

Милослав САМАРЏИЋ
Ово је одговор на овај чланак објављен у ”Политици”.
Драго ми је што г. Лазански завршава свој одговор истом реченицом, као и једним скоро истим пасусом. Верујем, ако би полемика потрајала, да би на крају разлика била отприлике као што је у нашим именима. Гледано с друге стране, разлика је на том нивоу већ негде око 30 година, јер још од 1980-тих пратим и кад се укаже прилика цитирам војно-политичке коментаре г. Лазанског. За мене је он на том пољу био и остао бр. 1 на територији бивше СФРЈ.
Поменути скоро исти пасус односи се на наводну капитулацију Југословенске војске 17. априла 1941. Да, као што пише г. Лазански, заробљавањем Врховне команде од стране Немаца угашена је њена правна способност и све што су потписали њени представници било је правно ништавно. Др Смиља Аврамов и др Миленко Крећа пишу: “Акт о капитулацији… са становишта међународног права, сматра се ништавим, будући да га је потписао командант који је у то време већ пао у заробљеништво…” (”Међународно јавно право”, Београд 2007, стр. 658.)
Исто пишу и Хрвати Б. Кризман и Ј. Томашавић, додајући како и сам факат да је Калафатовић имао пуномоћје за потписивање примирја, а не и капитулације, чини документ о капитулацији ”незаконитим”.
Најзад, краљ је 16. априла из Атине послао проглас о наставку борбе до коначне победе, што су Западни савезници, као и СССР, уважили, сматрајући да није било капитулације, већ да је по среди окупација, као привремени терористички акт.
Надам се да се по овом питању разлика сада свела на ниво једног слова.
Што се тиче осталих питања, почео бих од фуснота, пре свега за немачка документа о сарадњи партизана и усташа. Нисам их навео само због недостатка простора. Фуснота за оно што г. Лазанског највише занима гласи: Војноисторијски гласник, 1-2/2004, Београд, страна 141, цитирано према: Војни архив Београд, Фонд НОП, К-12, ф. 6, док. 1. Ту је извештај Вицка Крстуловића Титу од 18. јануара 1943, да ће усташе подржати комунисте, ”само се боје да не би у партизанским редовима Срби преузели вођство и да би сутрашња Југославија опет дошла под вођство Срба.” Рушиновић, Павелићев изасланик, тога дана је био на путу до Тита.
Фусноте, наравно, користим у својим књигама (8.000 у најобимнијој), али бих овде ипак наставио без њих. Укратко: усташе нису учествовале у Бици на Неретви. Понављам да се усташе и четници нигде нису борили ”раме уз раме” против партизана, док партизани и усташе јесу против четника.
Разумем што г. Лазански не верује да су четници победили партизане на Неретви. Најједноставније је држати се критеријума који он иначе користи у војно-политичким анализама: победник је онај који после битке остане на бојном пољу. То су, дакле, били четници, потискујући партизане до кањона реке Пиве, где су их 12. маја 1943. са леђа напали Немци, започињући тако Операцију ”Шварц”.
Ипак, чини ми се да је најважније убеђење г. Лазанског да се четници, за разлику од партизана, нису борили против Немаца после 1941. године. Ја тврдим да је обратно. Зато позивам г. Лазанског да наведе где су и када партизани нападали Немце (до доласка Црвене армије септембра 1944)?
Заузврат, наводим офанзиву 18.500 четника према Сарајеву и опкољавање овог града, септембра и октобра 1943. године. Ево неколико немачких докумената, из Бундес архива:
– „Од 04,00 јак напад помаган тешким оружјем. Напад се појачао од 07,00 сати. Североисток Вишеграда четници узели. Молим помоћну војску из Рогатице. Молим помоћ из ваздуха”. (3. батаљон 370. гренадирског пука команди 369. дивизије, 5. октобар 1943. у 09:40.)
– „Неопходно хитно довођење снага у подручје источно од Сарајева. Немогуће повлачење батаљона Б посебног пука 1, као и појединих јединица из Сарајева, јер сваког часа може да избије четнички устанак у овом подручју и у Сарајеву“. (369. дивизија 15. брдском корпусу, 10. октобар 1943, 12:15.)
– ”Четници напредују према Месићима. Месићи под паљбом топова и бацача граната“. (Исто, 13. октобар 1943, 11:45.)
– „Јачи четнички напад бацачима граната и топовима 105 мм на Јабучко седло, Месиће и Рогатицу. Рогатица нападнута са свих страна. Дивизија се помера на линију Пале, Мокро, Соколац”. (Исто, 13. октобар у 17:20.)
– „Неопходно је да се отпор појача. У крајњем случају стрељати Хрвате који се повлаче“. (369. дивизија 3. батаљону 370. гренадирског пука, 14. октобра у 9:15.)
Исто тако, волео бих да видим списак градова које су од Немаца ослободили партизани, опет, пре доласка Црвене армије? Четници су ослободили 20-так.
Прочитао сам зборнике докумената партизанског Врховног штаба до овог периода, то је 12 књига од по око 500 страница. Ту се не помињу напади на Немце, нема чак ни планова за напад на њих. Штавише, Тито и Врховни штаб не пишу ни да им је борба против Немаца главни циљ. Увек се каже да је главни циљ борба против четника, док се борба против Немаца ”за сада” одлаже.