„Халјард“ и „Ренџер“ – америчке мисије на Балкану 1944

03/12/2013

Милослав Самарџић

„Халјард“ и „Ренџер“ – америчке мисије на Балкану 1944.

За највећу акцију спасавања оборених савезничких пилота иза непријатељских линија у Другом светском рату – познату у америчкој војсци као The Halyard Mission – српска и југословенска јавност први пут су сазнале 1990. године из часописа Погледи, који је уређивао аутор ове књиге. Милослав Самарџић је касније наставио истраживање, пре свега у архиву главних актера ове акције, припадника Југословенске војске (четника), склапајући целовиту слику догађаја.
Док је акција о спасавању „заборављених 500“ – којих је у ствари било око 700 – у међувремену постала позната широм света, и даље се не пише довољно о мисији која је уследила нешто касније. Јер, Мисија „Ренџер“ (The Ranger mission), на челу с пуковником др Робертом Мекдауелом, била је заправо немогућа мисија: покушај да се крајем лета 1944. године заустави совјетска инвазија, тј. да се промени исход рата на Балкану…

Да купите књигу преко ”Скрибда”, кликните овде.

Да купите књигу преко “Амазона“, кликните овде.

САДРЖАЈ

Предговор

ПРВА ГЛАВА: МИСИЈА ХАЛЈАРД
1. Почетак акције
2. Борба за пилоте
3. Извештаји агенције „Демократска Југославија“
4. Евакуација из Прањана
5. Евакуације из Коцељеве и Бољанића
6. Број спашених пилота
7. Политичке импликације
8. О споменику Дражи у Вашингтону

ДРУГА ГЛАВА: ИЗЈАВЕ СПАШЕНИХ ПИЛОТА
1. Мајор Ричард Фелман: Није ни било потребно да знам ја њихов или они мој језик
2. Мајор Ричард Фелман: Гарантујем својим животом!
3. Капетан Томас К. Оливер: Непредвиђена посета Југославији
4. Мајк Мак Кул: Да није било четника, ја данас не бих био овде
5. Потпуковник Џон Ф. Скрагс: Жртвовали су своје животе, да би наше спасили
6. Потпуковник Чарлс Дејвис: Споменик Дражи у Вашингтону
7. Пуковник Џон Е. Скрагс: У мојим очима ово је народ за дивљење
8. Потпуковник Дејвид Е. Лабисионер: Док сам жив ја ћу остати дужник српског народа
9. Пилот Нил С. Јаноски: Четници су осули паљбу на Немце
10. Пилот Хал Саутер: Хранили су нас, лечили и чували
11. Пилот Куртис Дајле: Били су апсолутно неустрашиви
12. Потпуковник Милтон Е.Френг: Ми смо овде да исправимо унакажену историју
13. Поручник Вилијем Лејн Роџерс: У скривеној болници
14. Поручник Маријан Столоф: Скок у Босну
15. Гас Браун: Ђенерал Михаиловић је од мене тражио једино да америчком народу кажем истину
16. Ален Фридберг: Примили су нас као рођаке
17. Роберт Николас Влахос: Операција на Хомољским планинама
18. Капетан Џорџ Мусулин: Били су нам искрени савезници
19. Капетан Ник Лалић: Народ је листом био уз Михаиловића
20. Џон Т. Нелсон: Оставили смо обућу четницима

ТРЕЋА ГЛАВА: „МИСИЈА РЕНЏЕР“
1. Опште околности и пример Грчке
2. Долазак Мекдауелове мисије
3. Мекдауелови савети
4. Преговори са Немцима о предаји
5. Одисеја поручника Крамера
6. Немци нуде предају и на Јадранском мору
7. Употреба Немаца
8. Мекдауелов извештај
9. Одјек Мекдауелове мисије
10. Совјети заробљавају америчког официра
11. Оружани сукоби Американаца и Совјета

ФОТОГРАФИЈЕ И ДОКУМЕНТА
ИЗВОРИ
БЕЛЕШКА О АУТОРУ

ПРЕДГОВОР

Лета 1946. године, тзв. слободни свет обишла је једна необична фотографија. Приказивала је млађег, лепо обученог и насмејаног човека, како у Њујорку, на Петој авенији, носи транспарент са следећим натписом на енглеском језику: „Тито каже: Михаиловић ме је убио! У ствари, он ме је спасао! Дејвид О`Конел, 7553, Авенија унион“.
Ко је био овај човек, који је истинитост своје тврдње поткрепио исписивањем своје адресе на транспаренту?
Он је био један од око 700 оборених савезничких, већином америчких, пилота, које је током тек минулог Другог светског рата од Немаца и других припадника Сила осовине спасила Југословенска војска, познатија под именом четници Драже Михаиловића.
Неколико месеци раније, светом је одјекнула вест да је Михаиловић пао у руке комунистима и да ће га они извести на суд под најстрашнијим оптужбама. Тврдили су да је сарађивао са Силама осовине, да се борио против Савезника и да је убијао пилоте које је над Југославијом обарала немачка противваздушна одбрана. Као пример навели су убиство Дејвида О`Конелија.
Процес против Михаиловића био је највећи у комунистичкој Југославији и уопште до наших дана највећи на овим просторима. Оптужницу су спремале бројне екипе најбољих људи које су комунисти имали. Очекивао се велики ефекат, па је процес одржаван јавно, повремено са директним радио преносом, пред бројним новинарима и гостима из целог света.
Па ипак, почињене су катастрофалне грешке, међу којима се издваја епизода са О`Конелијем.
Како је то било могуће?
Комунисти, напросто, нису имали избора до да се служе лажима. Било је само питање коју је од тих лажи лакше, а коју теже демантовати. Испоставило се да је најслабији онај део оптужнице до кога су највише држали: сарадња Дражиних четника са Силама осовине. Према њиховој интерпретацији догађаја, изгледало је као да су Немци били редовни гости Дражине Врховне команде и штабова његових јединица. Међутим, од септембра 1941. до фебруара 1945. године међу четницима су се налазили савезнички официри, подофицири и војници. Најпре су то били чланови војних мисија, а онда, баш у време каду су због „више политике“ они почели да одлазе, фебруара 1944, код четника почињу да падају оборени савезнички пилоти.
Пилоти су падали у најгори час по светске политичаре, како источне, тако и западне. Они су се управо договорили о предаји Краљевине Југославије комунистичком блоку, на основу наводно проверених информација да Југословенска војска (четници) више и не постоји, а да су се њени делови, разбијени од стране „херојских“ партизанских јединица, утопили у нацистичке формације.
Оборених пилота било је тако много, падали су на тако великим пространствима и у тако дугом временском периоду, да се та лаж није могла сакрити. Најпре савезнички штабови, а потом и јавност западних земаља, почели су да постављају логична питања: ако Југословенска војска не постоји, како то да управо она прихвата оборене пилоте у већем делу земље: и у Босни и Херцеговини, и у Јужној Србији, и у Тимочкој крајини? Ако је, пак, Југословенска војска део Сила осовине, зашто не предаје пилоте Немцима, тим пре јер они за сваког пилота исплаћују награду од 50.000 долара?
Велике силе праве велике грешке, а признају их тешко, или никако. То је на својој кожи осетио и један од најбољих америчких обавештајних официра, пуковник професор др Роберт Мекдауел. Док су амерички официри послати у Дражин штаб ради координације у акцији спасавања пилота (Мисија „Хаљард“), добили изричиту наредбу да се не мешају у политичка питања и да не дају никаква обећања, то није био случај са Мекдауеловом групом, која је дошла одмах потом (Мисија „Ренџер“). Мекдауел је заправо требало да дође раније, али је то спречавао лично британски премијер Винстон Черчил. Уз подршку председника Рузвелта, а на инсистирање једног од најмоћнијих људи америчке администрације, шефа ОСС-а (будуће ЦИЕ), генерала Вилијема Донована, Мекдауел ипак стиже у Дражин штаб. Његов задатак био је најтежи који се уопште могао замислити: променити ток и очекивани исход Другог светског рата на Балкану, тако да се на полуострву стационирају америчке, а не совјетске трупе, које би успоставиле комунизам!
„Дошао сам да помогнем“, рекао је Мекдауел Дражи, али се после Черчилове нагодбе са Стаљином ситуација тако нагло погоршала, да се свега два месеца касније овај храбри пуковник умало није нашао пред војним судом.
Све то било је више него довољно да мисије „Хаљард“ и „Ренџер“ ускоро прекрије вео заборава. Али, ни једна тајна није вечна. После политичких промена у Србији, 2000. године, постављена је спомен плоча у селу Прањани, на месту где се лета 1944. године налазио импровизовани аеродром са кога су спашени пилоти евакуисани у Бари. Неколико година касније, америчка амбасада у Београду уврстила је сећање на Мисију „Хаљард“ у један од кључних сегмената за поправљање односа са Србима, који су иначе традиционално добри, али су драматично погоршани НАТО бомбардовањем ове земље 1999. године. Данас су амерички маринци редовни гости Прањана. Поред осталог, Американци су најавили градњу једног музеја у Прањанима, и једног у бази Рајт Патерсон, у Дејтону.
Тако Мисија „Хаљард“ почиње да добија своје право место у историји. Уосталом, реч је о највећој акцији спашавања иза линија фронта у Другом светском рату, а свака историја воли рекорде.
За разлику од ње, сећање на Мисију „Ренџер“ и даље долази из другог плана. Најдиректнију асоцијацију на ову мисију дао је потпредседник Скупштине ОЕБС-а, Вили Вимер, у писму немачком канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. године, у коме се поред осталог каже:
„Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945.“

Милослав Самарџић