проблема издвоје из Југославије. Запрво, потпуно сам сигуран, да реч “неодговорни” није одговарајућа. Тачније је рећи да су свој народ продали за виле и станове по Београду, као и да би доказали оданост другу Титу.
17. Слободан Милошевић

Политика Слободана Милошевића је била прилично хаотична, па је тешко разабрати садржај те политике. Највероватније и у будућности ће ико тешко моћи смислено да дефинише ову политику, па је и 17 година након његовог пада остало нејасно: да ли је садржај његове политике био – одржавање социјалистичког система, и с тим у вези контрола над државом и свег оног што уз то иде ( контрола над предузећима у којима је била друштвена својина – што је укључивало и контролу над великим пословима ( бизнису ) са иностранством, односно њихову расподелу међу паријским ортацима. Или је његова политика била очување Југославије, или побољшање положаја Срба у репубикама које су се спремале на дефенитивно растуре Југославију. Или је његов циљ био да се приликом распада Југославија мора поштовати принцип “права народа на самоопределење ”, насупрот ставу Р. Хрватске да право на отцепљење имају републике , а не народи. Или је циљ био одржање комунистичке партије на власти ( сада прекрштену у Социјалистичку ) у тренутку када се је комунизам рушио у целој Европи. Или је циљ његове политике био – да одржањем комунизма на власти заштити од судског прогона српске комунистичке руководиоце, који су учествовали у изради Устава из 1974. год. и разбијању српског народа, јер би ти људи у свакој другој земљи одговарали на суду за најтежа кривична дела уперена против сопственог народа. Или је циљ његове политике једноставно био његово што дуже одржање на власти, па је комбиновао напред споменуте елементе од периода до периода, онако како је процењивао да му иду у прилог. При при том уверавајући љубитеље социјализма да ради на одржању социјализма, друге да ради на побољшању положаја српског народа у републикама које су се отцепиле из Југославије и тд. За сваког по нешто а њему неограничена власт.
У сваком случају, на крају његове владавине биланс је био следећи: Највећи број предузећа је остао у друштвеној својини, и као таква ( без власника ) у међувремену опљачкана а њихова имовина разнета. Због санкција и ембарга привреда Србије била је технолошки заостала и без тршишта, у великим дуговима и потпуно неспособна за било какво укључивање на отворено тржиште. Појавили су се нови “бизнисмени”, међу којима многи из криминалног миљеа. Просечна плата у Србији била је око 40 евра, пензије око 10 евра. Многи од његових партијских ортака се је енормно обогатило. Такође у његов биланс спада и дуговање државе према девизним штедишама неколико милијарди немачких марака. Владавина С. Милошевића била је обележена и убиствима разних државних и партијских функционера и других јавних личности. Тако, убијен је Павле Булатовић, министар одбране СР Југославије, Радован Стојчић Баџа, заменик минстра унутрашњих послова Србије, Зоран Тодоровић Кундак, генерални секретар станке ЈУЛ, Жика Петровић, директор ЈАТ-а, Иван Стамболић, бивши председник председништва Сррбије, и многи други знани и незнани. Сва ова убиства ( а према неким изворима било их је око 500 ) угланом су остала нерасветљена. Али, можда и најзначајнија последица његове владавине била је да је та – да је Србија била изоловона у међународним односима, и вазда крива за све што се је дешавало у нашем окужењу. Српски народ и држава доживели су потпуни крах.
У биланс његове владавине спада и то – да српским комунистичким руководиоцима, који су учествовали у креирању Устава из 1974. и разбијању српског народа није фалила ни длака са главе. Запрво, нико и никада их ништа није питао о њиховом деловању у разбијању српског народа.. Напротив, сви су они задржали своје виле на Сењаку и Дедињу, луксузне станове у Београду, привилегије и друго, а што су добили као награду за разбијање сопственог народа. Такође у тај биланс спада и смањење државних прерогатива Војводини и Косову, формирање Републике Српске и протеривање око 250.000 Срба из Хрватске.
Овде треба рећи и следеће. Начин његове владавине, а поготову поразни резултати на крају владавине, умногоме су допринели да велики део народа његове партијске предходнике ( њихово деловање и резултате ) почиње да сагледава у неком другом и лепшем светлу. То, што су поделили српски народ, експериментима у привреди довели привреду крајем осамдесетих скоро до потпуне прпасти и тд., у поређењу са стањем у које је народ довео С. Милошевић, деловало је сјајно. Слика његових предходника је улепшана, односно заборавило се је да је деловање његовх предходника увело српски народ у врзино коло из кога нема изласка.
18. Став С. Милошевића према српсим руководиоцима који су учествовали у доношењу става из 1974. год
Када су у питању српски комунистички руководиоци, који су учествовали у разбијању српског народа и усвајању из Устава 1974. С. Милошевић је у свом говору на Газиместану 1988. год. рекао:
“Уступке ( читај: сагласност са разбијањем сопственог народа ) које су српски руководиоци правили на штету свог народа ни историјски ни етички не би могао да прихвати ни један народ на свету.” Наравно, и без његовог говора свако нормалн је знао да на свету скоро и да нема примера да су руководиоци једног народа тако темељно и хладнокрвно учествовали у разбијању сопственог народа. Сасвим се разуме да би у свакој другој земљи били изведени на суд и одговарали за најтежа кривична дела против сопственог народа.
Међутим, када се је С. Милошевић учврстио на власти, одговорност његових комунистичких ортака је забашурена, а кривци за катастофалан положај српског народа су пронађени у другима. Тако је комунистичка пропаганда тврдила да су крива руководства других република, па Бадинтерова комисија, па западне силе, па Краљ Александар и тако редом ( као у филму Тесна кожа – “После ћемо све да свалимо на Сингапурћани” ). Спски руководиоци “који су правили уступке на штету свог народа које ни историјски ни етички не би могао да прихвати ни један народ на свету” ( како се је изразио С. Милошевић) не да никада нису одговарали пред судом, већ никада није постављено ни питање њихове моралне или политичке одговорности. Запрво, нико их никада ништа није питао. Њима су остале привилегије, виле на Дедињу и Сењаку, луксзни станови и друге погодности које су добили да би разбили сопствени народ. Чак ни после “пада комунизма” 2000 год. нико никада није потегао ни питање моралне одговорности српских комунистичких руководиоца за катастрофу у коју су довели српски народ.
Овим се људима мора судити кад – тад. Наравно не у класичном смислу, јер највећи број данас није међу живима. Међутим, нека осуда путем неке резолуције, декларације или слично, мора бити донета. Ако ни због чега другог, оно због неке будуће генерације политичара, којима би поново могла да падне на памет идеја – да због оданости партији ( или личног комодитета ) приступе разбијању сопственог народа.

Драгољуб Ђорђевић