
‘’Ултра’’ (ни)је била важна
- 13/10/2018
Документа о британским упадима у немачки систем радио везе, позната као систем ‘’Ултра’’, чији је центар био у Блечли парку, пружена су на увид јавности пошто су 70 година третирано као тајна. Сада се види да је до Черчила и других центара одлучивања заправо најмање информација долазило од ‘’Ултре’’
ПИШЕ: Ненад ЈАКОВЉЕВИЋ
Ултра није могла да буде од директне оперативне помоћи, као што је то био случај на фронтовима у Африци, Италији и Француској, где су учествовале савезничке снаге, али сасвим сигурно је могла да доносиоцима одлука послужи као важан коректив за информације добијане из других извора (нпр. од SOE, MI3 и SIS). Архива Блечли парка и десетине написаних књига сугеришу да су највиша војно-политичка тела била „непосредно упућена“. Винстон Черчил, као министар одбране и премијер, начелник империјалног штаба, Алан Брук, начелници штабова (COS), чланови Здруженог обавештајног комитета (JIC), директори владиних обавештајних служби (DMI, AI, NID), појединци попут Идна, Кадогана, лорда Селборна и многих других су добијали одговарајуће Ултра садржаје.
Али, како стоји ствар са Југославијом? Званична историја Ултре је о томе запањујуће нема.
Према установљеној пракси, Блечли парк је обавештајним службама слао дневне или недељне прегледе засноване искључиво на Ултри ратним министарствима, као и штабу SIS. Такве кратке и концизне извештаје користила је обавештајна служба министарства рата и њена секција која се бавила и Југославијом – MI3b.
Било је очигледно да је сразмерно мали део обавештајне слике заснован на Ултри. На пример: „Током целог месеца добијена су само 3 Ултра извештаја (март 1942)“, „само два „М.S.S. извештаја (април 1942)“, „мало поузданих информација (септембар 1942)“, „мало информација се добија из Србије (октобар 1942)“, „Скоро да и нема поузданих информација, осим оних добијених од Д.М. (децембар 1942)“
MI3b је био канал кроз који су пролазили сви извештаји агената са терена или оперативних штабова (SOE или SIS) и Ултра извештаји из Блечли парка. Та агенција је анализирала обавештајне податке добијене из свих извора а онда израђивала, најчешће једномесечне извештаје, и повремено мапе које су осликавале распореде осовинских и устаничких трупа и места главних устаничких активности. Они су потом, преко Директората обавештајне службе (DMI), достављани централним владиним телима.
MI3b извештаји, рађени најчешће на две или три стране, били су заправо кратки и концизни општи прегледи ситуације у Југославији. Садржали су обавезно информацију о бројном стању окупационих трупа, повремено о специфичним герилским акцијама или саботажама, али у највећој мери били су посвећени општим информацијама о политичкој ситуацији, о устаничким покретима, о ставовима њихових вођа, проценама броја следбеника, њиховој стратегији. А такви подаци су добијани од појединаца или штабова SOE или SIS. У том смислу, занимљив је релативно велики број тих процена од SIS-а с обзиром да нису имали ниједног свог представника у земљи до августа 1943. године (први се спустио Кенет Сајерс током августа, пошто је Бил Стјуарт погинуо неколико дана по спуштању на Жабљак са Билом Дикином, током операције Шварц. Сајерс и Стјуарт су били чланови југословенске секције SIS).
Уколико би се извештавало о осовинским операцијама, конкретним саботажама или политичкој ситуацији, а да су те информације засноване на Ултри, то је било најчешће јасно назначено као „M.S.S“. Taко је, на пример, извештено да у НДХ влада анархија и општи бојкот званичника њихове владе, о Хитлеровој политичкој одлуци да пошаље немачке дивизије у НДХ и подржи усташки режим; о италијанском пропуштању партизана из Црне Горе и Херцеговине (партизани су приликом повлачења порушили комуникације Сарајево-Мостар); о главним партизанским центрима (у „Бихаћкој републици“) у западној Босни: Карловац–Гламоч–Ливно и да броје око 10.000-20.000 људи. Да Немци стрепе од Михаиловића и да стога предузимају масовне репресалије и хапшења његових људи, о саботажи рудника Лиса и саботажама пруге Београд–Ниш–Скопље крајем 1942. и почетком 1943; о току и резултатима операција Вајс и Шварц…
Било је очигледно да је сразмерно мали део обавештајне слике заснован на Ултри. На пример: „Током целог месеца добијена су само 3 Ултра извештаја (март 1942)“, „само два „М.S.S. извештаја (април 1942)“, „мало поузданих информација (септембар 1942)“, „мало информација се добија из Србије (октобар 1942)“, „Скоро да и нема поузданих информација, осим оних добијених од Д.М. (децембар 1942)“, „мало конкретних информација о саботажама и герилским активностима (март и април 1943)“.
О територији под контролом Михаиловића извештавало се углавном на основу Бејлијевих и Хадсонових коментара, уз повремену допуну или потврду из „M.S.S.“ извора. О територији под контролом партизана, јављано је углавном на основу извештаја SIS (CX), мада су Ултра информације такође имале улогу. Обавештајни официри у MI3b су највећу пажњу посвећивали информацијама које су стизале од официра за везу код покрета отпора, и њих су узимали крајње озбиљно. Заправо, како је време одмицало и како је све више људи слато у Југославију, Ултра је све више уступала место информацијама добијеним од официра са лица места.
У једном меморандуму DMI из октобра 1943. се то и наводи: „СОЕ (у Југославији) има велики број британских официра за везу чији су извештаји од суштинске важности за информисање империјалног штаба, начелника штабова итд.. JIC се свакако сећа изврсног меморандума израђеног за премијера о ситуацији у Југославији који показује активности партизана, четника и осовинских снага. Овај документ је у највећој мери урађен на основу нашег личног контакта са СОЕ“.
Коментари и препоруке начелника штабова, Обавештајног комитета, и других сродних тела често су били рефлексија ставова садржаних у извештајима MI3b – обавештајне службе министарства рата. Ова служба je, пак, своје препоруке и мишљења давала чврсто се наслањајући на Черчилове опште стратешке концепте о Балкану и Југославији. Другим речима, дошло се до тога да обавештајне службе шаљу Черчилу информације које би он желео да чује.
МI3b je покушавао да нађе равнотежу између потребе да се отпор у Југославији настави након Черчилове директиве да „устанак у Југославији не би требало посматрати као прерани инцидент већ као корисну диверзију на Либијском фронту“, и рационалног дугорочнијег опредељења изградње јаке и ефикасне формације, организоване по војном устројству, способне за активности великог стила у тренутку када се савезничке експедиционе снаге искрцају или приближе Балкану.
Због тога је извештавано да „нема сумње да је цела земља у пламену“ а затим балансирано упозорењем да „партизани својим активностима, више штете земљи, него Осовини“.
Коментаре да „ће партизани својим ексцесима увек везивати један мали део дивизија за себе“, пратило је признање да они „везују само хрватске формације док су Немци пасивни“, а затим суве констатације о „свакодневном порасту партизанских активности у Босни и Хрватској“.
Коментари и препоруке начелника штабова, Обавештајног комитета, и других сродних тела често су били рефлексија ставова садржаних у извештајима MI3b – обавештајне службе министарства рата. Ова служба je, пак, своје препоруке и мишљења давала чврсто се наслањајући на Черчилове опште стратешке концепте о Балкану и Југославији. Другим речима, дошло се до тога да обавештајне службе шаљу Черчилу информације које би он желео да чује
Било је много непознаница и о политичкој позадини партизанског покрета. „Дивљи и разбојнички комунистички елементи“ су спајани са „многобројним Мачековим присталицама“ у њиховим редовима, веровало се да покрет није хомоген. Примећени су двоструки ефекти деловања партизана: њихове активности у Босни су оцењене као могућ допринос у борби против Осовине (веровало се да њихову већину чине Мачековци), док је у Словенији њихова активност оцењена контрапродуктивном јер изазива терор и репресалије.
У исто време, сматрало се да је Михаиловићева „основна стратегија“ увећавања организације и избегавања излагања својих јединица уништењу краткорочним акцијама мудра политика која уједно везује и велики део снага у Југославији. Његова „рационална политика“ је створила војну организацију способну да се придружи савезничким трупама током искрцавања на Балкану. Осим тога, места најпогоднија за стварање мостобрана и области са најповољнијим правцем напредовања експедиционих трупа, биле су под његовом контролом. То је можда био кључни фактор, јер су највише по овом питању COS, JIC и шеф империјалног штаба најупорније бранили препоруке MI3b.
Черчил и Форин офис су имали и своју независну линију обавештавања. Форин офис је углавном добијао информације од SIS, укључујући и она обавештења која су потицала од SOE. Осим процена агената, понекад су укључивала и декрипте мале вредности (декрипти ручних шифара немачких обавештајних служби – ISOS и ISOSYCLE). На тај начин, перспектива југословенске ситуације из угла Форин офиса је у великој мери била условљена ставом SIS.
Специфични Ултра сигнали су повремено слати појединцима – повремено на лични захтев Черчила – Идну, Кадогану и Сарџенту пре свега, али већа количина тих информација је почела да се доставља током лета 1943.
Черчил се, одмах по постављењу на премијерско место, наградио „диктаторским овлашћењима“, поставио се на чело министарства одбране и установио сопствени војни секретаријат како би надгледао рад начелника штабова. Није намеравао да тај посао препусти професионалцима, „желео је да буде сам свој обавештајни официр“. Тражио је да му се достављају необрађени обавештајни подаци из Блечли парка – „Не желим да мој обавештајни материјал филтрирају разне агенције“ – и од септембра 1940. свакога дана, три пута дневно је добијао најважније обавештајне податке о активностима савезничке и непријатељске војске на копну и на мору, као и декриптовани дипломатски садржај.
Упркос његовој жељи да прочита све поруке, сама количина материјала коју је производио Блечли парк је захтев учинила немогућим. Уместо тога, достављана му је селекција најважнијих сигнала декриптованих за тај дан. Критеријуми одабира нису никада довољно јасно дефинисани, али су изгледа официри у Блечлију, регрутовани од SIS, имали слободу да изаберу поруке за које су сматрали да ће бити довољно занимљиве или довољно важне за Черчила. Наслови и кратки описи су слати шефу SIS (Стјуарт Мензис – он је номинално био директор Блечли парка, али није имао утицаја на организацију и рад центра) који је потом лично селектирао и достављао материјал премијеру.
У фонду у коме се чувају Ултра сигнали достављани Черчилу, може се наћи око 120 докумената у вези са Југославијом за период 1941-1945. У неким случајевима, то су репродукције и преводи немачких сигнала, у неким случајевима су то парафразе декрипата дипломатских преписки, а у неким случајевима су то врло кратки извештаји-резимеи Блечли парка о догађајима у Југославији. Међутим, оно што је запањујуће је изузетно мала количина материјала послата Черчилу до краја марта 1943. За 1941. му је послато 12 сигнала, за целу 1942. – 9, а за први квартал 1943 – 8, рачунајући изводе и дипломатске поруке. Битно је истаћи и то да се тај материјал који је добијао није достављао у равномерним периодима. Некада би Ултру добио два пута недељно, некада не би примио ништа о Југославији месецима.
Резултати конференције у Казабланки (договорена инвазија на Сицилију у јулу, одложено искрцавање у северну Француску) снажно су мотивисали Черчила на развој медитеранских планова. У његовим очима, Сицилија је била само први корак до инвазије на Италију. Италија би била избачена из рата и савезници би пришли довољно близу да изврше притисак (бомбардовањем, пропагандом и успостављањем мостобрана на Балкану) на Хитлерове сателите, Бугарску, Мађарску и Румунију да изађу из Осовине. Тиме би се Немци принудили да повуку значајан део снага са Источног фронта и северне Француске, или би морали да се повуку из Грчке до линије Дунава, што би омогућило Британцима да се врате на европско копно преко Балкана и подстакну устанак окупираних народа највећих размера.
Успех ове, у суштини опортунистичке стратегије, зависио је, дакле, много више од чињења или нечињења других (реакције Немаца, сателитских држава, акција гериле) него од ослањања на сопствену снагу и могућности.
Балкан: Подстицати масовни устанак
У таквим условима, на улогу балканске гериле почело се гледати сасвим другим очима: она сада заузима важно место у реализацији британских планова. С обзиром да су италијанске дивизије на Балкану доминантне окупационе снаге, очекивало се да ће герила извршити додатни притисак на њих и олакшати Савезницима посао избацивања Италије из рата. Интензивирањем герилских саботажних активности, могла би да се поремети концентрација трупа за летњу офанзиву на Источном фронту, и допринело би se извођењу савезничких операција децепције (Barclay, Mincemeat у 1943, Zeppelin у 1944). Осим тога, пламен устанка у Југославији и Грчкој који би распалила SОЕ, могао би се проширити и на околне државе и помоћи британску намеру да балканске сателитске државе одвоје од Хитлера.
Од југословенске гериле се највише очекивало. У директиви начелника штабова за SOE од 20. марта 1943. је назначено да је на Балкану потребно охрабрити герилске операције и обезбедити повољне услове за улазак експедиционих снага на Балкан. Специјално за Југославију и Албанију, тражено је да се подстиче масовни устанак и отворени рат: „Евентуална потреба да се у каснијој фази герилске операције координирају са савезничким плановима, не сме да умањи напоре у садашњем тренутку”.
Партизанска стратегија коју је MI3b критички oписивао као „политику ширења устанка у садашњем тренутку без обзира на губитке за себе или становништво“, је полако али сигурно добијала предност над Михаиловићевом „дугорочном стратегијом“. У Вајтхолу је у фебруару беснела расправа о будућој политици према Југославији. SIS се снажно залагао за моментално отпуштање Михаиловића и његова судбина је већ тада висила о концу. Расправа је завршена компромисом, изгледа на Черчилову личну интервенцију: наставак подршке Михаиловићу, али уз успостављање контакта са партизанима. О евентуалном пружању помоћи одлучило би се када се више сазна о њиховој организацији, стратегији и о томе да ли је могуће ублажити њихов јак „антибритански комплекс“. SIS изгледа није био потпуно задовољан исходом, ни тиме што се недовољно уважавају његови „најтајнији извори“. Реаговао је тако што је у наредним месецима премијеру почео да шаље знатно већу количину Ултра сигнала него до тада, који су показивали да „југословенски партизани воде отворени рат са Немцима“.
У уводним месецима, док се нова политика још увек обликовала, доминирали су умеренији ставови према обема странама. На партизане се гледало повољније него до тада, због тога што су наводно активнији, али је Михаиловићу још неко време давана предност. MI3b je то објашњавао поседовањем јаке војне структуре у тренутку искрцавања савезника. По њиховом мишљењу, Мачекови следбеници су имали пресудну улогу за британске балканске планове, да ће прићи оној страни коју савезници подрже – а тада је још увек препоручивано да се подржи Михаиловић.
Начелници штабова су прихватaли ове препоруке „из војних разлога и независно од политичких разматрања“.
(Српске новине, гласило ОСЧ ”Равна Гора”, Чикаго, октобар 2018)