”Српске новине” о ТВ серији ”Сенке над Балканом” (1)

18/02/2018

glava novine2 NET

Докле више?
Нешто овако монструозно за четнике нисмо до сада чули ни у комунистичкој историографији
ПИШЕ: Ана ФИЛИПОВИЋ, историчар

Предворје

Борба око културног концепта је стална и вечита, од кад постоје две или више група људи који на свет и живот у њему гледају различито. Та борба траје и активна је и када су ратови, и кад их нема, па чак и онда када међу народима и другим групама траје привидно складни мир. Културни концепт је прапочетак и циљ сваког рата за наметање националних идентитета ратном супарнику. Завршетком одређеног рата, у физичком смислу, није окончано и наметање културног концепта. Наметање културног концепта као базе новог националног идентитета крај доживљава тек кад нападач сматра да је посао окончан или кад нападнути смогне снагу и отера непријатеља. Они који су напали српски народ очигледно не сматрају да је посао завршен. То је једини разлог зашто константно доживљавамо да се напад на српско сопство стално обнавља. Стари је и проверени рецепт да се тај наум најбоље врши преко културе нападнутог, у овом случају Срба. Наивни су веровали да се то завршило са одласком титоизма. Српски народ тада, а ни данас, није смогао снаге да преузме, нити створи своје установе културе и у њима обнови свој културни концепт. Зато су и створени предуслови за појаву неотитоизма у српској култури, јер титоисти никад нису напустили своје „вечите“ позиције у српским установама културе. Културни концепт неотитоизма влада свим установама културе, од прве до последње. Широј публици то постаје очигледно када се то огледа у медијима, под националном фреквенцијом, који српском народу најлакше могу да пренесу своје достигнуће. Преко телевизијских серија пронађено је идеално место где се гласник оглашава. Серија Сенке над Балканом није прва, а како изгледа ни потоња, која ће имати задатак да Србима наметне одређени културни концепт. Ова серија, првенствено, показала се као идеална за разумевање порива, тактике и исходишта који обухвата слику тог културног концепта који се Србима намеће.

Основа серије Сенке над Балканом био је сценарио за филм и телевизијску серију Сенке над Калемегданом, коју је написао познати драмски писац и професор ФДУ у Београду, Стеван Копривица. Сценарио је написао 2009. године, што се поклапа са десетогодишњицом завршетка ратова за југословенско наслеђе, а радњу смешта у време када је прошло десет година од Првог светског рата. Постоји још једна подударност у вези времена када је настао овај сценарио. Претходне, 2008. године догодило се самопроглашење независне државе Косово. Тада је дефинитивно дошло до поделе некадашњих политичких група и странака које су твориле коалицију ДОС на две прецизно дефинисане политичке струје. Прву је предводио Војислав Коштуница и она је у центар свог деловања ставила питање Косова и Метохије, и друга предвођена тадашњим председником Србије која се залагала за „ Европу без алтернативе“. То су били пориви да Стеван Копривица напише дело којим ће дати своје мишљење о овом проблему. Он се, својевремено, прославио изузетно популарном позоришном представом Дуго путовање у Јевропу. Од тада, пре више од тридесет година, па до Сенки, Копривица се константно бави „неспремношћу балканских народа и елита (читај Срба-прим. аут.) да постану део европске културе“. По сопственом признању, Копривица је данас Југословен, „ а није то раније био“. Наравно, то је југословенство титоистичког типа, једино које он познаје. Мрзи национализме, који су „растурили Југославију“, а познато је да је „од свих национализама-најгори српски национализам“. Ову реченицу није изговорио Копривица, него покојни Иван Стамболић кад је посетио Србе на Космету, као савет како да реше проблем са навалентним Арнаутима. И пре њега истоветне речи изговарао је Коча Поповић, а пре Другог светског рата и многи други српски комунисти. Иначе, Стамболић и Поповић су свеци „другосрбијанске“ елите којој Копривица суштински припада. То је, иначе, најкомфорније место у српској култури. Ко се ту намести, не мора ништа ни да ради, ни да учи…Најчешће се показало и да ништа не знају.

Жртва је основни елемент сваке добре драме. Мотив за писање сценарија за филм Сенке над Калемегданом, може се наслутити из претходног пасуса. Историјски постулат Копривица је потражио у црној хроници „жуте штампе“. Није то ништа ново, јер је и Капитал, комунистичку интернационалну библију, Карл Маркс написао користећи „жуту штампу“ као извор. Дакле, прича је утемељена у једном нерешеном злочину, који се догодио у мизансцену којим Кпривица жели да потврди да Срби нису способни за више нивое западне културе. Наиме, 1928. године основан је Уметнички павиљон Цвијета Зузорић. Зграда овог павиљона је направљена, а и данас стоји, на Малом Калемегдану у Београду. После једне од првих изложби, која се звала Лувр у Београду, догодило се убиство са одсеченом главом. Концепт те изложбе био је у томе што је низ волонтера, пријатеља павиљона, имало задатак да држи рамове испред себе, а на грудима су носили у писаном облику објашњење који уметнички предмет из музеја Лувр они представљају. Након ове изложбе, догодио се поменути злочин и пронађено је мртво тело без главе. Наравно, Копривица није узео у обзир да је до појаве овог павиљона дошло на иницијативу Бранислава Нушића, који је поводом тога организовао донаторску вечеру. Највећи дародавци су били: Ђорђе Вајферт, Лука Ћеловић и Краљ Александар Први Карађорђевић. Отварању павиљона присуствовао је и сам патријарх српски Димитрије. Све ово Копривици није било важно, већ је само требало потврдити унапред задату тезу којој он безрезервно припада, а која се огледа кроз чувену досетку познатог „љубитеља“ Срба, Мирослава Крлеже: „Срби су једини народ у Европи који све своје културне вредности држи у сто метара своје државе, од хотела Москва до павиљона Цвијета Зузорић.

Амбиција сваког уметничког дела, а поготову ако има своју задату политичку или идеолошку ноту, је да се прода и дође до што већег броја људи. Дакле, оно што је требало да прода овај сценарио је драмски елемент одсечене људске главе. Не знамо све детаље дотичног сценарија, али оно што је извесно је да су у причу били уплетени Бели Руси, емигранти од бољшевичке револуције. И то не сви, него само једна од њихових групација; а то су Козаци, последњи војници уништене Беле армије. Поред овога, Копривица представља Београд из 1928. године као Казабланку из чувеног филма. То је, по Копривици, шпијунски центар Европе, где се срећу енглеска, немачка, совјетска обавештајна служба, тајно друштво Тула, Козаци… Иначе, то је у то време био Беч, а нешто касније и Париз, али Копривици то не одговара у концепцији. Он наглашава да су Козаци паралелена формација у Краљевини СХС, што је ноторна глупост и човек који тако нешто тврди не може се сматрати добронамерним. Оправдање за њихову изванрежимску паралелну улогу, тражи у још једној измишљотини и проналази је у фантомској трговини опијумом.

Низ историјских фантазмагорија завршава се предметом који везује све ове драмске елементе, а то је Лонгиново копље или Копље Судбине. Копривица, овог пута, признаје да је измислио овај драмски елемент да би сценарио добио на „источњачкој мистици“. Тиме се затвара круг и разуме смисао ове приче, чији сиже и није превише компликован, јер то и није био приоритет. Ради се о једном уметничком фантасту, који за циљ има да подржи „другосрбијанске“ позиције. Постулати тог учења су јасно дефинисани и у данашњој Србији максимално афирмисани, а базирају се на тези-да је у српском народу вечити сукоб између примитивног и модерног, традиционалног и новог, конзервативног и савременог. Дакле, то је била борба која је трајала и траје између придева, а не између именица. Све историјске именице, сви историјски факти и чињенице подвргавају се овим придевима и служе за тумачење садашњице по одређеној, унапред прописаној придевској мантри. Не треба посебно објашњавати образованом човеку колико је овај начин тумачења историјских личности, догађаја и токова изразито антинаучно постављен. Именице су, чак, често прикривене, а придеви јасно дефинисаани и афирмисани, јер: све што је ново, или је синоним за ново, је по правилу добро, а све што је старо је синоним за зло. То зло, по истом тумачењу има свој прапочетак и он се налази у „источњачком мистицизму“, прецизно географски ограниченом на простор где живе Руси, или постоји утицај њиховог православља , чији су заштитници. Све што је ново и модерно увек долази из Европе, и то по мантри „другорбијанаца“, из Западне Европе. За њих друге врсте Европе и нема. Први додир Срба са западом, први народ са којим се на том путу срећу, су Хрвати. Зато „другосрбијанци“ појаве у српском народу најчешће повезују са хрватским примером и са њим га упоређују. Сваки потез или правац који, у одређеном историјском тренутку, Срби одаберу, „другосрбијанци“ пореде са Хрватима и њиховом националном логиком. Тако код њих, на врло упрошћен начин, Срби постају лице у огледалу Хрвата. Ако се потези оригинала, а то су Хрвати као носиоци културног концепта, не поклопе са ликом „мајмуна у зрцалу“ а то су Срби, крив је лик у огледалу. Копривица је концепт сценарија Сенке над Калемегданом започео, разрадио и поентирао на бази ове филозофије.

Страствена, идеолошка подлога названа Сенке над Калемегданом, доживљава своју прераду и разраду у серији Сенке над Балканом, под апсолутном ауторском контролом Драгана Бјелогрлића ( у даљем тексту ДБ-прим.аут. ). ДБ окупља велику екипу сценариста, а исто чини и са режијом и продукцијом. Првобитни сценарио од 12 епизода, смањује се на 10 наставака. Драмски елементи: Козаци, тајне службе и друштва, опијум, одсечене главе и Лонгиново копље остају у новом концепту, а уметнички павиљон Цвијета Зузорић и Калемегдан отпадају. Географски простор мизансцена се измешта и повећава, а који је разлог за то, видећемо на крају овог серијала. Тада ће нам бити јасно и зашто је ДБ изменио првобитни смисао Лонгиновог копља.

Пакао

Традиционално је да се свака прича о историји неког доба заснива на слици народа тог подручја. У свих десет епизода серије Сенке над Балканом, радња се најчешће одвија у београдском приградском насељу Јатаган мала. Јатаган мала се налазила на месту где је данас такозвани „круг болница“, где су Медицински факултет, неколико болница и амбасада, па низ падину све до садашњег ауто-пута. Ту је тада, још за време Првог светског рата, приликом „слатке“ окупације Германа 1916-1918. године, основано једно дивље насеље. Његови становници били су Срби из разних крајева, који су за време рата остали без икакве имовине, па су овде надомак будућег великог и престоног града нове и велике државе, тражили своју животну срећу.

Мизансцен Јатаган мале најчешћи је од свих у серији. Јатаган мала изгледа горе од Кабула и поставља доминантну боју филма у серији. Ми серије треба да се сетимо по сликама из Јатаган мале. Њени становници се сви од реда баве пословима „с оне стране закона“, а већина отвореним криминалом: проституцијом, трговином дрогом, рекетом и слично. Сходно оваквом начину живота, боје лица становника су кисела, пуна бора насталих и мучних и тешких ноћи испуњених разним преварама, марифетлуцима и пороцима. Они су неповерљиви, склони оружју, нарочито хладном. Довољно су моћни да им ни полиција, ни жандармерија не могу ништа. Центар њиховог окупљања је кафана „Код Нишлију“, коју држи бивши четник, ветеран са три рата на леђима и великим бројем жестоких бојева са разним непријатељима. У време када се радња серије одиграва, 1928. године, у кафани се окупљају разнолике криминалне групе, где се договарају, мире, усклађују интереси… На зиду је слика краља Милана Обреновића, симбола ослобођења газдиног родног краја.

Видимо, дакле, да нам Драган Бјелогрлић, преко овакве скице Јатаган мале, приказује целокупан српски народ тога доба. У свом том калу и криминалу, налази се, у суштини, један добар и поштен народ, који је, против своје воље, гурнут у сво то блато. Они су, без сумње, криви и на погрешном путу, али су најневинији од свих елемената који творе друштвену структуру Краљевине СХС. За њих ДБ има највише симпатија.

Наравно, ништа од овога није историјска истина, осим да је ово насеље постојало. Насеље како га је ДБ насликао није могло постајати ни у другим крајевима те државе, па чак ни у оним која су била насељена националним мањинама. Десет година након рата, добар део Јатаган мале већ је био култивисан. Са друге стране, ово насеље је била пролазна станица ка бољем животу, новим професијама и другим деловима града, тако да се добар део становника често мења.

Личност која кореспондира са лажном Јатаган малом је јунак-просјак, чија епизодна појава је јако важна у овој драмској структури. Тај просјак је парадигма теорије да су елите добитници ратова који су трајали осам година, а да су губитници они јунаци који су давали животе или делове тела да би живели као просјаци у новој држави. Просјака-војника било је у већини српских градова, у Београду највише, али када би то упоредили са градовима бивших великих царевина, видели би несразмерно већу бројку код њих, не само у реалном, него и у процентуалном броју. А чак је и то важило само за године непосредно после рата, а не 1928. године како нас томе учи ДБ.

Уосталом, један од оних које највише оптужују за богатсво између два рата, доктор Војислав Вељковић, министар финансија одмах после рата, направио је кућу непосредно уз Јатаган малу и тамо живео до смрти. Његов случај није усамљен. Тај податак довољно говори о слици Јатаган мале и изгледу српског народа оног доба како нам је доноси ДБ.

У овој врсти лажи, крије се још једна порука коју нам ДБ шаље, а то је: да је народ неспособан да се суочи са сопственом слободом и да га то води директно у криминал, заостајање и пропаст. Слободу народа треба прописати, регулисати и ограничити, тј једноставно усмерити да би тај исти српски народ знао да је користи и буде бољи. А ко нас је управо о овоме учио више од пола века? Права истина је да је 85-90% становника Краљевине СХС живело на селу, а да су , по формирању државе, само три града имала више од 100 000 становника. Дакле, некрштени, али добри народ по ДБ-у су „приграђани“, а не сељаци. Сељака у серији готово да и нема, иако су они репрезентативни тип српског народа тога времена.

Елита, отуђена и похлепна, приказана је кроз сваку епизоду серије. Оно што је остало из синопсиса Копривице, је изложба која се, код ДБ, претвара у маскенбал. Сцена маскенбала је кључна за ДБ-ово објашњење како изгледа српска интелектуална елита. То је позорница која показује склоност елите ка похлепи, разврату и мистицизму, а који полако прелази у секташки сатанизам и завршава се одсеченом главом. Одсечене главе почеће после тога да се умножавају, да би се све завршило општим сечењем глава у античкој трагедији српског народа која ће уследити. Прича о елити је персонализована кроз ликове доктора Авакумовића, његове супруге и Маје Давидовић, младе власнице банке. Све жене из елите су распојасане, слободног понашања, вежбају голе по ливадама, возе аутомобиле, цвета „слободна љубав“, а чак је опште присутан и групни секс. Са друге стране, мушкарци су склони финансијским проневерама и преварама, разним криминалним малверзацијама, а увек везано за жељу да се одржи или освоји политичка моћ. Због свега тога, они су у везама или у потрази за везом са старим немачким племићким елитама, које су, и то сазнајемо, већ одавно спојене у мистичну и опасну организацију под именом Тула. Зато је било потребно да ДБ убаци аутомобиле који у то време још нису ни настали. „Елита“ живи у вилама на Дедињу у вилама које, такође, нису тако изгледале као што су приказане у серији. Оне изгледају тако данас, када су у власништву „ црвене буржуазије“, која је те куће отела од оригиналних власника и претворила их у праве палате тако што је истом српском сељаку скинула кожу са леђа. Такође, код ДБ, сву ту „елиту“ прати булумента телохранитеља, која, ваљда, треба да их сачува од поштеног народа из Јатаган мале. А, заправо, на челу те државе био је краљ који се на јавним местима појављивао само са једним ордонансом. Сва ова прича, у ствари је, пресликана и умештена-премештена слика из Француске и Русије у временима пред Велику Буржоаску и Бољшевичку револуцију. Оваква слика српске елите је не само лажна, него и немогућа, због тога што су све европске елите настале из племства, осим елите модерне српске државе. Оснивачи српске државе новог доба, вожд Карађорђе и коџа Милош својим одлукама су спречили стварање племства. Карађорђе је то учинио понајвише 1811. године, а Милош у периоду после Хатишерифа из 1830. године. Због тих одлука српско племство у новој српској држави никада није настало, и тако је спречено коленовићко богаћење, како је то било рецимо у Средњој Европи, где су чак и неки Срби стекли племићке титуле и велика материјална богатства.

Национална српска елита је интелектуална, најчешће западног, а пре свих француског типа. Та српска елита се формирала и профилисала кроз Универзитет, политичке странке, књижевне часописе, струковна удружења, али и војску. Та и таква елита била је често сиромашнија и од обичног народа, а најчешће национално самосвеснија од обичног Србина. Била је, без сваке сумње, елита која је поделила сваку несрећу која је задесила српски народ. Многи од њих су отишли са овог света у ратовима за ослобођење и уједињење 1912-1918. године. Ни они који су преживели, нису после рата били материјално богати. Тачно је само да су се неки људи материјално обогатили, али они се могу набројати на прсте једне руке. Па чак се ни ти људи нису, ни материјално ни духовно, толико одвојили од српског народа колико је то био случај са руским племством у другој половини 19 и почетком 20 века, а какву нам слику ДБ умеће у нашу средину. Нема у Краљевини СХС ни Мирабоа, ни Лафајета; нити Демидова, ни Феликса Јусупова, ни сличног однарођеног племства које се спојило са страним племством да убије сопственог краља.

Апсолутна лаж је присуство организације Тула у било ком облику друштвеног живота 1928. године. Ова тајна, спиритуална и развратна секта је настала у круговима аустријског и немачког племства, а постоје индиције да су имали своје људе у Београду у време окупације 1916-1918. године. Повратком српске војске и ослобођењем отаџбине, Тула је нестала из Београда. Касније, тридесетих година се неки припадници Туле појављују на високим функцијама у новом Хитлеровом режиму у Немачкој, али сама организација је била забрањена код нациста. Истина је да су били фасцинирани Лонгиновим копљем, уосталом као и сам Хитлер. Али ни то Копље Судбине никад није било на овим просторима између два светска рата. Тула је ДБ-у била потребна из једноставног разлога: преко Туле он је српску елиту направио корупционашком, прогерманском, секташком и спиритуалном. На тај начин желео је да створи коалицију између тајних агената, и то будућих нациста, и домаће елите која ће починити праисконски грех, а који ћемо видети у другом делу серијала, када ће се макар једна сцена одиграти у Марсеју. Мада, по ДБ-у, ни то није сигурно.

Корумпирана и прождрљива жандармерија је трећа групација коју апострофира ДБ. Ту видимо сличну реминисценцију као у претходном делу, а односи се на царску Русију. Нападачи, напросто, не би имали никакву шансу, ако би снаге реда имале знања, оданости и моћи да обаве своју дужност и сачувају државу. У Сенкама над Балканом, ниједан жандарм се није провукао да није узео неки мито. Прва професионална навика им је да спавају, врше нужду док се шверцује опијум и оружје, а кад треба да покажу своје знање, они пуцају на птице. Ни ту не показују неко знање, нити су шта научили, јер у јединој озбиљној сцени пуцњаве, када им ВМРО отима свог припадника, а њиховог заробљеника, жандарми не умеју ни да се одбране. Евентуално погоде неког сељака са оближње пијаце. Толико су плашљиви, неспособни да на „граници са Македонијом“, не могу да зауставе некрофилну трговину опијумом. Посебно јак утисак оставља да не могу да уђу ни у неке делове Београда, попут Јатаган мале. Читав проблем ове структуре је што ни једно слово није тачно. Никакве границе између „Јужне Србије“ и „Македоније“ није било код Врања. Српска жандармерија била је, у ствари, страх и трепет и веома поштована у народу. Управо због способности да нађе начин да уђе у свако село и засеок нове државе и да у потпуности успостави контролу над читавом територијом. Познати случај кад је група жандрама ненаоружана хватала усташке терористе у тзв. Личком устанку. Шта онда рећи над ДБ бласфемју да жандармерија није смела ући у Јатаган малу?

Органи београдске жандармерије су се налазиле 1928. године у Главњачи. Али, политички затвореници какав је био бугарски терориста, те године и касније нису ни привођени у Главњачу, него у нову зграду полиције на Обилићевом венцу. Чак да је терориста и био у Главњачи, Јованова пијаца се већ неколико десетина година налазила иза зграде, и то не баш близу него на месту где је сада двориште основне школе Михаило Петровић Алас. ДБ-у то не одговара, него му се кроз цео серијал, жандарми и полицајци сударају са сељацима, тезгама и спанаћом. Тим мизансценом ДБ жели да прикаже жандармерију као сеоску милицију, која је неспособна да се супротстави „озбиљним националним покретима“. Да би ту и такву слику сеоске милиције још више ољагао, ДБ, а као што је то чињено и много пута раније, ставља жандармерију у војне униформе. При том, униформе су стално раскопчане, раздрљене и флекаве од силне јагљетине, коју једу скоро у свакој сцени. Ко год је имао срећу да упозна неког Србина који је служио војни кадар у Краљевини, а поготову официра или професионалног жандарма, приметио је навику тих људи да закопчавају кошуље оним последњим дугметом до под само грло, до јабучице. Та навика је остала и деценијама по изласку из службе. Навике жандарма, каквих приказује ДБ, су слика и прилика „официра“ Озне, насилника и убица, који су били неспособни да пиштољским хицем погоде „ваздух на свадби“, или било шта друго, осим потиљка свезаног затвореника који клечи испред њих. То им је дало лаж и ђавољску снагу да буду стално распојасани и мусави од печења кога су непрестано јели, од „уранка до заранка“, и то све отимајући гуравом српском сељаку црно испод ноктију. Исте те хохштаплере и лопове, предратни жандарми хватали су као сома на бућкало и то је разлог зашто су послератне комунистичке филмаџије створиле лажну слику српске жандармерије, коју вучемо до данашњег дана у кинематографији која није показала ни најмању жељу да се отргне од ове врсте наратива.

Монструозност пропасти државних „органа силе“ у Краљевини СХС требало је употпунити са сликом шкртица на давању,и расипника на трошењу државне имовине. Ту су се одлично наместили руски Козаци. Зато је управо са њима и почео овај серијал, када један њихов одметник убија свог руског свештеника у руској цркви у Београду. Поводом тог догађаја, одмах се појављују Козаци, који долазе у пуној ратној опреми, наоружани пиштољима, ножевима и кинџалима, да истраже позадину овог случаја. У каснијем току серије сазнајемо да су ови Козаци главни трговци опијумом у Краљевини СХС и да им је то водећи финансијски извор за оперцију њихове војне организације. Немамо јасну слику њихових активности, али ако су највећи руски архитекти, попут Краснова, Баумгартнера и Верховског, а има их још тридесетак, оставили своја ремек дела по целој држави, а нарочито у Београду, логичан је закључак да је то све изграђено од криминалних активности „руске царске мафије“ чија су главна формација били Козаци. Зато је, по ДБ, Козацима и дозвољено да буду паравојна формација број један у Краљевини СХС. Али, гле чуда, ни ова теорија није тачна, Козаци су у стварности носили униформе само приликом приредби, помена, годишњица или сахрана, по доласку у нову државу, они јесу одмах ангажовани у снагама безбедности, али искључиво на границама нове државе. Наиме, нова држава је прво требала да реши проблем разних војника разноликих и растурених војски пропалих држава, који су лутали Европом, у потрази за кућом или ко зна каквом врстом авантуре. Управо ти распуштени војници, тај зелени кадар, били су идеална друштвена група, да бољшевици широм Европе пробају да формирају своје војске, освоје власт на неким територијама и прогласе их комунистичким државама, пре завршетка Мировне конференције у Версају и да ставе силе потписнице пред свршен чин. Такав пример се догодио у Мађарској, где је мађарски бољшевик и штићеник Троцког, Бела Кун основао и неколико месеци одржао комунистичку Мађарску. Дакле, да се тако замаскирани комунисти, а ни они који би се представили као избеглице из Русије, а у ствари су бољшевички агенти, не би убацили у нову државу, српска војска формира логоре на границама нове државе за прихват људи који се враћају са разних европских фронтова. Најбољи познаваоци револуционара из Русије били су Козаци и српска војска их ангажује да раде у тим новим центрима: Суботици, Марибору, Дубровнику и провере ко улази у државу. Козаци су тај посао изванредно обавили и у старту зауставили низ комунистичких агената који су послати у Краљевину СХС да потпомогну и организују балканске комунисте да подигну устанак. Од примене Тријанонског споразума, којим су установљене и успостављене границе између Краљевине СХС и држава наследница Ауустро-Угарске, република Мађарске и Аустрије, дакле негде од 1922. године, престала је потреба за ангажовањем Козака у пограничној служби. Од тада они раде у цивилству, као и сви други држављани Краљевине СХС, у зависности од своје способности: као учитељи, рудари, градитељи путева, у разним пословима са животињама, а нарочито са коњима итд. Наравно, сво време они су у цивилној одећи. Само понеки од њих, и то официри, су остали у војној служби Краљевине СХС. Ради се о изузетно малом броју људи, али они су највећи проблем, јер су наставили свој успешан рад; а то је хватање комунистичких агената, који су непрестано покушавали да се убаце на територију Краљевине СХС, а касније и Југославије. Да би озваничио овако накарадну слику Козака, ДБ није поштедео ни последњег команданта Беле армије легендарног генерала Петра Николајевића Врангела. Лик Врангела није стављен у везу са трговином опијумом или било којим криминалним послом његових војника. Његов интерес је, и ту се враћамо на почетак серијала, проналазак нестале мистичне реликвије, Лонгиново копље, која је украдена приликом убиства у Руској цркви. Са оваквом измишљеном причом о Лонгиновом копљу позабавићемо се на крају овог текста. Углавном, нестанак ове реликвије довео је до, по ДБ-у, добровољног одласка из овоземаљског живота генерала Врангела. Ради се о уметању сатанистичких, антихришћанских мерила вредности у кодексе части једног свесног и посвећеног православца, који такав чин никад не би урадио. Баш као ни његов официр који, по ДБ, врши самоубиство пред самим Врангелом јер није испунио своју дужност. Све су ово ординарне глупости које ДБ сервира модерним српским православцима.

Ексклузива ове серије је, као што се од ДБ и очекује, појава бољшевика. Сасвим је нормално што су због горе поменутих група: сиромашног народа, похотне и отуђене елите, прождрљиве жандармерије и расипничких криминалних Козака, да се појаве и срдити људи. То су бољшевици које ДБ представља кроз један драмски лик, а то је историјска личност Мустафе Голубића. У серију он улази нагло, у Београду те 1928. године, али кроз дијалоге видимо да је он ту често, кад год му прилике дозволе. Мустафа је љубавник супруге доктора Авакумовића, дакле, он је интимус елите, а једино му зли Козаци и неспособни жандарми не дозвољавају да се одмах тако представи. Зато мора да хода подземљем, где се он као бивши четник лако креће. Ту успева да сретне и свог бившег саборца, драмског лика под надимком Кројач. У неколико разговора са њим, Мустафа изговара разлог свог боравка у Краљевини СХС: „Ја се борим за уједињење!“ Остаје нејасно са ким то још Срби треба да се уједине-са Бугарима, са Грцима или, можда, директно са бољшевичком црвеном империјом на Истоку? Врхунац је, ипак састанак у кафани „Код Нишлију“ у Јатаган мали. Мустафа решава сукоб између четника, који представљају највећи криминални клан, и београдске полиције. Он, као неки врховни судија, одређује ко су родољуби, а ко издајници; као неки родитељ који мири малу децу која су се потукла због играчке. Побогу, држава и народ су у питању. Сво време Мустафа инсистира да је по националности Херцеговац.

Демистификујмо историјску личност Мустафе Голубића, да не би било више заблуде. Он је био Србин, мухамеданске вере, тако се осећао и звао, а не никакав национални Херцеговац. После Солунског процеса, када више земљом и историјском сценом нису ходали њихови учитељи и ментори Апис и Танкосић, Голубић је кратко лутао и врло брзо одлучио да се стави у службу друге државе, која је такође била у настајању. Та држава се тек дефинисала кроз свој револуционарни пут. У том науму он је успео и постао је део ОГПУ, тајне контраобавештајне службе Совјетског савеза, односно четвртог одељења, које се бавило ликвидацијом политичких противник Совјетског савеза широм света. Та служба је посебно злоупотребљавана као организација убица зарад личних интереса Јосифа Висарионовича Џугашвилија, познатијег под именом Стаљин. Они су основали и тајну групацију за те намене , а која се шифровано звала Црвени камерни оркестар, и која је требала да обједини све снаге за борбу против политичких противника у иностранству. Самим тим чином, а и каснијим својим деловањем, Голубић се свим својим бићем и знањима ставио у службу државе која се и прикривено и отворено борила против државе коју су творили припадници народа коме он припада. Да ли је то Мустафа урадио због огорчености услед смрти Аписа или неког другог уверења, питања су другог разреда. Од тог доба ми немамо никакав документ или доказ да је он себе сматрао Србином. Уосталом, након Другог светског рата, виђали смо активне и утицајне људе који су се изјашњавали као Срби, али су својим деловањем, животом и учинком показали да су издали интересе и историју српског народа. Многима од њих Голубић је био узор. Он је у Краљевини СХС био регистрован као непријатељ државе и обавештајне службе су имале досијее са његовим именом. Зато је његова појава у том историјском периоду апсолутно немогућа у Београду. Да се појавио био би ухапшен или убијен. А ко верује у бајке има права на то, уосталом, бајковиту моћ бољшевика јавно промовише ДБ на сред националне телевизије и тиме показује да је то и пожељно. Постоји још један важан елемент у вези Голубића који показује количину неистине коју шири ДБ. Мустафа као обавештајац и плаћени убица Совјетског савеза, усред Београда, координира акцију против ВМРО и захваљујући њему сузбијен је рад те организације, јер ни жандармерија, ни полиција, ни четници-криминалци без њега то не би могли да ураде због своје неспособности. Истина је, заправо, да се отргнути део ВМРО-а још 1925. године, уговором из Москве, ставља под контролу и заштиту Коминтерне, односно продужене руке ОГПУ-а, и Мустафа може у историји само да координира акције бугарских терориста против Краљевине СХС и Југославије, а никако обрнуто. Уосталом, те 1928. године догодила су се два важна састанка комуниста из Краљевине СХС, под будним оком Коминтерне. На оба та састанка, конференцији у Загребу и конгресу у Дрездену, комунисти су донели исти закључак, а то је да треба подржати право народа на отцепљење и одржати и успоставити везе са националним покретима који се за то залажу. Посебна пажња је посвећена „македионском питању“ и донета је одлука да се подржи отуђени ВМРО. Сва ова отцепљења су требала да доведу до растурања државе краља Александра, а затим стварања нове Балканске федерације, која би била бољшевичка. Ко умишља да Мустафа Голубић није био директно умешан у ове састанке, јер су тада неки избацивани из партије због „ фракционаштва“, онда се не разуме баш много у начин размишљања бољшевика. На питању историјске личности Мустафе Голубића нарочито су се избрукали званични српски историчари који својим несувислим, лошим и недоказаним измишљотинама о активностима ове историјске личности подражавају уметничку слику коју о њему прави ДБ.

Историја државе показује да је сваки државни концепт имао своје противнике који су настали унутар тог истог државног континуитета. То су, заправо, јеретици. У титоистичкој историографији сервирана нам је прича о главним јеретицима Краљевине СХС. У Сенкама над Балканом, она је подигнута на ниво мита у холивудском стилу. Тај мит се зове-„Македонци“. Неустрашиви Македонци, како нам их представља ДБ, надолазе кроз лик газде Кира који је главни шеф клана дилера опијума, којим се финансира „слобода македонског народа“. Убрзо се прелази на главног лика ове групације, затвореника „злогласне“ Главњаче, Дамјана Хаџи Арсова. Овај „борац за слободу“ је јунак српске војске из Првог светског рата и то баш битке на Мачковом камену, тих „српских Термопила Првог светског рата“. Баш на том најтежем од свих бојишта Хаџи Арсов спашава смртно рањеног Танасијевића, кога игра аутор овог серијала, и чији лик кроз серију повезује мотиве, пориве и достигнућа свих драмских ликова. Поред газда Кире и Дамјана Хаџи Арсова долази до даље „македонизације“ ове серије и ми практично упознајемо целу једну групу људи која се храбро, у сред Београда, бори за слободу свог народа, не презајући да изазове и сам рат против државе. Све се завршава уметањем Мустафе, који мири четнике и полицију, и инспектора Танасијевића који доводи Козаке, те они тако ђутуре једва савлађују групу наоружаних „Македонаца“ надомак Београда. Тане на своју руку спасава од смрти и новог затвора Хаџи Арсова и тако му враћа дуг са Мачковог камена. Недуго након тога, газда Киро и Хаџи Арсов се срећу са вођом друге групе јеретика др Антом Павелићем и стварају споразум који ће довести до атентата на Краља Александра. Сви „Македонци“ у серији су прави јунаци из вестерн филмова; они су непоткупљиви, храбри, способни и јединствени. Главно место њиховог отпора је село Буково. Главни дијалог, ДБ ставља у уста газде Кира и једног његовог, наглашава се, глупог и наоружаног момка из криминалног клана. Газда Киро поставља овом момку питања о идентитету данашње Македоније или о идеолошкој потки на којој се заснива национални идентитет народа који твори БЈРМ. У том дијалогу јасно се ставља до знања да они нису ни део Бугарске, ни да је име њихове земље грчко, а поготову да су Срби окупатори у њиховој земљи. На крају дијалога, газда Киро тај идентитет ставља у питање: „Који смо ми онда к….?“ ДБ овим дијалогом постиже два циља: под један, додворава се званичној Македонији чија је национална телевизија учествовала у продукцији серије; и под два, примером Македоније покрива сва „племена са југа“, и тако једним потезом оправдава „другосрбијанску“ тезу да су Срби на челу са Карађорђевићима и великосрпском хегемонијом окупирали територије Косова и Метохије, Црне Горе и Македоније. Тиме се даје, по ко зна који пут из титоистичког Београда, замајац тим новоствореним нацијама да јачају националне државе насупрот окупаторски расположених Срба.

Јаловост, бескрвност и бескичмењаштво читаве ове епске приче крије се у титоистичкој идеологији комунистичке Југославије. А ево кога је заправо описивао ДБ. Лик Дамјана Хаџи Арсова је састављен из више историјских личности, чланова и оснивача ВМРО-а, Бугара који су се залагали да читава територија која се назива Македонијом припадне Бугарској. Те личности из којих ДБ прави Дамјана Хаџи Арсова су: Петар Поп Арсов, Дамјан Даме Грујев, Ванчо Михаилов, Владо Черноземски и Борис Бунев. У серији је млада девојка, која је приказана као изузетно привлачна, али и способна и да воли и да убије, права македонска Чучук Стана, у ствари Мара Бунева сестра Бориса Бунева. Занимљиво је да је њен други брат био Василије Буневић био официр српске војске и војске Краљевине Југославије. Мара Бунева се „прославила“ убиством јуристе Вардарске бановине, пуковника Велимира Прелића, 13. јануара 1928. године. Наиме, Бунева је њега убила с леђа на улици у Скопљу, хицем из пиштоља. Велимир Прелић био је бивши четник и успешно је разбијао бугарашку акцију у Вардарској бановини. После тог чина, Мара Бунева је одмах извршила самоубиство. Ни данашња БЈРМ не дозвољава да се она прославља као хероина, због њеног јасног пробугарског деловања, али нама ДБ у сред Београда њу преставља као јунака ослободилачке борбе „македонског народа“. Поред ових неистина, ДБ центар деловања ВРМО-а ставља у село Буково. Село Буково се налази недалеко од Битоља. Сматрало се још од старих времена па до ослобођења 1912. године, а нарочито после тога, за село са чисто српским становништвом, са српским православним манастиром из средњег века. А тај „промакедонски“ део ВМРО-а своје упориште је имао у тзв. Пиринској Македонији, која је после Мира у Букурешту 1913. године, разграничењем балканских држава после Другог балканског рата, припала Бугарској. Тај ВРМО је након Првог светског рата устао у отворени сукоб са централом ВМРО-а у Софији. Сукоб је кулминирао двадесетих година 20 века. Пиринска Македонија постаје држава у држави, где апсолутно управља отргнути ВРМО, који се сасвим окренуо тероризму и „прославио“ отмицом и убиством бившег председника владе Бугарске Александра Стамболијског, коме су прво живом одсекли десну руку, јер је њом потписао Уговор са Краљевином СХС о сузбијању терористичких организација. Отргнути ВМРО из Пиринске Македоније је главна терористичка организација и територија на Балкану тог времена. Њихова упоришта у Вардарској бановини, у Краљевини СХС, била су слаба, и због активности државних органа силе и правосуђа, али пре свега због тога што се већина становника Вардарске бановине сматрала аутохтоним делом српске нације, што су и били. Они су сматрали да су своје национално ослобођење доживели 1912. године. Задатак ДБ је да управо ово сакрије. Од свих лажи титоистичке историографије, најдуже опстаје она да становници Јужне Србије нису Срби, него неки други народ. И сам састанак са Павелићем је, наравно, фалсификован. Састанак се десио и уговор о сарадњи усташа и бугараша је састављен у брдима Пиринске Македоније, а не у Букову, и то 1929. године, а не 1928. како нас учи ДБ. Уосталом, да је било у Букову, Павелић не би могао да сретне Киру Глигорова, како тврди ДБ, него би састанак морао да буде у Штипу, где је Глигоров рођен и одрастао. Обашка то што на питање Павелића како се зове, тај дечак не би изговорио име Киро Глигоров, него Ћирило Глигоровић, како се тада звао. Али, све су то успутни фалсификати, који допуњују главну лажну слику. Централна прича је зашто се одметнути ВМРО из Пиринске Македоније, још 1925. године, ставио под контролу Коминтерне. Коминтерна је међународна организација која окупља све националне комунистичке партије на свету. Коминтерна је у то доба била главна светска терористичка организација, која је координирала акције свих комунистичких партија света, али је и користила неке националне покрете, како би успоставила прокомунистичку власт у државама, не либећи се да у тој борби употребљава тероризам. Оно што треба отворено рећи, а што се у нашој јавности често и несвесно и свесно прикрива, је да су Совјетски савез и Краљевина СХС-Југославија, биле у међусобном односу који се могао назвати Хладни рат. Врло је важно нагласити да Краљевина СХС-Југославија није имала, никаквих претензија према територијама Совјетског савеза, а да су бољшевици из „Првог царства комунизма“ покушавали да сруше државно и друштвено уређење у Краљевини. Дакле, споразум Анте Павелића и Ванча Михаилова само је последица одличних односа између фашистичке Италије и бољшевичког Совјетског савеза, односно поклапање геостратешких интереса Мусолинија и Стаљина.

(”Српске новине”, гласило Организације српских четника ”Равна Гора”, Чикаго, фебруар 2018, број 702; У ”Српским новинама” је објављена краћа верзија чланка))