Српско-хрватске распре у САД током рата

05/06/2014

Полемика са Хрватима: Јован Дучић

ПИШЕ: Душан ЈЕВТИЋ

СРПСКО – ХРВАТСКЕ РАСПРЕ У САД. Хрватски политичари у емиграцији на челу са Ј. Крњевићем, потпреседником емигрантске владе, сматрали су да ће Осовина претрпети пораз у рату, што би значило да ће сви Хрвати у NDН бити на пораженој страни. Хрватски политичари у емиграциији су сматрали да представљају мост којим би хрватски народ прешао на победничку страну. Сваки помен геноцида над Србима је требало прогласти лажном немачком пропагандом, која за циљ има компромитовање југословенске идеје. Настојало се да се усташе прикажу као мањина. Хрватски министри су требали да се залажу за опстанак Југославије (и њено преуређење на принципу федерализма). Западне границе федералне Хрватске би по Крњевићу биле на реци Дрини. На тај начин хрватски политичари би прихватили усташки „Lebensraum“, настао геноцидом над Србима. У Сједињеним Државама Крњевићев план заступао је бан Хрватске Бановине, Иван Шубашић. Он је самовољно напусто емигрантску владу у Лондону (у јесен 1941) и дошао Сједињене Државе. [1]

Шубашићеви јавни иступи новембра 1941. године у Питсбургу и Детроиту, у којима је истицао хрватску љубав према југословенској идеји и наводну борбу Хрвата протиб немачког завојевача[2] изазвали су револт међу неким српским патриотама у Сједињеним Државама. Објевљивањем Меморандума СПЦ у „Американском Србобрану“ било је јасно да су Хрвати починили и чине геноцид над Србима у својству Хитлерових слугу. Прота Шундић из Вилдермина је 27. новембра 1941. године у чланку објављеном у „Американском Србобрану“ написао: „уместо да се увуку у мишје рупе и покрију срамом…Хрвати говоре о некаквом братству и демократији“. Истакао је и да би 90% Хрвата у Сједињеним Државама убијало Србе попут усташке војске, само какда би им се указала прилика.[3] То и није било далеко од истине, ако имамо у виду масовност хрватске организације из Герија. Већина српских званичника избегличке владе (од којих су многи дошли у САД) остајала заслепљујуће верна југословенској идеји. Чланови министарске мисије у Сједињеним Државама, по националности Срби: Богољуб Јевтић, Петар Живковић и Сава Косановић нису веровали у злочин над својим сународницима у NDН.[4]

Једини југословенски званичник који је упорно покушавао у јавности да скрене пажњу на страдање Срба, али и на питање српске државности био је Константин Фотић. Посланик Фотић је истицао да је југословенство као идеја „угрожено због непоузданости Хрвата“, схвативши је да је обнова Југославије после рата прилично неизвесна ствар, услед усташких зверстава.[5] Ипак, Фотић није био начелно против југослованске идеје. Сматрао је да је Југославија у будућности могућа, али само као федерација српске, хрватске и словеначке државе. Заправо Фотић је као кооптирани члан Михаиловићевог ЦНК у Сједињеним Државама заступао национални програм ЈВО. Границе српске федералне јединице би по њему биле одређене на чисто етничком принципу, што значи да би Срби као најбројнији и територијално најраспрострањенији јужнословенски народ били доминантн фактор у новој Југославији. Хрватски политичари то никако нису могли да поднесу. Они су желели Хрватску до Дрине, исто као и усташе.[6]

Пошто је Михаиловићу од јануара 1942. године био додељн статус министра у влади, логично би били очекивати да су ставови ЦНК и ставови целе владе, јер је командант ЈВО био једини министар на територији Југославије. Међутим, Фотић се нашао усамљен са својим ставовима. И Хрватски и српски политичари су Сједињеним Државама су критиковали Фотића, називајући га српским шовинистом. Меморандум СПЦ био је за њих плод нацистичке пропаганде која је требала да унесе раздор мађу Србе и Хрвате у иностранству. Многи су пак Срби заузели неуталан став. Милош Трифуновић, вођа радикала, некада најјаче српске партије, немо је посматрао вербално „донкихотовско војевање“ Константина Фотића, остајући по страни свих расправа. Епископ северноамерички Дионосије је у почетку био уз Фотића, критиковао лицемерје хрватских поличара, али се напрасно утишао.[7]

Ипак, већег српског „Дон Кихота“ од Јована Дучића није било. Овај чувени песник и пензионисани дипломата, проводио је своје последње дане живота у Герију код Чикага. Последње године свог живота (умро 1943 у Герију) посветио је писању политичких списа који нам данас, после фијаска титоистичког „братства и јединства“ изгледају пророчански. Али Дучић је само добро схватио шта се догодило у NDН 1941 – 1943. године. Дучић истиче да је генеза србофобије међу Хрватима дуга неколико векова и инспирисана милитантним римокатоличким прозелитизмом. Српски политичари су на почетку ХХ века били заслепљени идеологијом југословенства, док су Хрвати као верне слуге хабзбуршког двора извршили већ један геноцид над Србима у Првом светском рату. Дучић посебно скреће пажњу на злочине у Мачви 1914 – 1915. године. Дучић горко жали што српска политика у ХХ веку није стајала „ближе науци и историји“, већ се упустила у „свирепу авантуру“ звану Југославија, удружјући се са Хрватском која је „у основи земља вечитог средњег века“. Дучић је жестоко критиковао хрватске политичаре у емиграцији, прозивајући их да су 1918 – 1941. године непрекидно својим изјавама и делима ширили мржњу према Србима код својих сународника. По Дучићу, Павелићеве усташе су само пожњеле оно што је посејала Хрватска сељачка странка на челу са Радићем, Мачеком, Крњевићем и Шубашићем. Дучић је желео да Срби напокон прогледају и одбаце југословенску идеју једном за свагда. Инспирисан овим изјавама знаменитог песника, „Американски Србобран“ из Питсбурга 9. јула 1943. године, позива краља Петара ІІ да се прогласи краљем Србије и тако заувек раскрсти са Југославијом.[8]

Већина српске емиграције у Сједињеним Државама је и поред геноцида у NDН остала верна југословенској идеји. Појава комунистичког покрета отпора на чијем челу се налази Хрват Броз учинила им се спасоносном за југословенску идеју. Да несрећа буде већа многи српски емигранти у САД, али и тамошњи свештеници СПЦ су још пре рата имали велике симпатије за комунистичке идеје. У томе је предњачио поп Војислав Гаћиновић, који је до неба уздизао Брозове партизане, а критиковао Фотића и Дучића. Прокомунистички Видовдански конгрес Срба и Српкиња у САД је на седницама 5. и 6. јула 1943. године истакао „муке и патње хрватског народа, који води борбу против фашисте Павелића,“ а да „Фотић и слични хоће да закрве Србе и Хрвате“. Преседник Видовданског одбора Срба у САД Ђорђе Мркшић је анатемисао „српску шовинистичку банду“, коју предводе Фотић и Дучић.[9]

[1] Николић, Владе Краљевине Југославије, 16 – 18. – Симовићева влада је још у Палестини одредила да у Сједињене Државе отпутује министарска делегација у саставу: Богољуб Јевтић, Божидар Марковић, Сава Косановић и Франце Сној. Пратили су их и Крста Милетић, Петар Живловић, Божа Максимовић, Франц Грабовшик и Борис Фурлан. Касније им се придружио и министар Милош Трифуновић. (Stefanovski, Srpska politička emigracija, 137).

[2] Stefanovski, Srpska politička emigracija, 160 – 161.

[3] Станишић, Идеологије разградње, 635.

[4] Stefanovski, Srpska politička emigracija, 134.

[5] Stefanovski, Srpska politička emigracija, 198 – 199.

[6] Фотић, Рат који смо изгубили, 215 – 216.

[7] Станишић, Идеологије разградње, 645 – 648.

[8]Станишић, Идеологије разградње, 638, 645 – 648.

[9] Станишић, Идеологије разградње, 636, 645, 646.