Мотајичка трилогија

28/08/2013

Верољуб Малетић:
Мотајичка трилогија

Тврди повез, 592 стране, богато илустровано.
ЦЕНА: 1.900 ДИНАРА.

ПОРУЏБИНЕ КОД АУТОРА: veroljub@teol.net

”Мотајичка трилогија” – девета по реду књига историчара Верољуба Малетића – представља врхунац његове досадашње каријере, како по садржају, тако и стилски.

Што се тиче садржаја, Малетић гради причу у првом реду на основу архивске грађе, коју прате изјаве сведока догађаја, као и изводи из објављене литературе. Колико се удубио у материју, најбоље показује податак да је у регистру пописано скоро 900 имена поменутих у књизи једном или више пута – а обично више пута. То значи да се аутор бавио судбинама конкретних људи, које у збиру дају целовиту слику догађаја, а не апстракцијама, којих на жалост има много у нашој историографији.

Претходна литература о Другом светском рату у Средњој Босни је углавном била идеолошки обојена. И за Средњу Босну, као и за све друге области, важила је директива Савеза комуниста из 1960. и неке године, да тзв. подобни кадрови опишу ратне догађаје према партијским смерницама.

Све битне ставке те комунистичке пропаганде Малетић је ставио у корице своје књиге, демантујући их одмах потом на несумњив начин. Испоставило се да тзв. народноослободилачка војска не само што није ослобађала српски народ, већински у овим крајевима, већ га је прогањала и убијала, тако да је починила више злочина чак и од усташа.

(Из рецензије Милослава Самарџића)

Неколико страница из књиге:

Учвршћивање четничке власти и мир који је завладао на подручју Жупе и подмотајичких села највише је сметао комунистичком вођству. Сви њихови дотадашњни покушаји да овладају овим просторима и народу наметну своју власт су пропали. Комунистичко вођство је посебно било кивно на народ подно Мотајице, који је листом подржавао четничку власт и спријечио сваку могућност успостављања комунистичких органа власти и њихових војних јединица. Од почетка рата су се ређали комунистички покушаји да освоје терен око Мотајице, али су сви редом пропадали – почев од покушаја да преузму вођство устанка у Вујановића потоку у јесен 1941. године, па преко катастрофалног пораза Пролетерског батаљона на Мотајици 8.6.1942. године и брзог одласка 1. пролетерске бригаде у јануару 1943. године. Поред тога што им је ово подручје било значајно због својих природних богатстава и плодне земље, и што су га третирали као мјесто на коме могу да се нахране, обуку и попуне своје резерве, све више је у њима расла жеља за осветом због свих претрпљених пораза.
Због тога су комунисти још у априлу 1943. године почели припреме за прелазак 5. крајишке или како су је чешће звали Козарачке бригаде на терен централне Босне. Њихове припреме су биле привремено ометене новом усташко-домобранском офанзивом на Козару која је почела 7. маја 1943. године. Тада се дешава нешто јако интересантно. Штаб бригаде је одлучио да „не прихвата дуготрајне исцрпљујуће борбе“, већ да се маневрима извлаче, односно да пропусте, непријатеља да пређе преко њихове територије.192
Знајући какво је страдање доживио народ Козаре у претходној непријатељској офанзиви у љето 1942. године, ова одлука штаба 5. бригаде је у најмању руку чудна. Пустити усташе и домобране да десет дана, колико је трајала ова њихова акција, крстаре по селима Козаре, оставити им нејач на милост и немилост – нема неког разумног оправдања. Послије ове усташко домобранске акције комунисти су чак констатовали да „први пут у рату непријатељски војници нису узнемиравали малобројне становнике, углавном жене и дјецу, у селима Козаре“ и да је „било чак случајева и коректног понашања“.193
А зашто је штаб комунистичке бригаде ризиковао животе нејачи на Козари и спријечио борце да се супротставе непријатељу, казују нам они сами у својим изворима:
“Одлуком Врховног штаба почетком маја 1943. године формирана је 12. крајишка дивизија у чији састав су ушле 5. и 12. крајишка бригада, те бањалучки и козарачки партизански одред. Све снаге новоформиране дивизије треба да се што прије концентришу у централној Босни и да отпочну дејства на том терену“.194
Били су спремни да жртвују своју нејач, само да би сачували снаге за напад на четнике у централној Босни. То показује знакове њихове патолошке мржње према српском народу на подручју Мотајице, Жупе и остатка централне Босне.
Још је занимљивији податак да је 5. козарачка до Жупе дошла најкраћим путем, преко Лијевча поља, које је било пуно непријатељских јединица, и да су без икаквих проблема и без борбе прешли пут Бањалука – Градишка, да су боравили два дана у ближем реону Клашница, 12 км од Бањалуке, а да Нијемци и усташе, који су у Бањалуци имали јаке снаге, тенковске јединице, авијацију на аеродрому у Залужанима, ни 10 км од партизана – нису уопште реаговали. Чак је читава партизанска бригада у Жупу прешла преко моста у Клашницама, разоружавши неку мању жандарску домобранску патролу, без икакве борбе.
Комунисти то правдају успјешношћу својих обавјештајаца који су уз помоћ домобранског официра Лединека, који је радио за њих, извели тај прелаз преко Врбаса. Наводно је Лединек читаву јединицу послао на смјену у Бањалуку, а цеста Бањалука – Градишка и мост у Клашницама су остали незаштићени. Да је ово унапријед било договорено између усташко-домобранских официра и партизана, а иза леђа Нијемаца, видимо и по томе што су њемачке снаге из Бањалуке, сутрадан по преласку партизана у Жупу, упутили потјеру за њима. Под борбом партизани су се пробијали до планине Љубић. У јуну мјесецу 5. козарачка је скупа са осталим јединицама из 12. дивизије нападала четнике на терену Котор Вароши. Почетком јула мјесеца враћају се према Прњавору и у ноћи 9/10. јул 1943. године преузимају град од усташа и домобрана. Сами комунисти о овом нападу кажу: “Напад смо извршили према приложеном плану и одбрана гарнизона је ликвидирана након кратке, али жестоке борбе за 20 минута“.195
Ова борба много подсјећа на оне фингиране, односно договорене нападе између комуниста и хрватских јединица.
Тринаестог јула 1943. године 5. козарачка је добила наређење да упадне на простор сјеверно од Прњавора са циљем разбијања четничке групације на потезу Мотајица – Србац – Царева Гора. До прве веће борбе између дијелова мотајичких четника и дијелова 5. козарачке долази 22. јула у близини Смртића. Иако комунистички извори наводе како су Козарчани имали великог успјеха у тој борби, то није тачно, јер сва села сјеверно од Прњавора су и даље у рукама четника. То видимо и из наредбе Команде Српског мотајичког четничког одреда од 3. августа 1943. године, којом се одређују правци наступања свих потчињених јединица „ради заједничке акције против комуниста који надиру у правцу нашег сектора“.196
Ова акција је изведена 4. августа у садејству са Љубићком четничком бригадом, и имала је за циљ да протјера партизане из Прњавора. Након великих борби на свим прилазима граду, и поред почетних четничких успјеха, партизани су ипак, захваљујући тешком оружју које су имали, успјели да задрже град.
Из овог четничког документа је видљиво да тада, почетком августа, још увијек није била извршена војничка реорганизација на Мотајици, односно још није била формирана Мотајичка четничка бригада.
Послије неуспјеха у акцији код Прњавора Форкапа повлачи свој одред у реон Мотајице. По наређењу из Команде Западне Босне Форкапа одлази на дужност замјеника команданта новоформираног Средњебосанског четничког корпуса, а његов одред се разбија на мање јединице које се повлаче свака на свој сектор. То користи 5. козарачка бригада, чији припадници прелазе преко Мотајице и до краја августа избијају на Саву. Владо Винчић, који је био одређен за команданта Мотајичке четничке бригаде, коју је требало формирати, одласком Форкапе са овог подручја преузима команду и наређује да се избјегава борба са партизанима, док се не заврши формирање бригаде, односно док се не „увежу“ све четничке јединице новоформираног четничког корпуса. Мотајички четници су тако вјешто маневрисали, на себи добро знаним теренима, да и сами комунисти пишу:
“Редовно измицање четника испод удара наших јединица, стварало је код једног дијела наших бораца мит о невидљивости и неухватљивости четника“.197
Ово прегруписавање мотајичких четника Козарчани су искористили да се снабдију храном и одјећом на простору подмотајичких села, као и да мобилишу нове борце у своје редове. Ти новомобилисани су претежно били омладинци, већином малољетници које је било лако заврбовати. Како је изгледала та „мобилизација“ најбоље ћемо видјети на примјеру Обрена Ђурђевића из Ћукала, који је тада мобилисан у 5. козарачку бригаду. О свом одласку у партизане Обрен је рекао:
“Кад је 5. козарачка дошла у наше крајеве нас седморо из Ћукала је отишло у њене редове. Нисмо ми отишли добровољно, што смо хтјели. Дођу ти кући и кажу идеш са нама. Од сеоског одборника сазнају ко има све од младића код куће и оду и покупе га. Мораш ићи.“198
Иначе, Ђурђевић је до краја рата остао у 5. козарачкој, два пута је рањаван на Сремском фронту, а демобилисан је тек 1946. године. Зашто тим новомобилисаним младићима није падало на памет да бјеже из јединице видимо на примјеру једног догађаја који нам је Ђурђевић описао:
“У Шешковцима смо стајали постројени и гледали када стрељачки вод стријеља једног младића из Бајинаца, зато што је побјегао из јединице и однио и оружје са собом. Био је ухваћен и доведен пред читав батаљон да сви гледају како га стрељају. Што је најгоре у строју су стајали и све то гледали његова два рођена брата, али не смије ни један да се помјери и нешто рекне, јер би и њих убили.“199
Да су се мотајички четници брзо прегруписали, односну да је завршено формирање Мотајичке четничке бригаде, која је у новим формацијским јединицама одмах ступила у борбу са партизанима, видимо из извјештаја 5. козарачке у коме се каже да су четници већ 14. септембра извршили напад на Прњавор. Према партизанским изворима „четници су успјели да продру у Прњавор, али по интервенцији 1. батаљона 5. бригаде они су одбијени.“200
Комунистички извори даље наводе да су „четници одбачени ка Царевој Гори и Мотајици“.201
И из ових партизанских извора је видљиво да њихове јединице више не владају Мотајицом, односно да је завршено прегруписавање мотајичких четника, који су опет потпуни господари Мотајице и околине. То нам потврђују и Мирко Санчанин и Гавро Мајсторовић у својој монографији о Каоцима, гдје се наводи: “Пета козарачка бригада је дјеловала на терену Мотајице у времену од 28. августа до 16. септембра 1943. године.“202
Дакле, козарчани су на Мотајици провели свега 19 дана, док није завршено формирање Мотајичке четничке бригаде, која их је потом протјерала. И то мало времена колико су овде боравили, било је довољно да оставе крваве трагове за собом. У већ поменутој монографији о Каоцима истиче се да је, према извјештају 1. батаљона 5. бригаде, у Каоцима била нека борба са четницима којом приликом су убијена 4 четника. У продужетку се каже: “Тада је убијен Марко Ћирић из Каоца, код крушке Војина Давидовића на цести (у јарку), наводно, као четнички курир, мада је био без пушке.“203
Треба напоменути да су писци ове монографије били припадници партизанског покрета, с тога не треба сумњати у вјеродостојност овог податка. Ово убиство је правдано претпоставком да је Ћирић „грешком убијен“.204
Да су те „грешке“ биле честе, видимо и из једне кратке депеше коју је 11. дивизија упутила својим јединицама, а тако и 5. козарачкој, у којој се каже: “Анализирати пред стројем и расправити све случајеве неправилног односа према народу у досадашњим акцијама.“205
Међутим, 17. септембра штаб дивизије добија кратку и јасну депешу од Врховног штаба, која се састојала од једне Титове реченице: “Предузмите најенергичније мјере за потпуну ликвидацију четника и вршите мобилизацију људства.“206
Послије ове депеше услиједио је нови покушај крајишких бригада да овладају простором Јошавке, Мотајице и Чемернице, али без неког већег успјеха. Пета козарачка која је имала задатак да поново овлада Мотајицом била је принуђена на повлачења са ових простора.
Ово стално тјерање козарачких Срба да нападају на Србе Жупе и подмотајичких села, које је вршио партијски врх, предвођен претежно несрбима, довело је до појаве масовног дезертирања међу Козарчанима. Увидјевши да су захтјеви које је постављала партија неизводљиви и да је немогуће уништити четнике у централној Босни, јер уживају велико повјерење народа, велики број прекаљених партизанских бораца са Козаре бјежи из Жупе назад на Козару. Ово је довело до тога да политичко вођство 1. и 2. батаљона одрже војно-политичко савјетовање у Кулашима, 8. децембра 1943. године. На том савјетовању је изнешен податак да је од преласка у централну Босну, па до почетка децембра из 5. бригаде самовољно напустило јединицу и вратило се на Козару 64 борца, међу којима и 22 члана КПЈ.207
Да није све како треба ни међу члановима партије у бригади видимо и из извјештаја Обласног комитета КПЈ за Босанску Крајину, који је 12. новембра 1943. године упућен Покрајинском комитету за БиХ, а у коме се за стање у 5. бригади између осталог каже:
“У партијској организацији осјећа се хабаблук, неправилан однос командног кадра према борцима и недовољно залагање да се борци и политички комесари политички уздигну.“208
То политичко уздизање је значило да се сваком борцу усади у главу да су му главни непријатељи четници, а не усташе и домобрани који су извршили геноцид на Козари, у љето 1942. године. Притисак на борце је био велики, што је видљиво и из једног каснијег извјештаја који је штаб бригаде упутио штабу дивизије 14. марта 1944. године, а у коме се каже:
“Непрекидним и упорним радом, војничким и политичким, успјело се довести бригаду у добро стање“.209
У продужетку овог извјештаја се наводи и шта је то што су успјели војничким и политичким радом да остваре партијски руководиоци: “Мржња према окупатору, а СПЕЦИЈАЛНО ПРЕМА ЧЕТНИЦИМА је велика…“210
Обичне борце је збуњивао помирљив однос према домобранима и стално инсистирање на борби против четника, што је један од разлога за масовна дезертирања. Какав је био став према домобранима штаба 11. дивизије, којој је припадала 5. козарачка бригада, видимо из казивања Јосипа Мажара Шоше, команданта дивизије, који је одмах по преласку у централну Босну наредио успостављање партизанске обавјештајне мреже, додајући да треба „посебно појачати непосредне контакте с напредним домобранским официрима и грађанима у утврђеним градовима.“211
Да су ти контакти и успостављени казују нам следеће реченице из књиге о Шоши, у којима се каже: “Шоша је преко свог обавјештајног центра све чешће био у вези са неколико напреднијих домобранских официра расположених за сарадњу са партизанима и прелазак на ослобођену територију. Командант гарнизона у Дервенти Тановић и натпоручник Алагић из Добоја давали су драгоцјене податке о њемачким и усташким акцијама на том терену. Шоша им је у више наврата слао писма и тражио нове, одређеније податке.“212
Ово је само један у низу доказа о сарадњи између Хрвата у КПЈ и њихових сународника у хрватским формацијама, а све то у циљу уништења српског народа. Колико је коштала обичне српске борце са Козаре ова сарадња Шоше и домобранских официра из Дервенте, видјећемо у једном од наредних поглавља.
Комунистичка пропаганда је казивала како су Козарчани нанијели огромне губитке четницима у централној Босни, како ту више и нема организованих четничких јединица, већ само неке мање „бандитске и пљачкашке групе“, како је народ централне Босне масовно, наравно добровољно, приступао у партизанске редове и тако даље. Све ово је само обична комунистичка пропаганда, а чињенице су нешто сасвим друго. Чињеница је да је господар централне Босне Средњебосански четнички корпус, са својих пет бригада, као и да су током 1944. године формиране још 3 нове четничке бригаде на овом подручју, што се никако не уклапа у комунистичку причу о масовном одласку народа у партизане. А како се провела 5. козарачка на терену Жупе, Мотајице и остатка централне Босне најбоље нам казује податак из књиге „Пета козарачка бригада“ у коме се каже:
“Бригада је за ову годину дана много пута прокрстарила у батаљонским, четним и водним колонама, па и у стрељачком строју, с краја на крај централне Босне – од Врбаса до ријеке Босне, од Мотајице до планине Влашић, и за то вријеме водила на стотине већих и мањих борби са непријатељима свих врста. На овој етапи борбеног пута бригаде пало је 250 старих и прекаљених бораца који су у њеним редовима били од дана формирања. Њихова мјеста у строју заузели су нови борци из овог краја, а временом ју је народ прихватио као своју. Процес војничког разбијања четника и политичког освајања терена ишао је споро и мукотрпно, често уз жртве и напоре, који нису увијек и одмах давали резултате.“213
На подручју Мотајице четници нити су били војнички разбијени, нити је политички освојен терен. Да је ово тачно свједочи нам брзо протјеривање Козарчана са ових терена, од стране четника, као и нова, најжешћа офанзива од почетка рата, коју ће комунисти да изврше на Мотајицу.

Извори:

192 Љ. Боројевић, Д. Самарџија и Р. Башић: Пета козарачка бригада, стр. 99.
193 Исто.
193 Исто, стр. 100.
195 Зборник НОР том 4 књ. 15 док 55.
196 АВИИ к.213, бр. рег. 29/5.
197 Љ. Боројевић, Д. Самарџија и Р. Башић: Пета козарачка бригада, стр 122.
198 Изјава Обрена Ђурђевића аутору.
199 Исто.
200 Љ. Боројевић, Д. Самарџија и Р. Башић: 5. козарачка бригада, стр. 128.
201 Исто.
202 Мирко Санчанин и Гавро Мајсторовић: Каоци – монографија, стр. 144.
203 и 204 Исто.
205 Менсур Сеферовић: Шоша, стр. 183.
206 Исто, стр. 193.
207 Архив ВИИ, к.865, рег. бр. 10/5.
208 Зборник, том 9, књ.4, док. 103.
209 АВИИ, к.870, рег. бр. 47/2.
210 Исто.
211 Менсур Сеферовић: “Шоша“, стр. 179.
212 Исто, стр. 191.
213 Љ. Боројевић, Д. Самарџија и Р. Башић: Пета козарачка бригада, стр. 195.