Највеће битке партизана и четника – Битка на...

”Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је момена...

13/04/2025

Zasto Srbi pisu hrvatskim pismom? Sta se krije od ...

Колико дуго траје наметање хрватске латинице Српск...

06/04/2025

KO JE PROBIO Solunski front – Sumadijska div...

Свет је био запањен српским победама на Церу и Кол...

02/03/2025

Маутхаузен, 1945: ”Ми смо Срби!”

22/03/2025

Живадин на предратном снимку

Дражин капетан Живадин Љубисављевић, дочекао је ослобођење 1945. у Маутхаузену. Американци су почели да деле храну. Живадин је сведочио: ”Постројени су робови свих нација. Онда се десило чудо. Преко 20.000 робова одједном је полетело према казанима са храном. Многи болесни и немоћни су падали, а преко њих су газиле гладне масе. Погледајте сада, молим вас, ко смо ми Срби. Од 600 Срба ниједан се није макнуо из строја. Амерички официр нас је посматрао. Био је изненађен нашом присебношћу и нашим достојанством. Запитао је: ”Ко сте ви?” Ја сам му одговорио: ”Ми смо Срби”. Онда ме је поново запитао: ”Да ли бисте хтели да направите ред, да би храна могла да се подели?” Ухватили смо се под мишке и опколили казане. Тако је почела подела хране”

РАЗГОВАРАО: Милослав САМАРЏИЋ

Капетан Живадин Љубисављевић је један од малобројних четника који се вратио из емиграције да види свој родни дом. Да му је неко, као логорашу Маутхаузена тешком мање од 40 килограма, рекао да ће ипак видети Свилајнац и родну Роанду, али тек 2001. године, вероватно би се слатко насмејао, и поред све своје муке…

Па ипак, чудо се десило. Живадин је преживео злогласни концентрациони логор. До 1949. године живео је у Линцу и Салцбургу, где је био председник Југословенског националног комитета. Потом одлази у САД и ступа у америчку војску. Али, брзо је напушта, после шест месеци, јер су хтели да га пошаљу у Кореју, а њему је ратовања већ било преко главе. Десет сати током дана радио је тешке физичке послове, а четири сата током ноћи спремао испите. Завршио је машинство, али је нешто новца ипак зарадио на некретнинама. Живадин данас живи у Синсинатију. Његов син Никола је други човек једне тамошње банке.

За подизање цркве у својој Роанди Живадин је дао прилог од 15.000 долара. Било је то лета 2001. године, када је своје родно село видео први пут после 58 година (Немци су га заробили септембра 1943).

Зашто баш 2001? Једноставно зато што је чуо за ”револуцију” од 5. октобра 2000. године. Веровао је да је тога дана у Србији најзад пао комунизам и неизмерно се обрадовао. А онда се разочарао. ”Народ је још увек доста уплашен од комуниста и није много говорио. Комунисти још имају власт у полицији и судству”, каже.

Када се вратио у Синсинати, стигло је ново разочарење. Комунистички ветерани (СУБНОР) поднели су пријаву против њега за ратни злочин. Најпре су хтели само да активирају стару пресуду, али били су не мало изненађени када нису успели да пронађу капетана Живадина Љубисављевића на њиховом списку ратних злочинаца. А били су убеђени да су на тај списак ставили дословце све официре из емиграције, па чак и логораше Маутхаузена. Сада су помислили да им је један промакао. ”Тако је било вероватно због тога што се о његовој судбини, наводно, ништа није знало до пре четири године”, жалили су се комунисти у ”Вечерњим новостима” од 2. септембра 2001. године.

Међутим, комунисти ипак нису заборавили ни једног официра, већ сада, под старе дане, слабо баратају документацијом. И капетана Живадина Љубисављевића они су прогласили за ратног злочинца, као и све његове колеге. Било је то за време Живадиновог боравка у Аустрији. По налогу Београда, он је тада ухапшен и изведен пред међународну комисију. Али, одбранио се и није изручен – такође као и све његове колеге чије изручење је тражено.

Живадин је веровао да ће сада, пошто је комунизам пао, комунисти најзад одговарати за масовне злочине почињене током и после Другог светског рата, а да су њихове старе, лажне оптужбе, стављене ад акта. Што се њега тиче, савест му је мирна. Јесте ликвидирао све комунисте у Ресави. Неке у борби, а неки су обешени или стрељани после пресуде Војног суда. ”Али, шта су они друго очекивали? Пошли су у рат против Срба и Срби су се бранили”, каже. ”Ја сам био српски војник и строго сам вршио своју дужност. Имао сам још један мотив. Настојао сам да не осрамотим своје родитеље и своје село”.

И није их осрамотио. Када се вратио, у селу га је дочекао велики транспарент: ”Добродошао, војводо”.

– Ви сте окупили један четнички одред одмах после Априлског рата 1941. године?

– Да. Нисам се хтео предати Немцима, већ сам се одметнуо у шуму, са неколицином војника. Када сам се вратио у своје село, било ме је срамота да људима погледам у очи. Почео сам да окупљам бивше војнике и тако се 28. априла 1941. године родио Ресавски четнички одред снаге 37 четника. Организација је настављена, па смо у кратком периоду имали 300 четника. Од официра, у одреду сам имао ваздухопловног потпоручника Вукашина Петковића, артиљеријског потпоручника Димитрија Милића (обадвојица су била из Свилајнца) и још неколицину. Имали смо и свог лекара, санитетског мајора др Лазаревића, као и свог интенданта.

– Када сте чули за пуковника Дражу Михаиловића?

– Августа месеца. Дражу сам познавао одраније, био ми је командант пука у Цељу 1939. године. Одмах сам отишао на Равну Гору и ставио му се на расположење. Том приликом Дража ми је наредио да останем у свом крају. Дао ми је званично овлашћење за мој пложај.

По повратку у Свилајнац, видео сам да је већ било доста комуниста у Источној Србији. Зато је влада генерала Милана Недића послала у Свилајнац пуковника Љубу Бабића са око 100 подофицира. Бабић је прихватио моју сарадњу и почели смо да чистимо комунистичку губу. Он је ставио свој подофицирски одред и једну жандармеријску чету под моју команду, јер сам добро познавао терен, пошто сам ту рођен. И иначе, лепо ме је примио, а Дражу је поштовао. Прикључио нам се и Шести добровољачки (љотићевски) одред под командом Боге Павловића, као и три одреда четника војводе Косте Пећанца. Један од команданата ова три одреда, Војвода битољски Карапашевић, са својим четницима страшно је пљачкао народ. То су махом били робијаши из Пожаревачке казнионице, распуштене у Априлском рату. Бабић и ја смо одлучили да их разоружамо. Они који су се противили били су ликвидирани, а Карапашевић је везан и спроведен у Београд.

– Када су почеле борбе против комуниста?

– Новембра 1941, нешто касније него у Западној Србији.

– И како су текле?

– У тој операцији очистили смо терен од Деспотовца до Доњег Милановца. Заробљени идејни комунисти су ликвидирани, док су обични партизани, који нису знали да су заведени, пуштени кућама, или су се придружили четницима.

– Тада сте добили нови задатак…

– По протеривању комуниста из такозване Ужичке републике, једна чета Ресаваца од 150 војника, под мојом командом, послата је према Мачви да помогне у чишћењу комуниста. Када смо наилазили на Немце, они нас нису дирали, јер смо се представљали као Недићева Српска државна стража. У тој операцији, између Лознице и Шапца, сретали смо много избеглица из Босне. Чули смо страховите приче, шта све Хрвати-усташе и муслимани раде и на који начин уништавају српски народ.

Упутили смо се у правцу Дрине и код села Јања прешли у Босну. Наш задатак је био да се нађемо на услузи нашем народу, који бежи испред усташког и муслиманског ножа. Ту је већ било више четничких одреда, који су оперисали против усташа ради спасавања српског народа. Хватали смо везу са тим одредима. Кретали смо се тамо где су нас они водили. Сретали смо српски народ, жене, децу и старце, како беже од Хрвата и муслимана. Усташе су прелазиле Саву код Брчког и заједно са муслиманима нападале српски народ. Ситуација је била језива.

Сазнали смо да су усташе у селу Сухо Поље. Напали смо их, побегли су после кратког отпора. Запленили смо пушке, муницију и храну.

Затим смо наишли на једно село настањено Пољацима, не сећам се како се звало. Ове Пољаке је Аустроугарска населила у Босну и они су ту остали после 1918. године. С обзиром да је и њихова стара отаџбина била окупирана, они су, као и ми Срби, према Немцима гајили неограничену мржњу, као и према Хрватима. Пољаци су нас помагали у исхрани.

Имали смо свакодневне борбе против усташа и комуниста…

– Да ли је између комуниста и усташа било сарадње?

– Да. Више пута када смо имали борбу против усташа, комунисти су нам пуцали у леђа и тако помагали усташама. Такође, избегли народ нас је обавештавао о следећем: када су од појединих комунистичких одреда тражили заштиту од усташа и муслимана, комунисти су их претресали, одузимали им све ствари од вредности, као и храну коју су успевали да понесу у бекству.

– Да ли сте ту наилазили на Немце?

– На обронцима планине Мајевице, између Брчког и Тузле, имали смо борбу са усташама и Немцима који су дошли да им помогну. Ако ме сећање служи, то је било код села Лопара. Успели смо да их потиснемо и запленимо нешто хране и муниције, која нам је била неопходно потребна. Следећег дана Немци су послали јаче снаге, али ми смо то сазнали. Повукли смо се на врх Мајевице, на такозвани Равни Гај.

– Када сте се вратили из Босне?

– Крајем децембра 1941. Већ је било много босанских четника, пошто су нам избеглице стално прилазиле. Људство је било преморено у условима нередовног снабдевања, а зима на прагу. Такође, требало је сместити многобројне избеглице. Одлучено је да их поведемо са нама, у Ресаву. Довели смо преко 10.000 избеглица из Босне, Херцеговине и Хрватске.

– Како су се потом одвијали догађаји у Ресави?

– Крајем 1941. Бабић је унапређен у чин генерала и напустио је Источну Србију. Тада су ресавски четници сами наставили да чисте Деспотовачки, Ресавски, Млавски и Моравски срез од комуниста. Ресавски срез је имао 27 села (општина), а у сваком селу је организована по једна чета са четовођом. Бројно стање је било преко 3.000 четника. Никада нисам мобилисао ни једнога, јер није било потребе. Сами су долазили и молили да их примим.

– По повратку из Босне били сте легализовани у Српској државној стражи Милана Недића?

– Формално сам постао недићевац још пред полазак за Босну, јер је тако било лакше путовати. Као недићевци смо без проблема пролазили поред Немаца. То је било наше војничко лукавство. Децембра месеца Недићеве новине из Београда објавиле су указ о мом унапређењу, као и о унапређењу потпоручника Петковића и Милића. Априла 1942. наш легализовани Ресавски четнички одред положио је заклетву у Свилајнцу, на Бојаци, где се налазило фудбалско игралиште. Чинодејствовало је 11 свештеника.

– До када сте били легализовани?

– Августа 1942. године код мене у Ресаву дошла су два официра са Равне Горе и донела наредбу да мој одред мења име у Прва ресавска бригада. Уручена ми је једна златна енглеска фунта, дар краља Петра, као и унапређење у чин капетана друге класе.

– Да ли сте водили борбе против бугарских окупационих трупа?

– Бугари су имали један батаљон у Јагодини и Марковцу, то јест на левој страни Велике Мораве. На десној страни реке налазили су се Немци. Ипак, Бугари су нелегално прелазили на десну страну Велике Морави ради пљачке по селима. Сеоске чете Ресавске бригаде нападале су Бугаре у селима Војске и Гложане. Јединице Ресавске бригаде такође су нападале Бугаре који су прелазили Мораву код Марковца да би пљачкали трла. Ресавски четници су их разоружавали и слали натраг само у гаћама.

– А да ли је Ресавска бригада нападала Немце?

– Борба против њих била је више пасивна и тајна, јер нисмо хтели да изгубимо сто Срба ради једног зликовачког Немца.

Нисмо дозвољавали народу да из села лиферује намирнице и стоку по немачким захтевима. Немци су 1942. наредили Ресавском срезу да лиферује 95 вагона пшенице. Срески начелник их је известио да срез нема ту количину. Немци су тада решили да пошаљу своју војску да потражи пшеницу по селима. Српска државна стража из Јагодине послала ми је једне вечери курира, који ме је известио да Немци сутрадан крећу у реквизицију. Одмах смо дигли узбуну у целом срезу и током ноћи сељаци су склонили скоро сву храну. Тако су приликом претреса Немци реквирирали свега пет вагона.

Ресавска бригада је имала десет одабраних и организованих бораца, који су тајно хватали немачке војнике када су долазили у неко село, или у Свилајнац, ради пљачке. Такви су нестајали без сведока, односно без знања народа и осталог људства бригаде.

Известан број наших црноберзијанаца, нарочито из Марковца, уз помоћ немачких војника преносио је стоку и храну из Ресаве. Мораву су прелазили ноћу. Такви су платили заслужену казну, а заплењена храна и стока служили су за исхрану четника.

– Када су Вас заробили Немци?

– Септембра 1943. неко ме је издао и на спавању у једној кући заробили су ме агенти Гестапоа. Најпре су ме одвели у затвор у Алксандровој број 5 у Београду. Потом су ме држали 15 дана у бункеру у Ратничком дому, па сам одведен у логор на Сајмишту. Ту сам очекивао смрт…

После неког времена Немци су на Сајмиште довели 300 Срба земљорадника из једног села између Руме и Сремске Митровице (не сећам се имена села). Неко од тих људи је имао по двоје-троје деце од по петнаестак година, која су такође доведена. Ови земљорадници су доведени јер су партизани оштетили пругу у атару њиховог села. Крајем новембра 1943. сми смо отерани за Маутхаузен…

По мом заробљавању, команду над бригадом преузео је поручник Вукашин Петковић.

Не знам шта је било по мом одласку из бригаде. Ниједан од официра није се јавио после рата, то јест ниједан официр није преживео рат.

– Како сте транспортовани до Маутхаузена?

– Пут је био више него грозан. Немци су нас крвнички тукли. Нас из Ратничког дома било је 17, плус 300 Сремаца.

– Молим Вас да ближе опишете Маутхаузен…

– Тај концентрациони логор имао је 15 мањих логора на територији Аустрије. По доласку, ставили су нас у двонедељни карантин. У бараци је било око 1.000 логораша. Преко дана, сви смо стајали, а ноћу смо спавали скоро један преко другога. Ако је неко ишао до нужника, морао је да гази преко нас који смо спавали.

После карантина, нас 15 послали су у логор који се зове ”Грос раминг”. Оно што смо доживели, не може да се опише…

После два месеца, издвојен сам са још 300 робова за одлазак у радни логор у Вајер (или тако нешто, заборавио сам тачно име). После око шест месеци почели су да нас евакуишу, јер су Руси дошли до граница Румуније и Мађарске. Месеца октобра 1944. стигли смо назад у Маутхаузен. Нас Срба било је петнаестак. Био сам јако мршав, имао сам око 35 килограма, али нисам се осећао толико слабо да не могу да пешачим. Пешачио сам боље него други. Ко не би могао да пешачи, ко би пао, био би готов за ликвидацију. У Маутхаузен смо стигли око поноћи. Киша је страшно падала, било је хладно, а нисмо могли бити распоређени у бараке пре сванућа. На стотине мртваца лежало је около, као кладе. Био сам уморан и решио сам да спавам. Привукао сам четири леша и легао сам преко њих. Али, нисам имао шта за под главу. Довукао сам још једног и то ми је био јастук. Спавао сам до сванућа и осетио сам да се боље осећам. Тешко је веровати у ово, али ја сам војник и научио сам да се сналазим.

Онда опет у карантин. Логор је пун Пољака доведених из Варшавског устанка. Жене и мала деце смештени су напољу, под шаторима. У карантину је било јако трагично, јер није било хране. Лежао сам немоћан. Од глади и слабости и слух ми је ослабио. Једнога дана неко ме зове. Ја се тешко одазивам и питам га шта хоће, а он рече да неко хоће да ме види. Одговорих: ”Ко то хоће да ме види у овом паклу?”

Дошао је један млади човек који је изгледао доста добро. Рече да је избеглица из Босне у Свилајнцу и да је чуо да сам у карантину.

”Ви, господине поручниче, мене не знате, али ја Вас добро знам”, настави он. ”По професији сам шнајдер, а овде радим у СС радионици. Није ми немогуће да Вам помогнем. Ево, донео сам Вам комад хлеба и сваког јутра ћу Вам доносити неку храну…”

Тако је и било. Наравно, ја сам му се захвалио.

– Сећате ли се неких познатих људи из Маутхаузена?

– Био је један бивши посланик који је знао за мене, мислим да се презивао Трифунац. Радио је у кухињи и послао ми је комад лоја. Потпуковник Тодоровић радио је у башти и послао ми је неколико главица лука. (Потпуковник Жарко Тодоровић, командант београдских илегалаца, преживео је Маутхаузен. У време настајања овог интервјуа са капетаном Љубисављевићем, потпуковник Тодоровић је живео у Паризу, у дубокој старости – прим. М.С.)

– Шта се потом дешавало у логору?

– Пребачен сам у команду која је радила на истовару кромпира за кухињу. Није било тешко, крали смо кромпир и шаргарепу. Али, томе брзо дође крај. Уместо нас, на овај посао поставише жене. Нас једно 1.000, са још једно 1.000 Јевреја, послали су у једно место, мислим да се зове Велс. То је велика железничка раскрсница, тешко бомбардована од стране Енглеза и Американаца. Наш задатак је био да затрпавамо рупе.

Руска армија је и даље напредовала и стигла је близу аустријске границе. Тада су нас евакуисали у логор Ебензе. У њему се налазило око 20.000 робова. Испод тих планина и стена прављене су велике фабрике, које нису могле да униште ни атомске бомбе.

Нас десетак Срба који смо заједно дошли, нисмо знали колико је ту укупно Срба.

Свакога дана смо очекивали слободу, јер се осећало да је крај близу. Бојали смо се да ћемо сви бити побијени по наређењу Хитлера. Логорска стража је била јака, чинило је око 700 СС-оваца.

После око две недеље видело се да је крај заиста ту… Више ни једна команда није ишла на рад. Издали су наређење да се сви постројимо. Излази немачки официр и наређује да сви уђемо у просторије испод тих стена. Каже, савезници желе да нас бомбардују, а он хоће да нас заштити… Ми смо зналио шта нам спремају. Из грла 20.000 робова чуло се: ”Нећемо тамо да идемо… ”

Онда су СС-овци одведени на фронт, а остављени су неки старци од 70 година да нас чувају. Тада се десило чудо. Чим су СС-овци одмакли, руља изгладнелог робља дала се у потеру за капоима и осталим Немцима који су тукли и убијали робове. На све стране леже Швабе, који су такође били логораши, али они су могли да раде са нама шта су хтели. И убијали су нас кад су хтели… То су били такозвани логораши капои, немачки криминалци, које је Хитлеров режим упослио на тај начин – да чувају логораше. СС трупе, односно стража, уопште нису улазили унутар логора. Управа унутар логора препуштана је тим одабраним логорашима.

Следећег дана око три сата поподне у логор су ушли Американци и нашем ропству дошао је крај. Они стари стражари дали су своје пушке и Американци су их пустили. Био је Ђурђевдан, 6. мај 1945. године.

Нисам знао да ће ускоро крај рата. Са неколико својих другова сакупљао сам пушке. Спремали смо се да нападамо Немце. Али, наша радост је кратко трајала – одмах нам рекоше да је рат готов.

Американци су нам рекли да се никуда не крећемо, јер су све комуникације оштећене. Обећали су храну за дан-два. И заиста, трећег дана око један сат по подне један официр рече да се постројимо ради поделе хране.

– Током та два дана време је споро одмицало…

– О, да… Време смо провели тако што смо се сви ми робови груписали по нацијама. Било нас је из 10-15 нација и тако смо се поделили по баракама.

– Какав је био национални састав логораша са наших простора?

– Био сам веома изненађен када смо се пребројали. Од око 600 робова из Југославије, скоро сви су били Срби, поред три Хрвата и десетак Словенаца. Ја сам одмах почео да се упознајем са својом браћом.

– Колико је било четника, а колико партизана?

– У том моменту, било је двадесетак четника и стотинак партизана. Међу нама није било никаквих проблема, понашали смо се као рођена браћа. Изузетак је чинила група од десетак комунистичких руководилаца, који никада нису учествовали у борби. Они су били велики отров, док су се борци са једне и друге стране слагали.

– Како је протекла прва деоба хране?

– Постројени су робови свих нација. Онда се десило чудо. Преко 20.000 робова одједном је полетело према казанима са храном. Многи болесни и немоћни су падали, а преко њих су газиле гладне масе.

Погледајте сада, молим вас, ко смо ми Срби. Од 600 Срба ниједан се није макнуо из строја. Амерички официр нас је посматрао. Био је изненађен нашом присебношћу и нашим достојанством. Запитао је:

”Ко сте ви?”

Ја сам му одговорио:

”Ми смо Срби”.

Онда ме је поново запитао:

”Да ли бисте хтели да направите ред, да би храна могла да се подели?”

Ухватили смо се под мишке и опколили казане. Тако је почела подела хране.

– Сада је и нормална исхрана представљала проблем…

– Да, никако нисмо смели да се преједемо. Свима сам саветовао да неколико дана једемо само по мало, јер је то једини начин да преживимо. Из кухиње сам доносио храну и делио им својим рукама. Многи су лежали, нису могли да устану.

Оних десетак комунистичких функционера себи су поставили посебне столове. За себе су узимали најбољу храну. Од Аустријанаца су узели добро посуђе и два жандарма да их опслужују. Партизани су видели ове комунисте на делу и мрзели су их.

После месец дана, када нам је речено да ћемо бити враћени у своје земље, неколико партизана са једним студентом са Косова рекли су ми да се не враћам, јер комунисти већ праве план да ме убију. Рекао сам им да знам за то и да не намеравам да идем. Поздравили смо се и изљубили.

– Сећате ли се још неких упечатљивих догађаја из Маутхаузена?

– Од оних 300 Срба из Срема, не верујем да се вратило 20. Замислите сцену када дете гледа како Немци даве његовог оца, па га баце на бетон и поливају нечим. Свакога дана смо гледали 10-15 особа на вешалима. У крематоријумима су стално спаљивали мртве. Видео сам најмање пет фуруна. Највише је убијено Руса и Пољака. Немачки криминалци, капои, починили су безброј убистава.

– Да ли сте некада у Маутхаузену срели неког комунисту из Ресаве?

– Из Ресаве не, али сам почетком 1945. срео једног из суседног среза. Причао ми је како комунизам напредује. Питао сам га да ли је чуо за војводу Живадина… Он ми рече да је тај побио много комуниста, али је сада полудео, иде по гробљима и не зна шта говори. Рекох му у шали: ”Можда он тражи комунисте који се тамо скривају…” Нисам му рекао да сам управо ја тај о коме шири лажи.

– Шта сте радили по изласку из логора?

– Почео сам да прикупљам наше избеглице. Образовао сам комитет за регистровање нашег народа. Отворио сам канцеларију у једном хотелу у Бадисли, а потом и у неким другим местима. Почео сам да издајем људима легитимације.

У међувремену, највише избеглица се прикупило у Салцбургу. Салцбург је постао центар за све нас.

Било је много заробљеника из 1941. године који нису хтели да се врате кући, као и много четника из Босне и Херцеговине и Црне Горе. Од њих сам организовао један одред.

– Комунисти су Вас одмах прогласили за ратног злочинца?

– Не само што су ме прогласили, него су ме као ”ратног злочинца” завели у међународне књиге. Тако сам на тражење Енглеза два пута затваран. Испитивала ме је међународна комисија за ратне злочине и није поверовала комунистичким лажима. Скинули су ме са међународне листе ратних злочинаца 1949. године и тада сам отишао у САД.

– Шта сте радили у прво време?

– Радио сам свакакве послове, једино што нисам био шинтер. Дању сам радио, а ноћу спремао испите. Завршио сам неку врсту инжењерије.

Имам сина Николу. Ради у једној банци у Синсинатију као потпредседник. Имам и два унучета.

(Из књиге ”Разговори са равногорцима“, 1. том, Крагујевац, 2011.)