Четници Источне Србије

25/12/2013

Радомир Петровић Кент
Четници Источне Србије

Књига чувеног команданта 1. бољевачке бригаде Тимочког корпуса – једне од најјачих четничких бригада.
Историја четничког покрета у Вељковој крајини: развој, јединице, бројно стање, наоружање, борбе против Осовине и против комуниста.
Љубица и Кент – највећа љубавна прича Крајине, опевана у народној песми.
Отворено писмо америчким пилотима које је Кент спасавао од Немаца, а који су пола века касније заједно са Немцима бомбардовали Србе… „Да ли је у питању лоше сећање или само још једна издаја“ – питао је Кент своје ратне другове у отвореном писму америчким официрима. У поглављу о Босни, као професионални новинар, Кент разоткрива кампању западних медија против српског народа у Републици Српској…

Да купите преко ”Скрибда”, кликните овде.

Да купите књигу преко “Амазона“, кликните овде.

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР: Једна српска прича

РЕЧ АУТОРА

Ко сам ја

ПРВИ ДЕО: ТАКО ЈЕ БИЛО ОНДА

Спасавање америчких пилота

Непредвиђена посета Југославији

Враћамо се после 50 година да се захвалимо српском народу који нам је спасао животе

Пилот није морао да се крије

Заборављени херој заборављеног подвига

ДРУГИ ДЕО: ОВАКО ЈЕ САДА

Ко је ко у Југославији и како је све почело? Шта је Босна?

Шта је била Југославија?

Ко су Срби?

Ко су Хрвати?

Ко су босански муслимани („Бошњаци“)?

Како се распала Југославија?

Амерички рат, медијски рат

Закључак

ТРЕЋИ ДЕО: КЕНТ ГОВОРИ

ЧЕТВРТИ ДЕО: ПОВРАТАК У ОТАЏБИНУ

ПРЕДГОВОР: Једна српска прича

С оне, источне стране Велике Мораве, нема особе која ће остати равнодушна на помен имена – Кент. То име је још током Другог светског рата постало ствар мита и легенде, попут крајишких јунака из минулих векова. Приче о Кенту ишле су дотле, да се једном приликом „опекао“ и Дражин командант Србије, генерал Мирослав Трифуновић. Када му је стража најавила долазак Кента, генерал је послао два војника да му помогну да сјаше са коња. Ко зна како је он замишљао тог младића холивудског лица и атлетске грађе.

Да се иза псеудонима „Кент“ крије активни поручник Радомир Петровић, то су знале само најповерљивије особе, да би се тајна сачувала од суровог Гестапоа. И сачувала се. На немачким плакатима, са обавештењем да се „бандит Кент“ осуђује на смрт, писало је да је то „агент страног порекла“.

У априлском рату 1941. године Немци су два пута заробљавали Радомира Петровића, тада потпоручника, и он је два пута успео да им умакне. Домогао се густих крајишких шума, из којих започиње герилу, најпре самостално, а од јуна 1941. у оквиру Четничких одреда Југословенске војске, којима се прикључује са својим Озренским четничким одредом. Чим је чуо да пуковник Дража Михаиловић шаље официре преко Дрине, као помоћ најугроженијем делу српског народа, одлази на Равну Гору са молбом да се и он придружи изабранима. Пуковник Михаиловић му одређује ратни распоред код мајора Бошка Тодоровића. Међутим, једном младићу из Фоче (Србиња), који је чуо да предстоји битка за његов град, на преклињање уступа своје место у групи за одлазак, да би он отишао сутрадан. Судбина је хтела да се те вечери пуковник Михаиловић предомисли, када је сазнао да потпоручник Петровић потиче из једне од најугледнијих породица у Источној Србији, и да ће као такав бити од веће користи у свом родном крају.

Петровић је добио један од најтежих задатака: да ступи у одред генерала Милана Недића у Зајечару, да отуда неопажено извуче наоружање и опрему у шуму, и да онда оснује једну јаку четничку јединицу.

Тако је и било. Средином 1942. године Кента видимо на челу Бољевачке бригаде, једне од најбољих у Србији. Под својом командом, Кент је имао око 800 неожењених младића, лако покретних и изванредно наоружаних. Бољевачка бригада је учествовала у многим борбама против Немаца и Бугара, а 1944. године и против комуниста. Док је трајала битка за Африку, бригада је извела око 40 диверзија на пругама којима су Немци транспортовали ратни материјал свом најбољем војсковођи, маршалу Ервину Ромелу. Ни један од 17 америчких пилота, који су после дејства немачке противваздушне одбране пали на територију Бољевачке бригаде, није пао у руке окупатору. Када су лета 1944. године комунистичке дивизије кренуле пут Дунава, у сусрет Стаљиновим трупама, Кент је, у чину капетана, постављен за заменика команданта Комбинованог јуришног корпуса, најелитније четничке јединице у Источној Србији. Са својим војницима остаје и као рањеник, све док лекар није посумњао на тетанус.

Тог августовског дана 1944. године почиње други део приче о Кенту. Из једне четничке болнице, под лажним именом је упућен на лечење у Београд, одакле, каналом за рањенике, одлази у емиграцију. Сматрао је, као и многи, да је то привремени одлазак. Тако је у Зајечару остала Љубица Стојановић, његова велика љубав. Најчувенија љубавна прича из Крајине онога доба, опевана у народној песми, имала је трагичан крај.

Нови живот Кент није желео да започиње далеко од Србије. Добио је папире за Аустралију, 1947, а потом и за САД, 1948. године, али се оба пута „преломио“ у последњи час. Са малобројним четницима емигрантима, остао је у Швајцарској, у Женеви, чекајући дан када ће моћи да крене преко Алпа, у своју вољену Србију. У посету Србији дошао је тек маја 2001. године.

У емиграцији, Кент је био политички активан и помагао је нашим људима, избеглицама од комунистичког режима, колико је могао.

Прво запослење нашао је при Уједињеним нацијама у Женеви, као чиновник. Али, на захтев комунистичких власти, добија отказ, заједно са још двојицом бивших четника, Александром Ђокићем (Штаб 501) и Браниславом Ђокићем (Демократска омладина).

Ађутант и нераздвојни пратилац краља Петра Другог Карађорђевића, Кент је био од 1951. до 1956. године. Краља описује бираним речима: „Био је диван човек, леп, добро васпитан, добар човек и добар Србин. Био би диван владар да је имао своју земљу. Овако, био је много несрећан. Енглези су га натерали да уради то што је урадио.“

После службе код краља, Кент постаје званични тумач за српскохрватски језик у Женеви, па новинар при агенцији „Авала“, коју су основале избеглице, а затим, до пензионисања, женевски директор Издавачке куће „Ла гилд“ из Лозане.

Почетком деведесетих година, када је изгледало да се ближи крај патњама српског народа, појавили су се нови изазови. Потомци и наследници америчких пилота, које је Кент спашавао од Немаца, сада су заједно са Немцима почели да бацају бомбе по његовом српском народу. О свом трошку, на енглеском језику је објавио књигу „Слабо памћење или само још једна издаја“, у чијем поднаслову пише: „Отворено писмо оним америчким официрима који су наметнули окупациону власт у Босни“. („Is it poor memory or just one more treason?“, „L`Age d`Homme“, Лозана, 1998. године.) Књигу је послао америчким пилотима који му дугују живот, али и на све важне адресе у најмоћнијој држави на планети. Сила, међутим, обично не рачуна са питањима морала и савести – већ следеће године на српски народ су бачене нове тоне америчких бомби.

Књига „Четници Источне Србије“ настала је тако што су књизи „Слабо памћење или само још једна издаја“ придодата два нова поглавља: „Кент говори“ и „Фотографије“. У првом, енглеском издању, та два поглавља нису била неопходна због специфичне намене књиге. Али, у овом, српском издању, ова поглавља су итекако потребна, зато што је литература о четницима генерала Драже Михаиловића у Источној Србији веома оскудна. Реч једног од најистакнутијих оперативних команданата Источне Србије, тај недостатак значајно надомешћује.

Радомир Петровић Кент има сина Петра, унука Бориса и унуку Дивну. Петар је архитекта и има своју фирму, у којој ради и син Борис, такође дипломирани архитекта. Дивна је завршила трговачку академију, али како са тим занимањем није била задовољна, после је завршила и четворогодишње студије физиотерапије.

Кент и Андре, Петрова мајка, никада се нису венчали. „И даље сам ратовао“, каже Кент, „нисам веровао да је све готово“.

Андре и Кент су гледали неки филм, у коме главни јунак, официр, гине, а његов шестогодишњи син остаје уплакан. „Овако ћу и ја да погинем, а немам сина да плаче за мном“, рекао је Кент на изласку из биоскопа лепој Андреи, коју је тада први пут видео. „Ја ћу ти родити сина“, одговорила је она, пола у шали, пола у збиљи.

„Ја просто не знам колико имам година“, говорио је Кент. Није могао да поверује да је доживео осамдесет година.

У другом српском издању Кентове књиге објављено је и поглавље „Повратак у Отаџбину“. У поглављу „Кент говори“ извршене су мање допуне.

Радомир Петровић Кент је преминуо 2006. године у Женеви.

Милослав САМАРЏИЋ