![]({"full":{"0":"2017\/08\/2-ravn-korp-06.jpg","1":712,"2":488,"3":false,"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2017\/08\/2-ravn-korp-06.jpg"}})
Четничка лабораторија за израду лекова и хемикалија
Капетан Раковић и др Мехмед Хоџић у обиласку рањеника у болници у Јездини код Чачка. До лекова се долазило ратним пленом, али и израдом у сопственој лабораторији
ПИШЕ: Горан ДАВИДОВИЋ
Недостатак санитетског материјала је надокнађиван препадом на немачке железничке композиције, али и из оборених авиона савезника. Како је рат одмицао потребе за лековима су биле све веће. Због тога је за потребе ЈВуО направљена илегална Хемијска лабараторија за израду лекова и хемикалија. Генерал Драгољуб Михаиловић је 17. августа 1944. наредио да се за потребе Хемијске лабараторије започне акција прикупљања биља од кога се „производи јод, дигиталин, ванерија и др. лекови који се данас тешко или готово никако не могу наћи.”
Функционисање санитета ЈВуО је било могуће само уз добро уређене позадинске службе. У сваком срезу постављени су срески команданти, као и команданти по селима, општинама. За снадбевање јединица и санитета организоване су „сухопутне станице“. Поред војних органа стварани су и цивилни органи, Равногорски одбори, у оквиру којих су били и санитетски одбори, задужени за прукупљање лекова и санитетског материјала. Срески командант је био у обавези да помаже команданта бригаде у свим пословима на организацији среза, али и да се стара о прикупљању санитетског материјала. Вршио је надзор и контролу рада управе болница, старао се о смештају и лечењу болесника и рањеника. Заједно са управником болнице и командантом сухопутне станице, предвиђао је и правио планове за евакуацију болница из већих насеља ако су ова изложена бомбардовању, и уопште када то буде било потребно.[1]
Среска команда имала је лекара, среског референта, коме је било потчињено целокупно санитетско особље и здравствене установе у срезу, као лекари, апотекари, среске болнице и др. У обавези је био да врши сузбијање заразних болести код војске и цивилног становништва, да одређује лекаре за лечење становништва, да врши њихов распоред, да снадбева јединице и установе са санитетским материјалом. „Наређује и настоји да се према заробљеним, болесним и рањеним болесницима поступа у духу Женевске Конвенције.“ На својој територији вршио је попис целокупног санитетског материјала и лекова по апотекама. Лекови су се могли издавати само на рецепт лекара, бесплатно. У противном следиле су најстрожије казне. Снадбевање војске и санитетске службе вршено је преко „сухопутних станица“. Свака сухопутна станица требала је да има болницу, амбуланту, дезинфекциони апарат и по могућству више лекара. Лекари би указивали помоћ рањеницима и болеснима у амбуланти, а теже „пролазеће“ рањенике и болеснике пребацивали би у среске болнице. Болнице су требале да имају најмање једног хирурга, његовог асистента и лекара за унутрашње и заразне болести. Зграда болнице би била у ранијим цивилним и војним болницама. Лекари у болницима сматрали су се „милитаризованима“ и њихова је била дужност да оперишу и лече сва војна и цивилна лица, која им се упуте у болницу. Били су потчињени среском референту, а у дисциплинком среском команданту.[2]
Новом реорганизацијом ЈВуО, при Врховној команди (Горски штаб 1) за шефа целокупне санитетске службе одређен је резервни мајор др Мило Јовановић, хирург из Пирота.[3]
На територији чачанског краја формирана су два корпуса, Први и Други равногорски корпус. Први равногорски корпус обухватао је територију таковског и драгачевског среза и њена организација је „потпуно извршена“ до краја октобра 1942. године.[4]
За команданта је одређен поручник Звонко Вучковић. Шеф санитета или корпусни лекар Првог равногоског корпуса (Горски штаб 52) био је др Петар Јовановић Нешков, а болничког одељења др Душан Царевић. Почетком 1943. године лекар при штабу корпуса био је поручник др Војислав Лаловић. У оквиру Првог корпуса биле су по две таковске и драгачевске бригаде. Свака бригада имала је и санитетско особље. При таковској бригади за санитетског лекара постављен је поручник др Давид Бераха, Јеврејин.[5]
На терену Драгачева за санитет био је задужен др Љубомир Поповић, а трупни лекар је био санитетски потпуковник Тома Агбаба. На овом подручју се осећао недостатак лекара, али било је и проблема са постојећим лекарима. У писму команданта бригаде поручника Давида Симовића, 16. децембар 1942. године, упућеном генаралу Михаиловићу изнети су проблеми које је бригада имала са једном лекарком која је дошла са стране и која је била „доста незгодна у опхођењу са сељацима… Као лекарка нешто ми је у одреду и користила, али ми се нисмо могли да сагласимо у томе, што она гледа подједнако дете од годину дана и војника. Многе је лекове упропастила (утрошила), које сам ја с муком набавио, лечећи децу; док су ти лекови били неопходни за војнике. Ја њу разумем као лекарку и њене погледе на живот сваког бића подједнако, али она мене не разуме као војника.“[6]
Други равногорски корпус је формиран на терену љубићког, трнавског и жичког среза, за команданта је постављен поручник Предраг Раковић. Шеф санитета Другог равногроског корпуса био је др Витомир Говедаровић, до 31. октобра 1942. године када је од Гестапо-а ухапшен и отеран у Матхаузен. Заменио га је др Радомир Теодосијевић из Чачка. Сећања савременика Жике Илића из Соколића говоре о организацији Другог Равногорског корпуса и санитета у току 1942. године. „Тако, од четничких одреда са територије срезова: Љубићског, Трнавског и Жичког, формиран је Други Равногорски корпус. За команданта II Равногорског корпуса, постављен је капетан Предраг Раковић … На овим територијама, били су урађени мобилни спискови, за комплетне ратне бригаде. Тако у сваком моменту, у случају потребе, могла се извршити мобилизација у кратком року. Поред ових борбених јединица, Корпус је организовао друге помоћне јединице: санитетску службу, са комплетном ратном болницом, која је имала изврсну хируршку службу са операционом опремом, на челу са изванредним хирургом др Мехмедом Хоџићем и осталим хируршким особљем.”[7]
Од лекара, по потреби, били су ангажовани др Мехмед Хоџић, др Витомир Говедаровић, др Михаило Младеновић.[8]
За Другу љубићку бригаду Другог равногорског корпуса био је задужен Рус, др Харун Далвеј Левингтон. Као болничарка у бригади била је и Косара Хаџић из околине Ниша.[9]
Новом реорганизацијом две године касније, наређењем од 27. маја 1944. године, долази до укрупњавања и формирања девет група корпуса. Чачански крај је припао IV групи јуришних корпуса у оквиру кога је формиран Први јуришни корпус, који је имао три бригаде, једну из Првог равногорског корпуса и две из Другог равногорског корпуса. Командант корпуса био је капетан Предраг Раковић, а лекар при штабу односно референт санитета био је хируг Коста Попов. Суштински, санитетска служба није доживела веће промене, на снази је остало упуство из 1942. године. По новој формацији чета је имала два вода, у оквиру којих су била и два болничара. Од Прве драгачевске бригаде формирана је 3. јуришна бригада Првог јуришног корпуса, командант потпоручник Драгиша Пеливановић. За лекара је одређен санитетски потпоручник Богдан Граовац. Лакше рањене и болесне војнике требало је да лечи трупни лекар, др Тома Агбаба, а за теже рањенике било је предвиђено да се пребацују у село Јездина код Чачка и Пожегу. Трупни лекар је имао покретне амбуланте на терену, у селима Горачићи и Котража.[10]
Због све већег броја рањеника у сукобима са партизанима, српским добровољцима и окупатором током 1943. и 1944. године формирана је болница у селу Јездина. Командант болнице је био капетан Бошко Караклајић. Јездинска школа је одеђена за истурено одељење четничке болнице у Чачку. Командант села Гојко Јелушић је са члановима равногорског одбора одредио групу људи из села да окрече школу и припреме просторије за смештај рањеника. Омладинци из села прикупљали су прилоге за болницу, а равногорски одбор је нарезивао на поједине породице одређену количину намирница за потребе рањеника и страже Уз болницу била је организована стална стража од 15 људи. Болничко особље чинили су мобилисани болничари и болничарке, чланице ЖРОС-а и Црвеног крста из Чачка. Команда ЈВуО је од равногорског одбора села Јездина тражила да улогу болничарки обављају и јездинске девојке изнад 18 година.[11]
За снадбевање борачких јединица и санитета биле су организоване сухопутне станице, нарочито на простору драгачевског и таковског среза где је била мања прусутност окупаторских јединица. Терен драгачевског среза био је организован под именом „Драгачевска сухопутна станица” која је била састављена од сеоских и општинских одбора. Командант Драгачевске сухопутне станице, поручник Душан Томић, издао је 12. септембра 1943. године наредбу којом су прописане дужности сеоских одбора Драгачевске сухопутне станице. Сеоски одбори се формирају у Драгачеву од 2. септембра 1943. године. Обележје одбора је месна општина и назив је гласио, као на пример „Гучки одбор Драгачевске сухопутне станице.” Одбор је имао председника, који је руководио целим радом. Прикупљене намирнице и санитетски материјал заводили су се у реквизициону и магацинску књигу, а чували су се у магацинима. За потребе војне болнице сви општински одбори Драгачевске сухопутне станице у току лета спроводили су акцију прикупљања липовог цвета „за спремање чаја за дијеталну храну војним болесницима и рањеницима.” Надлежне војне власти дале су упуство како да се поступа са прикупљеним липовим цветом. „Цвет сушити на промајном месту у хладу и држати га у чистој просторији.” За потребе рањеника, болесника и болничког особља набављана је храна од народа „која ће се обрачунавати по владајућој пијачној цени и плаћати.”[12]
Санитетска служба ЈВуО на простору чачанског краја организована је према могућностима и зависила је од ситуације на терену. Присуство већих окупаторских једница на терену трнавског, љубићког и жичког среза онемогућавао је потпуну организацију санитетске и позадинске службе. На том простору лекари су по потреби довођени илегално из болница на терен. У јединицама, од бригада до чета, били су одређени лекари и болничари. У четвртом батаљону Друге љубићке бригаде Другог равногорског корпуса, санитет су чинила три болничара, а по четама су била одређена по два болничара и носиоца рањеника. У трећем батаљону за санитет су била одређена само два болничара.[13]
Међутим, нису све јединице имале лекаре. Као узрок недостатка стручног особља су и чести прогони окупатора, који је хапсио и спроводио лекаре, симпатизере равногорског покрета, у логоре. На јесен 1942. године у логор Бањица спроведени су др Владимир Поповић, активни санитетски капетан I класе, др Витомир Говедаровић и апотекар Чедомир Јовановић. Санитетски мајор Драгољуб Спасић, из Горњег Милановца, стрељан је 26. децембра 1942. у логору Бањица. У току 1943. године у Крушевцу је ухапшен др Душан Мушкатировић и спроведен у Немачку.[14]
Почетком фебруара 1943. Немци су спровели велику акцију против ЈВуО на простору таковског и качерског среза. Том приликом је др Давиду Бехари уништена апотека са целокупним инвентаром и кућа на Руднику. Лекару Милошу Гавриловићу уништено је покретно имање на Руднику, ординација, инструменти и лекови. У Љигу је уништена зграда Дома здравстене задруге, а апотекарки Савки Ристић кућа.[15]
Осећао се и недостатак обучених болничара, нарочито у току лета 1944. године. На терену драгачевског среза од 26. јуна 1944. године трупни лекар драгачевске бригаде др Г. Векслер одржавао је обуку за указивање прве помоћи и „најосновније што је потребно” за све болничаре 3. бригаде Првог јуришног корпуса. Обука је одржана у селу Живица. Бригада је имала три батаљона, а сваки батаљон је требао да има најамње по девет болничара, односно по три на чету. Болничари су углавном били војници који су служили кадровски рок као болничари али и они „који нису стручњаци са праксом.”[16]
Поред обуке болничара, лекар бригаде имао је и обавезу да води спискове „свих до сада изгинулих и рањених наших бораца, као и оних који су умрли или физички онеспособљени на ма који начин док су били под оружјем.” Спискови су требали да „послуже доцније за давање признања и обезбеђења породицама од стране државе.”[17]
Према упуству из 1942. године лекар бригаде је предузимао и све мере против појаве заразних болести. Тако је 21. јуна 1944. године извршена вакцинација против трбушног тифуса 400 војника, у амбуланти код школе у селу Горачићи.[18]
Прегледе болесних војника обављао је трупни лекар др Томо Агбаба, са седиштем у Котражи. Како се рат ближио крају примећено је да велики број војника, односно мобилисаних сељака, покушава да избегне војне обавезе на основу лекарских уверења. Командант 3. батаљона Прве драгачевске бригаде је за др Тому Агбабу дао примедбу да је „и сувише издашан у издавању поштеде војницима“. Због тога су војници често слати на додатне налазе код среског лекара Љубомира Поповића или војног лекара др Ђорђевића у Гучу. [19]
Оформљена је комисија за преглед војника на нивоу корпуса, која је заседала у одређеним данима. У комисију су ушли: санитетски капетан др Михаило Петровић, санитетски капетан др Живојин Златић, санитетски поручник др Коста Попов, капетан Анђелковић Љубиша, капетан Властимир Антонијевић и потпоручник Савић.[20]
Лекари су били чланови и регрутних комисија, давајући стручна мишљења о здравстеном стању и способностима обвезника. При крају рата, током лета 1944, извршена је регрутација рођених младића од 1920. до 1926. године. Команда Првог равногорског корпуса је 24. августа 1944. године у том циљу оформила сталну регрутну комисију од шест чланова са седиштем у Такову. За председника комисије постављен је пешадијски капетан II класе Десимир Петровић, а за чланове: потпоручник Миломир Недељковић, Тадисав Бојовић из Такова, Раденко Симовић из Прањана, референт санитета Првог корпуса др Стаматовић и др Некора, лекар из Такова.[21]
Поред стручног особља, недостајало је и санитетског материјала, лекова, хируршких инструмената, апарата за дезинфекцију. Као анестетик често је коришћена „домаћа мученица“, љута ракија.[22]
У току борби прилагођавало се према условима и тренутним могућностима. Приликом неуспешног напада јединица Првог равногорског корпуса на српске добровољце у Љигу, 15. новембра 1942, погинула су три четника и осам теже рањено. Један од теже рањених био је и поручник Крста Кљајић, коме је требала да се ампутира рука. Бежећи од немачких потера, равногорци су се повукли у село Каменицу, испод обронака Маљена. Један од проблема приликом операције рањеника био је недостатак хируршких инструмената. „Најтања месарска тестера коју смо пронашли у селу послужила је као алатка. Ракија је заменила анестезију, а два искувана чаршава исекли смо за завоје.” Драматичан опис хируршког захвата оставио је поручник Звонко Вучковић, командант Првог равногорског корпуса: „Жене су помагале лекару док су млађи и деца са оближњих шљивика осматрали прилазе, штитећи нас од могућих изненађења. Кад је вода у казану изнад огњишта проврела, доктор нам је да знак да је време да отпочнемо. На дугачак храстов сто, прекривен шареницама, пренели смо Крсту који је и поред све наше пажње оштро јаукао. Стежући зубе, чиниуо је безуспешне напоре да пригуши јецање. Био је сив као земља, исечен до костију, и само је стењањем и очним капцима, које би муком за час подигао, одавао знаке живота. Нашли смо комад љутог домаћег сапуна са којим сам и ја после лекара, изрибао зубе. По докторовом савету, стајао сам на челу стола и длановима придржавао Крстине образе да му се глава не претури у страну. Лекар је резао кожу, пожутелу од јода којом је дуго и пажљиво мазао Крстину руку, раме и плећку. Направио је режањ који за тренутак изгледа као бео сир. Тек када се бразда раздвојила, избиле су на површину прве капи крви. Да би стигао до кости, секао је кроз мишић све као јабука. Крста је шкрипао зубима, а капље зноја, велике као зрна пасуља, избијале су му на чело.”
Импровизације су било једино што је остало, јер су Немци блокирали приступе у регуларне болнице.[23]
Недостатак санитетског материјала је надокнађиван препадом на немачке железничке композиције, али и из оборених авиона савезника. Како је рат одмицао потребе за лековима су биле све веће. Због тога је за потребе ЈВуО направљена илегална Хемијска лабараторија за израду лекова и хемикалија. Генерал Драгољуб Михаиловић је 17. августа 1944. наредио да се за потребе Хемијске лабараторије започне акција прикупљања биља од кога се „производи јод, дигиталин, ванерија и др. лекови који се данас тешко или готово никако не могу наћи.” Наредбом је дато упуство које биље да се прикупља и како да се са њим поступа. „Корен од слеза, корен од љубичице, корен од јагорчевине, корен од одољења, корен од мацине траве и корен од валеријане. Корење по ископавању, треба опрати а затим на сунцу 2-3 дана просушити, да се не би уплеснивило а затим доставити на прераду.” На терену драгачевског среза акција прукупљања биља је организована преко школа и сухопутних станица. Прикупљено биље је предавано магационеру сухопутне станице у Гучи Арону Радосављевићу, који је даље достављао Шефу санитета ЈВуО мајору др Јанковићу. Локација лабараторије није утврђена, али се претпоставља да је била у драгачевском срезу, у болници, јер је у њега упућен хирург Војислав Лаловић „са специјалним задатком.”[24]
[1] М. Весовић, К. Николић, Б. Димитријевић, Драгољуб М. Михаиловић. Рат и мир ђенерала, друга књига, 230.
[2] Војни архив Србије, ЈВуО, К-23Ц, ф-II, бр. 11.
[3] Милослав Самарџић, Албум српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика, трећи том (Крагујевац: Погледи, 2002), 15.
[4] МИАЧ, Четнички покрет Драже Михаиловића – преписи из АВИИ, К-1, ф-I, р. бр. 8; Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Затамњена прошлост, књига друга, 335-339.
[5] Бераха Давид, рођен 30. јула 1904. у Лесковцу. Завршио фармацију, породица држала апотеку на Руднику. Активан члан равногорског покрета од 1941. са чином санитетског поручника, помагао покрет лековима и другим санитетским материјалом. Након завршетка рата осуђен је од Војног суда прво на 15 година па му је казна смањена на осам година лишења слободе (МИАЧ, Војни суд, К-9, 11/46; Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Затамњена прошлост, књига друга, 335, 339; Милош Тимотијевић, „Страдање и спасавање Јевреја у Чачку и околини 1941-1944. године“, Зборник радова народног музеја у Чачку XLIV (2014): 179-180)
[6] МИАЧ, Четнички покрет Драже Михаиловића – преписи из АВИИ, К-1, ф-I, р. бр. 26; М. Тимотијевић, Страдање и спасавање Јевреја у Чачку и околини 1941-1944. године, 178.
[7] МИАЧ, Сећање Жике Илића из Соколића.
[8] Младеновић Михаило, рођен 1896. у Смедереву, после рата живео у Чачку где је и дочекао пензију (М. Стефановић, Партизански видари, 228, 239)
[9] Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Затамњена прошлост, књига друга, 129-130, 302; Левингтон Харун Далвеј/Даљвеј, рођен 1901. на Кавказу, Русија. Медицински факултет завршио у Београду. После рата отишао у СССР (М. Стефановић, Партизански видари, 228)
[10] МИАЧ, Четнички покрет Драже Михаиловића – преписи из АВИИ, К-1, Ф-III, рег. бр. 152, 154; Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Затамњена прошлост, књига трећа, 89.
[11] Од мобилисаних болничара из чачанске болнице били су: Петроније Милосављевић, Адам Обреновић, Милија Томић, Раденко Палалић, Светолик Домановић, Здравко Грујичић и Рајка Перишић. Од неколико добровољних болничарки из Чачка зна се само име Раде Шљивић (Недељко Јешић, Јездина – хроника (Чачак: Историјски архив Чачак, 1974), 176-177); Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Затамњена прошлост, књига трећа, 90, 96.
[12] Војни архив Србије, ЈВуО, К-22, ф-I, р. бр. 17, К-23, ф-V, р. бр. 32, К-23, ф-V, р. бр. 19; Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Затамњена прошлости, књига друга, 128.
[13] У санитету 4. батаљона били су редови – болничари: Крста Кићановић, Богољуб Д. Стаковић, Милутин Р. Лазаревић. По четама су била одређена под два болничара и два носиоца рањеника (Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, „Мобилизацијски списак ЈВуО за брђанску и прислоничку општину“, Изворник. Грађа Међуопштинског историјско архива Чачак 21 (2005): 147-181); Санитет 3. батаљона чинили су редови – болничари Вићентије Тороман и Милољуб Вучићевић (Војни архив Србије, ЈВуО, К-24, ф-IV, р.бр. 17)
[14] М. Самарџић, Генерал Дража Михаиловић, 425; Исти, Албум српских четника, 288; МИАЧ, Картотека логора Бањица за град Чачак, општине Горњи Милановац и Лучани.
[15] МИАЧ, Четнички покрет Драже Михаиловића – преписи из АВИИ, К-1, ф-VI, р. бр. 33.
[16] Војни архив Србије, ЈВуО, К-23, ф-I, р. бр. 28, р. бр. 46, К-23, ф-II, р. бр. 45.
[17]Исто, К-22, ф-IV, р.бр. 13, бр. 141.
[18] Из 1. батаљона 113 војника, 2. батаљона -113, 3. батаљона – 112, штабне чете и омладинаца – 62. (Војни архив Србије, ЈВуО, К-23, ф-I, р. бр. 17)
[19] Војни архив Србије, ЈВуО, К-23А, ф-I, р. бр. 53; К-23Ц, ф-III, р. бр. 16 и ф-IV, р. бр. 26;
[20] Исто, К-23, ф-II, р. бр. 41.
[21] Исто, К-23Ц, ф-III, бр. 54-55.
[22] Какво је било стање са санитетским материјалом најбоље је описао командант Лазаревачке бригаде: „ Газе нема, фате нема, алкохола немам, кинина немам, апсирина немам, ранац за санитет празан – имам!“ (К. Николић, Историја равногорског покрета, књига прва, 243-244)
[23] Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Затамњена прошлост, књига друга, 142-143; Звонимир Вучковић, Од отпора до грађанског рата (Лондон: Наше дело, 1984), 17-20.
[24] Војни архив Србије, ЈВуО, К-23Ц, ф-I, р. бр. 45, К-23, ф-V, р. бр. 21 и р. бр. 29.
VIII конгрес историчара медицине. „800 година српске медицине“, Рад војног санитета у Првом и Другом светском рату, Београд 8-11. јун 2017, Српско лекарско друштво: Горан Давидовић, Санитет Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) у чачанском крају 1941-1945. године. Рад је презентован 9. јуна 2017. и биће објављен до краја године у оквиру Зборника са научног скупа.
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/06\/05.-kosovski-cetnici-170x95.jpg","width":170,"filesize":15729},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/06\/05.-kosovski-cetnici-270x152.jpg","width":270,"filesize":21453},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/06\/05.-kosovski-cetnici-475x267.jpg","width":475,"filesize":38414}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/04\/cinovi-kapetan-prve-klase-bozidar-miladinovic-170x95.jpg","width":170,"filesize":12443},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/04\/cinovi-kapetan-prve-klase-bozidar-miladinovic-270x152.jpg","width":270,"filesize":16107},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/04\/cinovi-kapetan-prve-klase-bozidar-miladinovic-475x267.jpg","width":475,"filesize":29308}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/02\/konstantin-vlajkovic-komandant-Metkovske-vojno-cetnicke-brigade-170x95.webp","width":170,"filesize":2220},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/02\/konstantin-vlajkovic-komandant-Metkovske-vojno-cetnicke-brigade-270x152.webp","width":270,"filesize":4502},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/02\/konstantin-vlajkovic-komandant-Metkovske-vojno-cetnicke-brigade-300x267.webp","width":300,"filesize":9450}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/11\/303-jpg-krop-170x95.jpg","width":170,"filesize":16455},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/11\/303-jpg-krop-270x152.jpg","width":270,"filesize":22535},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/11\/303-jpg-krop-475x267.jpg","width":475,"filesize":42188}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/06\/05.-kosovski-cetnici-170x95.jpg","width":170,"filesize":15729},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/06\/05.-kosovski-cetnici-270x152.jpg","width":270,"filesize":21453},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/06\/05.-kosovski-cetnici-475x267.jpg","width":475,"filesize":38414},"jaw_blog-16_9-big":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/06\/05.-kosovski-cetnici-611x494.jpg","width":611,"filesize":71583}})