Сведоци као историјски извори, кроз пример случаја Калабић

24/01/2015

Ових дана поново је актуелизовано питање коришћења сведока у историографији, пре свега кроз радове Момира Крсмановића, који је објавио вероватно највише изјава сведока историјских догађаја. Крсмановићеве изјаве користио је Предраг Остојић у роману ”Чичина прича (или) страдање српско”, а потом и у историографском раду ”Заробљавање генерала Михаиловића”, што су, пак, као одличан пример истакли његови сараданици и рецензенти др Коста Николић и др Бојан Димитријевић. Тим поводом, преносимо једно поглавље из књиге ”Прави и лажни Калабић”, које се односи на ово питање

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Изјаве сведока Остојић први пут помиње на уводним страницама своје књиге, под ставком ”литература”, и то уз негативан коментар: ”Публициста Момир Крсмановић је посебну пажњу у својим књигама посветио овој теми, прикупивши велики број изјава свједока са терена, мада је у литерарној занесености том приликом изводио и неке неутемељене закључке”.
На тим уводним страницама Остојић наводи имена 16 сведока, али без напомене да ли је он лично од њих узимао изјаве, или се служио Крсмановићевим романима.127
Даље у књизи Остојић цитира изјаве 11 особа, од којих девет директно (под наводницима), једну изјаву препричава (Милана Кнежевића), док за једну каже само да је казивана (Боривоја Тасића).
Од ових 11 изјава Остојић каже да су њему дате само три. То су изјаве Милице Гајић, Виторке Марковић и Јање Петрушић. Како изгледа, осталих седам изјава (осми је Боривоје Тасић, који је погинуо 1955), Остојић преузима из романа Момира Крсмановића, али му је незгодно да то нагласи, због Крсмановићеве ”литерарне занесености”. Тако, уместо да наведе коме је дата изјава и где је објављена, Остојић у овим случајевима у фуснотама користи фразу ”према казивању” тог и тог.
Ствари још више компликује чињеница што је и сам Остојић, пре него што је написао овај свој први историографски рад, прошао кроз фазу ”литерарне занесености”. Изјаве које овом приликом користи као историјски извор, претходно је објавио у свом роману ”Чичина прича (или) страдање српско”. На неколико места, у фусноти, он напомиње: ”Дио исказа објављен у књизи П. Остојић, Чичина прича (или) страдање српско”.
У том роману, као и раније у Крсмановићевим романима, изјаве су литерарно обрађиване, па су тек онда, у књизи ”Заробљавање генерала Михаиловића”, дате као историјски извор.
И без ових компликација, приликом једне тако осетљиве ствари као што је интервјуисање, поставља се следећих неколико питања.
Прво, да ли су изјаве узете усмено или су их интервјуисане особе дале у писаној форми? У овом случају очигледно је да су све изјаве дате усмено, Крсмановићу или Остојићу.
Друго питање гласи: да ли су изјаве ауторизоване?
Наиме, изјава коју истраживач стави на папир по правилу је другачија од изговорене, због разлике између усменог и писаног изражавања. Усмено изражавање, нарочито код слабије образованих особа – а готово сви сведоци у овом случају су слабије образовани – садржи стилске грешке, које се пре публиковања морају отклонити. Такође, интервјуисане особе често причају неповезано, а задатак аутора је да то после повеже у логичну целину.
Због свега тога, да би се избегли неспоразуми, истраживач је дужан да пре објављивања покаже изјаве интервјуисанима и да их пита да ли су заиста тако говорили, односно мислили. Тај процес зове се ауторизација и није превише популаран, јер захтева додатно време. Ко већ уложи то време, по правилу нагласи да је изјава ауторизована. У књизи ”Заробљавање генерала Михаиловића” тог наглашавања нема, што можемо узети као поуздан знак да ауторизације није ни било.
Трећа напомена односи се на сугестивна питања. Сведоци, нарочито ако су старије особе – а у овом случају то се односи на све сведоке – понекад застану не могавши да се сете догађаја. Дужност истраживача је да их подсети неким потпитањем, али тако да то потпитање не сугерише одговор који истраживач жели да чује. Још један пример сугестије су дуга питања којима се изнуђује одговор само са ”да”, ”не” или ”можда”. У том случају истраживачи су склони да цели одговор саставе од сопствених питања, и то у контексту који сами стварају.
Како би се отклониле дилеме у вези са овом ставком, неопходно је прочитати цели ток разговора, који садржи и питања и одговоре. У књигама тројице аутора то не можемо проверити ни у једном случају.
Четврто је питање компетентности сведока, које се овде дефинише на једноставан начин: да ли су познавали Калабића и Дражу, тј. да ли су могли да уоче разлику између правог и лажног Калабића и Драже?
Код сведока није проверавана компетентност по овом, кључном питању, али су они сами, кроз разговор, посредно дали потребан одговор: нису компетентни. Сем једног, Владете Новаковића, нико од њих раније није видео ни Калабића, ни Дражу. Зато они и не тврде да је 1946. у њихове куће долазио потпуковник Никола Калабић, већ кажу: ”…Понављајући да је он Никола Калабић”, односно ”Овај командант”. А за Дражу: ”Један онижи са наочарима” (иначе није био онижи, већ средње висине), односно: ”Тада нисам знала ко је он”.
Препричавање изјаве мајора Васиљевића попу Добри, коју његов син Коста наводно преноси НН особи, а НН особа је потом преноси Остојићу – ”Негдје у близини је Калабић. Јавља се… Шаље поруке. Све ми је то сумњиво. Ја не знам шта ћу, јер он (Дража) инсистира да се састану…” – заправо је препричавање фељтона из ”Политике”. Исто важи и за изјаву Милана Кнежевића.
Владета Новаковић из Градца код Ваљева, који је био четник у Гарди, скривао се до 1948, када је његова мајка отишла код шефа Озне у Ваљеву да моли за синовљев живот. Озна не само што је поштедела Новаковића, већ он није ни дана провео на робији.128
Изјавом о Николином заробљавању Новаковић је спасао живот. Колико је познато, то је једина изјава неког четника Гарде да је Озна заробила Калабића. Наравно, ако је он то заиста изјавио, јер не знамо шта је тачно рекао Димитријевићу.
Према томе, све изјаве које наводе Николић, Димитријевић и Остојић су или непоуздане, или иду у прилог задатој тези само ако се ставе у контекст, или је у питању и једно и друго.
Они, једноставно, немају ни једну изјаву узету по ”правилу службе”. Немају писане изјаве сведока (као што су примера ради писани траг оставили Драгомир Бошковић, Милан Стојановић или Миодраг Пешић), немају судски датих исказа (попут исказа проте Даниловића), нити ауторизованих изјава (попут изјава Драгослава Хаxића, Владимира Вулина, Радомира Петровића Кента, итд) и ауторизованих интервјуа (попут Сајићевог).
Чак и у тако узетим изјавама, у вези кључних догађаја у области Вишеграда марта 1946, немају ни једног сведока који тврди да је ”онај командант” био прави Никола Калабић.
С друге стране, изјаве и интервјуе који су дати прописно, чак и пред судом, а који сви одреда руше њихову тезу, ови аутори и не узимају у разматрање, исписујући се и на тај начин из редова научника.
(Из књиге М. Самарџића ”Прави и лажни Калабић, са налазом судског вештака”)