Највеће битке партизана и четника – Битка на...

”Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је момена...

13/04/2025

Zasto Srbi pisu hrvatskim pismom? Sta se krije od ...

Колико дуго траје наметање хрватске латинице Српск...

06/04/2025

KO JE PROBIO Solunski front – Sumadijska div...

Свет је био запањен српским победама на Церу и Кол...

02/03/2025

Прави и лажни Косовски мит

29/06/2017

Kosovo_Maiden,_Uros_Predic,_1919

Поводом јучерашњег Видовдана, обновљене су полемике о Косовском миту. Тим поводом, из своје књиге ”Тајне Вукове реформе”, преносим поглавља о лажном и правом Косовском миту. У додатку је Запис на мраморном стубу на Косову – песма деспота Стефана Лазаревића која опева победу српске војске у Косовском боју
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

22. ЛАЖНИ КОСОВСКИ МИТ (ИЗ “НАРОДНОГ СТВАРАЛАШТВА”)

Сада, дакле, треба да одговоримо на низ питања: зашто је српску победу “народно стваралаштво” претворило у пораз? Како је настао мит о Косову и шта је његово значење? Како је створен култ кнеза Лазара? Шта значе појмови “земаљско царство”, “небеско царство” и “косовско опредељење”? Ко је створио све те митове, да ли уистину народно предање, само од себе, или је реч о нечијој смишљеној делатности?

Преовладајућа, вуковска школа, на сва ова питања даје непотпун или погрешан одговор, изврћући до апсурда значење косовског мита. Садржај и поруку косовског мита у овој варијанти видећемо из народне песме “Пропаст царства српскога”.

Песма почиње тако што соко, “тица сива”, доноси “цару на Косову” “књигу” од Богородице:

Царе Лазо, честито колено,

Коме ћеш се приволети царству?

Или волиш царству небескоме?

Или волиш царству земаљскоме?

Ако волиш царству земаљскоме,

Седлај коње, притежи колане!

Витезови, сабље припасујте,

Па у Турке јуриш учините:

Сва ће турска изгинути војска!

То је прва могућност коју Богородица ставља у изглед кнезу Лазару. Друга је следећа:

Ако л’ волиш царству небескоме,

А ти сакрој на Косову цркву,

Не води јој темељ од мермера,

Већ од чисте свиле и скерлета,

Па причести и нареди војску:

Сва ће твоја изгинути војска,

Ти ћеш, кнеже, с њоме погинути.

Следи Лазарево кратко двоумљење, и онда опредељење “царству небескоме”:

Мили боже, што ћу и како ћу?

Коме ћу се приволети царству?

Да или ћу царству небескоме?

Да или ћу царству земаљскоме,

Земаљско је за малено царство,

А небеско увек и довека.

Тако је, према предању, пораз на Косову последица свесног опредељења кнеза Лазара: Срби су у бој пошли са намером да изгубе. Награда за самоубилаштво читаве војске и државе је вечна слава “цара Лазара”. У “Антологији српског песништва” Миодраг Павловић даје класично тумачење:

“Кнезу Лазару се нуди избор, једно страшно или-или, које је равно распињању. Или ће одмах, без духовне припреме, покренути своју војску у бој, и задобити земаљску победу, без вишег смисла, или ће се прво окренути подизању провизорног храма и обреду, да би задобио ‘царство небеско’, што значи, истовремено, и губитак сваке земаљске области. Хришћански обред постаје предзнак и залога земаљског пораза. Сасвим супротно од онога што је веровао Стефан Првовенчани и његови наследници…”

Али, да ли је заиста кнез Лазар био других убеђења од својих претходника, Немањића? Да ли је косовски мит никао без икакве подлоге (у оваквој верзији јесте) или је плод читаве дотадашње српске духовности? И најважније, какво је то тумачење хришћанства које нагони на самоубилаштво зарад славе?

У историји хришћанства никада побожност није представљала “предзнак и залогу земаљског пораза”; пораз се никада није награђивао – напротив, награђивани су подвизи и победе: над самим собом, над злим силама, непријатељима и неверницима…

Тумачење Миодрага Павловића јесте исправио, али нема смисла јер је сама песма бесмислена..Њен бесмисао наставља се до последњег ретка: као учесници Косовског боја помињу се Мрњавчевићи, који су изгинули још на Марици, и херцег Стефан, који је живео касније, а произилази да су, све скупа, Срби на Косово извели 320.000 војника. Но, ако те непрецизности занемаримо због уметничке слободе, додуше веома растегљиво схваћене, никако се до бесмислом не може протумачити завршница песме:

Маче војску српски кнез Лазаре,

У Лази је силни Србаљ био,

Седамдесет и седам иљада,

Па разгони по Косову Турке,

Не даду се ни гледати Турком,

Да камоли бојак бити с Турци;

Тад би Лаза надвладао Турке, –

Бог убио Вука Бранковића!

Он издаде таста на Косову!…

Тада Лазу надвладаше Турци,

И погибе српски кнез Лазаре,

И његова сва изгибе војска…

Сада је “кнез Лазар”, дакле више не “цар”, погинуо због наводне издаје Вука Бранковића, док се његово небеско опредељење више и не помиње!

23. ПРАВИ КОСОВСКИ МИТ (ИЗ СТАРЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ)

О народном предању у верзији Вука Караџића можемо говорити само као о кривотвориоцу мита о Косову, никако као о ствараоцу и верном чувару. Изворни мит о Косову створила је и неговала Српска православна црква, понајпре кроз нашу стару књижевност. Најзначајнија улога у томе припада Данилу Бањском, или Млађем, који је био патријарх од 1390. до 1400. године. Он сам је кнезу Лазару посветио четири списа, док је укупно познато још десетак дела наших средњевековних писаца сличне садржине. На жалост, сва та дела су мање позната, јер су од доба Вука Караџића потцењена за рачун незаслужено прецењеног ”народног стваралаштва”. Као што смо већ навели, поједине Караџићеве присталице ишле су тако далеко називајући нашу средњевековну књижевност “болесном”, док су, насупрот, ”народном стваралаштву” испеване оде обимније и од њега самог.

Значење и настанак изворног косовског мита показаћемо наводећи делове “Слова о кнезу Лазару” Данила Млађег, које је једна врста средњевековне драме.

У једном поглављу, кнез Лазар, призвавши своје “и велможе и војводе и војнике, велике и мале”, обавести их о “безбројној иноплеменој најезди”, и каза:

“Ви, о другови и браћо, велможи и благородни, војини, војводе, велики и мали, сами сведоци и посматрачи јесте, колика нам добра Бог у животу овом дарова, и ничега што је красно и слатко, на овоме свету, ни славе ни богатства, ни свега што је човеку потребно не лиши, но што више умножи, да ако нам што скрбно и болно буде, не будемо незахвални и благородни за ово Богу. Но ако мач, ако ране, ако тма смрти догоди се нама, слатко се Христа и за благочашће отачства нашег да примимо. Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, него ли плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, најзад постарајмо се за мало подвиг страдалачки примити, и да поживимо вечно на небесима, дајемо себи именовање војника Христових, страдалаца благочастија, да се упишемо у књиге животне. Не поштедимо тела наша у борењу, да од онога који просуђује подвиге светле венце примимо. Болови рађају славу и трудови доводе до починка”.

На ове Лазареве речи, уследио је одговор:

“…Шта је много за те и за благочастије, и за отачаство нам умрети. Не поштедимо себе, знајући да имамо и после овога отићи и с прахом помешати се. Умримо да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу као живу жртву, не као пре маловременим и обмањивим гошћењем наслађењу нашем, но у подвигу крвљу својом.

Не поштедимо живот наш, да живописан пример после овога другима будемо. Не бојмо се страха који је дошао на нас. Ако бисмо заиста на страх и губитак мислили, добра не бисмо се удостојили. Ако бисмо о сваком од пустошних погрешења помишљали, ништа од часних подвига не би се учинило. Ми с Исмаилићанима борити се имамо. Ако и мач главу и копље ребро и смрт живот, ми с непријатељима борити се имамо”.

Уследио је бој, Лазар је погинуо и посветио се. Следећа слика је ридање кнегиње Милице, док грли мошти новомученика. Кнез Лазар јој одговара:

“Не више плачевна, не више жалосна због мене имај се. Но шта више радосно и благодарно, зашто са силним бој створих, и тога сруших, и смртном раном умучих, и некрепка показах…”

Народни певач и патријарх Данило као да пишу на сасвим различите теме. Код патријарховог кнеза Лазара нема предаје и самоубилачког расположења. Он своју војску позива и храбри за бој (“Не поштедимо тела наша у борењу”), а ако, и три пута ако, у том боју “тма смрти догоди се нама”, онда ћемо “да поживимо вечно на небесима”. Царство небеско се дакле задобија подвигом, а то је у овом случају борба за слободу и отачаство. Оно “или-или” између царства земаљског и царства небеског не постоји, ту нема супротности: или земаљски пораз, а небеска победа – или земаљска победа, а небески пораз. Пораз на земљи није услов вечне победе. Напротив, вечна победа долази као резултат земаљске победе, односно таквог живота на земљи који је у складу са хришћанским учењем: победа је када се не чини грех, не врши издаја, али и када се савлада страх и храбро изађе на бојно поље. Победа је и ако се на том бојном пољу погине, али не ради славе, па макар и вечне, него у одбрану Христове вере, “за благочастије, и за отачаство”. И сам кнез Лазар говори о својим земаљским победама, односно подвизима, када каже:

“…Са силним бој створих, и тога сруших и смртном раном умучих, и некрепка показах”.

Захваљујући подвизима на земљи – савладавању страха, изласку у бој, рушењу непријатеља и давању живота у борби за највише идеале, кнез Лазар је задобио “царство небеско”. У обраћању војсци он и директно каже како се заслужује небеско царство: “Не поштедимо тела наша у борењу, да од оног који просуђује светле венце примимо”. Још пре боја је нзградио цркву и у њој уочи боја причестио војску, али није у складу са хришћанским учењем да се због богослужења губи на земљи, или, како каже Миодраг Павловић, да “хришћански обред постаје предзнак и залога земаљског пораза”. То је само једно накарадно тумачење Христовог учења.

Најзад, када се подвигом заслужи царство небеско, постаје се “живописан пример” другима. И не понавља без разлога два пута Лазарева војска како се даје пример будућим нараштајима, тј. како се, у овом случају, постиже подвиг:

“Ми с Исмаилћанима борити се имамо. Ако и мач главу и копље ребро и смрт живот, ми с непријатељима борити се имамо”.

Да је реч о позиву на борбу у коју се иде с надом у победу, не пораз, сведочи и књижевно дело Андонија Рафаила и других савременика патријарха Данила. Као карактеристику Рафаиловог дела Димитрије Богдановић примећује продор поетике исихазма у косовски круг српске литературе. Исихасти су у Византији стварали дух отпора непријатељима православља, и Латинима и Турцима, развијајући током XIV и XV века оштру грчко-византијску националну свест:

“Таква оријентација византијског исихазма, пренета на тле српских земаља, значила је у ово доба идеолошки подстицај за борбу и отпор турским, османлијским завојевачима у име виших циљева православне хришћанске цивилизације. Управо су ти духовни и политички идеали византијског исихазма дошли тако снажно до изражаја у српској књижевности Косова. Са рукописним зборницима с краја XIV и првих деценија XV века у Србији се ширила не само антилатинска, него и антимуслиманска полемичка књижевност и документација византијских извора”, пише Богдановић.

P.S.

Текст који се налазио на мраморном стубу који је поставио почетком XV века Деспот Стефан Лазаревић своме оцу и погинулим српским ратницима у Косовском боју.

Једини препис текста са мраморног стуба сачуван је до данас у Патријаршијској библиотеци бр. 167. за који је Ђорђе Сп. Радојичић утврдио, према воденим знацима, да је настао између 1573-1588. године.

Човече,
ти који Српским земљама ходиш,
ма ко да си, ма шта да си, странац или овдашњи,
кад дођеш на поље ово, које се Косово зове,
по њему целом угледаћеш пуно костију мртвих,
а међу њима видећеш тада камено биће,
мене крстоликог и освећеног
како насред поља усправно стојим.

О љубљени,
немој да прођеш, немој да превидиш
као нешто безвредно и ташто,
већ те молим приђи, приближи се мени
и размотри речи које ти приносим,
па ћеш разумети тако, зашто и како,
а и због чега ја овде стојим,
јер истину ти говорим,
не горе од живог створа.

Све ћу вас по истини известити
о ономе што се збило.

Овде је некада био велики самодржац,
чудо земаљско и владар српски,
по имену Лазар, велики кнез,
побожности непоколебљиви стуб,
бескрај богопознања и мудрости дубина,
огњени ум, заштитник странаца,
сиротињи помоћ, гладнима хранитељ,
тужнима милост и утешитељ,
онај који све воли што Христос хоће,
јер ка овоме стреми својом вољом
и још са својим небројаним мноштвом,
што је под његовом руком:
јунаци храбри, јунаци добри,
јунаци, ваистину, на речи и на делу,
као сјајне звезде блистају,
као земља цветићима прешареним,
одевени у злато, камењем драгим украшени,
и силни коњи одабрани, златоседлани,
а на њима коњаници предивни и красни,
најплеменитији и славни.

Као добри пастир и вожд,
мудро јагањце словесне приводи
да у Христу окончају славно
и да буду страдања венац
и учесници у вишњој слави.
Зато сложно и безбројно мноштво
заједно с добрим и великим господином,
храбре душе и најтврђи у вери,
као на лепи дворац и на опојни пир,
на непријатеља се устремише
и правог змаја згазише,
убише дивљу звер и противника великог
и незасити ад који прождире све,
кажем вам, Мурата и сина његова,
пород аспиде и гује,
штене василиска и лава,
а с њима других, не мало.

О чудеса божјих судбина!

О пријатељи,
храбри страдалник безаконим агарјанским рукама
ухваћен би и крај мучеништва достојно прима
и мученик Христов бива, Лазар велики кнез,
јер не посече га нико други,
до сама рука Муратовог сина, крвника тог.

Све ово речено заврши се 6897. године,
дванаестог индикта, петнаестог дана месеца јуна
у уторак, био је шести или седми час.
Не знам. Бог зна.

Деспот Стефан Лазаревић