Како је 6 четника разјурило 250 комуниста
- 23/11/2014
Са полугодишње скупштине ОСЧ у Кливленду септембра 2014. Перица Совиљ седи први с десна. До њега седи Мане Срдић
Мемоарски записи Перице П. Совиља
Како је 6 четника разјурило 250 комуниста
Априла 1953. године, комунисти су се спремали да прославе 1. мај у Милвокију, САД, док су се четници спремали да то осујете. Све се завршило интервенцијом полиције
ПИШЕ: Перица П. СОВИЉ
Прошло је више од 60 година од када је шест четника Динарске четничке дивизије растерало заказану комунистичку прославу 1. маја 1953, у Милвокији, Вискансин, САД. То су били:
– Петар Ђилас, предратни жандарм, а кроз Други светски рат комадант четничког батаљона у Трећој Србској четничкој бригади, којом је командовао Петар Рајак.
– Никола Стојсављевић-Бура, каплар краљеве пешадијске гарде, а кроз Други светски рат комадант четничког батаљона у Другој Попињској четничкој бригади, којом је командовао Дмитар Терзић.
– Илија Стојсављевић, четник Друге Попињске четничке бригаде.
– Јово Миљуш, четник Треће Србске четничке бригаде.
– Никола-Нина Зорић, четник Четврте Лапачке четничке бригаде, којом је командовао Нитоња Плећаш.
– Перица П. Совиљ, четник Грачачке четничке бригаде, којом је командовао Јово Станисављевић.
Југословенски комунисти основали су у Милвокију Клуб “Никола Тесла”. То име требало је да привуче комунисте Србе и Хрвате. Никола Тесла је био Србин, рођен у Смиљану, Лика. Отац му беш српски православни свештеник. Хрвати кажу да је Никола Тесла био Хрват, јер је рођен у њиховој Хрватској. Тако се комунисти ујединише под именом “Никола Тесла”. То су Срби комунисти, староседеоци, и Хрвати комунисти, такође староседеоци у Милвокију. Они се организоваше да помажу комунистички режим у Југославији, под вођством Хрвата Јосипа Броза Тита. За њихове приредбе штампали су плакате, са фотографијом Николе Тесле. Плокате су делили по кафанама где су Срби долазили, а исто тако остављали их пред вратима цркве ”Свети Сава” у Милвокију.
Од 1945. до 1953. нико их није ометао, да прослављају 1. мај, дан радничке класе. И тако, југословенски комунисти спремише се да прославе 1. мај и 1953. године, у згради под именом “Хармони хал”, на југу шесте улице. Зграда је доста велика, са два спрата. Други спрат је за разне приредбе, свадбе и банкете. Сала може да прими око 300 душа.
Негде средином априла месеца 1953. године Ђоко Марић је имао доста тешку операцију кичме.У она доба морао се носити гипс око неколика месеца. Тада је он био председник Месног одбора Организације српских четника у Милвокију. После Ђокина изласка из болнице, посећивао сам га у стану где је становао. Посећивали су га многи чланови месног одбора.
Једног дана долазим код Ђоке у посету и код њега нађем проту Милана Бркића, пароха цркве “Свети Сава”. Ја се поздравих са обојицом. Прота Бркић ми рече: ”Перица, добро си дошао, почео сам причати Ђоки о једној ствари,.која би се требало обавити… Знам да Ђоко у гипсу ништа не може помоћи, али има вас млађих четника, што ћу и теби да објасним. Треба ми око 20 полетних и млађих четника. Верујем да знаш да комунисти спремају радничку прославу `1. мај` у `Хармони халу`. Они нису под именом комунисти, већ под именом Клуб `Никола Тесла`. Пронађи у вашем одбору неколико четника да организујете око 20 четника и да одете у `Хармони Хал` и да растерате њихов комунистички скуп.”
Ђоко Марић пред протом Миланом Бркићем рече: ”Перице, обавести Перу Ђиласа, Николу Стојсављевића-Буру, Гојка Грубора, Божу Соколовића, Николу Милуновића, Николу Рајака, Николу-Нину Зорића, Илију-Илицу Стојсављевића, Јову Миљуша… Нађите између себе 20 четника, који ће онеспособити комунистичку прославу”.
Прота Милан Бркић тада каза:
”Ми не знамо колико ће ту народа бити? Ако настане гужва између вас и њих, немојте да тучете старце, жене и децу. Од мушких млађих се браните столицама и слично. Полиција ће о томе бити обавештена, са њом имам везу о свему томе. Ако неког од вас полиција спроведе у затвор, бићете одмах пуштени.”
Прота Бркић нас напушта. Ја остах сам са Ђоком Марићем. Ђоко поред осталог каза: ”Кад уђете међу оне комуњаре, будите опрезни и на окупу, да вас не испребијају. Ми не знамо ко ће све тамо да буде, а исто тако ни по броју. Ето, како видиш ту вам ништа не могу помоћи и ослоњам се на вас да ћете све добро урадити и без мене”.
Напуштам Ђоку Марића и дајем се на посао. Обавештавам све које ми је Ђоко сугерирао и шта је жеља проте Милана Бркића, који има у нас поверење да ћемо задатак извршити, онако како четницима доликује.
Међу нама свима организовање је ишло глатко. Обећаше 20 четника да ће доћи пред ”Хармони Хал” у заказано време. Долази дан и време кад сви требамо да се окупимо пред заказаним местом. На време и на заказано место долазе: Петар Ђилас, Никола Стојсављевић- Бура, Илија-Илица Стојсављевић, Јово Миљуш, Никола-Нина Зорић и Перица П. Совиљ.
Нас шесторица чекамо неће ли још неко доћи од оних који су обећали. Нико не долази. Мислимо, можда су неки пре нас дошли и ушли у салу?
Решисмо да идемо у салу, на други спрат. Петар Ђилас и Никола Бура рекоше ми: ”Перице, како да уђемо, јел се морају улазнице платити?”
Ја им рекох да на други начин не можемо ући неопажено. Тако решисмо да платимо улазнице. По сећању, свега три долара по особи. Уз степенице улазимо у велику дворану, у којој већ има много народа, највише старијих мушких и женских. Пред бином већ се скупио један фолклор и оркестар српске омладине, чак из Чикага и Гере, Индијана.
Гладамо према вратима неће ли још неко од наших доћи. Комунисти се спремају да отпочну са програмом. Петар Ђилас и Никола Бура прилазе једном човеку оа девојком. То беше Стево Косановић-Јабучар са његовом заручницом Шашић.
Слушам Ђиласа и Буру како објашњавају Јабучару ради чега смо дошли. Стево Косановић-Јабучар поред осталог одговара Ђиласу и Бури: ”Немојте то радити, јер није цивилизовано у Америци доћи и дивљачки растерати неки скуп.”
Ђилас и Бура остају при идеји да растерамо комунистички скуп. Стево Јабучар рече својој заручници: ”Хајдемо кући”. Њих обадвоје напуштају салу.
Стеву Јабучара нисам раније виђао, нити познавао. Чуо сам да је прешао у четнике са Јоцом Еремићем и једним делом партизана.
Нас шесторица остајемо у сали, у нади да ће доћи још неко од наших. Приближава се отворање програма. Договарамо се како да започнемо и где да се распоредимо у сали. Не смемо нас шесторица бити у једној групи. Морамо се по један распоредити по целој сали, напред, средина, крајеви и позади. Кад започнемо буку, нико од њих неће знати колико нас има. Распоредисмо се где је била по нека празна столица. Сад немамо више везе један са другим.
На бини-позорници почеше говори. По сећању, за Милвоки им беше председник неки Бабић, родом из Мазина, Лика. Он отвора програм, прича о 1. мају. У том моменту мислим како да почнемо са галамом. Бабић представља неког њихова функционера из Гере. Говори о 1. мају и радничкој класи, где поред осталог каже: ”Дошао је задњи точак пред први.. У Југославији нема више експлоатисања радничке класе.”
У том моменту Никола-Нина Зорић врисну, удари столицом о патос и рече: ”Лажеш, мајку ти комунистичку!”
Нас петорица са својих места одмах почесмо лупати столицама по патосу, уз повике: ”Доле комунизам!” У публици наста вриска и јаукање: ”Ево, дођоше и овде четници да нас кољу!”
Маса заглави на врата да бежи.
У тој брзини чују се полицијске свирене и опкољавају целу зграду. Ујурише у салу са шљемовима шерифи и полиција, са машинским пушкама и пиштољима. Сала већ скоро празна. Неке жене прилазе полицији и упиру прстима у нас, да смо дошпи да их покољемо.
Прилази нам полицијски наредник са два полицајца. Рече нам да идемо са њима у једну собу. Уђосмо у собу и наредник затвори врата. Међу нама, ја сам доста добро говорио и разумео енглески. Ђилас и Бура су ми на српском рекли какав одговор да му дадем на енглеском језику.
Наредник пита: ”Ко је међу вама вођа”? Ми му одговарамо да међу нама нико није вођа. ”Ако немате вођу, како сте и ради чега овде дошли, да растерате овај народ, који никог не дира?” – настави он.
Ја му кажем да смо дошли да растерамо комунистичку прославу. Наредник пита како ми знамо да је то комунистичка прослава. Ми му одговарамо да под под именом Клуб ”Никола Тесла” у овој земљи раде комунистички посао.
Наредник нас онда упита како смо сазнали да они данас имају прославу 1. маја. Ми му одговарамо да су они то званично објавили у њиховим памфлетима. Те памфлете су остављали по кафанама и на вратима Српске православне цркве “Свети Сава”.
Наредник је даље питао како смо ушли у ову салу, где су се морале платити улазнице. Ми му одговарамо: ”Платили смо улазнице”. Наредник ће на то: ”Ви кажете да су они комунисти, а материјално сте им помогли на тај начин”. ”Како смо могли на други начин ући, да нас нико не примети ради чега смо дошли” – одговорисмо.
Потом нас упита за имена и затражи легтимације и возачку дозволу ако неко од нас вози кола. Све су преписали и вратили нам легитимације. Онда нас наредник упита да ли хоћемо да нам се врати новац којим смо платили улазнице? Ми му одговорисмо: ”Нећемо новац, јер нам се исплатио, растерали смо комунистичку прославу.”
Наредник најзад рече да идемо кућама, додајући: ”Ми нећемо ићи за вама, да не би неко помислио да вас водимо у затвор”.
Исте вечери беше нека приредба у српском дому у Милвокију. Дођосмо нас шесторица у Српски дом, да кажемо проти Милану Бркићу како смо прошли. Прота Бркић нам рече: ”Ја сам већ о свему обавештен… Никог од присутних нисте повредили, већ је народ од страха заглавио на врата у бежанији и ради тог је морала доћи полиција, да види шта се дешава”.
Други дан долазим код Ђоке Марића и саопштавам како смо нас шесторица растерали комунистички скуп, где у сали беше око 250 душа.
После неколика дана питамо поједине ради чега нису дошли. Добили смо разне одговоре. Нису хтели комунистима платити улазнице, никог од нас шесторице нису нашли, кад су долазили већ су почеле свирене полицијских кола, била је опкољена цела зграда и тако су се вратили кућама…
”Српске новине” бр. 682, Чикаго, новембар 2014.