”Српске новине”: ‘’Историја’’ и историја

27/04/2021

Изузетно ретка слика у Србији: Војска Србије и припадник Равногорског покрета на откривању споменика жртвама комуниста у селу Рибашевина на Златибору. Тзв. СУБНОР сада покреће иницијативу да се овај споменик – сруши

У време социјалистичке Југославије, историја, као и све остало, била је под покровитељством Комунистичке партије Југославије. Одступање мимо оквира зацртаног њеним статутима граничило се са издајом, за коју се, у најбољу руку, завршавало на информативном разговору. Па ипак, када неко данас напише како је заиста било, комунисти, на челу са тзв. СУБНОР-ом, устају и вичу да је истина само оно што они кажу, а да је све друго – ревизија историје
ПИШЕ: Дејан ЂЕРИЋ

Историја представља непрекидну нит која спаја прошлост са садашњошћу и будућношћу. У то су се давно уверили они по којима је понела епитет „учитељице живота“. Временом, историчари су услед разних политичких, личних и породичних разлога, историју обликовали према својим виђењима и схватањима, или онако како им је то било дозвољено или прописано. На тај начин, у већини случајева, оправдање за такав рад налазили су скривени иза флоскуле која нас је учила да „историју пишу победници“.
Најбољи пример претходно изнетих чињеница представља готово комплетна историја Другог светског рата писана на територији СФРЈ. У то време историја, као и све остало, била је под покровитељством Комунистичке партије Југославије. Одступање мимо оквира зацртаног њеним статутима граничило се са издајом, за коју се, у најбољу руку, завршавало на информативном разговору. Била су то времена када је историја максимално фалсификована и обликована према „победницима“ у грађанском рату. Ту „победу“, у почетку, српски народ није прихватао јер није била часна и витешка, односно онаква на какву је он навикао. И поред великог броја, нажалост, непотребних жртава, ова „победа“ није дошла сама од себе. Кораци на путу ка њеном успеху били су скривени иза совјетских тенкова, док јој је преко потребни ветар у леђа давао хук савезничких авиона, на чијим крилима је победа и донета.
Своје намере комунисти су открили већ у самом почетку рата, када су њихове јединице, паљењем и пљачкањем општинских архива, убијањем највиђенијих људи, почеле да стварају државно уређење сходно њиховој идеологији. Оно што су започели на почетку рата, наставили су нешто више од три године касније, када су поново ушли у град. Тада је Ужице постало центар у коме су „праведни делиоци правде“ тога времена господарили судбинама туђих живота. У самом граду и његовој ближој околини, оставили су за собом десетине масовних гробница, које су и данас необележене. Једино место које сведочи о страдању српског народа под комунистима, налази се у селу Рибашевини, поред цркве Светог Василија Острошког.
Ово село је у току рата припадало истоименој општини, коју су поред њега чинила и суседна села: Гостиница и Губин До. Општина Рибашевина, као и остале општине тадашњег Ужичког среза, током рата биле су већим делом монархистички опредељене. Ратне прилике, које се не могу испричати на овако ограниченом простору, имале су за исход да из ове општинe живот положи преко 50 припадника ЈВуО под командом ђенерала Драже Михаиловића. Најпознатији међу њима били су капетан II класе Стојко Филиповић и академски сликар Михаило Миловановић, који је био на служби у Рибашевском четничком одреду, све док није заробљен и ликвидиран за време последњих дана Ужичке републике 1941. године.
Кости великог броја настрадалих расуте су по Босни, у набујалим рекама и затрпаним јамама. Тела појединаца који су стрдали у борбама на Златибору, Лиму, Увцу, Мравињцима и другим местима, саборци и родбина пренели су и сахранили на локалним гробљима. За разлику од њих, тела оних који су ликвидирани у послератним потерама и пред „часним судовима“, вешто су била скривена, као и докази о њиховој ликвидацији.
Поједини мештани ове општине, међу којима је углавном било заведене омладине, рушећи споменике четницима сакупљали су поене у комунистичкој партији, у коју су због постигнутих заслуга касније радо примани. Патријархално васпитани људи, одгајени на причама о Косовском завету, славној лози Немањића и сећању на жртве Ослободилачких ратова 1912–1920 године, са великим гнушањем посматрали су овај страшан чин богохуљења. У послератним годинама о томе нису смели да причају, али су кришом водили белешке, које су касније дошле у руке аутора овог текста. У тим списима забележено је да су се омладинци, поред претходно поменутих недела, калили пред улазак у партију пишући по кућама „народних непријатеља“ пароле: „Доле издајници, реакцију треба протерати или побити,…“. Поред тога, по домаћинствима су бројали стоку ради нареза меса, вуне и коже. Ову групу предводио је недавно преминули М.Р. звани Ћ, док су остали њени чланови били: Р.Ј, П.Ј, Л.Ф. и други.
Када је 90-их година комунистичка доктрина мало попустила, пар поштених и међусобно поверљивих људи села Рибашевина састајали су се како би причали и писали о ратним дешавањима. Каснијих година, по својим сећањима, сачинили су списак настрадалих четника ове општине са намером да истима подигну споменик кад за то дође време. Независно од њих, преживели Дражини саборци годишта 1917–1925, у славу Бога што су живи, а и за будућа покољења, дошли су на идеју да у своме селу подигну цркву. У то време најближа црква била је Бела црква, која се налази у пар километара удаљеном селу Карану.
Своју идеју пренели су рибашевском пароху Миловану Васиљевићу, који је прихватио и одмах почео на њој да ради. Градња цркве започета је 2000. године, а пет година касније озидана је и купола. У почетку, њену изградњу, како својим личним радом, тако и материјалним средствима, помагали су равногорци и њихови потомци. Парох Милован успео је да мобилише и оне са црвеним књижицама, који су се градњи цркве у почетку противили. Касније, када су видели да градњу не могу спречити, као директори и руководиоци предузећа обезбеђивали су неопходан грађевински материјал. Такође, градњу цркве су значајно помогли и неки хуманитарци из земље и иностранства. Тако је црква посвећена Светом Василију Острошком у Рибашевини коначно завршена 20. септембра 2015. године, када је храм и освештан. Храм је освештао владика жички Јустин, кога је тога дана пред црквом дочекао велики број верног народа, а пред улазом у њену порту били су постројени припадници Војске Србије.
У међувремену, док је вршено осликавање унутрашњости цркве, потомци равногораца дошли су на идеју да подигну споменик страдалима у редовима ЈВуО за време Другог светског рата, а и после њега. Сматрали су да ће тиме имена настрадалих заувек отргнути из заборава и да је коначно дошло време да ти људи добију право да о њима историја пише, да им судија суди, а поп да им чита. Тако је и ова идеја реализована и споменик је подигнут преко пута црквене порте, 2014. године, када је и освештан. Поред имена страдалих равногораца, на споменик су уписани и они мештани тадашње Рибашевске општине који су страдали од окупатора и у заробљеништву. „Победник“ је непосредно после рата подигао споменик настрадалим у својим редовима, те њихова имена на нови споменик нису уписана. Наравно, као и у већини других села, највећи број настрадалих партизана чинили су мобилисани младићи који су на самом крају рата послати на губилиште Сремског фронта.У многим местима, као што је и овде био случај, на споменике су уписивали имена партизана из других крајева земље који су ту настрадали или сахрањени, па и четника и њихових присталица које је стрељао окупатор, све са намером да већи број имена настрадалих сведочи о већем учешћу народа у токовима тзв. НОБ-а.
Поред раније наведеног, овде је важно напоменути да су пописивање жртава вршили мештани села користећи црквене књиге, раније записнике и сећања преживелих учесника рата, као и савременика тога догађаја. И поред тога што за попис није коришћена архивска грађа, он је готово савршено урађен, поготову ако се у обзир узме чињеница да жртве ужичког краја нико од историчара у то време, па и сада, није детаљно пописао. Тако су мештани овог села, подизањем цркве и споменика, личним примером показали како се чувају вера и сећање на своје претке. Очување традиције наставили су редовним окупљањем код споменика ради парастоса жртвама сваке наредне године на Треће Тројице.
Подизање споменика и редовна окупљања, мештани овог села нису прекинули ни после бројних критика и увреда упућених од стране извесних политички обојених личности. Међутим, на прву јавну критику овог споменика чекало се готово седам година, док није осванула на званичном сајту СУБНОР-а Србије. Ова организација, од свога постојања па до данас, иако финансирана државним средствима, уз обезбеђене канцеларије и државне послове за њене чланове, није урадила ништа значајно од општег интереса града и његових становника. Њихови, сада већ малобројни чланови, могу се једино уочити приликом обележавања годишњица важних догађаја из тзв. НОБ-а, а у последње време и годишњица догађаја из Ослободилачких ратова.
У чланку који се појавио на њиховом сајту под насловом „Злочин према истини и жртвама“, наводи се да је од демократских промена на делу покушај „ревизије историјске истине“, нарочито када су у питању догађаји из Другог светског рата. У даљем тексту стоји да је у ту „нечасну работу“ укључен велики број историчара, новинара, публициста, па и обичних грађана, све са циљем да дођу до „истине која њима годи“ и коју би на неки начин хтели да оставе за будуће генерације.
У уводном делу текста сви који макар површно познају историјска дешавања током Другог светског рата на територији Краљевине Југославије, јасно могу уочити да аутор текста ставља до знања да ревизија историје није извршена након Другог светског рата када је обликована према статутима КПЈ, већ да се ревизија врши сада, када по први пут сазнајемо за неке важне историјске чињенице које су комунистичком пропагандом украдене из свести српског народа. Тако је, тек после 76 година, по први пут у ужичком крају приказана прича о скриваној четничкој акцији спасавања 47 америчких авијатичара.
Аутор у даљем тексту прелази на „историјске чињенице“, које, због недовољно доброг познавања ратних дешавања, или других, њему познатих разлога, износи базирајући се на „историјској истини“ записаној у делима поратне литературе, као што су раније, у ”Српским новинама”, критиковане књиге „Истина је у именима“ и „Цветови у Огњу“. Протоком времена, као и слабљењем комунистичке диктатуре, дошло је до отварања скривених државних и приватних архива, те је светлост дана угледала грађа која на убедљив начин сведочи да истина о Другом светском рату није онаква као што је раније описивана.
Тако се пред читаоце износе необориви докази у којима се наводи да поручник Стојко Филиповић, није „све време рата био командант Рибашевског четничког одреда“, већ командант Каранског батаљона у саставу овог одреда, којим је командовао капетан Милош Новаковић. Такође, поручник Филиповић се на поменутој дужности задржао не више од два месеца, 1941. године, када је пао у партизанско заробљеништво из ког је касније побегао. Остатак рата провео је у дубокој илегали, налазећи се на служби у Команди Србије и вршећи дужности команданта Ужичке и Подгорске бригаде, као и начелника штаба Јаворског корпуса ЈВуО. У априлу 1944 унапређен је у чин капетана II класе. Претпоставља се да је настрадао на путу Босанске голготе 1945. године.

По свему судећи аутор овог чланка није нашао за сходно да пре писања обиђе државне и приватне архиве и попише жртве рата, како би имао јаснији увид о догађајима које описује. Он је, избегавајући истраживање, ишао „путем мањег отпора“, те му је лакше било да констатује да су четници избегавали борбу са окупатором, него да дође до закључка када и где су борбе избегаване, а када су вођене. Такође, дошао би до сазнања да је окупатор више пута блокирао село Рибашевину ради потере за капетанима Митићем, Новаковићем, Стевановићем, поручником Филиповићем и другима, што у чланку није поменуто.
У таквим ситуацијама, сваки школован официр (за разлику од комуниста који нису марили за жртве), знао је да би пружање отпора окупатору зарад спасавања сопстених живота, имало за резултат стрељање и вешање невиног становништа, праћено пустошењем и паљењем њихових кућа.
Истраживањем би се даље сазнало, да је једна од најпознатијих трагедија овог села, названа „Хајком на Неђа Вукића“, била акција окупатора са циљем уништења јаког четничког упоришта у овом крају. Тог кобног лета 1943. године, наредник Неђо Вукић, командант 1. батаљона Ужичке бригаде, са капетаном Савом Стевановићем извукао се из блокаде, али су његову слободу касније животима платили: стриц Нинко Вукић и рођаци Стеван и Мирко Вукић. Њих су Немци најпре затворили, па затим и стрељали, јер нису хтели да одају Неђов положај. Четника Ђорђа Пузовића из овог села Немци су стрељали 26. децембра 1942. године на Бањици, и крај његовог имена дописали: „Писталица Д. М, непријатељ Немаца, стрељан!“
Сличну судбину доживео је и наредник Жарко Дикановић, који је као Дражин присталица откривен у редовима окупационе владе генерала Милана Недића. Места није било ни за помен борбе против љотићеваца на Тари, пролећа 1943. године, против Немаца на Црнокоси, 5. августа исте године, ослобођење Чајетине 23. октобра исте године, за борбу против Бугара у Горјанима крајем августа наредне године и др.
„Историјска истина“ изнета у даљем тексту, налаже да су четничке јединице из овог села, по наређењу виших команди, на свим местима нападале партизане, иако су оне све време рата, осим пар случајева, водиле дефанзивне акције против њих. Даље се наводе раније испричане приче о предаји заробљених партизана Немцима, ликвидацији партизанских присталица, уз навођење псеудонима њихових ликвидатора, као и многи други нетачно описани догађаји, о којима ће бити више речи у ауторовој књизи о Ужицу у Другом светском рату, која је у припреми.
После свега написаног поставља се питање ко је главни иницијатор чланка „Злочин према истини и жртвама“. Познавањем политичке ситуације, људи из тог краја и њихових мишљења, лако је утврдити да иза свега поменутог стоји име једног човека који води порекло из овог краја и тренутно је на утицајној позицији у ужичком Субнору. Њему очигледно смета што је његова породица листом била уз Дражу током рата, што је противно његовој идеологији и наводној истини, заснованој на лажима и фалсификатима. Своју „истину“ он и даље намеће читаоцима не дајући им прилику да погледају и други аспект у односу на причу коју он презентује, како би имали јасан увид о догађајима који се описују. Овај чланак написан је са недвосмисленом намером да подстакне градске власти и народ да уклоне споменик.
Поменути иницијатор чланка потиче из породице Шишић, из села Гостиница, која је била у саставу Рибашевске општине. Ова породица, поред раније поменутог и одликованог Мића, дала је још једног „витеза са медаљом Обилића“. У питању је Жарко Шишић, који је такође постхумно одликован после погибије у борби против партизана у Радојини, у јесен 1943. године. Јовиша Шишић настрадао је као четник у једној борби против партизана у лето 1942. године, док је командант места Гостиница, поднаредник Милан Шишић, најпре ликвидиран па потом изрешетан са 70 метака совјетског аутомата шпагина, 1945. године.
Активно учешће у редовима ЈВуО узела су и Миланова браћа: Милун и Милоје, као и рођак Миленко.
„Победник“ по правима победника припаја сву славу за себе. Побеђени чекају проток времена како би стекли прилику да укажу на своје победе, о којима сведочи и споменик у селу Рибашевини. Ђенерал Михаиловић је до краја живота остао на Божијем путу и веровао је у Царство небеско, иако је јасно видео да губи рат. Саветовао је своје војнике, своје саборце, да га прате на том путу и да ће, и после смрти, њихова имена једног дана васкрснути и бити водиља новим генерацијама Срба. Судбина, вера и Божија воља су одлучиле да споменик у Рибашевини, као према Дражиним речима, следочи о небеској победи и васкрсењу ових људи, чија су имена, и поред свих тортура и покушаја непријатеља да их сатре, заувек отета од заборава. Они су својим страдањем изабрали да живе вечно и живеће све док будемо гајили сећање на њих.
У томе нас не могу спречити ни они који желе да овај споменик уклоне; ти који покушавају да избришу оно што је записано на споменику, износећи, по ко зна који пут, историјске неистине, бацајући тако љагу на врлине старог српског војника и официра; такви који не поштују места крај којих је крочио српски војник, као и места која су опојали свештеници СПЦ.
Они су их тим чином јасно ставили под моралну и духовну заштиту, као да су изнад њих написали гесло: “НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ!”
Историјска истина предуго је скривана од нових генерација. Једино ако будемо спознали шта нам се десило, успећемо да се спремимо за будућност. Једино је истина лековита. Једино истина не дозвољава да људи лаж прихвате као мерило живота. Једино истина је штит Србима пред свим оружјима којима их нападају њихови непријатељи. Пред истином треба и да се миримо. Она је и главни разлог зашто је настао овај текст.

”СЛОМЉЕНА КРИЛА ЗЛАТИБОРА”
– ДРУГО ИЗДАЊЕ
Издање је допуњено биографијама појединих личности, новим фотографијама и документима. Од посебне важности су и фотографије четничког амблема извезеног на парчету падобранског платна, који у Америци чувају потомци пилота спасеног на Златибору.
Књига Дејана Ђерића је двојезична, српско/енглеска, и може поручити на мејл: slomljenakrila20@gmail.com или преко ФБ странице Сломљена крила Златибора/The broken Wings of Zlatibor.

Лакше је било обманути народ,
него га сада убедити да је био обманут
Како би српски народ убедили у валидност своје „победе“, комунисти су најпре убијали, прогањали и хапсили све оне који су били против њих. За све то време из руку нису испуштали своје најјаче оружје – пропаганду. Када су престали да пуцају у месо, наставили су да пуцају у истину. У те сврхе располагали су свим могућим средствима: школством, медијима, штампом, а нарочито кинематографијом, која се касније показала као најбоље решење за остваривање још у почетку зацртаног циља. Њихов досадашњи рад може се назвати успешним, јер се после 75 година њихове пропаганде јасно показало да је лакше било обманути народ, него га сада убедити да је био обманут.
Попут већине градова у Србији, град Ужице се још увек дичи својом великом улогом у „народно-ослободилачкој борби“. Градске власти и удружења која негују тековине ове борбе, тек недавно су почели да обележавају 24. септембар, као „дан када су партизанске јединице ушле у Ужице, пошто су град претходно напустили Пећанчеви четници“. Доскора, овај дан је обележаван као „Дан ослобођења града“.
Но, и поред малог помака у схватању неких догађаја из прошлости, велики број поштоваоца лика и дела Јосипа Броза Тита и даље не прихвата чињеницу да дешавања у овом рату нису била онаква како су их учили у школи, или гледали на филму о Ужичкој републици.
Тако, већина њих није имала прилику да сазна да је „народно-ослободилачка борба“ заправо била борба за власт, борба против предратне државе и њених чиновника, војске, жандармерије..

Комунисти и даље негирају убиство Љубомира Ђокића, ветерана
из три претходна рата
После кратког увода и изнетних историјских нетачности, аутор чланка „Злочин према истини и жртвама“, на сајту СУБНОР-а, је прешао на критику подизања споменика, где наводи да је реч о делу „неколико острашћених следбеника четничке идеологије“. Наравно, аутор, и у овом случају, користећи старе комунистичке методе селективности, изоставља да напише да су ови људи подигли и сеоску цркву, што би читаоцима дало доста јаснију слику о њима, и донекле спрало љагу са имена поштених и часних људи који су овим чланком увређени. Затим следи и критика пописа имена жртва са споменика, где се наводи да појединима није ту место, „јер су страдали природном смрћу“ или су били „жртве четника а не партизана“. Тако се на примеру старине Љубомира Ђокића, учесника Ослободилачких ратова, наводи да је преминуо у својој кући природном смрћу.
Међутим, Љубомир је ухапшен и премлаћен после једног збора у селу, када су партизани агитовали да им народ приђе, наводећи да су са њима братски руски и бугарски народ. На овакве позиве Љубомир је узвратио речима „да му Бугари не могу бити браћа, јер је против њих ратовао у три рата“. Он је преминуо од задобијених батина, недуго по изласку из затвора. Други сличан пример је Мирко Дубљанин, за кога се наводи „да је преминуо природном смрћу у Братунцу“, док сви остали архивски извори, па и његови потомци, наводе да је као поднаредник и командир чете настрадао на путу Босанске голготе.
Случај Мића Шишића, храброг пушкомитраљесца Ужичке бригаде, који је погинуо на Лиму у борби против партизана, аутор чланка описује користећи податке из раније критиковане књиге „Истина је у именима“, и тако даље… Једина примедба која је „на месту“ је случај страдања Марте Јанковић, коју нису убили комунисти, како пише на споменику, већ је због нестанка злата осуђена на смрт од Преког суда Златиборског корпуса. У време када су се прикупљали спискови неопходни за подизање споменика, овај податак није био доступан, те је дошло до ненамерне омашке.

(”Српске новине”, гласило ОСЧ ”Равна Гора”, Чикаго, април 2021)