Проглашење ђенерала Драже за свеца

16/03/2026

„Светост није неки чин, или одликовање, које свети нису имали, него им тек придали верни или Црква својим прослављањем и величањем. Не могу верни и Црква дати или не дати светост светима, него они њихову светост само објављују и сведоче. Свети су светост постигли својим трудом, уз помоћ благодати Божје” (Патријарх Павле)

ПИШЕ: МА теолог Драган Крсмановић

Да је генерал Дража Михаиловић био национални (народни) српски јунак и мученик више је него јасно. Његова борба, његова патња и коначно страдање већ су га у народу учврстила као народног јунака и мученика. Човека који је за свој народ и његову слободу подарио све, па и сопствени живот.

Али, било је и других народних јунака и мученика, Стеван Синђелић, Танаско Рајић, Милан Тепић… па ипак, они нису канонизовани као свети ратници, нити се у народу успоставио њихов култ.

Генерал Михаиловић је био нешто више. Он је био не само војник, већ и православац у пуноћи тог подвига, који се овенчао венцем мучеништва водећи три битке које сваки светитељ мора добити.

Прву битку против зла у себи, чувајући свој дух од сваке мржње и освете, зла и пакости. Битку да тражећи овоземаљску правду не одустане од оне небеске. Генерал Михаиловић је био православни верник који присуствује богослужењима и који се исповеда и причешћује. Венчао се са сестром свог класног друга, који је погинуо у рату, а Господ их је благословио са троје деце. Наређивао је припадницима своје војске да посте и причешћују се, а издавао је и пригодне посланице о верским празницима. Све време рата одржавао је везу са највишим црквеним великодостојницима, укључујући митрополита Јосифа и патријарха Гаврила, од којих је добијао подршку и благослов. Био је ктитор и црквеноградитељ. Најмање 24 црквене грађевине подигли су његови борци. И мада су већину порушили и запалили комунисти, неке од њих и данас постоје, а неке су обновљене.

Другу битку против зла у својим саплеменицима и саборцима, чувајући анђеоски лик у време зла и бирајући да уколико мора да се изабере да ли ћемо бити злочинци или жртве, радије будемо жртве и ступимо на пут овоземаљског страдања. Он је тај који је, суочен са свим страхотама рата, покушао да спречи да се војска, у чијим је рукама оружје и моћ уништења, не „озвери“ и отргне своје племените људске богомдане природе и постане банда зликоваца жељних само овоземаљске правде. Сва наређења генерала Михаиловића била су проткана бригом за човека, било да се ради о својим војницима или непријатељу. У духу најбољих српских ратних традиција термини као „уништење“ коришћени су само за идеолошки острашћене војне формације огрезле у злочин, а никада на верске, етничке или социјалне групе.

Трећа битка, против непријатеље вере и народа. Борба коју су јединице под командом генерала Михаиловића водиле на територијама НДХ имале су карактер одбране православног становништва, јер је основни разлог уништења Срба у НДХ био њихова оданост православној вери. Због изразите надмоћи квислиншких и окупационих снага није било могуће заштитити све становништво, посебно на етнички и верски измешаним срединама, тако да је страшни учинак од стотина хиљада побијених, око двеста хиљада преведених у католичанство и исто толико протераних, страшна цена коју је православни народ платио, укључујући 250 свештеника и монаха. На територији Србије и Црне Горе јединице под командом Генерала Михаиловића бориле су се против оружаних формација у то време илегалне Комунистичке партије Југославије, која је свој борбени атеизам делом прикривала да би му се у пуном обиму вратила након преузимања власти. И оне су у току рата учиниле злочине над православним свештенством и народом. За Генерала рат није био сам себи сврха, већ пут ка остварењу виших, духовних циљева, у којима се борба морала прихватити као „мање зло“ од покоравања, које је носило ризике националног и верског нестајања.

Па и да нема свега наведеног, генерал Михаиловић би морао бити каконизован као најоклеветанија личност у српском народу након Вука Бранковића. Али, сви напори које су његови политички противници уложили да га на монтираном судском процесу прикажу као издајника и злочинца, показали су се неуспешним. Ни гомиле фалсификата, ни лажних сведока, нису могле уверити српски народ у недостојност начелника Штаба Врховне команде Југословенске војске.

Са становишта Српске Православне Цркве, да би неко био каконизован није неопходан статус његове судске невиности. Хиљаде хришћана у првим вековима су се овенчали венцем мучеништва пред римским судовима. Нека врста турског судства је послала Свете Ђакона Авакума и Пајсија Београдског на колац, па им не споримо светост. Али због „неверних Тома“ који ће себе сматрати достојним да зауму став и по овом питању морамо поновити да се генерал Михаиловић сматра „судски некажњеним“ и потпуно невиним у односу на овоземаљске судове.

Шта је потребно да ради Српска Православна Црква? Само оно што је радила одувек, да ослушкује и следи дух сабрања свог православног народа. Уколико народ прихвати светост генерала Михаиловића, препозна његову жртву и заслуге, уколико га не заборави већ му се молитвено обрати за заступништво пред Господом, Црква ће то једноставно констатовати и прихватити. Уколико суочени са својим падом допустимо да генерал Михаиловић нестане из наше свести о страдању и спасењу српског народа, неће се десити ништа необично. Неће то бити први случај када смо заслепљени свакодневицом, материјом и вођени од злих учитеља изабрали духовно страдање и пропаст мислећи да се клањамо науци и правди.

Или, као што је Матеј Арнијевић у свом раду „Православље и рат“, написао да је свети ратник „…онај Хришћанин који се извршавајући послушање својој Отаџбини као војник отаџбине и својој вери као војник Христов у антиперсоналистичкој стихији и суноврату рата кроз свој лични Бој изборио за одбрану брањене Светиње и при том сачувао чист свој хришћански Образ. Свети ратник је онај Хришћанин који је кроз чин добровољног ратничког самопорицања до трпљења рана, болова и смрти ради добра своје крштене заједнице надишао своју смртну биолошку ипостас, изборивши се за своје есхатолошко име и слободу…“ – тако у лику генерала Михаиловића можемо препознати све елементе ратничке светости.

На сваком од нас је ред да учинимо шта нам знање и осећања налажу. Да заборавимо генерала или да га прибројимо оном списку светих ратника који су допринели да данас постојимо као народ. Неће то бити избор безгрешног. Биће то избор и преображај од човека који је часно вршио своју дужност до светитеља који је свој избор части и жртве поткрепио властитом крвљу. Баш на начин како је и Господ посведочио узимајући наше грехе на себе и јасно сведочећи: „Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје“ (Јован 15:13). Генерал Михаиловић је свој овоземаљски живот већ поклонио отаџбини ратујући у шест ратова и носећи ране и одликовања на својим грудима. И онај, важнији, вечни живот положио је пред ноге свог народа бирајући да остане у борби до краја, не напуштајући свој народ и своје борце. До краја који није наступио његовом физичмом смрћу и сатанистичким обредом погубљења, већ крајем који нас кроз деценије борбе за национални опстанак и отрежњење од комунистичког пијанства води у вечност.

Да ли ће генерал Михаиловић бити светитељ неће одлучити нити Свети Синод, нити Патријарх, нити било какво црквено тело. Одлучиће свако у свом срцу и целокупни српски народ прихватајући његов светитељски култ не по сили властите воље, већ као што је Патријарх Павле рекао: „Светост није неки чин, или одликовање, које свети нису имали, него им тек придали верни или Црква својим прослављањем и величањем. Не могу верни и Црква дати или не дати светост светима, него они њихову светост само објављују и сведоче. Свети су светост постигли својим трудом, уз помоћ благодати Божје”. Наше је, дакле, да само посведочимо оно што је Господ већ учинио.

Ова узвишена, духовна, компонента и дубока видовданска вера, најбоље је осликана у речима генерала Михаиловића на планини Битовњи 6. маја 1945. године, уочи коначног слома његове војске:

„Тачно у 11 часова све колоне ће се зауставити на месту где се буду нашле. У сећању на дан васкрса Богочовека, помолићемо се Богу. Свештеници ће одржати кратку Службу Божију. А онда, покрет даље.

Наша борба и наше патње су за права човека богомдана. То је пут Господа Исуса Христа, на коме је он страдао, али и васкрснуо. Векови то нису променили ни оборили, неће ни појаве данашњице.

Ми можемо у тој борби и изгинути: али је њена победа сигурна, победа и благодати за преживеле и потоње. Уверен у вашу решеност да истрајете до краја, ја вам упућујем, драги моји саборци, мој поздрав:

Христос воскресе!“

Ко уме да гледа знаће да је Господ већ чудима указао на свог светитеља. Осам деценија након заробљавања и злочиначког убиства уз помоћ суда, када су сви веровали да је православље поражено и згажено, васкрсла је под заставом са крстом и двоглавим орлом богобојажљива војска српских ратника, која је одбранила част и образ, а колико је могуће народ и државу и посведочила да Срби могу живети само у светињи и слободи или умрети борећи се за светињу и слободу.

А господа атеисти нека се не мешају, нити љуте. Њих духовне ствари и онако не занимају, нити их се тичу. За њих не постоје Црква нити светитељи. Нека они сами брину своје бриге а нека оставе верујуће да траже властите светионике на тамном мору садашњице.

ЂЕНЕРАЛЕ, МОЛИ БОГА ЗА НАС!