Истина о Михаиловићу (5)

25/08/2013

Истина о Михаиловићу? (V)
Мајор Харолд Греј (Harold Gray), још један британски официр који зна истину

Чланак на енглеском

Са великим занимањем сам читао четири чланка која су се појавила у Ворлд Ривјуу под насловом „Истина о Михаиловићу“. У четвртом чланку серије, писац, капетан Витоу, је изнео на светло нека мало позната гледишта о стварима које су се догодиле у Југославији током непријатељске окупације. Као резултат његовог личног искуства у Југославији са четницима Михаиловића и са партизанима друга Броза („маршала Тита“), он исказује своје чврсто уверење у следећој изјави: „Ако је Михаиловић издајник, онда сам и ја лично издајник, и потпуно сам спреман да ми се суди пред било којим британским судом.“ Писац је очито под утиском дубине осећања и искрености.
Ја такође имам нешто да кажем о Југословенима – о онима који су били ван Југославије током времена о коме је капетан Витоу писао. Осећам да сам стручан да пишем о овој теми, јер сам служио четири године са Српском војском у Првом светском рату и недавно сам завршио три године службе са Југословенским снагама у Другом светском рату. Део моје службе у овом рату је био са Краљевским трупама при британским блискоисточним снагама, а део са снагама Народноослободилачке војске, под самозваним маршалом Титом. Током тих година научио сам да спознам и да разумем све њих, Србе, Хрвате, Словенце, од највишег војног команданта до најнижих чинова сељачких војника; и разумејући их, научио сам да их волим и да им се дивим. Никада нисам био срећнији него када сам служио са њима.
Познајући те људе као што их ја познајем, живећи са њима блиско као што сам ја живео, најискреније желим да одобрим оно што је у своје име написао капетан Витоу. Ако су Михаиловић и његови четници издајници, онда сам и ја такође поносан и срећан да се упишем као издајник. Сматрао бих великом привилегијом да могу да се придружим овим воијницима – великим витезовима.
Велико дивљење за британски народ у спрској нацији је резултат рата од 1914. до 1918. Нажалост, у годинама које су уследиле после рата, врло мало је учињено од Британаца да се то пријатељство одржи у животу. Новоформирано Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца је ускоро постало пион у француској игри међународне политике. Све могуће је учињено од Француза да се изгради франко-југословенски споразум, док су Британци изгледа чинили што су мање могли да одрже добре односе које су успоставили током рата. Британија је била предалеко! Британски трговци и финансијери су показали мало или нимало интереса за југословенске пословне могућности, док су француски дипломате и намачки банкари учинили најбоље што знају да се удварају том мушком народу и да сломе његову приврженост према Британији.
Марта 1941, када је принц Павле, подржан од југословенског председника владе и министра спољних послова, одлучио да преда тело и душу Југославије у партнерство са тада тријумфалним Хитлером, старо англофилство – љубав према Енглеској, је поново пробуђено у срцима оних високих српских официра који су научили да воле и да верују Британцима у годинама Првог великог рата. То су људи који су стали иза краља Петра 27. марта 1941, када је млади краљ сменио регенство, преузео команду над својим армијама и бацио пркос на Хитлера. Ово су били људи који су инспирисали Черчила да узвикне: „Хвала Богу, Југославија је нашла своју душу!“ Бора Мирковић, Симовић, Кнежевић, Дража Михаиловић – они су људи који су, сећајући се својих савезника из Првог великог рата, сада одбили да прихвате савез са Немцем који све поробљава.
Тај највитешкији чин пркоса мора се урачунати као један од најбурнијих појединачних фактора у рату. Јер, да је Хитлер био у стању да нападне Русију онако како је планирао у то време, највероватније би успео да одгура Русе преко Кавказа пре него што би га зимски снегови зауставили. Пошто је прилично неочекивано био принуђен да се бори са Југословенима, и да за ту сврху одвоји снаге од њихове планиране руте кроз Балкан до јужне Русије, Хитлеров тријумфални војни програм је био по први пут прекинут. Он је морао да успори против Русије – да је нападне три месеца прекасно! Јосип Броз, да се забележи и то, није био међу онима који су се истакли у то херојско време. Он је био заузет презирањем, као што ју је увек презирао, декадентне капиталистичке Западне Европе; све док Русија није нападнута, месецима касније, није показао било какав интерес или узео учешће у ономе што је задесило Југославију.
Када је после кратког времена безнадежног отпора, генерал Симовић наредио општу капитулацију, управо је Дража Михаиловић био онај који је објавио: „Ја не признајем капитулацију! Нека сви који желе да наставе борбу дођу у планине и нека ми се придруже.“ Маршал Тито није био тај ко је то рекао – то је био „издајник“, „колаборатор“ Михаиловић, много, много пре него што је ико чуо за Тита као вођу југословенских родољуба. Сво време кроз 1941. и 1942. Михаиловић је слављен као велики херојски вођа, „мистериозни човек Балкана“, како га је назвао Луј Адамич. Један добро познати војни коментатор је објавио да се са Вавелом (британски филд-маршал Арчибалд Вавел (Archibald Wavell) – прим. преводиоца) и Мекартуром (амерички генерал Даглас Мекартур (Douglas McArthur) – прим. преводиоца), Дража Михаиловић мора убројати као један од тројце великих војних ратних заповедника. Књиге су написане о Михаиловићу и његовим витешким четницима; најмање два филма су снимљена да би прославили они и њихова дела.
Онда изненада, 1943, почели смо да слушамо преко Би-Би-Си-ја о активностима некога за кога се до тада није чуло, партизанског вође „Тита“. Од тада смо слушали све више и више о Титу, а све мање и мање о Михаиловићу. Чини се као да је Би-Би-Си добио наређење да притисне мекану педалу (кочницу – прим. преводиоца) на било коју вест о Михаиловићу и да истиче све што има да се каже о Титу и његовим партизанима. Као што је капетан Витоу указао, опште је познато да су слова имена Тито у ствари почетна слова од југословенских речи које значе „Тајна интернационална терористичка оранизација“. У први мах није се веровало да је таква особа као Тито постојала. Много месеци касније коначно је процурело да је Тито у ствари хрватски комунистички вођа, Јосип Броз. Онда је дошла Черчилова драматична најава да је британска војна мисија избачена у Југославију да сарађује са маршалом Титом и његовом „Југословенском Народноослободилачком војском.“ У то време су у Југославији биле две британске војне мисије: једна при Михаиловићу и његовим четницима, а друга при Титу и партизанима. Убрзо после тога чули смо да је британска мисија код Михаиловића повучена, и да је сада призната као савезник само Народноослободилачка војска маршала Тита. Човек који је марта 1941. нашао душу Југославије, до краја 1943. постао је мистериозно жигосан као издајник и сарадник. Данас, када је ствар за коју су се толико много жртвовали крунисана победом, они се суочавају са систематским и бруталним уништењем. Стара пословица завојевача: „Упијај све што можеш и уништи све што неможеш да упијеш“, никада се не може применити на Тита. Он се, са својим комунистичким идејама, никада не би усудио да упије четнике – он зна сувише добро да би ти људи заувек остали нуклеус монархистичког „блока“ у оквиру његових снага, и тако би стално били претња његовом режиму апсолутне диктатуре. Врло је сумњиво, такође, да ли би ико од четника прихватио да буде упијен у Титове снаге. Неки могу да доводе у питање моју употребу појма „самопроглашени“, када помињем Титов чин маршала. Никада ни у Српској ни у Југословенској војсци, није постојао чин маршала! Били су генерали, и био је војвода као највиши чин – али никада није био маршал. Логично следи да је Тито морао или да сам створи тај чин и сам се именује маршалом, или, што је врло неизвесно, да он има чин маршала у некој не-југословенској војсци.
Од мог повратка у Британију пре пар месеци, велики број Енглеза ме је питао да ли бих могао да објасним шта се догодило са Михаиловићем и зашто је дошло до потпуног заокрета у британској званичном ставу према њему. Нажалост, ја не могу то да објасним. Само могу да оборим главу од срамоте, и да признам да је, по мом мишљењу, Михаиловић жртва врховне преваре. Ко га је преварио и зашто? Упућени, нажалост, настављају да ћуте. Да ли је то господин Мајски (Maisky), који је наложио Би-Би-Си-ју да прикочи са Михаиловићем и да да сав могући публицитет Титу? Да ли је то био Стаљин, који нам је наложио да од сада Тито има да буде национални херој, док је Михаиловић жигосан као издајник? Михаиловић је још увек министар војске у Југословенској влади – легалној влади Краља Петра, јединој коју би Британска влада могла да призна.
Нико никада није изнео ни један задовољавајући доказ да је Михаиловић издајник, или да је икада сарађивао са непријатељем. Истина, он се супротстављао комунистима које је водио Тито. Он је био монархиста, који се заклео да ће повратити монархију. Од самог почетка његове кампање, Јосип Броз је био јасан да се бори за успостављање комунистичке форме владавине у Југославији – форме владавине којој монархија никада не би одговрала. Било је много случајева када су Михаиловићеви четници водили борбе против Титових партизана: несрећно стање односа које је оберучке подстицано и коришћено од непријатељских окупационих снага. Чуо сам много прича о ужасним зверствима које су наводно починили четници над партизанима. Чуо сам приче о идентичним зверствима која су наводно починили партизани над четницима. Причао сам са десетинама британских официра који су служили у Југославији са снагама „маршала“ Тита – докторима, официрима за везу, као и са официрима који су командовали придруженим британским трупама, и нисам наишао ни на једног који је видео зверства која би са сигурношћу била приписана акцијама четника. Да су зверства извршена, не може се порицати; али са Немцима, Италијанима, Бугарима, партизанима, квислиншким трупама под Недићем, усташким трупама под Павелићем, поред многих „белих банди“ и „зелених банди“, разних домобрана (домаћих стража) – немогуће је да се оптужбе за злочине доведу у везу са било којом страном. Уопште говорећи, Михаиловић и његови четници су били жртвени јарци за све зле ствари које су обелодањене. Када је генерал Велбит дошао у Лондон 1943. и донео са собом такозвани доказ о сарадњи између Михаиловића и непријатеља, британски Форин Офис није хтео да има ишта са њиме и одбио је да покаже било какво занимање за његов такозвани доказ.
Капетан Витоу нам је рекао о ономе што се десило у Југославији током непријатељске окупације. Могу ли ја сада да кажем нешто о ономе шта се десило међу Југословенским снагама изван Југославије у исто време? После слома Југославије 1941, дирљиво мале снаге су биле у стању да се извуку. Одређен број пилота Ратног ваздухопловства је умакло. Они су извели краља и чланове владе. И неколико јединица Југословенске ратне морнарице је умакло, али готово ништа од копнених снага није избегло. Морнаричке снаге су одмах апсорбоване у Британску морнарицу, пилоти Ратног ваздухопловства су слично томе одмах апсорбовани у службу Британског краљевског ваздухопловства. Било је мало југословенских официра ван земље – већином су избегли чланови дипломатских представништава, војни аташеи, новинари, економисти, итд, који су били на положајима у иностранству у време напада и слома Југославије. Ови официри су постепено окупљани на Блиском истоку, и њима су се касније прикључили официри који су се преко Бугарске и Турске, Сирије и Палестине, пребацили у Египат. Прилично велики број југословенских породица је становао у Египту, Палестини, Сирији и Турској. Одлучено је да се сви одрасли за војску позову у војну службу. То је настанак слободних Југословенских краљевских снага. Отприлике у то време, велики број Словенаца је почео да се предаје у бици у Западној пустињи. Ови људи, становници округа Горица, Трст, Истра и Каринтија, били су натерани у осовинске војске и послати да се боре у Африку. Када су год могли, они су се предавали и одмах су се изјашњавали да су Словенци и да као такви желе да се боре за слободну Југославију. Ови људи су пажљиво проверавани од стране комисија састављених од британских и југословенских официра. Они за које је утврђено да су прихватљиви били су ослобађани из заробљеништва и примани у Југословенску краљевску војску, полажући заклетву да ћесе борити против било ког непријатеља. Мора се схватити огромна жртва коју су они поднели. Могли су безбено да остану иза бодљикаве жице заробљеничких логора, далеко од фронтова. Ипак, изабрали су да се врате у борбу. Ризиковали су да буду поново заробљени од снага којима су претходно припадали и на њих се Женевска конвенција не би примењивала. Као дезертере, чекала их је смртна казна од преког суда.
Ускоро је довољно трупа прикупљено, обучено и опремљено да се формира батаљон. Први батаљон Краљевске југословенске гарде ушао је у састав 8. армије у Западној пустињи почетком 1942. Када су касније Савезничи изгубили Тобрук, и изгледало је да ће цео Египат бити изгубљен, овај батаљон је пребачен у Палестину. Тамо су заменили британске снаге, преузимајући важне и потребне стажарске и одбрамбене дужности. Касније је овај батаљон пребачен у Британску 9. армију у Сирији и тамо није било популарнијег или ефикаснијег батаљона од њега. Играли су фудбал и узимали учешћа у свим међупуковским спортовима и такмичењима са њиховим британским и индијским савезницима; добијали су дивизијске трофеје за гађања и добили су највећу награду од својих британских команданата. Један веома високи официр Британске 9. армије ми је рекао: „Ови Југословени су сјајни момци. Волео бих да имам целу бригаду састављену од њих.“
У августу 1943. формирани су Југословенска краљевска база и депо за обуку, да би прихватили велики број бивших заробљеника Словенаца који су долазили као добровољци да се придруже Краљевским снагама на Блиском истоку. Краљ Петар је посетио батаљон у Сирији и базу и депо за обуку у Палестини. Његова посета и инспекција трупа су били успешни, па је одмах одлучено да се формира и други батаљон. За мање од три недеље, база је пребачена у Египат, где се током зимских месеци могла вршити ефикаснија и концентрисанија обука. Готово одмах по успостављању базе у Египту, Черчил је направио драматичну објаву о слању Британске војне мисије у Југославију, под командом бригадира Фицроја Меклина. Рекао је да ће сарађивати са маршалом Титом и његовом Народноослободилачком војском.
Скоро истовремено са Черчиловом објавом да се Титове снаге признају од стране Британаца као савезници, међу људством базе и депоа за обуку почели су да циркулишу субверзивни памфлети. Ови памфлети су писани у Каиру, штампани на умноживачу и прошверцовани у касарну од стране обичних посетилаца. Већина памфлета је писана на словеначком – на једином дијалекту који је већина војника у бази знала и разумела. Један од памфлета је био у виду националног апела свим Словенцима иредентистима, и наводно је имао потпис др Чока, вође словеначких иредентиста у Италији. Оно што се понављало у овим памфлетима је увек било исто – дошло је време да сви Југословени пређу у редове Народноослободилачке војске под Титом. Мада је др Чок касније порицао да је он био писац апела, његов ефекат на словеначке војнике у бази је био велики. Ови људи су били више од пет година далеко од кућа, и за сво то време нису имали новости о својим породицама. Као припадници Слободних краљевских југословенских снага, они нису могли да одржавају везу са својим породицама које су и даље живеле на италијанској територији. Сада, уз апел њиховог националног вође, и са сазнањем да се Титове снаге боре у региону који је одмах до њихове словеначке домовине, није чудно што су многи осетили искушење да напусте Краљевске снаге и да приђу партизанима маршала Тита.
Током ноћи 3. јануара 1944, неколико стотина људи из Југословенске базе и депоа за обуку је потписало декларацију у којој је између осталог писало: „Изјављујем своје веровање да је Михаиловић издајник и одбијам да му се од сада повинујем као министру војном. Изјављујем своје веровање да се само Народноослободилачка војска, под њеним вођом маршалом Титом, данас бори за слободу Југославије. Одбијам да примам даља наређења од било којих краљевских југословенских официра. Тражим да будем прихваћен као добровољац у снагама Народноослободилачке војске, и стављам се под команду Британаца, који су савезници те војске.“
Није могло бити повлачења за било ког војника који је потписао ову декларацију. Десетине њих који су потписали ову декларацију били су пробуђени у својим шаторима током ноћи и речено им је да морају да потпишу одмах истог момента, јер ће сутра бити прекасно. Сама декларација је писана руком, на српском – не на словеначком. Питање је да ли су многи од њих могли да разаберу шта пише и да је разумеју, чак и пошто им је дата прилика за то.
Којештарија је потурена и брзо се ширила. Из базе депоа памфлети и пропаганда су убрзо нашли пут до батаљона, који је још увек био у Британској 9. армији у Сирији. Тамо се такође догодила иста ствар – скоро сви Словенци су потписали декларацију, тражећи су да буду примљени као добровољци у Титове снаге. Тај покрет је имао све особине националног словеначког покрета, без трага било какве политчке идеологије или комунистичких симпатија. Значајно је да било само пар официра међу дисидентима. Из батаљона и базе депоа, само шест официра је било са дисидентима. Из батаљона, три од шест официра су били јеврејске вере. Један је био син руских емиграната; један је био Словенац који је пошао са својим војницима против своје воље; а један је био Србин – професионални војник који се борио и за Савезнике и за Силе осовине у различито време рата. Остатак официра је остао лојалан. Од тада, официри су далеко надмашивали људство у Краљевским трупама на Блиском истоку. Трупе које су изабрале да пређу код Тита су биле издвојене од стране Британаца. Неко време су коришћене као радни корпус у области канала и на крају су послате у Италију, где су Британци организовали велики логор за обуку југословенских партизана. Врло је значајно да се забележи да није било појаве насиља током те „бескрвне револуције“, мада су у то време била узаврела осећања.
У партизанској касарни у Италији, британски официри и подофицири су обучавали Југословене у коришћењу свог најмодернијег наоружања и ратне технике. Тенкови, оклопна возила, падобрански скокови, саботаже, обука командоса, артиљерија, противавионска артиљерија – цео низ модерног савезничког наоружања. Када су прошли обуку за ово оружје, опремљени су, организовани у јединице и послати преко мора на јадранска острва која су формирала базу за савезничке операције на територији Југославије. Били су жељни да науче и упшште узев показали су се као врло ефикасни. Поред стотина „дисидената“ који су дошли из Северне Африке, још на стотине њих је дошло из ослобођених заробљеничких логора, и још на стотине из саме Југославије – који су одабрани да буду обучени за руковање овим новим наоружањем. Ти који су дошли из Југославије, партизани мушкарци и исто тако и жене, су се арогантно хвалисали о својим делима у борбама. Сви су спричали приче од којих се крв леди, о злочинима почињеним од четника против заробљених партизана и њихових породица. Причали су много више о њиховој борби против четника него о њиховој борби против Немаца – увек је изгледало да су четници били њихови непријатељи број 1. Већина њих је носила бомбе окачене на опасаче и аутомате у футролама. Чак и у Итлаији, одбијали су да буду разоружани. Рекли су ми да би рањени партизан несумњиво извукао осигурач из бомбе и разнео се да падне жив у руке омрзнутих четника. Нису проповедали велике симпатије за Британце и нису показивали захвалност за било коју помоћ коју су им Британци давали. Њихови захтеви су увек били неумерени и претерани, а када би били упитани да прилагоде своје захтеве, обавезно би говорили о цени коју су крвљу платили за пар тричавих ствари које су им савезници дали. Али, не може се порећи чињеница да су били врло храбри у борби. Ни један ратник није радије од њих ишао у борбу. Њихове жене су такође биле храбре у борби – скоро невероватно.
Када је руско напредовање изазвало неочекивану капитулацију Румуније и Бугарске, Немци у Југославији су очајнички покушали да се извуку на север, остављајући слободна велика подручја у јужној и источној Југославији. Одмах се талас за таласом партизана искрцавао из Италије и са јадранских острва, скоро без отпора, на копно Југославије. То није била неорганизована руља партизанске гериле, већ добро наоружане, добро опремљене и добро организоване војне јединице. Чврсте вође – увек у пратњи својих политичких комесара – свим средствима су били хитно слати у ослобођене крајеве, да преузму команду и да организују народ према задатим упутствима. Нису препуштали ништа случају, да неби четници тамо стигли први. Шта би ионако четници могли да постигну? Напуштени од Британаца, супротстављени Русима и нападани од фанатичних, добро наоружаних партизана – ништа им није остало да ураде, осим да се повуку у своја планинска упоришта. Титови људи су имали тенкове, оклопна возила, савремене топове, и митраљезе, пушке и аутомате – све обилато снабдевано од Британаца. Михаиловићеви људи нису имали ништа осим старог оружја и муниције коју су сами заробили од непријатеља.
Недавно нам је руски директор помоћи за Југославију рекао да ће много милиона Југословена умрети следеће зиме, и да ће кривица пасти пред врата УНРА-е. Наводно, они нису успели да довезу захтевану помоћ на време и да организују њено успешну расподелу. Службеник УНРА-е који је дошао да понуди помоћ Југославији је указао на њихову намеру да расподеле ову помоћ у целој земљи без обзира на расу, веру, или политичка опредељења прималаца. Сам Тито је био онај који је одбио помоћ УНРА-е под овим условима. Он је објавио да расподела било које помоћи од УНРА-е, или од било кога другог, мора бити препуштена у потпуности организацијама партизана у целој земљи, без надзора, контроле или мешања било којег тела. Само би партизани требало да одлуче ко заслужује а ко не заслужује да прими помоћ. Ћорсокак се наставио до краја 1944, и тек у јануару 1945 је изграђена нека врста компромиса. У априлу ове године (1945 – прим. преводиоца) један амерички новинар се вратио из Југославије пошто је провео неко време у земљи као посматрач. У чланку објављеном у Сатурдеј Ивнинг Посту, рекао је: „Опште правило у Југославији данас гласи: ако ниси партизан, нећеш јести – или у најмању руку, нећеш добро јести“.
Капетан Витоу говори о ужасној судбини која чека лојалне четнике у Југославији. Шта ће задесити хиљаде лојалних Југословена који су и даље ван Југославије, и који се не усуђују да се врате у њихову Отаџбину? Много стотина је у бедним избегличким камповима на Блиском истоку. Напуштени су од њиховог народа, и од њихових бивших Савезника, остављени без икаквих примања, да допуне колико могу какав било бедан опстанак у било ком месту које би их примило. „Хвала Богу“, рекао је пре четири године Винстон Черчил, „Југославија је нашла своју душу!“ Шта је корисно човеку, питају се списи иронично, ако задобије сав свет а изгуби сопствену душу? Овде на улицама Лондона, у камповима у Британији и на европском континенту, у пустињи Египта, на Синају и у Палестини, хиљаде лојалних Југословена мора да се пита данас: „Шта смо имали од тога што смо нашли своју душу и тиме помогли да се спасу наши Савезници, када смо због тога изгубили читав свет?“
Можемо ли да немо гледамо те несебичне људе да буду збрисани? Можемо ли да оставимо Михаиловића и његове четнике да умиру од глади у планинама земље за чији спас су се борили? Сви они ван Југославије – они који су недавно били ослобођени из заробљеничких логора, они који су служили са нашом 8-мом и 9-том армијом на Блиском истоку, и они који су овде у Енглеској, на нашим самим праговима. Можемо ли да приуштимо себи да будемо неми, док, да цитирам капетана Витоуа „сви Југословени монархисти треба да буду послати у било коју земљу која ће их примити?“ Понудили смо британско држављанство милионима Француза уочи Данкерка; понудили смо држављанство хиљадама пољских војника који су се несебично борили у Африци, у Италији и на Западном фронту. Ако сада знамо за Бога, зар неможемо да понудимо овим храбрим Југословенима исто уточиште?
Марта 1941. они су жртвовали све за нас. Шта смо ми спремни да учинимо за њих данас, када је савезничка победа доказала да је њихова жртва била исплатива? Хајде да урадимо нешто да им помогнемо – али морамо се смислити да то урадимо врло брзо, или ћемо стићи прекасно.
Часопис ”Ворлд ривју”, Лондон, новембар 1945.
Превод: Бранко Петровић