Поводом рехабилитације Николе Калабића: Хистерија без покрића

13/06/2017

Овакви преседани, укључујући и кршења Устава, нису били виђени чак ни када је рехабилитован ђенерал Дража

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Комунисти Калабића обично називају геометром, али избегавају објављивање слика на којима се види предратна господа. У Аранђеловцу, 1930-тих: Никола Калабић, седи трећи с лева, са колегама

Да нам је неко, мојим сарадницима и мени, 1990-те рекао како ћемо и после 27 година имати комунисте на грбачи, одговорили бисмо му да је луд. Јер, тада смо били убеђени да је одлазак комуниста ”на буњиште историје”, како је те процесе називао њихов Маркс, питање месеци.

Данас, међутим, ако би нам неко рекао да ће се процес нестанка ове тоталитарне идеологије у Србији окончати кроз 20 година, одмах бих потписао.

Шта све онда нисмо знали – и данас откривамо.

Тако, били смо срећни што објављујемо интервју са чувеним адвокатом Томом Филом, верујући да је и он поборник демократије. Сада, међутим, Тома Фила изјављује за Николу Калабића: ”Он не само да је био велики злочинац, него је и издао Дражу Михаиловића. Био је жив када су Дражу стрељали, а то знам јер је човек по имену Јосиф, који га је чувао, прво био возач мог оца, а потом и мој“.

Презиме тог човека Фила неће да каже, а више није ни важно, јер је преминуо. Важно је то што Фила као адвокат мора знати да исказ једног човека није довољан, већ да се морају чути и други сведоци и онда све сравнити. Фила можда не зна да је једног од тих других испитао суд и да је тај исказ уважен. Можда не зна ни да је један овлашћени судски вештак дао налаз и мишљење у прилог Калабићевој части. Можда не зна ни да Калабић није био злочинац, а камо ли ”велики злочинац”, и да је то такође судски утврђено, у процесу који је трајао пет година. Али, дакле, мора знати да исказ једне особе није довољан, јер у својој вишедеценијској пракси сигурно није имао такав случај.

Као млади студентски новинари такође смо се утркивали за интервју са чувеним драматургом Душаном Ковачевићем. И за њега смо мислили да је поборник демократије, па чак и антикомуниста, не схватајући да он у својим делима заправо исмева српско грађанско друштво, док се његов пријатељ и сарадник, Радош Бајић, окренуо исмевању српског села. Изгледа да је прво исплативије, јер је Ковачевић у међувремену постао академик, а Бајић није. Мада не значи да неће, јер га Ковачевић упоређује са Шекспиром, што у том њиховом отуђеном свету може бити препорука и за академско звање. Уосталом, и било би логично да у онаквом ”кругу двојке” Радош Бајић постане академик.

У вези рехабилитације Николе Калабића, Душан Ковачевић овако открива свој траг: ”Калабић је човек који је био лично одговоран за смрт Драже Михаиловића, био је с њим у сукобу, и починио је злочине на своју руку. Он је неспорно двоструки издајник. Издао је свог команданта и народ коме се заклео да ће да служи”.

Рехабилитација Николе Калабића, команданта Горске гарде Њ.В. краља Петра Другог Карађорђевића, пред Вишим судом у Ваљеву, изазвала је ретко виђену хистерију, већу чак и од оне поводом рехабилитације ђенерала Драже пре две године. Јер, председник владе, потпредседник владе, министри, шефови скупштинских одбора и други високи финкционери, тада ипак нису говорили да је рехабилитован један злочинац и да је то само првостепено решење, које очекује жалба тужилаштва. То је, иначе, директно кршење Устава, јер извршна власт према Уставу нема право да коментарише одлуке судске власти. Овакво кршење Устава, и овакав притисак на судство, такође одавно нису забележени.

Када је рехабилитован ђенерал Дража, медији су углавном реаговали неутрално. Чак ни екстремна неокомунистичка гласила нису говорила о ”рехабилитацији злогласног четничког војводе из Другог светског рата”, како је, примера ради, сада то рекао Филип Шварм, у уводу једне емисије на ТВ ”Време”.

Шварм нити познаје Закон о рехабилитацији, нити ток процеса, већ тврди да је Калабић рехабилитован само формално, иако је ”чинио ратне злочине”. Ту мантру комунисти су понављали и за Дражу, само бираним речима. Цела мантра, у Калабићевом случају, на примеру специјалног додатка дневника ”Блиц”, гласи овако:

”Данашњи судови могу и требају да донесу суд о томе да ли је или није неко некад имао правично суђење или је осуђен без суда, али не би се смело дозволити да `формализам процедуре`, вероватно са правне тачке неспоран и вододржећи, истовремено послужи и као алиби за злочине о коме певају и врапци по селима над којима је Калабић имао командну одговорност.”

Дакле, југословенски комунисти су слали делегацију у Нирнберг, молећи за одобрење да четницима суде и по принипу ”командне одговорности”. Одбијени су чак и од стране совјетске делегације, с образложењем да тај принцип важи само за припаднике Сила осовине, док су четници били део Западних савезника.

Друго, у правној теорији и пракси ”формализам процедуре” је ствар и форме и суштине, јер се њиме утврђује суштинско питање: да ли је неко крив или не.

Треће, не каже се ”требају”, него ”треба да донесу”.

И четврто, уопште није у питању форма, ма како она била схваћена, јер по Закону о рехабилитацији не могу се рехабилитовати починиоци ратних злочина. Просто речено, у Дражином случају седам-осам година, у Калабићевом случају пет година – комунисти су покушавали да докажу постојање дела ратних злочина, али у томе нису успели. И зато су и Дража и Калабић рехабилитовани.

У поменутом специјалном издању ”Блица” то питање лепо је објаснио тужилац Радован Лазић, али уредници нису схватили шта он прича, па су његовој изјави ставили наслов ”Мањкавост закона”. Тужилац Лазић је, на крају, рекао: ”Чак и ако су проглашени за ратног злочинца, у поступку рехабилитације је могуће доказивати супротно, односно да нису учинили ратни злочин.”

Овде је сувишно само ”чак”, јер није реч о изузетку, већ правилу: комунисти су све четнике прогласили за ратне злочинце, а скоро све команданте су ставили на своје спискове ратних злочинаца.

Када је реч о државним историчарима, Шварм је у студију имао двојицу, који су се показали као екстремни комунисти. Професор Београдског универзитета, др Милан Ристовић, рехабилитацију Калабића пореди са рехабилитацијама есесоваца у прибалтичким државама. Овај Ристовић рече да је специјалиста управо за историју Другог светског рата, што делује невероватно, јер су управо есесовци прогонили Калабића и његове људе ко дивље звери. На ту тему је, иначе, сада објављен само један чланак, у ”Политици”. Већина од око 100 коментара на сајту ”Политике” била је негативна. Мада је аутор, лако памтивог презимена – Четник, у чланку само цитирао неколико немачких докумената из 1943, о прогону Калабића и његових четника, од којих су двојица ухваћени, мучени у Београду и убијени у Маутхаузену – та већина читалаца показала је неспособност да ”свари” ова документа.

То ни најмање не чуди, јер је јавност практично непрекидно изложена комунистичкој пропаганди, маскираној и у научна звања. На пример, ево како др Предраг Марковић јавно демонстрира своје незнање:

”Замка је рехабилитацију тумачити као формално-правни проблем. Таквом логиком сваки нациста који није суђен или није дочекао крај суђења може да буде рехабилитован. Колико год то лудо звучало, тако би могао да се рехабилитује и Хитлер. Мора да се посматра стварно деловање у рату. То јесте врло тешко, али је једини исправни пут.”

А ово је изјава др Срђана Цветковића:

”Што се тиче Калабића, мислим да та рехабилитација неће проћи јер су тужилаштва, као друга страна у овим процесима од ступања на снагу измењеног Закона о рехабилитацији, врло ревносна па мислим да ће и ову пресуду оборити. Дража Михаиловић је рехабилитован на мала врата тако што му је поништен процес због нефер суђења, али суд није улазио у меритум ствари. Дакле, судија се бавио формом а не суштином.”

Изгледа да је једини државни историчар који не говори да је Калабић био злочинац – др Бојан Димитријевић. И управо он је био сведок у процесу Калабићеве рехабилитације. Сада, поводом жалбе пред Апелационим судом, која се очекује, могу да се појаве сви ови други државни историчари. Али вероватно неће. Јер знају да их тамо чека једно непријатно питање: ”Докази?”

(Слобода, гласило СНО, Чикаго, 10. јун 2017)