Никола Калабић: Оцена карактера

30/09/2021

Никола Калабић и Драгиша Васић, новембра 1944. у Сјеници

Карактер Николе Калабића – то је једно од питања на које сви имају одговор. Само, одговор се мењао с времена на време. Током рата био је један, у социјалистичкој Југославији други, док данас постоји нека комбинација једног и другог одговора. Пред читаоцима је цело поглавље посвећено карактеру Николе Калабића, из књиге ”Истина о Калабићу” Милослава Самарџића, чије пето издање је управо изашло из штампе

ПОВЕЗАНЕ ТЕМЕ:
Књига ”Истина о Калабићу”
Играни филм ”Опкољени” о Николи Калабићу
Документарни филм ”Никола Калабић”

Никола Калабић је био један од најзанимљивијих ликова Четничког покрета, а можда, како је забележио амерички пуковник Алберт Сајц, и у читавој земљи. Висок и витак, снажне грађе и лепих црта лица, био је лако препознатљив. Имао је дугу, густу браду, која му је савршено пристајала, а најизражајније су биле његове зелене очи, стрељајући испод полуспуштених капака. Одавао је утисак способног и опасног човека, а такав глас га је и пратио.
Ништа лакше него одредити Николин карактер – сматрају комунистички писци, називајући га, сви одреда, пијаницом и кабадахијом. После ове оцене, они по правилу постављају реторичко питање: како је један такав човек могао имати високи положај у покрету? Одговор траже у наводним Дражиним слабостима и којекаквим закулисним радњама Николе и његовог оца Милана, да би, мање или више отворено, рекли: Никола је ту савршено пристајао, јер је таква била читава четничка војска. У оваквом закључку се и крије смисао повика на Калабића.
Али, уистину, веома је тешко описати Николу. Да је био пијаница, о томе нема говора, јер је он у ствари пре рата био спортиста, па, као такав, и ‘‘заклети’‘ непушач. Његова страст биле су гозбе и весеља – у оно доба најчешћи видови забаве. Никола је волео добро друштво, у коме је увек водио главну реч. Као изразито друштвен човек, имао је необично велики број кумстава, чак педесетак (према неким изворима, и више).
И у ратно доба правио је гозбе кад год је то било могуће. Само, за разлику од онога што пишу комунисти, сељаци нису зазирали од тих гозби. Знали су да Никола никоме не остаје дужан, напротив.
И обичним данима – опет, када су то прилике дозвољавале – код Николе је било весело, о чему су се старали најбољи хармоникаши. Потпоручник Божидар Панић је једном приликом, са неколицином војника, упућен на рапорт код Калабића. Отишли су у цик зоре, када је Никола још спавао. Чекали су док се није зачула хармоника, али ни онда нису могли да уђу. Стражар их је пустио тек кад је хармоникаш отишао – то је значило да је Никола завршио са доручком.254
Закључак о једном безбрижном весељаку просто се сам утрпава у редове књиге о Николи Калабићу. Али, то је површан закључак. Хиљаде људи виделе су Николу поред хармоникаша и у челу софре, распеваног и причљивог. Мало ко га је, међутим, видео изблиза: над војничким мапама и ратним плановима, на састанку ратних команданата, када прима вести о погибији својих војника, о погибији свог оца и сина, у обручу есесоваца и у првој борбеној линији.
Један од повлашћених био је, срећом, велики писац Драгиша Васић. Васић се крајем 1943. године нашао у инспекцији Горске гарде, у околини Тополе. У извештају Дражи послатом 11. децембра, он пише да је Калабић ‘‘постигао огромне резултате’‘, додајући: ‘‘Он ради све што може, исправља и кажњава оне мане о којима је напред било речи, али сам и ја њега затекао у великој депресији. Њему тешко пада недостатак средстава за борбу и мучи се због Ваших замерки, његов положај да се снађе како зна, да би извршио задатак без средстава, је мучан’‘.255
Због неуморног и успешног рада, Драгиша Васић је, према сведочењу његове ћерке Татјане, ‘‘симпатисао’‘ Николу Калабића.256
Васић је посетио Калабића једва десетак дана после америчког пуковника Сајца. Па ипак, њих двојица дају апсолутно различиту оцену Калабића, као да не пишу о истом човеку. Док Сајц говори о ‘‘појави која се пенушала уживајући у животу’‘, као и у гозбама ‘‘које се памте’‘, Васић сведочи о човеку ‘‘у великој депресији’‘, човеку коме је ‘‘тешко’‘ и који се ‘‘мучи’‘.
Која је, дакле, слика Николе Калабића реална?
Сајцова није, јер он је видео оно што гости и иначе виде – лепши део приче. А свакако се, пишући књигу, из удобне фотеље усхићено сећао једне од највећих авантура у свом животу. Тако је сопствено осећање раздраганости пренео и на своје јунаке.
Али, ни Васићева слика није реална. Он је, као и Никола, тих дана био под утиском злокобних вести из Техерана. Било им је јасно: рат је изгубљен, опет наилазе страшни дани за српски народ. Готово сви Васићеви записи од тога доба, па и од раније, док је западна подршка комунистима била само неформална, садрже један катастрофичан и песимистички тон.
Никола је био од оних особа које се не могу описати једном речју. Прва ствар која се за њега поуздано може рећи, то је да је био успешан. Још пре рата: једва да је напунио 30 година, када је постао начелник Катастарске управе у Ваљеву. А у рату је створио моћну јединицу, узгред буди речено, снаге две просечне комунистичке дивизије.
Никола је извршио сваки задатак који му је Дража поставио, па и више од тога. У критичним тренуцима новембра 1941, добровољно је ставио главу у торбу ради набавке муниције за покрет. Гарда је имала око 100 пушкомитраљеза, што је бројка о којој су многе јединице могле само да сањају. Преко Николе су до Врховне команде стизала најповерљивија обавештења о намерама Немаца (захваљујући чињеници да је Николин побратим, Драги Јовановић, био шеф београдске полиције под окупацијом, али и обавештајној служби коју је он, независно од Јовановића, организовао у престоници). Јуна 1944. Никола је требало да одведе две, а он је одвео три бригаде у сусрет комунистичкој главнини. Октобра 1944. повео је највише војске пут Босне. Априла и маја 1945. могао је да маршира у позадини, а он је потиснуо пуковника Петра Симића са чела Средње колоне.
Поуздано се може рећи и да је Никола био храбар. Несебично је жртвовао себе и своју породицу, па је и од других тражио жртву. На храброст је понекад подстицао својим особеним стилом. Грех који су потпоручник Божидар Панић и његови војници учинили, када су ишли код Николе на рапорт, састојао се у пуцању у вис на једној свадби у Великом Шењу код Крагујевца. Пуцали су светлећим мецима, па је капетан Димитрије Ђорђевић, нов на терену и не нарочито храбар, помислио да су то Немци. Побегао је у петнаестак километара удаљене Јарушице, па је потом, сазнавши шта је по среди, пријавио случај Калабићу.
Ево како Панић описује рапорт код Калабића:
Био је крупан, људина, гледа ме као са плафона. Каже: ‘‘Гарда! Шта је Гарда, побеснела Гарда, пуца, шенлучи! Има муниције!’‘ (Панић овде имитира дубок и снажан Калабићев глас – прим. аут) ‘‘Чика Перо’‘, рекох, ‘‘и кад нема ми морамо да имамо. Набавимо. Знамо да немамо магацин, али то је било весеље, свадба’‘. А он вели благајнику Буци (потпоручник Радомир Константиновић – прим. аут): ‘‘Буцо, по 1.000 динара!’‘ Па ће нама: ‘‘И то кад потрошите, правац Јагњило, да се нађемо, после два месеца’‘.
Дакле, уместо казне, Калабић је изрекао награду. ‘‘Па, волео нас је, били смо добри борци. Где год треба – ту смо’‘, каже Панић. Не обазирући се на формалности, Калабић је дао предност младим и храбрим људима у односу на једног плашљивог капетана.
О одржавању дисциплине у јединици старао се Војни суд Гарде, о коме су размишљали сви – од курира до Калабићевих помоћника. Потпоручник Драгован Радуловић сведочи:
Тај суд је углавном судио нашим војницима и официрима, за неуспехе у борби, због слабе организације, и сл. Нарочито је био строг због неуспеха у борби, као и због жалби сељака против војника и старешина. Смењивао је или ражаловао официре, а неки су и ликвидирани. Било је официра који више нису могли да командују јединицама. На пример, смењен је Милутин Филиповић, као командант летеће или јуришне бригаде, јер му је настрадало људство. Од тада није командовао јединицама. Смењен је и Паја Ђурчек, затим капетан Милош Аћин Коста, јер су му код Аранђеловца изгинули људи без разлога, понео се као кукавица. Суд је заседао и по жалбама сељака на понашање официра и војника. Потпоручник Миливоје Николић, командант батаљона у 4. космајској бригади, ражалован је зато што је малтретирао сељаке на Космају. Затим, неки су кажњени због сарадње са непријатељем. Једном су сељаци пријавили да је неки цивил, старији човек, силовао једну девојчицу, негде испод Рудника. Не знам како је тај случај решен.257
Од смртних пресуда које је изрекао Војни суд Гарде, Радуловић се најбоље сећа оне извршене у његовом родном селу:
Сећам се да је на смрт осуђен један наш војник, баш из Јуришно-пратеће бригаде. Неку грешку је направио, не сећам се какву. Сељаци су ишли да моле Калабића да му опрости, али он му није опростио. Један од сељака који је молио Калабића био је Радоје Перишић из мог родног села Стојника. Тај војник је и стрељан у Стојнику, код Шарчевића кућа.
Специфичан Николин наступ није код свих наилазио на одобравање. Да је капетан Милан Даничић, начелник штаба Врховне команде за интендантуру, имао нарав налик Николином, свакако би другачије сведочио о њему. И овако, он саопштава оно што је неспорно, да је Гарда била најснабдевенија јединица, како оружјем и муницијом, тако и другим потрепштинама. Не само то: ако би чуо да се у некој јединици истиче, рецимо, један митраљезац, Калабић би налазио начина да га доведе у Гарду. Али, Даничић је, сем овога, па можда и више од овога, памтио увреду коју му је нанео Калабић. Док се налазио у инспекцији Гарде, неки домаћин је њих двојицу свратио на по чашицу ракије. Сели су за сто, домаћин је сипао пиће, кад – Даничић је рекао да не пије алкохол, затраживши млеко. ‘‘Какав си, бре, ти официр’‘, рекао му је Никола театрално, лупивши га притом по рамену. И није се задржао на томе. Тихог и повученог капетана Даничића натерао је да попије једну чашицу, што му овај никада није опростио.258
Неповољну слику о Калабићу оставио је и капетан Димитрије Антоновић, командант Космајског, а затим Јастребачког и Расинског корпуса. У свом дневнику, под датумом 11. новембар 1943, Антоновић је записао:
Калабић је појахао Др Шка (пуковник Јеврем Симић ‘‘Дршка’‘ – прим. аут) па ради шта хоће. Псују се, пијанче. Калабић има само један циљ: што више ставити под своју команду, што славнији бити! Иначе и не учествује у борби. Око 90 људи са 15 ‘‘зорки’‘ само њега чувају и кад и у клозет иде прате га. Иначе без хармоникаша се никуд не мрда. Прави великан. Способан али лукав и препреден до крајности и прво гледа себе па тек онда све остало. Хвата везу са свима и не пита ко су и шта су. Ту су и недићевци, и љотићевци, и Немци, и Бугари, и курве, и поштене жене, све, све…259
Антоновић је оставио суморну слику Четничког покрета (‘‘Ни два човека не могу заједно, а камо ли оволика организација са оваквим циљем…’‘), па и читавог нашег народа (‘‘Сплетке, сплетке, и само сплетке! То је већ страшно какви смо ми људи!’‘). Он је многе ствари замишљао другачије. Путујући на Јастребац, где је распоређен пролећа 1944, свог новог команданта, потпуковника Драгутина Кесеровића, замишљао је на сто начина, само не онаквим какав је Кесеровић био. Данима није могао да се поврати после првог сусрета. ‘‘Зар овакав да ми буде командант?’‘ – стално је понављао својој вереници. Сметала му је Кесеровићева дуга, таласаста коса, а још више брада, која му је сезала скоро до појаса. Својим војницима Антоновић је наређивао бријање и шишање, па и дисциплину уопште, као у касарни, а чак је забрањивао и употребу термина четник. ‘‘Четник – штетник’‘, била је његова узречица.260
Потпоручник Драгован Радуловић је познавао мајора Антоновића:
Антоновић је био добар официр, способан човек. Али, имао је те фазе расположења, падао је у депресију. Хтео је, 1944. године, да дезертира за Грчку, преко Албаније. Пошао је па се вратио. Био сам поред њега када је умро од тифуса, у Модричи, фебруара 1945. Држао се храбро, није хтео да прими вакцину јер није било довољно вакцина за све његове војнике.
Поред храброг држања последњих дана живота, историја ће памтити Антоновића и по бици на Парцанској коси. Управо он је командовао четничким трупама у овој великој победи против комуниста.
Када је реч о Антоновићевој оцени Калабића, Радуловић каже: ‘‘Имало је тога код њега, о чему Антоновић пише. Имао је Калабић својих мана. Волео је да попије и да се весели. Али, што се тиче храбрости и организације… Не видим ко би, да није било Калабића, направио такву организацију. Он је био пуно способнији од Антоновића’‘.
Тачније речено, као што смо видели, Дража је крајем 1943. Антоновићу узео Космајски корпус, да би ову јединицу поверио управо Калабићу.
Бројни Калабићеви пратиоци, које Антоновић помиње, заиста су постојали. Био је то Калабићев Пратећи батаљон, снаге 100-120 људи. Они су били изванредно наоружани, бирани су по јунаштву, а водило се рачуна и из каквих фамилија потичу. Тамо где је Калабић одседао, све је пажљиво проверавано и обезбеђивано километрима у круг. Када би био мркли мрак, а слутило се на опасност, ложене су ватре око куће у којој је Никола спавао, да неко не би неопажено пришао. Немци, љотићевци и комунисти покушали су више пута да угрозе Калабића, али, безуспешно. (Антоновића су крајем 1943. заробили љотићевци, а побегао је када је стражарио један његов предратни војник, који га је пустио.)
Попут Антоновића, и Милош Младеновић, припадник Топличког корпуса, даје негативну оцену Калабића и његове јединице. Он се дословце запрепастио када их је видео како пролећу Топлицом, јула 1944. Један четник, сав поцепан, утрчао је у Младеновићеву кућу, тражећи одело. Укућани су га, занемели, само посматрали, док је он из ормара узимао шта му треба. Младеновићев отац је пошао од села до села, док није нашао команданта овог четника. Командант је довео војника и наредио му да врати одело, на што је он рекао Младеновићевом оцу: ‘‘Бре, брате Србине, ја сам своје поцепано и пуно ушију одело бацио, ево ти гуњ – а ако баш желиш да ме оставиш у гаћама, да скинем и панталоне па носи кући?’‘ Старом је, ипак, остао негативан утисак: после је лоше говорио о Калабићевим (и Рачићевим) четницима, хвалећи подшишане и обријане четнике Топличког корпуса, нарочито команданта бригаде Божу Ивановића, код кога је био и његов син Милош.
Али, крајем године, у Босни, Милош Младеновић је видео и другу страну медаље. После неуспелог напада на Тузлу, он се са великом групом рањеника, и сам рањен, нашао одсечен од борбених јединица. По поноћи, однекуд је наишла комора Гарде. Товарни коњи нису могли даље, јер је та удолина, која је пружала сигурност само због густог мрака, била крцата рањеницима. Заповедник коморе је почео да виче због застоја, а када је избио напред и видео гомилу окрвављених и полусмрзнутих људи, само се ‘‘ухватио за главу, окренуо и отрчао назад не рекавши ни речи’‘. За неколико минута вратио се са више од 30 наоружаних војника, заштитника коморе.
После краћег договора, командир заштитнице Калабићеве коморе, обратио се овој маси очајника:
Браћо! Тишина, молим за тишину само за моменат. Браћо! Сви ми видимо у каквој смо ситуацији овде. Што је још и горе – убрзо ће дан осванути. Зато, ко год може да хода – придружиће нам се на зачељу. Сви они који не могу ходати биће утоварени на коње и у колони за нама: под највећом тишином, понављам: тишином. Ако се ко наново рани, или га погоди смртно – да то буде без лелека и роптања како би се омогућило извлачење браћи која су још у животу.
Био је то потпоручник Драгољуб Филиповић, из села Велереч код Горњег Милановца.
Гардисти су онда попели тешке рањенике на коње, бацајући сада сувишан товар. Како је у том товару било и дувана, неки избезумљени рањеници жудно су припаљивали. Уз псовке, гардисти заведоше ред, а затим поведоше апокалиптичну колону, на њено запрепаштење, не напред куда је претходног дана отишла четничка војска, а где су сада чекали комунисти, него налевокруг, према јутрошњим комунистичким положајима. На јуриш, уз ‘‘грцај и роптај’‘, гардисти савладаше групу партизана која се грејала око ватре. Затим хладнокрвно пронађоше енглеску муницију, које су партизани имали у изобиљу, и почеше да је деле рањеницима, док су ужурбано одмицали. Био је то једини начин да се заплени колико-толико муниције. Затим је дошло до измене рафала са суседним партизанским јединицама, али накратко, јер је неко рекао партизанима да то пролази њихова комора. Пред зору, све је било готово. Младеновић је са својим сапатницима коментарисао ноћашњи догађај: ‘‘Ако је ико икада заслужио генералски чин – то су били ови борци који су нас извукли из сигурне смрти’‘ (реч је о 1. и 3. батаљону Јуришно-пратеће бригаде, којима су командовали потпоручници Драгољуб Филиповић и Малин Ракочевић). А рекао је и ово: ‘‘Могао је мој отац причати шта год хоће, али ето Калабић не оставља без осигурања ни своју комору, а камоли рањенике, као његов капетан Божа у кога се отац заклињао’‘.261
Најзад, прича о Николи Калабићу не може бити потпуна без помена његовог говорничког дара. Ако се некада буде писала антологија српске војничке беседе, једно од почасних места у њој припашће Николином говору на слави Горске гарде, пролећа 1944:
Комунисти!
Ми смо два света: између нас и вас нема помирења!
Ви хулите на Бога – ми за њега гинемо, сматрамо га својим заштитником!
Ви рушите породице и Српство, а ми истичемо као главна начела наших стремљења, без којих би нам и сама борба била штура и бескорисна!
Зато борба коју водимо противу вас мора се завршити нашом потпуном победом.
Љотићевци!
Ви сте Јуде Искариотске нашега народа, а у служби туђина и туђинске идеологије! Између вас и нас постоји само једна историјска веза: жалосни пример Вука Бранковића, чију сте ви славу потамнели својом службом непријатељу свога народа. Шта ви очекујете, чему се ви надате? Српски народ вас се гнуша: он ће вас збрисати са лица земље као највећу срамоту!
Сви ви: комунисти, љотићевци, газдаши и петоколонаши примите к срцу речи наше народне песме:
‘‘Не чекај ме на бијелом двору,
Ни на двору, ни у роду моме’‘.
Немци, Талијани, Мађари, Бугари, Арнаути, усташи и остала жгадијо!
Ви, варвари двадесетог столећа, који тако срамно поступате с нашим правдољубивим народом и који узесте 1.500.000 српских невиних живота, осећате ли како вам се кожа јежи на леђима!| Долазе дани одмазде, дани ПРАВДЕ! За вас злочинце милости неће бити, јер је потребно да Европа, о којој ви и ваше газде често причате, буде очишћена од моралне трулежи коју ви представљате! Сваки кривац може овога пута бити уверен да ће га стићи казна, јер нема места на кугли земаљској где би се могао сакрити како би избегао изласку пред међународни суд Правде, који је већ основан између наших великих савезника! Спремите се за то, варвари, да окајете грехе у крви, као што сте и ви крвљу потписивали своја злодела! Али дотле спремите се да и од нас самих примите један део казне, кад се наша дична војска крене против вас, да вас заувек онемогући на нашој националној територији!
После слике тешкоћа и страдања, право је да бацимо кратак поглед на блиску будућност која за нас Србе крије најлепше видике националне радиности и процвата! На крају трновитог пута којим данас идемо налази се рајски врт наше народне државе, у коме ће према замисли нашег Равногорског покрета Србин бити господар на своме!262

ИЗВОРИ:

254 Изјава Божидара Панића аутору.
255 Н. Миловановић, Контрареволуционарни покрет Драже Михаиловића, том III, 169-171.
256 Изјава Татјане Васић аутору.
257 Изјава Драгована Радуловића аутору.
258 Изјава капетана Милана Даничића аутору.
259 А. Стошић, Под небом Крушевца, 436.
260 Изјава Вукице Антоновић Петровић, Димитријеве веренице, аутору.
261 М. Младеновић, Лажни идоли и варљиви идеали, 185-194, 227-232.
262 Млада Шумадија, лист равногорске омладине 1. шумадијског корпуса, број 3, пролеће 1944, копија у архиви аутора.