Љотићевац у ”Политикином забавнику”

26/01/2019

222

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Лагарија о једном љотићевцу, објављена у ”Политикином забавнику”, препунила је ових дана друштвене мреже. Док лагарија о једној комунисткињи, објављена у истом броју ”Политикиног забавника”, од стране истог аутора, готово да није поменута. Јер, јавност је навикла на црвена бајке. Оне су свакодневно присутне, и, ево, на РТС-у се управо завршила бајка под насловом: ”Одлазак ратника, повратак маршала”.

Реч је о љотићевцу Лаутнеру, алијас Војиновићу, коме је пресудио метак четника у једном од похода на Србе, 23. септембра 1943. године.

Лагарија се односи на Лаутнерово спасавање чак 22.000 Срба из НДХ. И, видим, примила се, људи честитају. Па кад је већ тако, зашто нам већ једном не објасне: како приликом тих силних спасавања прекодринских Срба – има још! – није погинуо ни један љотићевац, док је само у Рачићевим јединицама, током 1941, 1942. и 1943. године, преко Дрине погинуло око 300 четника?

И друго, како су била могућа та спасавања, када љотићевци нису одлазили преко Дрине, а усташе нису залазиле овамо? Каква им је то била тактика, нек је патентирају, пошто је Дража, не знајући за њу, слао преко Дрине Ресавски, Гучевски, Златиборски и друге четничке одреде и бригаде, а пре свега је организовао тамошњи народ да се сам брани, шаљући му официре, новац, храну и остале потрепшине.

Уистину, шта је овде по среди?

Комунисти су још 1990-тих поставили брану за продор истине о њиховим највећим непријатељима, четницима. Видели су да њихова класична прича више не држи воду, па су извукли из рукава Недића, проглашавајући га, 1993, једним од 100 најважнијих Срба 20. века. Уз Недића је, на мала врата, ушао и његов рођак и сарадник, Димитрије Љотић. Државни историчари добили су знак и почели су да хвале најпре једног, па другог. Оно што је о љотићевцима, као додатак у чланку о Лаутнеру, писало у ”Забавнику”, заправо је из једног приручника за наставнике историје, од пре 15-так година (да су љотићевци били дисциплиновани, борбени, итд, дакле као партизани, а наравно све супротно од четника; комунисти и љотићевци описивали су четнике практично на исти начин).

У комунистичким редовима има много фракција. Док једни истурају Недића и Љотића као штит против четника, други се уобичајено ”боре против фашизма”. Али, и једни и други се заправпо боре против интереса српске јавности – да се најзад сазна шта се у том рату дешавало. Па и да се констатује како те партијске паравојске (Титова, Љотићева) нису биле решење, већ проблем.