”Српске новине” број 700 – јубиларно издање једног од најстаријих гласила српске емиграције

16/10/2017

SN 700, naslovna

Можемо бити прилично сигурни да се војвода Доброслав Јевђевић определио за назив ”Српске новине” из протеста због њиховог гашења 1919. године, које се поклопило са гашењем Краљевине Србије, тј. њеним утапањем у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Српске новине спадају међу најстарије новине српске емиграције, док су новине тог имена једне од најстаријих у српској историји уопште. Можемо бити прилично сигурни да се војвода Доброслав Јевђевић определио за назив ”Српске новине” из протеста због њиховог гашења 1919. године, које се поклопило са гашењем Краљевине Србије, тј. њеним утапањем у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.
Прве српске новине које су се икада појавиле биле су ”Славено-сербскиј магазин”. Одштампан је само један број, у форми часописа, 1768. године у Венецији, а уредник је био Захарије Орфелин.
Потом су, током 1791. и 1792. у Бечу излазиле ”Сербскија новини”, па поново у Бечу, од 1813. године, ”Новине сербске”. Била је трећа срећа: од 1834. године у Крагујевцу редовно излазе ”Новине србске”. Лист је касније премештен у Београд, а током Првог светског рата излазио је у Нишу и у Грчкој. Име је 1845. године промењено у ”Србске новине”, а 1869. у ”Српске новине”.
Тако, када се 1945. године обрео у Риму као емигрант, војвода Јевђевић, и иначе познат по пароли: ”Југославија је умрла у Јасеновцу” – није имао много дилеме приликом крштења гласила које је управо основао. Први број ”Српских новина” ми данас немамо и питање је да ли је уопште сачуван. Ако га неки колекционар можда поседује, молимо да нам се јави.
Те 1945, као и наредних година, војвода Јевђевић није могао много да размишља о чувању архиве, јер му је био угрожен живот. Тражили су га агенти југословенске тајне полиције, али једно време и њихови савезници Енглези, па је морао да се скрива, док потоњи нису одустали.
Други војводин проблем била је егзистенција. У делегацији четника која је отишла на војводину сахрану, 1962. године, био је и Маринко Маријан из Хамилтона. Он ми је причао како је војвода живео веома сиромашно: у соби у којој је становао били су само један стари ормар, кревет и сто. Оно што је остајало од претплате и прилога за ”Српске новине”, војвода је делио сиротињи, јер је све време радио на прихвату избеглица из ”Титовог царства”. Наиме, тада у Југославији нису постојали пасоши у данашњем смислу речи, већ су издавани само подобним комунистима и за контролисана групна путовања. Зато је сваке године хиљаде људи бежало преко граница, а најпопуларнија су била бекства управо у Италију. Током Олимпијских игара у Риму, 1960. године, комунистима је побегао чак и велики део спортског тима.
Када смо припремали војводине мемоаре, под насловом ”У служби српском народу” (Крагујевац, 2005), Маринко Маријан ми је послао све примерке ”Српских новина” које је имао. Најстарије су из 1957. године и носе број 16. Штампане су на италијанској латиници – такозвана ”ошишана латиница” – на шест страна огромног формата. Тај формат је скоро два и по пута већи од данашњих ”Српских новина”.
Док је живео у Риму, од 1945. до 1962. године, војвода Доброслав Јевђевић је практично сам уредио и објавио 164 броја ”Српских новина”. У новинама то није навођено, нити је познато из ма чијих сведочења, да је имао иједног члана редакције уз себе
Већ саме нумерације сведоче да су новине излазиле ретко и нередовно. У првим послератним годинама можда уопште нису излазиле, тј. вероватно је постојао дужи период између првог и другог броја. После другог броја, лист је штампан неколико пута годишње, о великим празницима, који су навођени у заглављу. У видовданском броју ”Четничких новина” из 1955. године, Ђоко Марић, под насловом ”Пратите и читајте нашу српску штампу”, препоручује ”Српске новине”, ”Слободу” и ”Канадски србобран”. ”Српске новине су глас српских бораца. Њих издаје и уређује брат Војвода Д. Јевђевић”, пише Ђоко Марић, наводећи војводину адресу у Риму за слање помоћи и претплате.
Тада је у емиграцији излазило много више од поменуте три, односно четири, новине, али Ђоко Марић није препоручивао остале. Иначе, прве српске новине у емиграцији биле су ”Американски Србобран”. Појавиле су се 18. јануара 1906. године у Питсбургу, Пенсилванија, где и данас излазе.
Као што је написао Ђоко Марић, ”Српске новине” у тој првој фази нису формално биле гласило Организације српских четника ”Равна Гора”, већ ”глас српских бораца”, укључујући и чланове Организације, чији је војвода Јевђевић био почасни председник. Нема сумње да је за излажење новина кључна била снага Организације, а да је за снагу Организације кључно било сналажење четника у новом свету. Процес прилагођавања четника је мање-више окончан до краја 1950-тих година, тако да од 1957. до 1962. године излази 150 бројева ”Српских новина”. Последњи број који је уредио војвода Јевђевић, за Дражин дан 1962. године, био је 164-ти.
Другим речима, док је живео у Риму, од 1945. до 1962. године, војвода Добврослав Јевђевић је практично сам уредио и објавио 164 броја ”Српских новина”. У новинама то није навођено, нити је познато из ма чијих сведочења, да је имао иједног члана редакције уз себе. Добијао је много писама из целе емиграције и сам је од њих састављао чланке, од текућих вести до опширних извештаја, док је своје карактеристичне коментаре, проткане сатиром, податке сакупљао из свих могућих извора. Ово је било могуће јер је војвода и пре рата био новинар, публициста и уредник више новина и јер је, а то је најважније, био одличан на перу.
Техничком грешком, у журби због војводине смрти и формирања редакције у Америци, следећи број је такође носио број 164. Тај број је штампан на ћирилици и добио је логотип у основи исти као данашњи, с том разликом што је касније у десном углу стављена војводина слика, и што су избачене речи ”глас српских бораца”. У том, првом америчком броју, писало је и ”Глас српских бораца”, а по први пут и ”Орган Организације српских четника Равна Гора”. Одговорни уредник био је мајор Милан Цвјетићанин, који ће наследити војводу Јевђевића и на челу Организације. На жалост, Цвјетићанин је преминуо већ следеће године, тако да су настали нови организациони ломови, и у Организацији и у ”Српским новинама”.
У првом америчком издању ”Српских новина” први пут се наводи и ”старост” новина. Тада је писало: ”Година 17”. Дакле, била је то седамнаеста година изласка ”Српских новина”, почев од 1945. године.
У броју 221, из априла 1968. године, стајало је: ”Година 23”. Дакле, и даље је као полазна узимана 1945. година. Међутим, како су се редакције и штампарије мењале, а време пролазило, године су почеле да ”нестају”. Тако, до овог броја, током целе 2017. године је писало: ”Година 60”. Прошле године је писало: ”Година 59”, итд. То би значило да је лист покренут 1957. године.
Подаци те врсте увек се преносе по инерцији. Да није дошао овај јубиларни број – ни ми их не бисмо приметили. Зато користимо прилику да у заглавље вратимо тачан податак: ”Година 72”.

Тако је писао војвода Јевђевић: Порука српским четницима
У свим тешким и великим часовима наше историје српске народне масе имале су развијенији осећај крвне заједнице, од својих кнежева, војвода и властеле. Увек, било да се је тај осећај испољавао у оданости заједничкој вери, заједничкој држави или у најновијим вековима, заједничкој нацији. Догађаји су се увек развијали на једнак начин, од Косова кад су министри, партиске величине и генерали или побегли у иностранство или отишли у ропство, а сиротиња раја прихватила светло оружје и дохватила се својих планина. Планине које су криле вилу Равијојлу, Новака и Грујицу, Вујадина и Мркоњића загрлиле су и српске четнике ђенерала Драже.
Нестало је државе на географским картама, нестало је и у срцима оних који су у туђину пренели њено злато и трошећи паре нашег народа служили туђим државама, али је српска држава живела у душама оних, који су у сени стогодишњих јела и борова голи и боси сањали о златним оклопима Душанових копљаника и молећи се Богу под грмом зеленим мислили на царске лавре староставне. Ја не знам је ли правно, стварно или духовно била умрла Југославија, али знам сигурно да је живела Србија Душанова, Карађорђева и Милошева и то живела у срцима нас српских четника. Кад нас не би обузимала туга што има синова српских мајки, који фалсификују историју, смејали би се оним, који причају како смо се Дража и ми били и крвили за Југославију радикала и демократа, Мачека и Корошеца. Никад после сретних дана првих година слободе у васкрслој Шумадији није било тако лепе и тако истинске Србије, какву смо ми стварали крвљу нашом. Никад није било на свету веће демократије, ако демократија значи владу народа, него на нашим слободним територијама. Кад су се против нас дигли и пријатељи и душмани и Бог и ђаво, ми ни онда нисмо попустили. Носећи своју Србију у душама нашим ми смо напуштали српску груду, не да утечемо, него да спасемо варницу из које ће планути ново српско сунце, не да се уклонимо, него да узмемо замаха за нови залет против непријатеља.
Остали смо и у туђини верни нашем идеалу, остаћемо му верни до последњег даха свог живота. Да би чували српски аманет, да би створили што јачи бедем против српских душмана, да би нас као организовану снагу осетили и Срби у Отаџбини и душмани у и изван Отаџбине створили смо организацију српских четника. Иако можда немамо то написано у нашем програму, сваки пастир српски који је пушку носио, сваки дрвосеча српски, који је бомбу бацао, сваки радник српски, који је бацач палио знао је од првог дана, какав нас циљ руководи.
Организација Српских четника је српски покрет, који је одблесак свенародног српског покрета, који је под ђенералом Дражом спасао част српског имена и славу српског оружја. Организација Српских четника својом моралном снагом, својом материјалном снагом, снагом своје идеје и својим бројем будно пази да се на српском послу ништа не учини што се противи светим принципима, који су управљали нашом борбом у Отаџбини.
Организација Српских четника постоји, да би својом снагом деловала да српска црква иде српским путем, да српска политика иде српским путем, да Српска Круна иде српским путем, да српска просвета иде српским путем. Организација хоће да има на сваком српском већу и сабору свој удео раван њеној снази у српском народу уопште и у српској емиграцији напосе.