Аманет о ослободилачким ратовима 1912. – 1918.

20/01/2014

Драги пријатељи, као што већина вас зна, већ дуже време сам ангажован на изради базе података – сајта у вези ратова 1912. – 1918. Пошто је сајт најзад достигао ниво да може да се представи широј “публици”, уз неизмерну захвалност бих вас замолио да вашим пријатељима са друштвених мрежа и мејл адресара проследите текст следеће садржине, уз молбу да исти проследе даље:

Аманет о ослободилачким ратовима 1912. – 1918.

www.prvisvetskirat.rs

www.prvibalkanskirat.rs

www.drugibalkanskirat.rs

www.thefirstworldwar.net

“Често сањам да сам у рату. Увек сањам да се спремамо за јуриш и све некако не могу да стигнем.” Кузмић Данило

Прошло је већ пуне три године како је сазрела идеја да се направи један сајт, база података, која ће обухватити Балканске ратове и Први светски рат пре свега у Србији и Црној Гори. Можда би неко помислио да је то мало година да би се припремио један огроман материјал. И заиста, све је прошло као неки сан. Ова, 2014. година се појавила напрасно, готово неочекивано, а сајт је попримио свој први озбиљни облик.

Аманет је удружење грађана које је започело пројекат који ће, кроз доступну литературу и у савременој форми, на историјски и научни начин да прикаже време које је сада читав век иза нас и да нас кроз њега подучи садашњости и припреми за будућност.

Историја се углавном пише из перспективе великих људи и великих догађаја. За слике прашине, муља, крви и мучнине, нема места осим у безличној статистици. Главни циљ и задатак сајта је прикупљање и презентација материјала, сведочења, дневника, фотографија, које су за собом оставили нама, потомцима, у аманет заборављени горостаси, учесници ратова са првих линија фронта.

Ово је такође позив свим људима, чији су дедови начинили било какав документ, да се прикључе пројекту и пораде на сопственом и општем образовању, јер оно шта можемо у незнању да изгубимо није само наша земља, него ћемо изгубити и себе саме.

“Остао сам сам на свету. Сам без игде икога. Једно време клонио сам се људи и никога нисам могао да гледам… Тек после, када сам добио премештај, дошао сам у Љубовију. Нашао пустош, згариште, зидине. Нисам познавао никога. Од тада више нисам ни свраћао у свој крај, јер све ме то потсећа на младост, родитеље и браћу, и на све оно што сам изгубио.”

Милан Гачић