Никола Калабић безусловно рехабилитован

19/05/2023

Никола Калабић са групом официра и подофицира Гарде

Деветнаести мај 2023. године остаће упамћен као један од најзначајнијих датума нашег доба, јер је Апелациони суд у Београду коначно потврдио решење о рехабилитацији команданта Горске краљеве гарде, потпуковника Николе Калабића, које је донео Виши суд у Ваљеву. Јер, дубока комунистичка држава пружила је јачи отпор у овом процесу, чак него и у процдесу рехабилитације генерала Драже Михаиловића. То се види и по дужини једног и другог процеса: рехабилитација генерала Михаиловића трајала је осам, а потпуковника Калабића 11 година

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Клица оваквог расплета посејана је још на стаљинистичком процесу 1946. године у Београду. Тада је Михаиловић представљан као неспособан командант, који не може да контролише своје официре, назване ”расовима”. Ову тезу продубила је Удба, почев од фељтона у ”Политици” 1962. године, када је први пут потурена лаж о Калабићевој издаји. Уједно, Калабић је тада означен и као главни непослушни ”рас”, то јест кабадахија. Један по један, удбаши су током наредних деценија ширили ово у својим мемоарима, а од 1990-те то су чинили и наводно опозициони новинари, писци и историографи. Тада је смишљена и парола о Михаиловићу као неком ко је ”рођен за патријарха”, а не за генерала.

Крајњи резултат овог процеса је представљање Никола Калабића као антихероја у званичној историографији савремене Србије. То је апсурд своје врсте, јер историографија социјалистичке Југославије није усвојила приче удбашке публицистике. Штавише, постојала је значајна ограда од њих (том 14, књига 1 ”Зборника докумената…” Војноисторијског института, где се у напомени о Калабићу изричито наводи како је ”до краја остао веран Михаиловићу”; ово је написано у доба још једног оцрњивања Калабића на малим екранима, у ТВ серији ”Последњи чин”).

Ствари су кренуле у супротном правцу нарочито од 2012. године, када су Калабићеви потомци поднели захтев за рехабилитацију. Процес је дошао пред, испоставило се, врхунског а уједно и непоколебљивог судију Вишег суда у Ваљеву, Драгана Обрадовића. Његово прво Решење о рехабилиртацији Николе Калабића, 2017. године, Апелациони суд у Београду је оборио, додуше с немуштим образложењем. Обрадовић је испоштовао тражене захтеве и још више учврстио ново Решење о рехабилитацији Калабића, које је потписао 2012, после још неколико година одуговлачења и покушаја саботаже. Ово Решење је толико снажно, да га није могуће поништити а да се иоле задржи дигнитет правне струке и науке.

Додуше, Апелациони суд је поново навео непостојеће догађаје, попут ”контакта између Николе Калабића и Немаца у селу Бујачић код Ваљева”, новембра 1943. године. То је ништа друго до реликт удбашке пропаганде, који је преко званичне историографије – Институт за савремену историју је учествовао у процесу – дошао до Апелационог суда. Поред (нео)комуниста разних фракција, управо овај Институт је безусловном рехабилитацијом Николе Калабића највише гурнут у небрано грожђе. Не само што његови историчари – којима је иначе шеф др Предраг Марковић, високи функционер Социјалистичке партије – по правилу пишу негативно о Калабићу, већ су за крај ове године најавили објављивање нове књиге о команданту Горске краљеве гарде, ради сузбијања раста његове популарности у јавности.

Следе изводи из саопштења Апелационог суда, према сајту РТС-а:

“Виши суд у Ваљеву правилно је утврдио да Никола Калабић није сарађивао са окупатором, а разлози који су за то изнети у првостепеном решењу у потпуности су прихватљиви и за Апелациони суд”, наводи се у саопштењу.

“Пре свега, неспорно је утврђено да не постоји ниједан писани документ у коме се регулише сарадња Николе Калабића са немачком војном силом, те да је на основу сведока историчара, такође, неспорно утврђено да је у новембру 1943. године дошло до контакта између Николе Калабића и Немаца у селу Бујачић код Ваљева, када је постигнут Споразум о обустави непријатељстава и заједничкој борби против комуниста у 13 срезова Шумадије и Поморавља, али да је немачка виша команда за југоисток 25. децембра 1943. године одбила да продужи тај Споразум, јер су четничке јединице учестало кршиле Споразум”, истиче Апелациони суд.

Говор Николе Калабића у селу Бања (између Аранђеловца и Тополе), 1944. године

“Тактички потези који не могу довести у питање генерално опредељење ЈВуО”

“Што се тиче разговора Николе Калабића и њихових сарадника са немачким представницима (највероватније 11. августа 1944. године), када је тражено оружје за борбу против комуниста, о томе постоји једна фотографија, која је често оспоравана у погледу аутентичности, али ова два наведена догађаја, према исказу сведока, представљају тактичке потезе који не могу довести у питање генерално опредељење Југословенске војске и отаџбине, односно четничког покрета и Николе Калабића, а што је правилно прихватио и првостепени суд”, пише у саопштењу.

“Одлуке Државне комисије биле мотивисане политичким и идеолошким разлозима”

Суд објашњава да одлуке Државне комисије имају облик административног обрасца који садржи личне податке за Николу Калабића, као и опис наводног злочина која му се ставља на терет, а осим тога оне нису донете по одређеној формалној процедури, што је карактеристично за судске одлуке, с обзиром на то да из њихове садржине произлази да њиховом доношењу није претходио поступак у ком су извођени докази уз присуство оптуженог и браниоца.

“С обзиром на то да су након доношења Уредбе о војним судовима од 24. маја 1944. године функционисали војни судови, а да је неспорно да је Никола Калабић био жив до 19. јануара 1946. године, јасно је да против њега није покренут кривични поступак пред Војним или Цивилним судом у којим би се утврђивала његова кривица за евентуалне ратне злочине који се помињу у одлукама Државне комисије. Из наведених разлога, првостепени суд је правилно закључио да су наведене одлуке Државне комисије биле мотивисане политичким и идеолошким разлозима“, оцењује Апелациони суд.

“Калабић лишен најелементарнијег права”

Имајући у виду све изнето, истиче суд, несумњиво је утврђено да је Никола Калабић лишен најелементарнијег права – права на живот, као и права на имовину, те су се стекли услови за његову рехабилитацију.

“При томе Апелациони суд је нашао и да су неосновани жалбени наводи о томе да је погрешан закључак првостепеног суда којим се одлуке Државне комисије доводе у везу са начелом правне државе и опште прихваћеним стандардима људских права јер у то време није постојао заокружен и јасан концепт људских права и слобода. Ово стога што је право на живот најважније људско право које је прокламовано и штити се још од Римског права, а данас је такође елементарно право сваке демократске државе”, указује Апелациони суд.

Осим тога, додаје суд, треба имати у виду да су још на Првом заседању Авноја 1942. године усвојени принципи демократије, заштите приватне својине и др., док је на Другом заседању Авноја одлучено да ће нова држава бити изграђена на демократским принципима која укључују и поштовање основних људских права и слобода, укључујући и право на живот.