Полемике - Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање
  • Погледи
  • Актуелно
  • Књиге
    • Књиге
    • У ПОНУДИ
    • Распродато
    • Милослав Самарџић
  • Филмови
  • Форум
  • Галерије
    • Галерије
    • Четници (Југословенска војска)
    • РАТ 1991-1995.
    • Злочини над Србима
    • Српска православна црква
    • Србија
  • Историја
  • YouTube
  • World War II
  • Контакт
  • English
      EnglishСрпски

  • Погледи
  • Актуелно
    • Најновије

      Зашто Српска народна одбрана д...

      • 17/03/2023

      Уочи избора у Црној Гори

      • 08/03/2023

      Зашто Срби не воле капитализам...

      • 24/02/2023

      Шта (нам) мисли Карл фон Хабсб...

      • 14/01/2023
  • Књиге
    • У ПОНУДИ
    • Распродато
    • Милослав Самарџић
  • Филмови
  • Форум
  • Галерије
    • Четници (Југословенска војска)
    • РАТ 1991-1995.
    • Злочини над Србима
    • Српска православна црква
    • Србија
  • Историја
      • Историографија
        • Историјски филмови
        • Издања ”Погледа”
        • Књиге
        • Чланци
      • Aрхива листа “Погледи”
        • ”Погледи”, по темама (1)
          • Четници (1)
          • Четници (2)
          • Злочини комуниста
      • Дража Михаиловић
        • Биографија
        • Албуми
        • Дража у политици
        • Процес рехабилитације
      • Aрхива листа “Погледи”
        • Милослав Самарџић
          • Четници
          • Чланци и репортаже
          • Уводници
          • Полемике
      • Четници (Југословенска војска)
        • Јединице, наоружање, формацијска питања
        • Команданти
        • Списак палих четника
        • Други народи у четницима
        • Антиосовински фронт
        • Антикомунистички фронт
        • Питање ратних злочина
        • Остале теме
      • Други светски рат
        • Недићевци
        • Љотићевци
        • Комунисти – партизани
      • Комунистички злочини
        • Спискови жртава комуниста
        • Документа, анализе
      • Ратови 1912-1918.
        • Анализе, јубилеји
        • Албуми
      • Четници до 1941.
        • Стари четници
        • Албум, војводе
      • Разно
        • Српска Босна
        • Српска Бока
        • Македонија
  • YouTube
    • Одабрано

      Video
      YouTube

      BITKA ZA KOSOVO

      Komunisti su Kosmet obecali Siptarima jos 1943. go...

      • 15/03/2023
      Video
      YouTube

      KADA CE U SRBIJI BITI VECE PLATE? KRALJEVINA PROTI...

      Vecito i dnevno pitanje kada ce plate biti vece? K...

      • 05/03/2023
      Video
      YouTube

      KO JE BIO VOJVODA KOSTA PECANAC

      Kosta Milovanovic Pecanac, od Srpsko-turskih ratov...

      • 26/02/2023
      Video
      YouTube

      PROKLETSTVO OBRENOVICA

      Osnovna odlika gradjanskog drustva jesu gradjanska...

      • 19/02/2023
      Video
      YouTube

      KADA CE SE ZAVRSITI RAT U UKRAJINI

      Sukob u otvorenoj formi traje od marta 2022. godin...

      • 12/02/2023
      Video
      YouTube

      CETNICI U VOJVODINI

      Cetnicki odbori su jos pre rata bili formirani na ...

      • 05/02/2023
  • World War II
  • Контакт
  • English
    • Српски
ПогледиИсторијаДража МихаиловићПроцес рехабилитацијеПолемике – Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање

Полемике – Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање

  • 30/05/2015
0
SHARES
FacebookTwitterGooglePinterest
RedditTumblr

Draza half color shot on Ravna Gora green

Стефан Каргановић
У потпуности схватам размишљање Ненада Пиваша („Дража као – још једна – шарена лажа,“[1] НСПМ, 26. мај, 2015.) у вези са темпирањем поништења осуђујуће пресуде генералу Драгољубу Михаиловићу. На равни дневне политике могуће је да је анализа г. Пиваша исправна. То не би било зачуђујуће када се узме у обзир да државом управљају четнички војвода и војводин помоћник, премда изгледа да је овај последњи сада надређен свом бившем старешини.

Ипак мислим да је г. Пиваш промашио значајну димензију овог догађаја, независно од темпирања судске одлуке и евентуалних политичких интрига које су на то могле утицати. Ђаво је често ненамерни Божји сарадник и радећи свој посао, као некада и Понтије Пилат, несвесно доприноси остварењу Господњих планова.

Суштина свега је питање: шта је у контроверзи око генерала Михаиловића – истина?

Једна од најштетнијих последица комунистичког периода је морални слом који је умртвио когнитивне способности нације. Разлика између добра и зла, истине и лажи, многима је постала непрепознатљива, а још већем броју трауматизованих жртава тоталитарног система само повлачење такве разлике престало је да буде значајно. У насталој атмосфери вредносног нихилизма утврђивање исправности неког става или истинитости неке тврдње готово да је изгубило важност.

Највећим делом инфантилна, расправа која се распламсала поводом одавно закаснеле одлуке Вишег суда у Београду да поништи један правно неодрживи акт није била најблиставији тренутак српске интелигенције. У провали атавистичких страсти предмет разматрања суда убрзо је изчезао са поља пажње. Да потсетимо, једино питање које је суд разматрао било је то да ли је 1946. године суђење генералу Михаиловићу било фер и  правично, или не. Након што је саслушао аргументе свих заинтересованих страна, суд је стао на становиште да – није. Поништио је пресуду и објавио је логичан закључак који из тога произилази: да је Драгољуб Михаиловић неосуђивано лице.

У већини других средина са којима ја имам искуство, при свој распрострањености различитих мишљења по меритуму спорног питања, а у овом случају то је улога генерала Михаиловића током рата, озбиљна јавност би се углавном ипак сложила у једном. Чак и да arguendo постоји разборита сумња да је улога субјекта била негативна и заслужује неку врсту укора или осуде, општи став и даље би гласио да је  укидање неспорно мањкаве судске пресуде добро зато што се тиме отвара пут објективном и стручном сагледавању свих елемената спорног питања. Људи који се у свему осталом не слажу били би сагласни у  томе да поништење процесно неодбранљивог судског акта претставља корак ка циљу којем све разумне особе теже: утврђивању истине.

Зашто у Србији није тако? Да ли је у питању културолошка препрека или неки посебан, очигледно врло успешан облик психолошког рата циљно вођен против српског ума? Некоме ко је формиран у различитом, интелектуално ригорознијем амбијенту тешко је да схвати да одрасли људи на одговорним положајима и са одређеним угледом у друштву посежу за аргументима онакве врсте какве су током протеклих десетак дана користили Мирослав Лазански[2], Бошко Јакшић[3] и Бранко Павловић[4] у својим чињенично сиромашним али жучним и јаросним освртима на једну судску одлуку која би mutatis mutandis у западноевропским земљама, САД или Великој Британији, била потпуно неконтроверзна.

Како је могуће да јавне личности које се рутински баве и другим озбиљним темама, поред пресуде генералу Михаиловићу, толико оману у вођењу рачуна о чињеницама? За мене је у том погледу најрепрезентативнији Мирослав Лазански, тамо где се позива на стенографске белешке које је немачка страна водила на састанку са генералом Михаиловићем у селу Дивци 1941. године.

Пре свега, тај дијалог који Лазански помиње, а за који каже да се у српској редакцији налази у Архиву НОР-а, садржи неке пасусе који би се могли протумачити у складу са тезом коју Лазански заступа, и друге пасусе који би се могли разумно протумачити у супротном смислу. Дакле, за сврху кривичног поступка, где је стандард доказивања „ван сваке разборите сумње,“ као доказ нечије кривице, у овом случају за издајничку сарадњу са окупатором, тај докуменат по дефиницији  –  пада. Али више од тога, референца за оригинал коју Лазански даје (а требало би да је написан на немачком језику ако су га за време рата састављали немачки обавештајци), који је наводно заплењен и сада је похрањен у Националном архиву САД у Вашингтону – не функционише. Изворног документа према томе нема, а све чиме располажемо су две неоверене верзије, на српском и на енглеском. Међутим, ствар је жалоснија и од тога, зато што се те две верзије, на језицима на којима оригинал сигурно није могао бити написан – међусобно разликују.

И то је један од крунских доказа за колаборацију генерала Михаиловића, помоћу којег се валидира пресуда из 1946. године, који угледни војни аналитичар и коментатор предочава? Нисам сигуран да  би такав доказ чак и Хашки трибунал озбиљно разматрао.

Анализе Бошка Јакшића и Бранка Павловића, да се Лазански случајно не би осећао усамљен и неправедно издвојен, подједнако су неозбиљне. Међутим, чак ни то није најгоре. Коментари једног дела острашћене читалачке публике не остављају много простора за наду да ће у скорој будућности у овој земљи рационалан дискурс бити могућ.  Ни после седамдесет година нема назнака смиреног расуђивања. Попут крвожедне публике која је урлала у римској арени где је генералу било суђено, многи од њих злобно ликују над линчом људског бића које тешко да је некоме од њих учинило зло. То је дубоко забрињавајуће, уколико одражава духовно стање макар значајне мањине друштва.

Зато је пресуда Вишег суда од фундаменталног значаја за пречишћавање загађене менталне атмосфере без обзира на могућност, на коју указује г. Пиваш, да је из дубоке институционалне позадине била руковођена приземним побудама политичког ћара. Статус генерала Драгољуба Михаиловића, о чему услед политичке репресије и потпуне идеолошке контроле над историјским дискурсом деценијама није могло да се непристрасно расправља или стручно истражује, захваљујући овој одлуци суда најзад је tabula rasa. Тема је, без унапред прописаних предрасуда, враћена тамо где јој је право место – у надлежност професионалних историчара.

Уравнотежена перцепција личности и улоге генерала Михаиловића учиниће огроман допринос утврђивању целовите истине о збивањима у окупираној Југославији током Другог светског рата и прекратиће трајање отровним, аутистичним наративима. Али још важније од тога, пошто истина то увек чини, деловаће лековито на психу једног идеолошки избезумљеног народа чији бројни припадници још увек сумануто бију битке и потхрањују емоције које су већ одавно ирелевантне.

Одлука о поништењу пресуде генералу Михаиловићу је драгоцени помак јер разбија калупе идеологизоване стварности а фанатизоване балканске умове присиљава да се примакну ближе  терену проверљивих чињеница и сувислих аргумената. То ће им олакшати кад тад да ствари заједнички сагледају онаквим какве јесу, уместо да их, свако из свог угла и за себе, замишљају на начин како би им по идеолошком укусу одговарало да буду. Без тога, дијалог је немогућ чак и о најбаналнијим стварима, а поготово по питањима која изазивају оволики степен подељености.


[1] http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/draza-kao-jos-jedna-sarena-laza.html

[2] http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Draza-u-ime-naroda.sr.html иhttp://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Carstvo-istorijske-zbrke.sr.html

[3] http://www.politika.rs/pogledi/Boshko-Jakshic/Ponizavanje-istorije-Bosko-Jaksic.lt.html

[4] http://roninmagazin.com/?p=6980

НСПМ

Поводом Дражине рехабилитације: Велики датум српск...

  • 29/05/2015

Милослав Самарџић: Одговор Мирославу Лазанском (2)

  • 01/06/2015

Поделите

0
SHARES
FacebookTwitterGooglePinterest
RedditTumblr

Повезани чланци

Процес рехабилитације

Ивањица: И даље без Дражине улице

  • 30/07/2020
Процес рехабилитације

Војска Србије први пут на Равној Гори: Историјско салутирање

  • 16/06/2018
Процес рехабилитације

Решење о Дражиној рехабилитацији

  • 10/07/2015
Процес рехабилитације

Одјеци Дражине рехабилитације: Индоктринација уместо науке

  • 10/06/2015

Do not miss

Процес рехабилитације

Ивањица: И даље без Дражине улице

  • 30/07/2020

Помозите рад ''Погледа'' својом донацијом. За донације из Србије: Рачун број 325-9500500624650-92, ОТП банка Сврха уплате: Донација Прималац: Погледи д.о.о. Немањина 16, 34 000 Крагујевац За донације из иностранства: Пеј пал налог
Copyright © 2020 Polgedi