Кривична пријава Немање Девића против Милослава Самарџића

30/05/2025

Говор Милослава Самарџића делегацији Генералштаба Војске Србије, приликом њеног, за сада јединог, изласка на Равну Гору, 2018. године

Ових дана добио сам прилику да евоцирам успомене на бурне 1980-те и 1990-те године, када сам доста времена проводио у суду, милицији и Служби државне безбедности. Нисам бројао, али, током десетак година, био сам тамо свакако преко 300 пута. Потом, још неколико пута после 2000-те и онда ни једном наредних 25 година

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Све до сада. Разлог: кривична пријава др Немање Девића, историчара Института за савремену историју у Београду, за клевету и за угрожавање безбедности. Пријављена су и НН лица, зато што су 8. маја на Равној Гори лепила плакате са Девићевом сликом и насловом: ”Чувајте се! УДБА иза ћошка!”
На плакатима је, поред осталог, писало:
”У својим делима цитира књиге припадника тоталитарног комунистичког режима као ‘претходна научна достигнућа’, користи сведочења људи под најгорим мучењима као ‘примарне историјске изворе’, селективно цитира и комплетно фалсификује и мења смисао разних ратних извештаја;
Представљајући се као Равногорац, он је данас главни поборник комунистичке приче да је потпуковник Никола Калабић издао ђенерала Михаиловића, користи све Удбине теорије као истините, за фалсификована Калабићева писма говори да су права, тврди да је на фотографијама лажног Калабића прави Никола Калабић…”
Истог дана, на свом Фејсбук налогу, Девић је овај плакат назвао потерницом, оптужујући, поред НН лица, и мене, као ”инспиратора”. Тако сам се, по његовој кривичној пријави, после четврт века, нашао у полицијској станици у Крагујевцу, ради давања изјаве. У пријави за мене стоји исто што је Девић онда написао на Фејсбуку: да сам ”инспиратор”.
Доста тога се променило у међувремену. Полицајац на портирници сада ме препознаје са Јутјуба, а не, као некада, по природи посла. Дотрајале и бучне, јер су захтевале јаке ударце, писаће машине, заменили су компјутери и тастатуре, па је све тише. Полицајци су млађи и нису груби као некада. Мада, у оно доба сви смо били грубљи, јер се нешто од ратне атмосфере осећало и кад није био рат. Али, у оним силним прегањањима, осећао се и дух фер плеј борбе. Кад сам им, по савету адвоката, бежао, то јест, становао на другим местима, возио друга кола, споредним путевима и улицама, и сл, то је било то. Кад би ме пронашли, била је довољна реч. ”Да ли дајеш реч да ћеш отићи на суд, или, да ти ставимо лисице и да те спроведемо?” – дословце тако је једном приликом гласило питање у полицијској станици. Дао сам реч, пустили су ме и отишао сам на суд.
Међутим, да не буде забуне, нисам био тамо само као окривљени, најчешће за клевету, већ и као тужилац. Потписао сам много тужби, на десетине, против комуниста, за ратне злочине. То је годинама била главна тема часописа ”Погледи”. Наши репортери обилазили су земљу, проналазили масовне гробнице, имена жртава, сведоке злочина. Онда смо ангажовали адвоката који је писао кривичне пријаве и слао их надлежним судовима, за комунисте који су тада били живи, а за које је постојала основана сумња да су криви. Ово су, примера ради, почетне ставке једне од тих пријава:
”Окружно јавно тужилаштво Крагујевац
Подносилац пријаве: ‘Погледи’ – Крагујевац, које заступа адвокат Милан В. Тишовић из Крагујевца
КРИВИЧНА ПРИЈАВА
противу:
Мијалка Тодоровића званог ‘Плави’, рођеног у селу Драгушице, сада настањеног у Београду
због:
кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из чл. 142 КЗ СФРЈ…”
У потпису: моје име и печат ”Погледа”.
Тужили бисмо и деду Немање Девића, да смо тада знали за њега, и наравно, под претпоставком да је био жив.
Кривичне пријаве су одбијане, али је прича о ратним злочинима комуниста најзад била откривена. Захваљујући ”Погледима”, јавност је сазнала да су они убили преко 100.000 Срба, тј. више него Немци за четири ратне године.
Онда су комунисти променили тактику. Основали су државну комисију, наводно за откривање и откопавање ”масовних гробница насталих после 12. септембра 1944”, у којој је главни задатак добио поменути Институт за савремену историју. Са уобичајеним односом према другим истраживачима – да су сви аматери, приде склони претеривању, за разлику од њих, правих научника – успели су да окрену став јавног мњења.
Наиме, објавили су списак са 60.000 убијених , међу којима је ”само” 20.000 Срба, док већину чине Мађари, банатски Немци, Албанци и Хрвати. Даље, од ових 20.000 Срба, ”само” њих 8.000 током рата није носило униформе, а сличне су бројке убијених ”колаборациониста” и у другим земљама, на пример у Француској.
Тако је у већем делу јавности данас заборављена цифра од преко 100.000 убијених Срба. Овој акцији Института посветио сам посебну књигу, под насловом ”Зашто се крије истина о злочинима комуниста?”, коју сам управо завршио.
Елем, ако се открију НН лица која су лепила плакате по Равној Гори, биће занимљива судска расправа по првој тачци, у којој је Немања Девић навео да га вређа што су га назвали удбашем, и то невезано за улогу његовог прадеде у догађајима 1944/45. године – улогу о којој је и сам сведочио једном приликом, описујући одвођење једног младића у смрт. Наиме, одбрана неће пропустити прилику да пита: Шта је ту за њега увредљиво? Јер, у књизи ”Никола Калабић и Горска краљева гарда”, он тврди да су сви удбаши укључени у причу у праву, то јест да су писали и говорили истинито, од Александра Ранковића до Јове Капичића. А за јединог свештеника који се помиње, проту Михаила Даниловића, тврди да не говори истину.
Ако би мене позвали као сведока, рекао бих да је мој начин размишљања обратан: не верујем ни једном удбашу, а верујем свим свештеницима. Не мора да значи да се није могао наћи удбаш који би рекао нешто истинито, нити свештеник који би прекршио заповест ”не лажи”, али реч је о принципу, односно о усвојеним вредносним судовима, који се виде у делима свих нас.
Ништа мање неће бити занимљива ни расправа о другој тачци, где Немања Девић каже да више не сме да иде на Равну Гору, јер се не осећа безбедно. Уопште узев, осећај безбедности је и субјективна ствар, јер садржи и нешто што, стриктно гледано, није везано за суд и полицију, већ зависи од појединца. Поборник идеја Равне Горе, који би 25. маја отишао на Титов гроб и убеђивао ону масу посетилаца из целе бивше Југославије да је њихов идол заправо био ратни злочинац – не би се осећао безбедно, или, у најамњу руку, пријатно. Обратно, на скупу на Равној Гори, где се носе мајице са ликом Николе Калабића, и певају песме о њему, међу којима и она да комуњаре лажу, и да он није издао чича Дражу – не делује превише мудро свим тим људима гурати прст у око.
Наставиће се