Полемике – Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање

30/05/2015

Стефан Каргановић

У потпуности схватам размишљање Ненада Пиваша („Дража као – још једна – шарена лажа,“[1] НСПМ, 26. мај, 2015.) у вези са темпирањем поништења осуђујуће пресуде генералу Драгољубу Михаиловићу. На равни дневне политике могуће је да је анализа г. Пиваша исправна. То не би било зачуђујуће када се узме у обзир да државом управљају четнички војвода и војводин помоћник, премда изгледа да је овај последњи сада надређен свом бившем старешини.

Ипак мислим да је г. Пиваш промашио значајну димензију овог догађаја, независно од темпирања судске одлуке и евентуалних политичких интрига које су на то могле утицати. Ђаво је често ненамерни Божји сарадник и радећи свој посао, као некада и Понтије Пилат, несвесно доприноси остварењу Господњих планова.

Суштина свега је питање: шта је у контроверзи око генерала Михаиловића – истина?

Једна од најштетнијих последица комунистичког периода је морални слом који је умртвио когнитивне способности нације. Разлика између добра и зла, истине и лажи, многима је постала непрепознатљива, а још већем броју трауматизованих жртава тоталитарног система само повлачење такве разлике престало је да буде значајно. У насталој атмосфери вредносног нихилизма утврђивање исправности неког става или истинитости неке тврдње готово да је изгубило важност.

Највећим делом инфантилна, расправа која се распламсала поводом одавно закаснеле одлуке Вишег суда у Београду да поништи један правно неодрживи акт није била најблиставији тренутак српске интелигенције. У провали атавистичких страсти предмет разматрања суда убрзо је изчезао са поља пажње. Да потсетимо, једино питање које је суд разматрао било је то да ли је 1946. године суђење генералу Михаиловићу било фер и правично, или не. Након што је саслушао аргументе свих заинтересованих страна, суд је стао на становиште да – није. Поништио је пресуду и објавио је логичан закључак који из тога произилази: да је Драгољуб Михаиловић неосуђивано лице.

У већини других средина са којима ја имам искуство, при свој распрострањености различитих мишљења по меритуму спорног питања, а у овом случају то је улога генерала Михаиловића током рата, озбиљна јавност би се углавном ипак сложила у једном. Чак и да arguendo постоји разборита сумња да је улога субјекта била негативна и заслужује неку врсту укора или осуде, општи став и даље би гласио да је укидање неспорно мањкаве судске пресуде добро зато што се тиме отвара пут објективном и стручном сагледавању свих елемената спорног питања. Људи који се у свему осталом не слажу били би сагласни у томе да поништење процесно неодбранљивог судског акта претставља корак ка циљу којем све разумне особе теже: утврђивању истине.

Зашто у Србији није тако? Да ли је у питању културолошка препрека или неки посебан, очигледно врло успешан облик психолошког рата циљно вођен против српског ума? Некоме ко је формиран у различитом, интелектуално ригорознијем амбијенту тешко је да схвати да одрасли људи на одговорним положајима и са одређеним угледом у друштву посежу за аргументима онакве врсте какве су током протеклих десетак дана користили Мирослав Лазански[2], Бошко Јакшић[3] и Бранко Павловић[4] у својим чињенично сиромашним али жучним и јаросним освртима на једну судску одлуку која би mutatis mutandis у западноевропским земљама, САД или Великој Британији, била потпуно неконтроверзна.

Како је могуће да јавне личности које се рутински баве и другим озбиљним темама, поред пресуде генералу Михаиловићу, толико оману у вођењу рачуна о чињеницама? За мене је у том погледу најрепрезентативнији Мирослав Лазански, тамо где се позива на стенографске белешке које је немачка страна водила на састанку са генералом Михаиловићем у селу Дивци 1941. године.

Пре свега, тај дијалог који Лазански помиње, а за који каже да се у српској редакцији налази у Архиву НОР-а, садржи неке пасусе који би се могли протумачити у складу са тезом коју Лазански заступа, и друге пасусе који би се могли разумно протумачити у супротном смислу. Дакле, за сврху кривичног поступка, где је стандард доказивања „ван сваке разборите сумње,“ као доказ нечије кривице, у овом случају за издајничку сарадњу са окупатором, тај докуменат по дефиницији – пада. Али више од тога, референца за оригинал коју Лазански даје (а требало би да је написан на немачком језику ако су га за време рата састављали немачки обавештајци), који је наводно заплењен и сада је похрањен у Националном архиву САД у Вашингтону – не функционише. Изворног документа према томе нема, а све чиме располажемо су две неоверене верзије, на српском и на енглеском. Међутим, ствар је жалоснија и од тога, зато што се те две верзије, на језицима на којима оригинал сигурно није могао бити написан – међусобно разликују.

И то је један од крунских доказа за колаборацију генерала Михаиловића, помоћу којег се валидира пресуда из 1946. године, који угледни војни аналитичар и коментатор предочава? Нисам сигуран да би такав доказ чак и Хашки трибунал озбиљно разматрао.

Анализе Бошка Јакшића и Бранка Павловића, да се Лазански случајно не би осећао усамљен и неправедно издвојен, подједнако су неозбиљне. Међутим, чак ни то није најгоре. Коментари једног дела острашћене читалачке публике не остављају много простора за наду да ће у скорој будућности у овој земљи рационалан дискурс бити могућ. Ни после седамдесет година нема назнака смиреног расуђивања. Попут крвожедне публике која је урлала у римској арени где је генералу било суђено, многи од њих злобно ликују над линчом људског бића које тешко да је некоме од њих учинило зло. То је дубоко забрињавајуће, уколико одражава духовно стање макар значајне мањине друштва.

Зато је пресуда Вишег суда од фундаменталног значаја за пречишћавање загађене менталне атмосфере без обзира на могућност, на коју указује г. Пиваш, да је из дубоке институционалне позадине била руковођена приземним побудама политичког ћара. Статус генерала Драгољуба Михаиловића, о чему услед политичке репресије и потпуне идеолошке контроле над историјским дискурсом деценијама није могло да се непристрасно расправља или стручно истражује, захваљујући овој одлуци суда најзад је tabula rasa. Тема је, без унапред прописаних предрасуда, враћена тамо где јој је право место – у надлежност професионалних историчара.

Уравнотежена перцепција личности и улоге генерала Михаиловића учиниће огроман допринос утврђивању целовите истине о збивањима у окупираној Југославији током Другог светског рата и прекратиће трајање отровним, аутистичним наративима. Али још важније од тога, пошто истина то увек чини, деловаће лековито на психу једног идеолошки избезумљеног народа чији бројни припадници још увек сумануто бију битке и потхрањују емоције које су већ одавно ирелевантне.

Одлука о поништењу пресуде генералу Михаиловићу је драгоцени помак јер разбија калупе идеологизоване стварности а фанатизоване балканске умове присиљава да се примакну ближе терену проверљивих чињеница и сувислих аргумената. То ће им олакшати кад тад да ствари заједнички сагледају онаквим какве јесу, уместо да их, свако из свог угла и за себе, замишљају на начин како би им по идеолошком укусу одговарало да буду. Без тога, дијалог је немогућ чак и о најбаналнијим стварима, а поготово по питањима која изазивају оволики степен подељености.

[1] http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/draza-kao-jos-jedna-sarena-laza.html

[2] http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Draza-u-ime-naroda.sr.html иhttp://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Carstvo-istorijske-zbrke.sr.html

[3] http://www.politika.rs/pogledi/Boshko-Jakshic/Ponizavanje-istorije-Bosko-Jaksic.lt.html

[4] http://roninmagazin.com/?p=6980

НСПМ