ТАЈНА ЗАПЕЧАЋЕНОГ ВОЗА: Како су Лењина допремили из Швајцарске у Русију?

05/11/2017

Лењин долази у Петроград. Типично за комунисте – иза њега је залепљен Стаљин

Лењин је оберучке прихватио помоћ заклетих руских непријатеља, мада је касније прикривао њемачко поријекло плана и говорио само о волшебно запечаћеном возу. Он је екстериторијално пролазио Европом, без пасошке контроле, као да не постоји. Тихо је клизио кроз градове ратом раздиране Европе носећи своју смртоносну пошиљку ка ослабљеном непријатељу Њемачке на источном фронту…
Пише: Тед Видмер (директор Centra John W. Kluge у Kонгресној библиотеци, професор историје на колеџу Washington и универзитету Brown)

Прије сто година, 16. априла 1917. специјални воз са 32 одабраних путника приспио је на једну од споредних станица у Санкт Петербургу после осмодневног путовања из Цириха. Ови путници су са закашњењем стигли у Револуцију, која је почела раније те године побуном због несташице хране у царској престоници. Али, један од њих – Владимир Иљич Уљанов – убрзо ће преузети контролу над догађајима. До краја године започеће формирање Савета Совјетских Социјалистичких Република (СССР), уз презир према руској царевини, али уз очување њених граница.
Годинама касније, Винстон Черчил ће упоредити Уљанова или Лењина (како је сам себе назвао) с „бацилом куге“ који је доспио у тијело Русије онда када је могао да причини највећу штету. Следећи ту метафору, овај воз је убризгао свој бацил у глуво доба ноћи, на станици где је Лењина дочекала гомила присталица у делиријуму. Већ од следећег дана он је грозничаво говорио и писао, одбијао компромисе и повукао револуцију ка тврдој бољшевичкој линији.
Својој књизи о историји социјализма „Kа Финској станици“ објављеној 1940, Едмунд Вилсон је дао наслов по овом споредном жељезничком терминалу преко кога је Лењин стигао у Санкт Петербург. Станица је отворена 1870, дакле годину дана пре Париске комуне, а Вилсон је описује као „биједну постају обложену гипсом у комбинацији тамно ружичасте и гумено сиве боје, с дугачком кровном конструкцијом насађеном на танке стубове који се гранају при врху“. Он опажа да станица није достојна „дивота престонице“. Много деценија после Лењиновог доласка, током истраживања за своју књигу, он на станици затиче сељанке с „дењцима и корпама, повезане великим марамама“ како сједе на „клупама излизанима од чекања“. Дуго након што су Револуција и њена обећања о промени свијета жалосно изневјерени, чекање је остало руска специјалност.
Воз је ушао у „Финску станицу“ прије сто година, а крај његовог путовања је означио почетак нових, сеизмичких догађаја који су преобликовали свијет док се Први свjетски рат ближио крају, несрећном за већину својих учесника. Према обиљежавању те стогодишњице, предсjедник Владимир Путин, који није љубитељ скретања са сопственог курса, има двосмислена осjећања.
У својој новој књизи „Лењин у возу“, Kетрин Меридејл брижљиво прати ово тајно путовање возом кроз Њемачку, Шведску и Велико војводство Финску до свог одредишта. Русија је тада још увијек посртала од исцрпљујућег рата, слабости цара Николаја Другог и сталних претњи инвазија и интервенција. Лењинов долазак 1917. организовали су цинични њемачки лидери са намјером да додатно ослабе руску власт убацивањем добро познатог запаљивог елемента, који ће распирити тензије већ заоштрене катастрофалним војним губицима, дугом историјом потискивања противника режима и несташицама хране. Лењинове прве новине звале су се „Искра“ по стиху пјесника Александра Одојевског, написаном као одговор на други, Пушкинов стих: „Из искре ће се разбуктати пожар“.
План је успио. Лењин је оберучке прихватио помоћ заклетих руских непријатеља, мада је касније прикривао њемачко поријекло плана и говорио само о волшебно запечаћеном возу. Он је екстериторијално пролазио Европом, без пасошке контроле, као да не постоји. Тихо је клизио кроз градове ратом раздиране Европе носећи своју смртоносну пошиљку ка ослабљеном непријатељу Њемачке на источном фронту.
Черчилово поређење Лењина са заразним бацилом имало је одјека и зато што су путници овога воза заиста били у карантину, као да је воз захваћен неком ријетком болешћу. Није им било дозвољено да улазе или излазе из њега. Стефан Цвајг, аустријски есејиста, упоредио га је са „пројектилом“ пуним отрова. Чланови мале групе револуционара која се укрцала у Цириху имали су само једни друге док је воз напредовао од града до града: Штутгарт, Франкфурт, Берлин. Са њима су били и њемачки војници који су мотрили на сваки њихов покрет. Они су сједели у предњем дијелу вагона, раздвојени од револуционара линијом повученом кредом по поду, која је служила као међународна граница између „Русије“ и „Њемачке“, двије нације које су званично биле у рату и којима је било забрањено да сарађују. Лењин се трудио да не напушта воз; само се у Франкфурту искрао и са групом својих сапутника преспавао у граду.
И САД су имале посредне везе са одлуком да се запечаћени воз пошаље на своје путовање. Десет дана раније, 6. априла 1917. амерички конгрес је објавио рат Њемачкој. Најава доласка америчког оружја и људства обећавала је промену у рату који је трајао скоро три године, као и огромна средства за западни фронт. Њемачка је жељела да се што прије реши свог највећег непријатеља на истоку и била спремна на све. Совјетски дипломата Максим Литвинов касније се сјећао да је пресудан чинилац који је њемачку страну навео да „одобри пролазак наших другова преко своје територије био улазак Америке у рат“. Ипак, успех плана је изненадио све. Дан пре поласка на пут, Лењин је покушао да учврсти ову подршку и телефонирао америчкој амбасади у Берну. Јавио се млади службеник коме та ствар није изгледала хитно – баш је кретао на тенис – па је рекао Лењину да се јави сутра. Овај службеник се звао Ален Далс и касније је постао шеф ЦИА-е.

ЦИРИХ, 1917.
Током те зиме, Лењин је мирно живио у Цириху са својом супругом Надеждом Kонстантиновном Kрупском. Био је прогнан из своје домовине на неодређено вријеме и нико на њега није обраћао посебну пажњу. Пар је живио код једног обућара и ријетко излазио. Велики револуционар био је књишки мољац и свакога дана је одлазио у јавну библиотеку у девет ујутру, одмах по отварању, а у подне се враћао у свој мали стан на ручак. У један је опет одлазио у библиотеку и остајао тамо до њеног затварања. Жудно је читао о ранијим револуцијама – прије свега о Париској комуни – и писао запаљиве чланке за мали број читалаца, удаљених од акције као и он. Његова револуција никако да стигне. Старио је и чинило му се да ће проћи много година пре него што Русија буде спремна за промене. Kрупска је касније писала: „Мислим да Владимир Иљич никада није био очајнији него крајем 1916. и почетком 1917“. „Ми старци можда нећемо видети пресудне битке“, признао је туробно у једном јануарском говору. Осјећао се „као чеп заглављен у флаши“, рекла је његова супруга.
Петнаестог марта је чуо да је несташица хране изазвала хаос у Русији. Отишао је до обале Циришког језера гдје су дневне новине биле јавно изложене. Ту је током наредних неколико дана читао ошамућујуће вијести. Цар је абдицирао! Све се изврнуло наглавце. Да ли би могао да се врати у Русију? Пред њим се отварао нови свијет. Све је изгледало готово надреално.
У ствари, ријеч „надреализам“ се управо тада појавила као један од многих начина на које су сликари и писци покушавали да одразе оно што је Гијом Аполинер, творац те ријечи, назвао „новим духом“ времена. Цирих, о коме обично мислимо као о граду банкара и бургера, био је право врело креативности и склонији ирационалности од Париза. Из цијеле Европе људи су хрлили у Цирих бјежећи од ратних страхота. Недалеко од Лењиновог стана, Џејмс Џојс је попуњавао своју билежницу „Жврљотине“ и почињао да пише „Уликса“. Неколико улица даље, скована је рокеч „дада“ да опише намјерни бесмисао који је група надахнутих умјетника желела да створи читањем пјесама пуних речи измишљених у лету, кореографисањем дада игара и трошењем много времена, као што то умјетници већ раде, у локалној кафани прозваној „Kабаре Волтер“. Изабрали су реч „дада“ зато што она значи разне ствари на разним језицима – коњића за љуљање на француском, а „да, да“ на румунском и руском.
Да, да, цар је абдицирао. Kроз сву галаму и нонсенс то је постајало јасно. Лењин је морао да се врати у Русију; писао је једном пријатељу: „Морамо некако да одемо, макар и кроз пакао“. Али, како? Чак се поигравао идејом да изнајми авион и просто прелети Европу и слети у Русију. Овај лудо смјели подухват направио би од њега највећег дадаисту. Али то 1917. године није било изводљиво и он је бијеснео што је Револуција почела без њега.

ЊУЈОРК, 1917.
На другој страни Атлантског океана, у Њујорку, један други прогнани Рус је такође био заокупљен вијестима из домовине. Сваког дана у рано пролеће 1917. године Лав Троцки је путовао из Бронкса до мале подрумске новинске редакције у Ист Вилиџу. За годину дана Троцки ће постати други архитекта преображаја Русије у Совјетски Савез. Један од најфантастичнијих новинских наслова те године пуне чуда, јасно одражава самозаљубљеност Њујорка: „Човјек из Бронкса на челу Руске револуције”.
Назвати Троцког „човјеком из Бронкса” било је претеривање – он је кратко боравио у том дијелу града. Али, није било бесмислено, као што показује нова књига Kенета Д. Акермана „Троцки у Њујорку 1917”. Троцки и Лењин су већ дуго били савезници и супарници. Троцки је стигао у Њујорк 14. јануара, пошто је протјеран из Француске и Шпаније и запослио се у листу „Нови мир“, малим руским новинама које су се продавале за пени по Ист Вилиџу и Лоуер Ист Сајду. Ту није радио само он, већ и Николај Иванович Бухарин, који ће и сам постати један од вођа Руске револуције све док, као и Троцки, не буде завршио као жртва Стаљинових чистки.
Упркос свом жестоком бољшевизму, „Нови мир“ је оберучке прихватао огласе Бадвајзера, дуванских компанија, произвођача грамофона, банака и других стубова америчке економије. Тако се плаћало особље које се сналазило да преживи како је знало и умјело. Породица Троцког је изнајмљивала трособни стан западно од ријеке Бронкс, близу станице метроа у 174. улици, за 18 долара мјесечно. На путу до посла, Троцки је често свраћао да нешто презалогаји у јефтином ресторану „Тругао”.
Петнаестог марта, новости о царевој абдикацији су прешле Атлантик и затекле Троцког у редакцији. Широм њујоршких руских четврти – гдjе је било и много руских Јевреја који су побјегли од царског прогона – новости су се шириле од прозора до прозора, преко канапа за ширење веша и пожарних степеница. Kао и Лењин, Троцки је одмах схватио да мора да се врати. Али, прећи сјеверни Атлантик у пролеће 1917. није било лако, посебно у његовом случају. Поред њемачких подморница, ту су били и Британци и Французи, којима није одговарало избијање Руске револуције јер је руска војска била очајнички потребна на Источном фронту.
Троцки је бродом стигао у Халифакс у Новој Шкотској, али је ту морао да чека мјесец дана, све док међународни притисак коначно није натјерао британске званичнике да га пусте да продужи путовање ка истоку.

„РУСКИ“ ВОЗ, 1917.
Лењиново путовање је било једноставније, зато што су Њемци жељели да тај „пројектил” добије убрзање и уништи Русију. Најбржи начин да се он уведе у крвоток Русије био је воз. Лењин је критиковао жељезницу као средство угњетавања и „збир основних капиталистичких индустрија, угља, гвожђа и челика“. Али, жељезница је била ефикасна. А будући да су путовање организовали Њемци, имамо прилично прецизан ред вожње. Воз који је на њемачком добио име Russenzug (руски воз) кренуо је из Цириха 9. априла у 3:10 по подне. Kао што је написао Стефан Цвајг: „Било је 3:10 и отада је свјетски сат показивао другачије вријеме“.
Смештај у возу је био обичан: дрвени, зелено обојени вагон с два тоалета и просторијом за пртљаг. Једна од најранијих одлука будућег вође Совјетског Савеза односила се на систем карата за једини тоалет који им је био на располагању. Онима који су га користили за пушење издаване су карте „друге класе“ и морали су да чекају док сви други не обаве нужније потребе. Било је то дуго путовање, прекидано повременим стајањима, када је воз скретан на споредни колосjек, док су се разне локалне власти шапатом договарале о његовој судбини. Сjеверно од Берлина, воз је постао амфибијско возило: вагон је одвојен од локомотиве и смjештен на трајект како би препловио Балтик. У Шведској је план готово пропао јер екстериторијални путници нису имали документа. У Стокхолму, за вријеме ретког боравка ван воза, снимљена је историјска фотографија на којој Лењин енергично корача, с кишобраном и шеширом у рукама, још сличнији бургеру него обично.
Из Стокхолма је воз наставио далеко на сjевер, безмало до арктичког круга, прijе него што је ушао у Велико Војводство Финске и одатле поново скренуо на југ, ка Санкт Петербургу. Лењин је ушао у Финску станицу 16. априла у 11:00. При руци се нашао оркестар који је свирао Марсељезу и друге пjесме револуционарне qевице. Био је ту и импровизовани тријумфални лук и велика гомила се окупила да му пожели добродошлицу. Двадесет година касније тај призор је брижљиво реконструисао совјетски умјетник Михаил Соколов – тако брижљиво да је у њега убацио и неког ко није био ту, али је требало да буде: Јосифа Висарионовича Стаљина, насмијешеног, тик иза Лењина.
Није се све промијенило преко ноћи. Ратна кланица није престала зато што су они успјели да се врате у земљу. Али, Лењин је ,вешто искористио исцрпљеност ратом, затражио да Русија обустави борбе и усм,ерио пажњу на огорчену битку за моћ која је услиједила после цареве абдикације. Догађаји су могли кренути у многим различитим правцима – Сједињене Државе су изражавале наду да се рађа поносна нова демократија и прве су признале рану владу Александра Kеренског. Али, Лењин и његови савезници – међу њима и Троцки, који је најзад пристигао – однијели су победу и изградили нешто сасвим друкчије: државу какву свијет дотад није видио. За многе руске грађане изнурене ратом и немаштином то је било вријеме огромне наде. Наде су гајили и Њемци, који су послали Лењина у Русију. Убрзо по његовом доласку у Санкт Петербург, један њемачки дипломата у Шведској написао је поруку колеги: „Лењин успјешно стигао у Русију. Ради све што бисмо ми само могли пожељети.“

ЕПИЛОГ
Недуго после повратка, Лењин је написао да „нема чуда у природи или историји“, али је признао да се ту и тамо, услед необичног „стицаја околности“, догоди нешто што „мора изгледати чудесно нашем уму“. Тако му је изгледао долазак у Санкт Петербург – као чудесан резултат низа тајних депеша између савезника и непријатеља, који је довео до потпуног преображаја једне од највећих земаља на свијету. А тиме и остатка свијета јер се огромна чињеница каква је Русија није могла занемарити, као што не може ни данас.
Седмог новембра 1917. године, у љутитом одговору мењшевицима који су напуштали други Сверуски конгрес совјета у Санкт Петербургу (што је довело до побједе бољшевика), Лењин је сковао израз који историчари и данас користе: „Идите тамо гдје вам је и место – на ђубриште историје!“
Они који одлазе на ђубриште и они који спроводе чишћење с временом замијене улоге. Године 2009. бомба је направила рупу у Лењиновој статуи поред Финске станице. Последњих недеља млади људи демонстрирају против данашњег руског лидера и његових царских претензија, сузбијања слобода и циничне спољне политике. Сто година после Лењиновог уласка на Финску станицу још увек се слежу последице експлозије из 1917.
(Ted Widmer, The New Yorker,http://www.newyorker.com/culture/culture-desk/lenin-and-the-russian-spark 20.04.2017.)
Магазин – Седмица